15.12.2015.

ASTEROID KOJI TO NIJE

Kada su momci iz Catalina Sky Survey otkrili ovaj objekt (C/2013 US10) i proglasili ga istog momenta asteroidom pre dve godine, bila je Noć veštica. Da li je ta atmosfera bila odgovorna za malu zabunu - ne zna se, ali je sasvim sigurno da iz tog ugla niko nije mogao unapred da predpostavi šta će se desiti.
A desilo se da su otkrili najlepšu kometu 2015-te godine.
Mogu da zamislim njihovo čuđenje kad je asteroid ubrzo počeo da kuva i pokazuje znake kome.

Svrha projekta Catalina je otkrivanje i praćenje asteroida, kometa i NEO objekata (Near Earth Objects, oni koji prolaze blizu naše planete i mogu biti opasni). U tom cilju koriste se dva Schmidt teleskopa, jedan od 1.5m i drugi od 68cm aperture; vrlo karakterističnog f-odnosa za Schmidt kamere: f2 i f1.7. To obezbeđuje kratke ekspozicije na kojima se sve vidi što bi trebalo da se vidi, uz karakteristično široko vidno polje.
Recimo da je na jednoj jedinoj ekspoziciji od 30sec moguće snimiti zvezdu 21.5 magnitude!

Vidno polje većeg teleskopa je jedan ugaoni stepen a drugog 3x3 stepena. Idealno za brze pretrage.

Ugledao sam se na Amerikance i rešio da im pokažem kako se to radi. Krenuo sam da uradim isto što i oni; pritom takođe koristeći 30sec, široko vidno polje i široku blendu. Naravno, izbor je pao na Canon EF 50, zaustavljen na f2.8 - nisam hteo da koristim ruski helios. Ne da ne bih povredio patriotska osećanja amerikanaca, već jednostavno zato što je rusko staklo jednostavno optički mnogo lošije.


Planirao sam da snimim mlad Mesec, Veneru i kometu 8. decembra ali je tada bilo oblačno. Posle nekoliko dana se razvedrilo i opcija je bila da još nešto uguram u kadar, recimo neku planinu. Tako sam sve izračunao i isplanirao u metar i sekundu, odakle i čime. Dole vidite Jagodinu, iza je planina Rtanj a na nebu Venera i kometa Catalina C/2013 US10.

Čekajte, ne vidite Rtanj? Ni ja.
Magla i sumaglica u dolini Morave su potpuno onemogućile pogled na planinu. Mislim da sad ameri vrište od smeha.


Sve je snimljeno sa tripoda, ukupno 30 snimaka po pola minuta na f2.8 i ISO1600. U obradi sam pokušao na nekoliko načina da nateram Iris da sažvaće fajlove, ali nije išlo. Zato sam na svim snimcima obrisao zemlju i TIF-ove ubacio u DSS, kasnije sam povo uklopio nebo i zemlju.
U obradi se jedva pojavio rep koga apsolutno ni u naznakama nema na pojedinačni snimcima.

Ono što je čudno to je da je kometin rep usmeren nadole i blago udesno a ne nasuprot Sunca (koje je dole levo). To je sad iz ove perspektive malo nelogično, ali setimo se da komete imaju dva repa: jonski i rep sastavljen iz prašine. Ovde se vidi prašina; ona ukazuje na putanju komete - to je neka vrsta traga koji je kometa ostavila iza sebe. Jonski rep je, nasuproto tome, uvek okrenut na suprotnu stranu od Sunca.

Na osnovu vidljivog repića možemo da zaključimo da će ova kometa narednih meseci da se kreće prema Arkturusu i dalje prema Canes Venatici. Inače se očekuje da 12. januara 2016g kometa bude najbliža Zemlji (0.7 A.J.) a Suncu je bila najbliža 6. novembra. Faktički, sad se kometa udaljuje od Sunca a lagano približava nama.
U praksi to je i razlog za relativno dugo stagniranje kometinog sjaja na oko 6mag. Vremenom se ipak očekuje da sjaj padne ali ćemo itekako imati prilike za fotografisanje. Inače je trenutno udaljena od nas oko 1.3 A. J.

03.12.2015.

TESNAC U TESNACU

Na osnovu kasnog popodneva prvog decembarskog dana nanjušio sam da će zalazak Sunca biti fascinantan. Oblačni sloj se sve više kidao i tanjio, iznad okolnih brda su se lagano pojavljivali lentikularisi i sve je obećavalo spektakl boja i svetlosti. Imao sam još sat vremena do zalaska, moglo je da se skoči negde u blizini ali moralo je da se krene odmah.
Izbor je pao na Bagrdanski tesnac, suženje ravnice V. Morave koje je relativno blizu, a upravo zbog suženja je i poprište mnogih meteoroloških osobenosti. Npr kad nigde nema kiše - tu ima, vetar je najjači (zbog Venturijevog efekta) a zbog orografskog lifta će tu biti svakojakih oblaka kojih u okolini uglavnom nema.

Takođe je tesnac poznat i po vojnostrateškom značaju. Zadnjih par milenijuma su se redovno severna i južna vojska sačekivale baš ovde i do iznemoglosti tukle. To je bilo idealno mesto jer su svi putevi između Evrope i Azije prolazili ovde, ko zna koga sve ima ispod zemlje - prećutao sam lepšoj polovini taj nadahnuti deo priče iz čisto praktičnih razloga.

I (naravno) zakasnili smo za zalazak Sunca, bili smo u tesnacu sa vremenom i izgubili smo. Međutim, znao sam da tu nije kraj već pre početak predstave. Dok sam se bavio pejzažnim delom posla rezultati su bili standardno prihvatljivi:


Kako je vreme odmicalo pojavljivale su se prve zvezde i to je najlepši deo dana za fotografiju. Na istoku se videlo da se pojavljuju Hijade, brže-bolje je pedesetica uhvatila taj kadar.


Neko nepisano pravilo bi bilo da je sa pedeseticom na kropu preporučljivo ići do 10sec, preko toga se vidi trag zvezda. Ja sam ovde snimao na 13sec, blenda 2.8 (i pritom zvezde su ravne sve do ruba!) i ISO1600, čisto da bih dobio najsvetliju moguću sliku.
U ovom zvezdanom jatu najsvetlija zvezda je Aldebaran, narandžasti džin koga vidite tik iznad šume i koji ima upola veću masu od Sunca. Zašto je onda džin, logično pitanje... Zato što je većeg prečnika, većeg tačno 44 puta...

Što se tiče istorije, moglo bi se reći da je ovo prilično interesantna zvezda. Osim što je tradicionalno Aldebaran na zvezdanim kartama crtan kao oko Bika, ova zvezda se nalazi prividno smeštena i na prometnom autoputu kojim Mesec kruži oko Zemlje. Prilike za okultaciju nisu česte i mogu se vrlo precizno izračunati. Ovo je i razlog zašto je, upoređujući rezultate jedne okultacije od pre 1500 godina i sadašnje rezultate, zaključeno da se Aldebaran na nebu pomerio za tačno 7 ugaonih minuta (to je četvrtina prečnika punog Meseca). Samim tim je pokazano da zvezde imaju sopstveno kretanje, što je za fiziku i astronomiju XVIII veka bilo veoma fascinantno. A zapravo je Edmund Hejli samo uporedio podatke Hiparhosa i Ptolemeja; ispostavilo se da su njihova merenja položaja najsjajnijih zvezda bila veoma pedantno izvedena.
Po tim podacima najveće sopstveno kretanje u proteklih milenijum ipo do dva su pokazale zvezde Arktur i Sirijus, po otprilike 30 minuta ili jedan pun Mesečev prečnik, a u drugoj kategoriji je bio Aldebaran sa 7 minuta.

Za Aldebaran je takođe poznato da je jedna od prvih nekoliko zvezda čiji je prečnik diska precizno izmeren. Učinjeno je to pomoću (veoma primitivnog za današnje pojmove) interferometra montiranog na Mt Wilsonu, i rezultat je bio da je prečnik jedan dvadesetpeti deo ugaone sekunde. Takođe je još nekoliko džinova izmereno ovom metodom i onda se došlo u ćorsokak; ova metoda je morala da sačeka nekoliko decenija odnosno razvoj brzih računara koji mogu u realnom vremenu da pomognu u interferometriji.

Dosta više o Aldebaranu, vreme je da se pogleda još nešto... Recimo izlazak Vlašića (M45) zajedno sa Hijadama.


Takođe sam imao prilike da (ponovo) vežbam light-painting tehniku. Nije to ništa posebno velika filozofija, ali pošto sam koristio lampu mobilnog telefona - rezultat je bolji nego što sam očekivao.


Na ovom mestu se nalazi V. Morava tako da sam nekako i nju ugurao u kadar. Vidi se pogled na istok i tamošnja grana Mlečnog Puta, takoreći zimski Mlečni Put.


I na kraju imamo pogled na staru šklopociju prema severozapadu; ništa posebno ali pogledajte gornji deo kadra. Jeste, nešto je prošlo i ostavilo trag...


Gledajući bazu preleta satelita i ostalih kosmičkih čudesa na heavens-above, ispostavilo se da je tog dana u 17:15-17:20h proletelo dva kandidata: COBE (američki) i SJ7 (kineski satelit). Po detaljima se oba prilično tačno uklapaju, a ja sam ostao uskraćen za mogućnost da ovo proglasim za neki sporadični meteor.


14.11.2015.

ZVEZDANE BOJE

I zaista, koje su boje zvezde?

Nekome bi sve zvezde bile iste boje. Osim možda najsjajnijih koje mogu biti crvene (kao Antares) ili bele (kao Vega) u principu boje zvezda su nešto što se tek na teleskopu dobro razaznaje. I to tek kad se slika defokusira.

Pošto je 12. novembra maksimum Taurida, a ja prolazio usput kroz neku šumadijsku nedođiju, stao sam na par minuta da pokušam da uklopim neke kadrove. Sve su ekspozicije od po pola minuta na f2.8 i ISO 1600.
Istok nam donosi Vlašiće (Plejade), sasvim sigurno pored Orionove magline najlepši jesenji prizor na nebu.


Video sam po jedan otprilike sjajan Taurid u minutu, ali je objektiv uvek bio okrenut nekako na pogrešnu stranu. Pogled ka jugu otkriva Mlečni Put, sasvim sam zadovoljan za poluminutnu fotku:


Pošto od meteora nema vajde treba preći na ono zbog čega sam tu. Glavno jelo večeri je bilo servirano: pokušao sam da snimim boje zvezda.

Prvo ide snimak pogleda ka severu, f2.8, 17mm i 30sec. Zvezde Velikog Medveda su namerno istaknute softverski, putem posebnog layera na koji je primenjen gaussian blur i dignuta saturacija. Time smo dobili nešto slično fog filteru koji se odvajkada primenjuje u fotografiji, samo što su sad ti trikovi dostupni softverski bukvalno unutar jednog minuta.


Kao što vidimo zvezde su se lepo ugojile a vidimo i njihovu boju. Da bi to bilo egzaktno tumačeno uzećemo podatke o pojedinim zvezdama i njihovim spektralnim tipovima.

Krećemo od repa Medveda, tj sa leve strane. Prva zvezda je Alkaid, lepa narandžasta zvezda spektralnog tipa B3V. Ali... B klasa predstavlja plave zvezde...
Nema veze, sledeći su Mizar i Alcor. Mizar je A1 a Alcor A5; vidimo da su žute a po klasifikaciji bi trebalo da su bele ili plavobele.
Desno je Alioth klase A0 koji na slici izgleda žućkasto mada bi trebalo da je plavičast. Nema veze, sledeći je Megrez za koga vidimo da je crvena zvezda. Međutim, po klasifikaciji je A3V, dakle sve samo ne crven.

I unutar pravougaonika stvari ne stoje baš kako bi trebale: Phad je A0, tj beloplava zvezda a na slici je žut kao limun; Merak je isto A1 a jedini izuzetak predstavlja jasna plava zvezda sasvim desno u repu. To je Dubhe, jedina plava zvezda u sazvežđu i jedina čija je boja valjda realna.
Ali ćorak.
Dubhe je K0III, a kao i sve zvezde K klase, to je narandžasta zvezda.

Dakle, sve boje do zadnje su pogrešno zabeležene. Softverski blur je možda estetski interesantan trik ali je totalno nepouzdan i za najosnovniju klasifikaciju zvezdanih boja. Jedan od razloga je svakako atmosferska disperzija, odnosno činjenica da je Veliki Medved jako nisko na horizontu pa se onda svetlost zvezda raspada na svoje pojedine spektralne komponente. Međutim, to ne objašnjava kako su sve boje ispale suprotne od realnih.
Druga, a verujem i presudna stvar je hromatska aberacija objektiva. Ovde se radi o Tamronu 17-50 2.8 koji je na 2.8 realno malo bolji od konkurencije ali i dalje je sve to optički prepuno kome i hromatske aberacije. Drugim rečima, ovaj objektiv bi možda na f8-9 dao bolje rezultate ali to opet nije nešto što nama treba. Ovo je sve na nivou jeftinog ahromatskog refraktora, uprkos ED elementima.

Dobro, nije baš sve toliko strašno - ulovio sam jedan meteor koji je, sudeći po pravcu, sasvim sigurno Taurid. I to baš kroz Velikog Medveda. Kontrast je pojačan:


U redu, trebalo je promeniti taktiku. Snimljene su dve slike, obe po pola minuta ekspozicije. Jedna je defokusirana i ona je stavljena kao pozadina. Bager je osvetljen lampom, ništa preterano komlikovano, izuzev što nikad dosad nisam ovako preklapao dva snimka.


Ovde dakle nema softverskih trikova - blur je optički. Idemo s leva na desno:

Capella je G3, to znači narandžasta, a na slici je bela.
Menkalinan (ispod  Capella-e) je A2, beloplava, a na slici plava.
Hassaleh (u centru kadra) je K3, narandžasta, baš kao i na slici.
Aldebaran (dole desno) je K5, crvena zvezda, baš kao i na slici.
Vlašići (M45, gore desno) su upadljivo plavi, kao i na slici.

Ova metoda defokusiranog layera je očigledno mnogo tačnija, bez obzira što je snimano takođe na f2.8. Jedini realan problem u obradi je što su ova dva layera različitih dimenzija: usled "focus breathing-a", odnosno pojave da se dimenzije slike menjaju sa fokusom, pa onda se u obradi treba nekako dovijati. Ja sam odokativno pogađao za koliko treba uvećati defokusiranu sliku. Jednog dana možda i izmerim tačno za koliko procenata treba uvećati sliku; pa da ovo radim rutinski.

07.11.2015.

MAGLE JESENJE

Magla kao magla, ništa posebno. Ali je romantična i fotogenična...
Ideja je bila da nekako ulovim maglu i ukomponujem je u noćne pejzaže - ako je to ikako moguće. Zato sam otišao do obližnjih bara jer sam očekivao da će se prvo tamo pojaviti.

Naravno, snimao sam startrails jer je Mesec bio pun. Ovo je bilo veoma lako uraditi jer Mesec, čim se malo pridigne, osvetljava okolinu i daje finu ambijentalnu toplotu sličnu zalazećem Suncu. Drugim rečima boje pejzaža su onda žućkaste i crvene a nebo postane plavo tek kad Mesec postigne visinu nad horizontom.
Druga karakteristična stvar je da vam uopšte ne treba mnogo svetla: ja sam koristio 30sec i f4.5 na ISO800 što je bilo sasvim dovoljno. Takođe startrails treba uvek malo podeksponirati u odnosu na dnevnu fotografiju da bi se na nebu videle zvezde.


Kad sam došao na mesto zločina ispostavilo se da će mi pozirati Veliki Medved. Ovde imamo ne preterano oštro obrađenu panoramu.
Sledeća fotka je pogled ka zapadu gde se u pozadini vide LP i gradska svetla:


Posle sat vremena snimanja, sa dakle ukupno 120 snimaka, dobio sam priliku da sklopim materijal. I tu sam pogrešio jer sam umesto standardnog sklapanja metodom "jedna slika preko druge, pa onda flatten" koristio opciju load into stack. Nisam dakle verovao glavi i tripodu već sam Photoshop-u poverio slaganje snimljenog materijala - i tu sam pogrešio.

Moguće je da ova opcija radi dobro u studijskim uslovima, ili u novijim verzijama. Kod mene predpostavljam da je problem napravila vegetacija koja se možda pomerala na vetru (premda vetra nije bilo, jer da je bilo vetra ne bi bilo magle), a možda je program zbunjen i pomeranjem zvezda. Bilo kako bilo, izbegnite tu opciju - ja sam morao u više navrata da intervenišem i ručno poravnavam slojeve. Čak ni to na kraju nije bilo dovoljno jer se na 100% isečku vidi sve:


U centru isečka vidite tragove Mizara i Alkora, bliskih dvojnih zvezda u repu Velikog Medveda koji su kroz istoriju bili idealan test za nečiji vid. Drugim rečima ako niste bili u stanju da razdvojite te zvezde onda nije bilo šansi da baš vas Aleksandar Makedonski pošalje u izvidnicu.
Takođe se desno gore vidi odblesak nečega što je verovatno geostacionarni satelit.

Finalni rad:


Ali nisam zato došao ovde. Došao sam da ulovim maglu.

Magle su svako prisustvo vodene pare koje smanjuje vidljivost na ispod jednog kilometra. Od 1 do 10km se klasifikuje kao sumaglica.


Podela magle se svodi na magle vazdušnih masa i frontalne magle. Ove prve se dele na advekcione i radijacione magle, a radijaciona nas najviše interesuje - to je ona prava jesenja, kopnena magla. Ona nastaje u vedrim i mirnim zimskim i jesenjim noćima kad se podloga ubrzano hladi nakon zalaska Sunca. Tad se temperatura spušta ispod tačke rošenja i logično je da dolazi do kondenzacije.
Faktori koji su potrebni su: odsustvo vetra, vlažna podloga, kotline ili ravnice. Nama u astronomiji je bitno da je sloj magle obično tanak i da se skoro uvek vidi zenit, kao i da je za vreme noći sa maglom planetarni seeing najčešće odličan.




Na narednoj slici vidite pogled ka istoku gde se iznad slojeva magle izdiže zvezda Kapela (alpha Aurigae), sjajna žuta zvezda klase... koje beše klase?
Pitanje na koje nema odgovora zato što je Kapela zapravo dvostruki sistem dvostrukih zvezda. Sjajniji par su giganti klase G, dakle žuti, a manji par čine dva crvena patuljka. Moglo bi se reći da ono što mi vidimo kao Kapelu ima žutu boju.



29.10.2015.

GRADSKE PLANETE

Veselo zvuči da se neko iz grada bavi astronomskim aktivnostima: izađete na terasu i to je to. Realnost je malo drugačija, svetlosno zagađenje ubija svaku nadu da ćete bilo šta interesantno videti - osim najsjajnijih zvezda i planeta.

Pa tu smo: kasnooktobarsko jutro je bilo kao stvoreno za jutarnju konjunkciju tri planete. Realnost za nekog egipatskog Rimljanina grčkog porekla pre dva milenijuma je bila veoma prosta: te tri planete (Jupiter, Venera i Mars) su se susrele na svom putu oko Zemlje kao centra kosmosa.
Naravno da to uopšte nije slučaj; planete su u prostoru raspoređene sasvim drugačije. Npr Venera nam je veoma blizu, trenutno skoro duplo bliže od Sunca. Mars koji je tik ispod Venere je zapravo tri puta dalje, gledano sa Zemlje. A Jupiter je dva ipo puta dalje od Marsa, potpuno prekoputa Sunca.


Svejedno kako je zaista nešto izgledalo; pre par milenijuma su skoro svi mislili da je Ptolemej u pravu. Nije ni čudo kad je dotični bio veliki autoritet iz još nekoliko oblasti: treba pomenuti matematiku i geografiju recimo. A to da njemu ne treba verovati je na svojoj koži najbolje saznao Kolumbo, koristeći netačne Ptolemejeve podatke o veličini Evroazije i generalno cele Zemlje.


Ovo je isečak u originalnoj rezoluciji, žižna daljina 26mm na kropu. Pošto je izlaganje trajalo 13sec vidi se da su zvezde pomalo crtice, zahvaljujući rotaciji neba.
Takođe se ovde vidi da je uprkos LP-u i punom Mesecu magnituda najsitnijih zvezda između 6.5 i 7. U ovom delu sazvežđa Lava nema većih deepsky objekata osim galaksije NGC3640 koja je tu negde, ali sa svojom magnitudom 10.4 daleko ispod mogućnosti detekcije.

Još jedan pogled na planete:


27.09.2015.

ZATVARANJE SEZONE

Računam da je ovo bila zadnja prilika ove godine da fotografišem munje noću. Kod nas u kontinentalnim predelima olujni oblaci se razvijaju noću isključivo u toplijoj polovini godine, za razliku od morske obale gde je to moguće praktično preko cele godine a naročito u jesen i zimu (kad je more toplo a kopno hladno). U proleće može i da se desi neka oluja, ali je to skoro uvek danju; dok noćne oluje imamo prilike da vidimo samo u toku leta.

Pošto je 24. septembra sa jugoistoka nadirao jak i hladan vetar na srednjim i velikim visinama, tzv jet-stream, to je i definisalo pravac u kom će se kretati oluje. Zatekli smo se sasvim slučajno u autu, sa tripodom i fotoaparatom pa smo mogli da odemo do brda istočno od Jagodine, tj u pravcu Despotovca. Time sam imao fenomenalan pogled na nekoliko olujnih sistema koji su, jedan za drugim, prelazili uzduž masivom Juhora; od Paraćina do poteza severno od Kragujevca.

Nakon što sam se smestio na livadici koja je malo niže od puta, za slučaj da opali grom, postavio sam opremu. Pravac iz kog su dolazile oluje (JI) je bio čist a ova stranica mi je preko telefona pokazala gde su otprilike ćelije i gde ih treba očekivati. Preko mene ne bi trebalo ništa da prođe cele večeri, sudeći po podacima - ispostavilo se da je tako i bilo. Živela tehnologija, dole konzervativizam, besplatan šou je mogao da počne.


Opalio sam nekoliko test-fotki, ova konkretno je snimljena na 19mm žižne daljine i vreme je iznosilo 8 sekundi. Pošto je Mesec bio skoro pun nebo je bilo plavo ali džabe; od oblaka se skoro ništa nije videlo. Srećom kad nema astrofotografije tu su munje (bar ovog puta).

Sledeći fotos je kompozit od desetak pojedinačnih, snimljenih kroz 50mm, f4.0, ISO800, 8 sekundi. Sklapanje u Photoshopu (treba biti malo familijaran sa layer-ima i onda je sve pesma):


U prvom planu je Jagodina, iza nje Crni Vrh a iza njega okolina Kragujevca. Tamo je otprilike te noći bilo veselo...
Primetite koliko je na ovoj slici manje šuma nego na prethodnoj (iako je, apsurdno, prva na manjem ISO). To je usled stacking-a, najvećeg izuma u astrofotografiji u zadnjih... onoliko godina koliko postoje digitalni senzori.


Sledeće je bilo da uhvatim širokougaoni pogled na odlazeću oluju. Dve ekspozicije od po 15 sekundi, jedna za munje dole i jedna za unutrašnje munje gore. Imajte u vidu da je vrh ovog oblaka oko 10km, onda može da se proceni tačna udaljenost.
Takođe iz levog gornjeg ugla se uočava jedan snop jakog vetra na visini, tzv jet-stream, koji precizno pokazuje pravac pružanja oluje - sa jugoistoka na severozapad.

To bi bilo to što se tiče ove godine, mislim da do maja iduće godine neće biti toliko toplo da se stvore termičke oluje u centralnoj Srbiji. Ali tu je onda (nadam se) vedro nebo...
Za kraj još par pojedinačnih fotki sistema koji se nalazio severno od Kruševca:



31.07.2015.

PORTRET JEDNE BABE

Kad pogledamo startrails fotografije malo poznatijih i priznatijih autora uvek su to fotke rađene širokougaonim objektivima. Ako pogledate fotke Mlečnog Puta - opet su to širokougaone. Zašto je to tako?

Svakako da postoji tendencija u današnjoj pejzažnoj fotografiji da se mnogo toga snima širokougaono, nije to ništa novo, strpaj sve u isti kadar i nećeš mnogo pogrešiti - samo su pre nekoliko decenija širokougaoni objektivi bili skupi i retki. Takođe je ta optička egzotika bila relativno nepredvidiva kad je fler u pitanju, a i oštrina je uvek bila pod znakom pitanja. Danas su širokougaoni relativno pristupačni. Međutim, da li možemo nešto da snimimo i na većoj žižnoj daljini?


Evo snimka od pola minuta objektivom od 50mm, na kropu. Blenda je bila 2.8, ISO 1600. U suštini to je za krop lep portretni objektiv, vidni ugao je 25x17 stepeni; nešto slično 85-ici na FF.

Zvezde su ovde neprihvatljivo duge crtice ako pogledate na punoj rezoluciji. Prihvatljivije bi bilo da sam vreme izlaganja ograničio na 10-12sec, ali svrha ove fotke je da nam prikaže svo svetlo koje je moguće uhvatiti na ovim podešavanjima. Mesec je bio tačno u prvoj četvrtini (tačnije 56% osvetljen) i dao je plavičastu boju nebu i delimično osvetlio planinu sa desne strane. Levo je za osvetljavanje bio zadužen LP.

Ako snimim startrails na ovoj žižnoj daljini onda će mnogo manje vremena trebati da se uoči pomeranje zvezda. Zauzvrat, zvezde će opisivati putanje koje su manje zakrivljene, više će ličiti na prave linije nego na kružnice.


Ovde je sklopljeno 22 snimka odnosno tačno 11 minuta eksponiranja. Razlika je u tome što je blenda spuštena na 3.5 i ISO na 800, pa je generalno dobijen tamniji kadar. Takođe se vidi crvenilo koje predstavlja jedan od najsvetliji delova Mlečnog Puta - sazvežđe Štita (Scutum).

A šta bi se desilo kad bih ovde nastavio u smislu žižne daljine? Uzeo sam teleobjektiv i nacentrirao vrh planine, blenda je bila 7.1, ISO1600 i snimljen jedan snimak manje od prošlog puta, odnosno ukupno 21. Zvezde su se ovog puta itekako pomerile:


Jedina vidljiva ali bitna razlika je što je sve tamnije. Trebalo je koristiti vreme od 60 ili 90sec ali dobro, ovo je ionako bila samo proba.

Zaključak: ako imate čime smislenim da popunite kadar, startrails se može snimati i teleobjektivom.
Inače na slici je planina Baba pored Paraćina, jedini oštar vrh koji imam u blizini. Ako ikad krenete ka Zaječaru, Boru ili Negotinu imaćete priliku da bukvalno pored magistrale uočite ovu malu planinu.

26.07.2015.

REMER I BRZINA SVETLOSTI

Zašto startrails kad može i planet-trails? Princip je isti, sve ostalo su nijanse.

Otišao sam u planine posle zalaska Sunca i okrenuo kameru ka zapadu; snimio 34 snimka i prvi deo posla je odrađen. Svi snimci su dugi po 20sec, 50mm žižne daljine, ISO100 i blenda f20, budući da je bilo dosta svetla. Nakon toga je sve uklopljeno u PS-u na potpuno isti način kao i startrails.


Sasvim desno se vidi Jagodina a levo Paraćin. Manji trag desno je Jupiter a levo Venera; tačno se vidi kako obe planete gube sjaj spuštajući se prividno u guste slojeve atmosfere.

Međutim, nije sve išlo glatko. Na polovini obrade, tj na 16-om snimku Jupiter je lagano ali potpuno iščezao. Pre toga je Venera zašla u oblake pa dalje sklapanje fajlova nije ni bilo potrebno. Ovo se desilo jer je sjaj Jupitera postao slabiji od sjaja neba na prvom snimku koji je uzet kao referenca. Metoda stekiranja je "lighten", što znači da će se kao referentni frejm uzeti onaj koji je i najsjajniji, dakle prvi.

Naravoučenije: planet-trails u sumrak može da traje vrlo ograničeno, usled velike razlike u sjaju neba na početku i na kraju.


Širokougaoni snimak pogleda na zapad, vidite čak i neke zvezdice gore koje se probijaju kroz večernje plavetnilo.

Kad malo razmislim o Jupiteru i Veneri koji trenutno stoje jedno pored drugog, par stvari mi padne na um. Prvo da su te dve planete, iako prividno jedna pored druge, zapravo jako daleko jedna od druge. Venera je između nas i Sunca a Jupiter tačno prekoputa Sunca, odnosno na najvećoj svojoj udaljenosti od Zemlje. Tačnije, Jupiter je udaljen skoro milijardu kilometara odavde a Venera oko 50 miliona kilometara, ako ćemo baš precizno - Venera je 18.09 puta bliža.

Druga stvar koja mi je pala na pamet je merenje brzine svetla od strane Olafa Remera koje je itekako zavisilo od položaja Jupitera. Naime, u drugoj polovini 18. veka Remer je radio u pariskoj opservatoriji i prikupljao podatke o trajanjima tranzita Jupiterovih satelita. Radilo se o metodi koju je prvi u praksi počeo da koristi Remerov šef, upravnik ospervatorije Dominik Kasini. Metoda je prva pala na pamet Galileju ali je trebalo sačekati koju stotinu godina dok se mehanički satovi dovoljno ne usavrše da mogu preciznije da mere vreme.
Merenje tranzita, uglavnom Ioa, je imalo praktične pobude - primera radi ako se izmeri vreme tranzita/okultacije u Parizu i uporedi sa vremenom u Kopenhagenu, dobiće se kašnjenje od 42 minuta. Eto toliko je Pariz zapadnije od Kopenhagena; to su vrlo bitni podaci za kartografiju i navigaciju XVIII veka.

Remer je razmišljao drugačije. Merio je trajanje kompletne revolucije, tj obilaska Ioa oko Jupitera; tačnije period između dva pomračenja i ispostavilo se da to traje 42.5 sati. Međutim, nije uvek trajalo isto i Remer je krenuo da traži razloge od kojih prvi koji mu je pao na pamet je brzina svetlosti.
Razlog je sledeći: ako je Zemlja na putanji oko Sunca usmerena tako da se približava Jupiteru - to je onda jedna situacija. Ako se za 6 meseci naša planeta pomeri u suprotan položaj i udaljava se od Jupitera - to je sasvim druga situacija.
U oba slučaja za tih 42.5 sati (koliko traje obilazak Ioa oko Jupitera) Zemlja je prešla neki deo svoje putanje. Remer je čak izračunao i koji - 210 prečnika Zemlje. Nakon toga je kao radnu hipotezu uzeo da je brzina svetlosti jedan Zemljin prečnik u sekundi (12 hiljada kilometara). Ukoliko je to tačno onda bi obilazak Ioa bio 210 sekundi duži kad se približavamo, odnosno isto toliko kraći ako se Zemlja udaljava od Jupitera.
U praksi nikakve vremenske razlike nije bilo odnosno merenja su bila malo neprecizna. Mi danas znamo da bi trebalo da razlika bude mnogo manja, odnosno 17 sekundi računajući približavanje i udaljavanje Zemlje.

Budući da nije izmerio razliku Remer je zaključio da je brzina svetlosti mnogo veća od jednog prečnika Zemlje u sekundi. Zapravo, njegova merenja su prilično bila haotična jer na Io utiču gravitacione sile okolnih velikih satelita, pa teško da uvek ima tačan obilazak u sekundu; premda kad se uzme statistički prosek više obilazaka i preračuna onda može vrlo precizno da se odredi.
Sad je sledilo mukotrpno posmatranje i računanje; satovi su već postigli toliku preciznost da je postalo očigledno da u periodu od 6 meseci postoje razlike u predviđenim vremenima tranzita. Npr u proleće je Io kasnio a u jesen ranio sa izračunatim tranzitom.

Logično je da je ta razlika usled toga što svetlost sa Jupitera mora da prođe dodatan prečnik Zemljine orbite u jednom slučaju, a pola godine kasnije ne. I usled nepoznavanja udaljenosti Zemlje od Sunca u tom momentu, Remer je došao do pretpostavke, koja se dobro uklapala sa eksperimentalnim podacima, da svetlost distancu Sunce-Zemlja prelazi za 11 minuta. Ukupna razlika tranzita za pola godine je 22 minuta.

Dobro, pogrešio je zamalo, svetlost stiže za nešto preko 8 minuta ali svaka mu čast za razmišljanje. U suštini on je samo hteo da pokaže da je brzina svetlosti konačna i definitivna, nije mogao precizno da je izmeri. Usput njegov kumulativni metod određivanja tranzita Ioa je postao veoma popularan zbog čega ga je upravnik opservatorije popreko gledao, i nikad nije prihvatio da odstupanja od proračunatih vremena tranzita potiču od brzine svetla, tj od pređenog puta. Umesto toga Kasini je u svoje tablice empirijski dodavao korekcije, po potrebi i nimalo planski.
Međutim, vodeći astronomi te epohe su bukvalno odmah prihvatili Remerovo tumačenje. Proći će još skoro dva veka dok ne bude eksperimentalnim putem na Zemlji izmerena brzina svetlosti, ali tu vrednost će astronomi već duže vreme znati zahvaljujući Remerovom radu.

19.07.2015.

PEJZAŽI IZ LEVČA

Imao sam na umu nekoliko stvari kad sam planirao vožnju do Levča, oblasti između Pomoravlja i Šumadije. Pre svega tu su neobavezni noćni pejzaži, pa da vidimo kako je bilo.

Kao prvo, nema mesta nekom visokom kvalitetu noćnih snimaka bez stakiranja i montaže, tj praćenja. Ovo je očigledno pre svega zbog visoke temperature, pa svaki senzor na dužoj ekspoziciji jednostavno proključa. Da nije tog šuma, bendinga i hot-piksela letnja astrofotografija bi bila mnogo lepša i manje stresna aktivnost, ali šta da se radi.

Ali zato dnevni pejzaži nisu nikakav problem. Selo Dragovo i njegova okolina:


Preostalo je samo da čekam zalazak Sunca. A nakon toga predstava je počela i moje je bilo samo da gledam i aplaudiram. Prvo su se pojavili krepuskularni zraci, senke udaljenih oluja i planinskih vrhova:


U pitanju su dve ekspozicije, jedna kraća za nebo i jedna za zemlju. Levo od drveta se vidi Venera. Sunce je zašlo 40min pre toga, tako da je u tom momentu 7 stepeni ispod horizonta. Još uvek je dan i vidi se da je svetlo.

Našao sam jedno mesto sa koga se zapad vidi bez problema, tačnije nikakva brda ne zaklanjaju bukvalno do horizonta. Ako neko misli da je ovo lako naći u centralnoj Srbiji - vara se.
Dakle, pogled prema zapadu gde se vide dve planete, Venera (levo), Jupiter (desno) i iznad njih zvezda Regulus - Alfa Lava; pritom obe planete se nalaze na svega 7.5-8 stepeni visine nad horizontom. Objektiv 50mm.


Velika retkost je leti imati ovakvu transparenciju, odnosno nebo bez oblačka do samog horizonta. Ono što je interesantno je da se u ovom momentu u blizini nalazi i jedna večernja kometa: C/2014 Q1 PANSTARRS. Za nju je bio potreban malo širi kadar: Tamron 17-50 na 26mm.



Desno od Jupitera i Venere, još niže, na 4 stepena od horizonta se nalazi kometa magnitude 6. Međutim, gledanjem tog predela i natezanjem kontrasta do maksimuma nisam uspeo da izvučem ni delić bilo čega a kamoli komete. Inače ovo je trenutak kad se snimaju niski objekti na zapadu, tačno jedan sat nakon zalaska Sunca.
Biće da je nebo bilo isuviše svetlo, tj njena magnituda uopšte nije dovoljna da bi se ova kometa sa dva repa uopšte videla ovako nisko. Da je svetlija možda bi se i videla.

Pošto je ovih par godina Sunce blizu svog maksimuma, njegova aktivnost često izaziva specifične fenomene na Zemlji kao što su aurora ili airglow. Ovaj drugi fenomen je fino talasanje zelenkaste izmaglice koju možemo da vidimo prema horizontu na fotkama načinjenim u izuzetno tamnim lokacijama. Više o tome imate ovde.
Sam airglow je sastavljen iz tri komponente: crvene (kiseonik na 557nm), zelene (isto kiseonik ali na 630nm) i žute (natrijum, 589nm). Crvena i žuta su danju jače oko hiljadu puta nego noću, ali mi to zbog sjaja dnevnog neba naprosto ne možemo da vidimo.

Ali možemo u sumrak. Ova talasanja koja se vide na slikama nisu oblaci niti prašina u atmosferi - već gravitaciono talasanje airglow-a. Uzrok talasanja su najčešće strujanja u nižoj atmosferi kao npr jet-stream, ali i reljef i oluje. Konkretno na gornjoj slici se to vidi u visini Venere i Jupitera.

Na sledećoj slici sam pojačao kontrast neba da bi se to videlo bolje.



Osim talasanja vide se i krepuskularni zraci, odnosno senke u visokoj atmosferi. Još nešto: ako je solarna oluja u toku često se u sumraku vidi pojas zelene boje između plave i crvene na zapadu. To je najlakši način za detekciju airglow-a.

Nakon pojavljivanja prvih zvezda moralo se sačekati da se pojavi Mlečni Put. Iza ovog drveta gore desno se nalazi sazvežđe Scutum i u njemu najsjajniji deo Mlečnog Puta.



Pošto je noć uveliko počela svoju predstavu, moglo je i nešto konkretno da se snimi. Ovde sam složio tri snimka od po pola minuta; slaganje odrađeno ručno u Photoshopu, ali se vide sve nesavršenosti moje metode. Nisam se nešto preterano trudio pa je slika obrađena vizuelno isuviše oštro.



A nasuprot jugu se nalazi Kragujevac. Ne treba dalje komentarisati nivo svetlosnog zagađenja. Levo od Velikog Medveda je Alfa Canes Venatici, zvezda poznatija kao Čarlsovo Srce. Nije doduše poznato da li se to odnosi na Čarlsa I ili njegovog sina, ali je to ionako nebitno. Bitno je da vlasnici i najmanjih teleskopa mogu da se dive ovoj prelepoj dvojnoj zvezdi jer se razdvajanje može obaviti već na najmanjim uvećanjima.
Gore desno u uglu je Thuban, najsjajnija zvezda Zmaja, nekada davno u vreme faraona je ona bila polarna zvezda umesto Severnjače.



09.07.2015.

MUNJE NA HORIZONTU

Najtopliji dosadašnji dan u godini, noćna temperatura u gradu 32C, idealno da se ode negde noću. Izbor pada na startrails sa okolnih brda, hladni front se približava sa severozapada pa ako ne budu zvezde - biće munje.
Doduše, najbolje oba.

Od ukupno 66 snimaka po pola minuta svaki sklopljen je kompozit sa sledećim parametrima: Tamron 17-50@17mm@2.8, ISO800. Sve je odrađeno u Photoshopu a neko malo iskusniji primetiće da je pogled prema zapadu.


Osim uobičajene gužve na nebu, koju nije moguće odavde izbeći, vidite gore desno deo Velikog Medveda a najsjajnija zvezda u levom delu kadra je Arkturus. U tom momentu munje su obasjavale vrhove kumulonimbusa koji su se nalazili oko 100km zapadnije.

Međutim, kao što to obično biva, na slici se vidi gomila čudnih pojava. Prikazaću isečke iz originalne slike sa malim uvećanjem:


Sasvim levo imamo jato Mel 111 koje lagano tone u oluju. Desno na horizontu vidite crvenu crticu koja bi mogla biti bilo šta samo da nije potpuno prava. Crvena boja kaže da je daleko; pošto nije paralelna sa zvezdama mogla bi da bude meteor. Međutim, zbog slabe rezolucije se čini da je prava; 1000% sam siguran da je u pitanju udaljena munja.


Sasvim u gornjem delu kadra se vidi svetla tačkica. Ovo nije ništa čudno za duge ekspozicije i visoku ambijentalnu temperaturu, ali ja sam na kraju obrade od finalne slike oduzeo dark-frejm. Tačkica je ostala, što znači da je zaista nešto udarilo u senzor.
Odgovor se nalazi ovde. U pitanju je kosmički zrak koji je nekako uspeo da se probije kroz gustu Zemljinu atmosferu i dođe do senzora. Naravno, ovo nije primarni zrak (onakav kakav stiže iz svemira) već je sekundaran, odnoso produkt raspada primarnog zraka u visokoj atmosferi. Time je njegova snaga enormno smanjena a moj fotoaparat potpuno bezbedan.
Na sledećem fotosu vidimo još jedan kosmički zrak, malu crticu od nekoliko piksela gde se vidi da je foton imao dovoljnu energiju da ošamari nekoliko piksela.


Vidimo i isprekidane crtice, to su poziciona svetla nekog od aviona. Da ne ulazimo u to koja sve svetla postoje i kako se koriste u civilnoj avijaciji, samo da navedem da avioni imaju crveno poziciono svetlo na kraju levog krila a zeleno na vrhu desnog krila. Bela svetla zanemarite: ako vidite crveno i belo to znači da vidite levu stranu aviona - kao ovde što je slučaj. Onda automatski znamo smer ovog aviona, on se kreće prema levom delu slike.
Ako vidite zeleno i belo svetlo onda gledamo avion sa njegove desne strane. A najveselije je ako vidimo levo zeleno a desno crveno - to onda znači da je avion na putu ka nama.


Zadnja i najčudnija stvar je satelit koji je blesnuo u jednom momentu. Pošto sam pregledao bazu podataka na Heavens above ispostavilo se da se ništa ne uklapa. Po putanji bi jedino mogao da odgovara komad svemirskog otpada po imenu Cosmos 2026, tj odbačeni segment tela ruske rakete lansirane pre 26 godina, ali je njegovo pojavljivanje zakazano za 15min ranije. Putanja se savršeno uklapa.
Ostaju samo dve mogućnosti: odstupanje od predviđene putanje dotičnog Cosmos-a ili da je u pitanju nešto sasvim drugo čega nema u tabelama. To bi onda moglo da bude nešto što je relativno skoro lansirano, ili možda neki špijunski satelit - premda velika većina špijunskih satelita već ima svoje putanje jako dobro ispitane i publikovane.

U prilog špijunskom satelitu govori blesak solarnih panela koje ruska raketa nema. A za slučaj da je to zaista dotični Cosmos, ovde je snimljeno na 1000km visine i to iznad severnog Jadrana.

05.07.2015.

NA PRAVOM MESTU U POGREŠNO VREME

Svakog juna i jula Mesec se postavi u takav položaj da, gledano iz okoline Jagodine, izlazi iznad samog Rtnja. Prošle godine je to izgledalo ovako, usled izmaglice se jedva naziralo da na nebu ima nečega. Ove godine sam očekivao bolji rezultat pa sam pun Mesec čekao u zasedi.

Ali meteorologija me je izneverila isto kao i u primeru Arače, dan je bio prepun vlage i kumulusa koji su se raspadali u stratuse. Meseca u označeno vreme jednostavno nije bilo i shvatio sam da je prilika propuštena, srećom pa nisam daleko išao od kuće.

Međutim, iskustvo u pejzažnoj fotografiji me je naučilo da nikad ne treba odustajati. Ako nisam uspeo jedno da snimim što sam planirao, pojaviće se već nešto drugo pošto su priroda, svetlost i nebesa jako dinamični u suštini.


Izlazak je planiran za 19:33h a ovaj snimak je nastao u 19:55h. Toliko je trebalo našem satelitu da se iskobelja iz zagrljaja oblaka. Od fotke sa Rtnjem u prvom planu nema ništa, iako sam na pravom mestu. Ali sad bar mogu na miru da se posvetim klasičnim pejzažima.

Za početak prva je snimljena teleobjektivom, f10, 1/40sec, ISO 200 i otprilike tako sam postavio neki okvir. Sada samo treba produžavati vreme kako se svetlost bude smanjivala. Da vidimo sledeću...


Ovde su dve ekspozicije uklopljene, jedna za zemlju a druga za nebo, jedna 1/25 i druga 1/60sec. Budući da je Sunce upravo tad zalazilo detalji na zemlji su se upadljivo menjali.
Takođe izmešane dve ekspozicije na 125mm:


Ako me pitate da li je moglo kontrastnije, odgovor bi bio - ovo je kontrastnije. Vlage je naprosto bilo isuviše i transparencija je bila smanjena. Da sam pojačavao kontrast u pojedinim kanalima to bi izgledalo ovako:


U suštini današnji DSLR-i sa Bayer-ovom matricom nisu predviđeni za veliko dizanje kontrasta selektivno u pojedinim kanalima. Vrlo lako se otkrije šum koji postoji i na ISO200 i to nije mana već rezultat današnje tehnologije i arhitekture senzora. Određeni napredak bi se možda dobio obojenim filterima (kao za BW fotografiju) ali u principu to je to. Nedostatak kontrasta se u obradi ne može nadoknaditi čarobnim štapićem.

Par samo napomena oko sjaja punog Meseca. Jeste li znali da Mesec zapravo uopšte nije sjajan? Da je po boji najbliži svežem asfaltu?
Nakon što odredite parametre prvog kadra svaki naredni fotos treba da bude malo "svetliji", najbolje je produžavati izlaganje (ja tu sa apetitom koristim potpuno manuelni mod). Nije doduše preporučljivo koristiti duže ekspozicije od jedne sekunde jer se onda dosta pokupi termičke turbulencije. Onda je bolje dići ISO (mada ne suviše,  trebaće nam u obradi što glatkija slika) ili čak spuštati blendu jer su današnja stakla uglavnom sva oštra između f5 i f11. Poenta npr blende f16 je tendencija da i prednji i zadnji plan budu u fokusu.
Dakle, kako vreme prolazi i Sunce zalazi, sve postaje tamnije a Mesec se izdiže. Ako ste mislili da treba početnih 1/40sec zadržati i dalje, varate se: prilikom dizanja Mesečeva svetlost prolazi kroz manje atmosfere i njegov sjaj prividno raste. Zato dodatno treba obarati brzinu i tako ukrug.

U principu imate jedno vrlo kratko vreme za fotografisanje punog Meseca i to je nekih 10-15min, posle toga on postaje previše sjajan a zemlja i nebo previše tamni.

Slede kadrovi pedeseticom, čisto za moju dušu.