NEBO ISTOČNE SRBIJE

Kao što samo ime kaže tema nosi naziv koji se odnosi na mini-turneju koju sam sproveo u (ne)delo 25.II 12 iz neobjašnjivih razloga. Ispostavilo se da je na nebesima tad bilo nekoliko interesantnih stvari za slikanje...
Ali da pođem ispočetka. Navedenog datuma je bilo vidljivo dosta objekata iz Sunčevog sistema na zapadu: Merkur, Uran, Venera, Mesec i Jupiter. Čak su bili raspoređeni na jedostavan ali i interesantan način.
Slikano je iz sela Vrmdža, na severu Sokobanjske kotline, desetak km južno od Rtnja.



Brdo u prvom planu predstavlja stene sa drevnim srednjevekovnim ostacima utvrđenja. Sledeća stvar koju sam uradio je da snimim širokougaonu panoramu (zato sam i poneo stativ, jelte):



Objekti koji se daju uočiti su obeleženi, zajedno sa njihovim pozicijama. Vredi napomenuti da je Uran u tom momentu imao magnitudu oko 6.0 što ga je činilo nevidljivim ljudskom oku - ali je na TIF-u nakon osnovne obrade itekako uočljiv. Budući da sam čekao da se nebo malo zatamni kako bih ulovio i Uran izgubio sam Merkur koji je potonuo ka zapadu.



Kada sam se okrenuo ka istoku ispostavlio se da nema toliko LP-a koliko sam očekivao da će biti. Pogled ka centru naselja i osnovnoj školi (white balance na tungsten, što se vidi po boji neba):



I još jedan primer koji svedoči o veoma čistom nebu. Sa vrha prevoja Čestobrodica sam snimio ovu jednu jedinu ekspoziciju juga odnosno Oriona u tranzitu. Dakle, slika nije stakirana! U pitanju je 30sec, ISO1600 i f4.5.
Ovakvo nebo se ne viđa svaki dan.

ISS IZNAD RTNJA

Kad nekog hoće onda ga baš hoće. Kao recimo mene 25.2.2012 dok sam snimao star trailse u okolini Rtnja. Fascinantna planina nije baš bila zadovoljavajuće osvetljena zalazećim Mesecom kao što to ume da bude slučaj.
Na slabom mrazu sam predpostavio da će polupuna baterija izdržati pola sata i pogodio sam. To je bilo dovoljno da snimim 44 snimka po pola minuta svaki, na uobičajenih 1600 ISO. Blenda je bila f4.5, hromatske aberacije su kod ove vrste fotografije u drugom planu. Bitno je bilo dobiti što je moguće više svetla.



Nakon obrade u Startrails i PS CS3 sam primetio da imam avion koji je u inat prešao preko dijagonale snimka. Umetnici bi rekli "napravio baroknu dijagonalu".
Kad sam malo bolje pogledao, ispalo je da nije avion - trag je kontinuiran i nema pozicionih trepćućih svetla.
Proverio sam na heavens-above i imao šta da vidim: ISS je prošao na takav način da bolju kompoziciju nisam umeo da odaberem (sve i da sam mogao da biram).
Hvala braćo Amerikanci.

Evo i animacije.

Poređenja radi, ako je pejzaž lepo osvetljen polupunim Mesecom onda rezultati umeju da budu i ovakvi:

SUNČEVI STUBOVI

Sunčevi stubovi odnosno sun pillars su relativno neuobičajen optički fenomen. Najprostije bi bilo reći da nastaju odbijanjem Sunčeve svetlosti o ravne slojeve ledenih kristala u atmosferi. Iz toga slede još dva zaključka, prvo da se to dešava uglavnom oko izlaska/zalaska Sunca i drugo - potrebni su specifični meteorološki preduslovi. Sloj leda može biti poremećen turbulencijom, recimo.

Postoji interesantna mogućnost da se stub stvori i ispod Sunca, upravo takav sam video. Međutim, vucaranje aparata i tripoda po snegu dubljem od pola metra je veseo poduhvat. Naročito ako treba da prepešačite oko 100m da vam drveće ne bi bilo u kadru.
Naravno da se donji stub izgubio u tih nekoliko minuta.
Ali isplatilo se :-)







Sva tri snimka su zapravo HDR, po tri ekspozicije sa tripoda i spojene u PS-u. Druga po redu je snimljena teleobjektivom na 80mm, ostale dve su pomoću 18-55is.

ZIMSKA IDILA

Zimska idila na -16C koliko je pokazivao moj termometar (-17C kaže satelit) je bila najbliži opis snimanja te hladne januarske noći. Vetra nije bilo, odnosno bio je veoma slab severni tako da sam mogao da isprobam napajanje za Canona kojim se napon akumulatora od 12V konvertuje na 7.9V potrebnih za aparat.
Podesio sam sve parametre, centrirao mete i ostavio teleskop i celu skalameriju na milost i nemilost prirodnim nedaćama. Vratio sam se posle pola sata gde je aparat i dalje uredno lupao ekspozicije po pola minuta (mada je moglo i malo više; ipak je severno nebo prilično rezistentno na greške u praćenju).

Tema večeri su bile galaksije u Velikom medvedu m81 i M82. Više puta prežvakani objekti su tu_i_tamo interesantni mada sam hteo da vidim graničnu magnitudu i mogućnost registrovanja finijih detalja na mom lokalnom nebu. A nebo iz godine u godinu sve lošije...

Parametri su bili 45x30sec, ISO1600, 150/750, eos 20d.





Johann Elert Bode je otkrio veću, desnu galaksiju koja je dobila kataloški broj 81 u Messier-ovom katalogu. Grupa od 34 manje galaksije uglavnom u sazvežđu Velikog medveda ima za centar upravo galaksiju M81. Zbog svoje veličine, blago iskošenog položaja i relativne blizine ova galaksija je idealna za proučavnje tipičnih oblasti formiranja zvezda u kracima a i naslaga prašine.

Sa vaše leve strane je M82, manja cigarolika galaksija (upravo tako je i zovu) koja je nekad spadala u nepravilne galaksije. Danas znamo da se po obliku svrstava u spiralne, premda nije to on što je najinteresantnije. Rastrzana plimskim talasima i gravitacionim dejstvom većeg suseda (M81) ova galaksija je pretrpela gubitak gasa koji je nahranio susednu crnu rupu. Dvostruko izbacicanje mlazeva materije iz polova ove galaksije se nazire na ovim fotkama, mada je najintenzivnije na IC frekvencijama.
O ogromnoj energiji koja se valja tom malom galaksijom svedoče i učestale pojave supernova, otprilike po jedna u svakoj deceniji.

Standardno kukam na nebo pa bi imalo smisla izmeriti graničnu magnitudu na ovoj slici. Pomoću Simbada sam došao do granice od 18.16mag (u odnosu na Vegu) odnosno 19.11mag u oblasti plave frekvencije (B brightness), što se i vidi na ovom negativu:



Distanca između M81 i M82 iznosi oko 130 hiljada svetlosnih godina; to pomaže da shvatimo približne razmere struktura na slikama.