31.12.2020.

PROMENLJIVE TIPA RR LYRAE

Kad se mlada škotska učiteljica Williamina Paton Stevens udala za lokalnog računovođu i udovca, očekivala je da će joj brak biti odskočna daska za karijeru ali ubrzo pošto su emigrirali u Sjedinjene Države, nije očekivala da će je muž tamo ekspresno ostaviti sa novorođenim sinom. Morala je da se snalazi za egzistenciju i počela je da radi kao kućna pomoćnica kod izvesnog profesora na Harvardu. Ponadala se da će joj bar ovo biti odskočna daska za... Ko zna šta.

Isti profesor je takođe prethodno očekivao da će mu brak biti odskočna daska za karijeru, pošto mu je tast takođe bio profesor na Harvardu, tako da je imao razumevanja za učiteljicu kojoj je ponudio drugi posao nakon posla kućne pomoćnice.

Poslodavac se zvao Edward Charles Pickering a kućna pomoćnica je zadržala prezime bivšeg muža (Williamina Fleming). Danas znamo da je profesor preferirao žene na svojim mukotrpnim zadacima izračunavanja, gde je izvršilac bio poznat i kao "kompjuter", odnosno računar, neko ko računa. Odvajkada je u nauci i praksi bilo potrebno računati nešto na malo većoj skali, recimo za nautičke almanahe, finansije ili u astronomiji, ali je retkost bila da su za te poslove angažovane žene. Da li je Pickering bio zainteresovan za ravnopravnost polova, da li je voleo žene ili je jednostavno znao da može manje da ih plati od muškaraca - danas nije poznato. Mi danas slobodno možemo da pretpostavimo da je sapiens XXI veka prilično mentalno zakržljao u aritmetičkom smislu, budući da retko ko bilo šta računa papirom i olovkom, ali je činjenica da je eksplozivni razvoj nauke i tehnologije usledio tek onda kad je ovaj mukotrpni posao sa čoveka prešao na elektronski čip. Odavno postoje simulacije i proračuni koje ni jedan tim ljudi nikako ne bi mogao da reši, bez obzira na broj članova ili dostupno vreme.

Udovica Henry Draper-a je donirala novac za nastavak istraživanja na kojima je radio njen pokojni suprug. On se, naime, pred kraj života zainteresovao za spektroskopiju a inače je bio jedan od prvih astrofotografa i dobrostojeći lekar koji je svoj posao napustio da bi se bavio astronomijom. Opservatorija je od doniranog novca započela izradu zvezdanog kataloga koji će se zvati po ovom astronomu, a briljantna ideja je bila da zvezde pritom treba da budu klasifikovane i spektroskopski, ne samo po boji, položaju i magnitudi.

Naravno, ova briljantna ideja je bila ujedno i veoma mukotrpna za sprovođenje u praksi. Sve u svemu narednih decenija je u katalog ušlo 359 hiljada zvezda, praktično celo nebo do devete magnitude; što znači da je toliko i moralo da bude fotografisano kroz spektroskop (dobro, moguće je više zvezda nagurati u jednu ploču) i nakon toga analizirano. I odmah je izbio sukob oko klasifikacije. Williamina Fleming je uspela da progura svoju ideju o nešto jednostavnijoj klasifikaciji koja se bazirala na količini vodonika u zvezdanom spektru, što je bila i dobitna kombinacija iz dva razloga: prvo, vodonik je najzastupljeniji element u svemiru i generalno zvezdama, i drugo, klasifikacija je izvedena iz fotografija spektra. Ovo znači da je bilo moguće ući i u UV deo spektra a ne samo vidljivi, koji je dostupan astronomu koji gleda kroz spektroskop, a to na kraju znači veću rezoluciju i preciznost i manje šansi za eventualnu grešku. Kasnije je njena koleginica na projektu (A.J.Cannon) zvezdanu klasifikaciju unapredila površinskom temperaturom, pa je ova klasifikacija (Harvard klasifikacija) ostala u najširoj upotrebi do danas.


Ovo je jedna takoreći nasumična lokacija u sazvežđu Ophiuchus na kojoj nema apsolutno ni jednog jedinog interesantnog deep_sky objekta. 

Kao što je već napomenuto, na ovom snimku ne vidimo ništa značajno, osim jedne neupadljive zvezde. Međutim, ta plavobela zvezda oznake 2MASS J16593506+0059451, petnaeste magnitude, pripada jednoj veoma značajnoj kategoriji promenljivih zvezda - u pitanju su RR Lyrae. Tu kategoriju promenljivih je otkrila gorepomenuta W. Fleming (kao i još neke bitne stvari: magline Horsehead i IC404, bele patuljke kao poseban tip zvezda na primer) i odvojila ih kao posebnu grupu promenljivih budući da su posedovale neke osobenosti. 

U prvom redu se nameću razlike između klasičnih cefeida i RR Lyrae, budući da su u vreme otkrivanja to bile dve najveće grupacije promenljivih zvezda. RR Lyrae su starije zvezde, manje mase, dok su cefeide potpuno obrnuto, dakle mlade masivne zvezde. Takođe cefeide naseljavaju galaktičku ravan a RR Lyrae žive uglavnom u halou, u zbijenim jatima. I još nešto: RR Lyrae imaju kraći period oscilovanja sjaja, a i manjeg su sjaja (luminoznosti) sveukupno što će se ispostaviti kao bitno za dalje proučavanje odnosa period/sjaj.

Mehanizam oscilovanja je dobrim delom sličan, ali ima i neke razlike. Kod obe vrste promenljivih se u osnovi radi o propusnosti (transparenciji, bistrini, mutnoći, kako god hoćete) spoljnih slojeva fotosfere. Kad se spoljni sloj fotosfere zvezde skupi i pribije uz zvezdu, nastupa porast temperature ispod tog sloja i helijum prelazi iz He II u He III jonizovano stanje. Ovo se dešava na 35-40 hiljada K i ovo momentalno menja propusnost navedenog sloja za fotone, elektrone i energiju koju zvezda zrači u prostor. To se najlakše može uporediti sa oblačnom noći na Zemlji - oblaci sprečavaju da se površina previše ohladi i generalno neće biti mraza, dok vedre noći imaju mnogo veću propusnost pa će biti hladnije. Ili je to još prostije objasniti situacijom da čovek spava pokriven: pokrivač ima malu propusnost pa će čovek lakše sačuvati sopstvenu toplotu. Upravo ovo čuvanje toplote je odgovorno za porast temperature cefeide čiji se prečnik momentalno povećava a spektralna klasa pada prema crvenoj boji.

I kod RR Lyrae se radi o He III jonizaciji, mehanizam pulsiranja je sličan ali pošto se radi o manjim zvezdama, manji je i period pulsiranja. Tipično one menjaju svoj sjaj u okviru ciklusa od jednog dana, pa čak i nekoliko sati.

Značaj obe ove kategorije promenljivih je veoma jasan: njihov odnos period-sjaj je veoma bitan za određivanje distance do tih zvezda. Premda RR Lyrae nemaju baš tako precizno povezan ovaj odnos sa distancom kao cefeide (imaju preciznost tek ako se snima u IR opsegu), a i generalno zbog njihovog manjeg sjaja; ove zvezde su služile za određivanje distance do globularnih klastera i unutar Mlečnog Puta i to je to. Za susedne galaksije su nam služile cefeide.

Međutim, kad je već reč o RR Lyrae kao promenljivim koje se nalaze u zbijenim jatima, to možemo da proverimo i u praksi. Pošto je period ovih promenljivih po pravilu dosta kratak, od nekoliko sati do nekoliko dana, možda imam sreće da snimim neku promenu?


Ovde imate animaciju (blink-komparator) od dva snimka jata M92 u Herkulesu koji su oba 4x15sec, dakle oba po jedan minut eksponirani. Rezolucija je uvećana duplo u odnosu na ono što 40D snima; greške koje se primećuju su od ne baš idealnog praćenja montaže. Razmak između dve sekvence je tačno 20 minuta.

Pošto je poznato da ovo jato ima u sebi 17 promenljivih tipa RR Lyrae, ja sam obeležio one koje su najsumnjivije da su se promenile. Preskočio sam one koje su na granici detekcije (imajte u vidu da je to samo jedan minut na ISO1600) pošto svaka kamera tu generiše mnogo šuma i bilo kakvo zaključivanje nije moguće; dakle, evo najsumnjivijih:

Tako se generalno i snimaju RR Lyrae, stavi ze zbijeno zvezdano jato u vidno polje teleskopa i imate gomilu potencijalnih meta i kalibracionih (kontrolnih) zvezda u istom vidnom polju. Posle toga sve izmerite i nanesete na grafikon, napišete rad, to bude odskočna daska za Zadrugu i Parove i proslavite se možda; ali to je već isuviše za mene. Stoga dalje nema nikakvih grafikona.


24.12.2020.

MILENIJUMSKA KONJUNKCIJA, SIR U SVEMIRU I DRUGE PRIČE

Pripreme za konjunkciju Jupitera i Saturna su u punom jeku, glancaju se teleskopi, pripremaju fotoaparati, oblaci se takođe pripremaju da izvrše (ne)očekivanu okupaciju sa zapada... Ili možda istoka... Ovde su okupacije istorijski gledano normalna stanja, isto kao što je i normalno da bude potpuno oblačno ceo decembar. Nije normalno da bude vedro, ako mene pitate. 

Pošto ova konjunkcija spada u najbliže još od Srednjeg Veka logično bi bilo to zabeležiti, ako je ikako moguće. Sasvim slučajno najbliži prividni položaj na nebu dve najveće planete Sunčevog Sistema će imati 21. decembra, na dan zimske kratkodnevice i, posledično, kalendarskog početka zime. To ne znači da će te dve planete biti vidljive samo u tom momentu; nekoliko dana pre i posle imaćemo takođe predstavu na nebu na velikom uvećanju, ali je 21. decembar označen kao idealna fotografska prilika. Osim toga, ove dve planete se približavaju jedna drugoj već mesecima, svako je ove godine još u leto imao prilike uveče da vidi dve najsjajnije zvezde isprva na jugu, a kasnije u jesen i na zapadu.

Početkom decembra je situacija bila ovakva:


Pored Jupitera Saturn se jedva nazire, ovo je snimljeno sat vremena nakon zalaska Sunca. Malo kasnije:


Nakon što je nebo pritegnuto u obradi da bi se pojačao kontrast, ispalo je da se iznad drveta vidi neko zelenkasto talasanje koje bi moglo da bude airglow, a možda je i halucinacija senzora ili kojekakvi artefakti (svakako ne liči na ciruse koji su takođe prisutni, ali imaju drugačiji oblik i pravac pružanja). Imajte u vidu da je airglow najjači u sumrak na zapadnoj strani, premda ga je ipak vrlo teško dobiti zbog malog kontrasta. Poslednji snimak, kad se već uveliko smračilo, ne pokazuje te promene:


Sto puta se ispostavilo da, kad god pogledam gore, nešto spektakularno se na nebu desi. Ovo je i logično, jer veoma retko gledam gore; uglavnom sam zabavljen kamerom (kamerama) i teleskopom; odnosno tehnikalijama vezanim za iste. Ako ne računam jedan osrednji meteor na jugu koji je potrajao možda dve sekunde, Andromedid verovatno na osnovu položaja radijanta; moj pogled prema zenitu i crvenoj planeti iduće sekunde je pokazao da se nešto mnogo krupnije valja prema Marsu.

ISS. I to tačno iznad moje glave.

I naravno, po Marfijevom pravilu fotoaparat i tripod su bili usmereni u pogrešnom pravcu. Brzo sam to iskorigovao, podesio trajanje izlaganja i opalio par fotosa. Prvi pogled na ekran je davao dobar utisak, pogodio sam ekspoziciju. Nešto mi nije dalo mira i zumirao sam... Obe fotke su bile defokusirane. Drugi maler, moja greška, razume se. Dok sam brljao skidajući CPL prethodno, nekako sam zakačio fokus prsten na objektivu (ovo nije teško kad neko ima iole velike prste i šake; Japanci očigledno tu problematiku drugačije percipiraju). 

Podesio sam fokus, iz inata obrisao obe fotke dok se ISS spuštao ka horizontu i ponovo fotografisao.

 

Na vrhu kadra se vidi Mars, skoro u zenitu; a dole ISS koja još uvek nije zašla u Zemljinu senku. Međutim, na 100% uvećanom snimku sam uočio još nešto, desno od ISS - što zbog nejednakih svetala očigledno nije bilo avion (sreća pa sedmicu možete da kropujete skoro beskonačno, ovo je 100% crop):


Proverio sam vreme i položaj i jedino što se perfektno uklapa je drugi stepen rakete Falcon 9. Raketa je kruna projekta koji je trebalo da razbije inertnu NASA koja je trošila enormne količine novca a zauzvrat u to vreme nije mogla svoje ljude da pošalje u svemir. Rusi su to efektno koristili, lansirajući sve što treba i naplaćujući (doduše mnogo manje nego što bi NASA to naplatila da je mogla). I onda se Elon Musk genijalno dosetio, alal mu vera za ideju, da ako Rusi mogu da pošalju nekog u orbitu za male pare, to može i neko drugi, odnosno privatnik, što bi se reklo. Na taj način on uzima posao i Rusima i NASA-i, a preostaje mu samo da sve iznova konstruiše. Da je moguće - moguće je. Širom kugle zemaljske postoje države koje koriste balističke projektile manjeg i srednjeg dometa, u nekima od tih zemalja još uvek vlada glad (Severna Koreja) a neke nisu daleko od tog raspleta (Iran), ali tehnologija svega toga uopšte nije toliko komplikovana, nije to baš rocket sciense, što bi rekli Amerikanci.

Faktički on je hteo da uradi ono isto što i u auto-industriji neposredno pre toga - da šutne u zadnjicu inertni establišment koji trenutno vlada i ponudi nešto potpuno novo. Pritom je njegova kompanija apsolutno neopterećena tradicijom, prethodnim tehničkim rešenjima i patentima koja je razvijala sto godina pa sad mora da ih koristi, neopterećena mastodontskim rashodima i pre svega - neopterećena konzervativizmom. Zato je posle petogodišnjeg razvoja ovo prva čisto američka civilna raketa koja je mogla da iznese više od dvadeset tona na LEO orbitu. Zašto to nije mogla da napravi NASA u zemlji koja je nuklearna supersila i koja je jedina iznela čoveka na Mesec - to je pravo pitanje. A odgovor na to pitanje je: biznis. Mi možemo da izvedemo sve što zamislite, ali dajte prvo malo da zaradimo i okrenemo te pare kroz istraživanja i industriju. Svojevremeno je za Apollo projekat ovako ili onako radilo pola miliona ljudi, koliko je tu novca utrošeno to ne može ni da se izračuna (zapravo može: oko 160 milijardi današnjih dolara). Projekti kao recimo neki vojni avioni (F22 na primer) koštaju takođe enormne količine novca (ovaj konkretno košta kao pola Apollo programa) i još pritom imaju gomilu mana; smem da se kladim da bi u slučaju prave i ozbiljne ratne opasnosti po USA svi ti problemi bili premošćeni za mesec dana, vrlo moguće je da bi koštale samo dnevnice inženjera na poligonima. Ovako se projekat razvlači decenijama i nemilice troši novac poreskih obveznika. To je zapravo elegantan način da se deo tog novca raspodeli kod nas (a ne drugim državama) i da ujedno zadatak bude obavljen, pošto će ionako biti obavljen. A u Rusiji je obrnuto, cilj je da se zadatak obavi, ako je moguće i bez ili sa minimalnom količinom novca. Zato je meni lično fascinantno kako Rusija sve ovo vreme uspeva da održi svemirska istraživanja i onoliku vojsku i nuklearne snage sa BDP-om jedne Španije praktično. Nije pitanje kako je Amerika prva, već je pravo pitanje kako Rusija uspeva da bude druga. Zato je vlasniku Tesle i dozvoljeno da prčka oko raketa i da pokuša da preotme Rusima biznis; zamislite u vreme Niksona ili Kartera da neki privatnik pokuša da proda ideju državi o komercijalnim lansiranjima umesto NASA. Dobio bi verovatno besplatan smeštaj u okviru nekog od tamošnjih sanatorijuma.

Na ovom snimku radi se o prvom lansiranju Dragon 1 kargo letelice, koja je svoju premijeru imala upravo na letu koji je lansiran 8. decembra 2010 godine. Ideja SpaceX korporacije je bila da ovim brodom ispune zahteve NASA-e za dopremanjem opreme na ISS; ovo je bilo prvo lansiranje Dragona i drugo lansiranje dvostepene Falcon 9 rakete.

Međutim, i to lansiranje je pratio Marfi lično. Neposredno pre lansiranja su otkrivene pukotine na izduvniku motora drugog stepena, inženjeri su se preznojili a Musk jedini nije paničio. On je istog momenta znao da ima novca da počne ako treba projekat ispočetka i da može da radi šta god hoće u ovoj situaciji. Jeste da je njegova prethodna raketa, Falcon 1, imala tri neuspeha od pet pokušaja, jeste da su sve oči upte trenutno u njih, ali na umu je imao prethodno (tj prvo) lansiranje rakete Falcon 9. Naime, na svom prvom lansiranju ova dvostepena raketa je imala čast da je neposredno pre lansiranja potpuno opere čuvena atlantska klima, tačnije oluja sa pljuskom i grmljavinom. Posle toga je, proverom telemetrijskog signala, ustanovljen veoma slab signal drugog stepena. Musk se istog trenutka stvorio pored rakete, sa dva tehnička direktora projekta i krenuo da petlja oko antene drugog stepena. Nakon toga su uzeli fen za kosu, dobro osušili elektroniku i natopili je silikonom. Vlasnik Tesle je dvaput tražio da mu ponove da je to sigurno za lansiranje, dobio je potvrdu i raketa je potom odletela. Telemetrija je funkcionisala bez greške.

Imajući u vidu da sve što se pokvari mora da može i da se popravi, Musk ovog puta nije paničio. Rešenje za naprsli izduvnik je bilo tipično Marfijevsko ili, bolje rečeno, montipajtonovsko a nisam siguran ni da li su na to uticale izvesne hemijske supstance: pretesterisaćemo to u dužini većoj od jednog metra i rešen problem. I ponovo: u neka druga vremena su sanatorijumi bili puni ovakvih kadrova.

Još lepše zvuči činjenica da su testerisanje zaista i sproveli u delo i da niko iz NASA-e nije imao ništa protiv. Simulacije su pokazale da Merlin motor drugog stepena (nema veze sa istoimenim avionskim motorom iz II Svetskog Rata) može bez ikakvih problema da radi i sa ćelavim izduvnikom. A najlepše je zvučao rezultat cele te epopeje, a to je da je misija bila kompletan uspeh izuzev činjenice da nije spašen prvi stepen padobranima kao što je bilo planirano. Uspeh je tim veći jer je drugi stepen, nakon što otkači brod Dragon 1 u niskoj orbiti, morao da u vakumu startuje svoj  Merlin 1C (prvi stepen ima devet Merlina) i da teret isporuči na orbitu od 11000km visine. A start u vakumu nikako nije sasvim rutinska stvar, naročito za firmu koja se na tom polju baš i nije proslavila minulim radom.

Drugi stepen je ostao na toj orbiti i, sudeći po sajtu Heavens-above još uvek kruži svemirom, čekajući da povremeno bude fotografisan iz okoline Jagodine. Bez izduvnika, razume se. A sad o siru: jedan deo tereta isporučenog na visoku orbitu je bio i kolut francuskog Le Brouère, varijante Gruyère sira. Musk je to obelodanio nekoliko dana nakon lansiranja, kad je bilo jasno da je praktično sve ispalo kako treba. Inspiracija: Montipajtonovci i epizoda Cheese Shop. 

Kakve to veze sa svemirom ima, to može mentalno da poveže samo ovaj gorepomenuti kralj apstraktnih i nadrealnih situacija, kome s vremena na vreme neosporno padne i neka savršeno logična i profitabilna asocijacija na pamet.

Konačno svanuo je i dugo očekivani dan konjunkcije: 21. decembar. Oblačan, razume se. To je ujedno i dan kad počinje zima, odnosno dan sa najdužom noći u godini, na šta jedino astronomi gledaju blagonaklono. Realno čista slučajnost, ali odlična podloga za teorije zavere i astrološke fantazmagorije.

Vreme je nedeljama oblačno a samo dva vedra prozora u decembru od po par sati u sumrak sam proveo, naravno, na poslu. Modeli su predviđali da bi trebalo malo da se razvedri nakon zalaska Sunca, ali ti modeli predviđaju tako već danima i ništa. Na kraju se pojavio obrazac koji prate oblaci: istočni vetar je gomilao oblake ispred planinskih prepreka, a sa zapadne strane planina je vetar padao u doline, zagrevao se i oblaci se topili. Zapadne strane venaca su, dakle, bile vedre. Ništa kompleksno ali ovo su same osnove orografskih formiranja oblaka i to je ovog puta bilo izraženo kao u teoriji.

Dakle, u Negotinskoj Krajini je bilo oblačno celog dana, oko Čestobrodice su se oblaci izlivali u obliku sipeće ali veoma guste kišice, noćna mora vozača pošto to neprimetno može da pređe i u isti takav sneg. S druge strane Južnog Kučaja, dakle sa zapadne strane je iznad Pomoravlja bilo vedro (istočni vetar kao vodopad pada u dolinu), a planine na zapadu doline Morave (Juhor, Crni Vrh) odnosno prema Kragujevcu su takođe bile prekrivene palačinkom od oblaka (istočni vetar se penje i kondenzuje u oblake). Granica je bila veoma oštra i jedini način da dobijem vedar zapad je bio da malo proputujem. Uostalom, evo arhive  satelitskih snimaka; jedini vedar zaliv u centralnoj Srbiji je predstavljala dolina Velike Morave.

Lokacija je manastir Lešje, smešten na samoj zapadnoj padini planine Baba i veoma blizu Čestobrodice, dakle, mesto sa najvećom verovatnoćom u okolini da će biti vedro.

Eto, prođe konjunkcija bez teleskopa ali šta da se radi. Biće ponovo takve prilike uskoro, naravno ako neko veruje u reinkarnaciju, tako negde oko 2400. godine, a prethodno i 2080. što za nekog mlađeg i ne mora da zahteva reinkarnaciju - to je za 60 godina. Naravno, ko preživi COVID, razume se.

Međutim, par dana nakon toga se razvedrilo dovoljno da teleskop bude stavljen u pogon. Visina od nekih desetak stepeni nad zapadnim horizontom je garantovala da nikakvih posebnih detalja neće biti u teleskopu. Saturn ima prsten, Jupiter satelite i to je to. Snimljeno je 22 snimka sedmicom, kropovano i složeno u Registaxu; pritom je polovina odbačena zbog turbulencije.


Na snimku je disperzija podivljala i morao sam u PS-u to posebno da rešavam; gornji polovi obe planete su bili tirkiznoplavi a donji crveni. Pritom se vide i sateliti, redom su obeleženi:

1) Io

2) Evropa

3) Ganimed

4) Titan

Kalisto u tom momentu tranzitira preko površine velike planete ali se njegov maleni disk uopšte ne zapaža iz više razloga. Prvo, Jupiter je suviše nisko, teleskop je neohlađen, rezolucija kamere je relativno mala za planete, nije snimljen klip već par desetina RAW-ova, useveravanje za vreme dnevne svetlosti je bilo praktično odokativno, itd.

Dakle, ovo je bilo tek da se prigodno obeleži ovakav događaj, a sad svi nazad na svoje radne dužnosti.


03.12.2020.

KARLOVO SRCE

Pre nekih par hiljada godina mapa Evrope je bila neuporedivo drugačija. Postojala je Rimska Imperija kao jedina supersila tadašnjeg sveta, doduše uskoro na izmaku svojih snaga; i postojali su okolni varvari koji su priželjkivali rimsku propast. Na kraju se to i desilo i svet je ušao u mračni Srednji vek. Za varvare koji su neposredno pre toga živeli u bronzanom dobu ovo je bilo zlatno doba tako da su mogli da imitiraju rimski pogled na svet, odnosno da formiraju svoje državice i žive više ili manje bez pretnje od osvajanja. Nikog nije zanimala kultura, svi su radili ono što su želeli da rade.

Da ne bi mračni Srednji vek ispao nešto pozitivno pobrinule su se činjenice. Vreme sveopšte regresije pismenosti, trgovine i uopšte prestanak napredovanja su obeležili pad zapadnog Rimskog Carstva. Brojne migracije su efektivno promenile strukturu Evrope i na kraju je jedna grupa plemena severno od Alpa počela da skuplja moć da bi osnovala svoju državu. Narod su bili Franci, ali nemojte to da vas zavara - nikakve veze nemaju sa današnjim Francuzima. Franci su današnji Nemci.

Njihova država je imala tendenciju da jača u odnosu na okolne pseudodržave i, u kontekstu planiranog širenja, napravili su vrlo čvrst savez sa Katoličkom Crkvom. Ovo se ispostavilo kao genijalan potez imajući u vidu da su jedini dokazano potpuno pismeni ljudi u to doba bili pripadnici Crkve, a upravljati velikom teritorijom bez pismenih ljudi već u to doba nije bilo moguće. Najveći franački vladar tog doba, Karlo Veliki, bio je potpuno nepismen ali je gajio velike simpatije prema svim mogućim učenim ljudima tog doba. To je išlo do te mere da je zamah obnove pismenosti i umetnosti dobio naziv karolinška renesansa. 

Tih godina je neka rulja krenula na tadašnjeg rimskog papu (Lav III), sa namerom da izvadi i istraži neke njegove unutrašnje organe. Rim je u suštini u Srednjem Veku bio obično selo, možda samo malo veće po površini i u periodu bezvlašća ovakve stvari su se često dešavale. Papa je uspeo da pobegne u Paderborn kod Karla, a zatim su se zajedno vratili u Rim gde je Karlo lično održao sinod i zapretio rulji. Posledica toga je da je Karlo ubrzo od pape potpuno neplanirano dobio titulu imperatora Rima, kao neku vrstu uzvratne usluge; a čak je i krunisan u bazilici Svetog Petra. Pritom je papa svesno degradirao položaj Irene, vizantijske carice jer mu je to u tom momentu bilo politički neophodno. Takođe je Karlu ovo bilo korisno jer je sada, sa Crkvom iza sebe i imperatorskom krunom na sebi, imao daleko veće mogućnosti da sprovodi svoja evropska osvajanja.

Iako je Karlo nesumnjivo pozitivan lik u ovoj priči, premda nepismen, okupljao je tadašnje naučnike da mu čitaju traktate svakog slobodnog trenutka i pokušavao da nauči astronomiju i algebru; ova priča nema mnogo veze sa njim. Dvojna zvezda u sazvežđu Veliki Medved koja je dobila ime Karlovo srce (Cor Caroli) najverovatnije se ne odnosi na Karla Velikog kako se ranije verovalo. Nepunih hiljadu godina nakon toga engleska monarhija je propala i uveden je Protektorat; tadašnji kralj (Charles I) je pogubljen a nakon propasti Kromvelovog eksperimenta na presto se vratio sin pokojnog kralja, Charles II. Nije jasno da li se ova zvezda odnosi na prvog ili drugog, ali je sigurno da je ime skovao Charles Scarborough, kraljev lični lekar, koji je tvrdio da je zvezda bila izuzetno sjajna u momentu povratka monarhije, odnosno krunisanja sina. Zapravo, može se smatrati da se zvezda svejedno odnosi na obojicu, pošto je dvojna...

 


Sazvežđe Lovačkih Pasa (Canes Venatici) obiluje prelepim galaksijama, ali najsjajnija zvezda ovog neupadljivog sazvežđa, dakle Alpha CVn, je ovog puta tema. Separacija od nekih dvadesetak ugaonih sekundi je sasvim dovoljna i za male teleskope, premda ne i za prosečan dvogled. Sjaj obe zvezde zbirno je 2.8mag.

Malo manje logična stvar je da je sjajnija zvezda ovde obeležena kao α2 Canum Venaticorum. Njen sjaj šeta između 2.84mag i 3mag u periodu od pet ipo dana. Ovo je, dakle, promenljiva zvezda koja i služi kao prototip za celu grupu α2 CVn promenljivih. Njene fizičke i hemijske osobine je svrstavaju u grupu zvezda čudnog, neuobičajenog sastava jer u atmosferi imamo značajnih primesa europijuma, žive i silicijuma. Ti metali svojim lebdenjem u atmosferi i tonjenjem ka jezgru svakako doprinose i veoma jakom magnetnom polju, pa je pretpostavka da se zapravo na površini ove zvezde javljaju gigantske tamne mrlje koje su odgovorne za varijabilnost. Takođe se smatra da period promenljivosti odgovara periodu rotacije zvezde oko sopstvene ose. U širem smislu ova zvezda spada u Ap grupu (čudne - peculiar; otuda p) pošto je spektralnog tipa A0. I njih karakteriše upravo gorepomenuto, dakle pojava retkih metala u atmosferi i veoma jako magnetno polje.

Manji pratilac je α1 CVn i ima sjaj 5.6mag. Nalazi se na glavnom nizu i pripada F klasi zvezda, dakle, ovo je žutobeli patuljak malo topliji od Sunca. Ove zvezde su poznate da imaju relativno povoljne habitabilne zone oko sebe, samo je problem što emituju dosta svoje energije u UV opsegu. To bi onda dovelo do veoma brze degeneracije DNK/RNK molekula, pa po klasičnom modelu otpadaju za proučavanje eventualnog postojanja života. Takođe žutobele patuljke kao kolokvijalni naziv u suštini ne treba mešati sa belim patuljkom koji je pretposlednja faza stelarne evolucije zvezde Sunčeve mase; beli patuljak je izuzetno vreo i gust ostatak prethodne zvezde koja se delimično raspršila kao planetarna maglina. Takođe beli patuljak više nema svoje termonuklearne izvore tako da svetli samo svojom prethodno akumuliranom energijom odnosno temperaturom iz perioda kad je bio jezgro prethodne zvezde glavnog niza. Ovaj ostatak se vremenom hladi i kristališe u hipotetičkog crnog patuljka koji još nikada nije registrovan (a i kako bi?) i za koje se smatra da nastaje mnogo kasnije od današnjeg momenta, odnosno da period prelaska belog u crnog patuljka traje značajno duže od trenutne starosti Univerzuma.


U uglu se nalazi isečak koji je dvostruko uivećan u odnosu na originalnu rezoluciju kombinacije teleskop/kamera. I pored moje najbolje volje vidi se samo plava boja veće zvezde, manja koja je žutobela realno na ovom snimku ne pokazuje svoju pravu boju.

Pošto je ovo duža ekspozicija logično je bilo da treba raditi sa mnogo kraćim ekspozicijama i tako sam upotrebio 13 snimaka svaki dužine izlaganja jednu sekundu. Time osiguravam najmanje moguće zvezde po pitanju vizuelnog prečnika, tako da je rezultat malo drugačiji:


Originalna rezolucija je dignuta 2x na ovom snimku, a nakon toga je isečak u uglu uvećan za još 5x. Interesantno je da se oko veće zvezde zapaža ostatak spoljnih difrakcionih prstenova. Veličina Airy diska je 1.59 sekundi, što je skoro precizno dimenzija jednog piksela u originalnom snimku, ali mi ovde govorimo o mnogo većem svetlom disku koji se definiše i kao lažni disk. Zapravo kamera registruje nekoliko svetlih unutrašnjih prstenova zajedno sa centralnim diskom kao svetli disk, a ostalih par spoljnih prstenova uspeva da razdvoji. Dokaz je i prečnik lažnog diska veće zvezde koji ovde iznosi gigantskih 15 sekundi, dakle skoro deset puta više od prečnika centralne strukture te iste zvezde poznate kao Airy disk.

A nešto korisno treba i uraditi. Ovom prilikom je izmerena separacija od 19.3424" dok zvanično publikovana separacija iznosi 19.6". Greška je ovde 0.76% odnosno četvrtina sekunde što je po meni vrlo prihvatljivo pošto debelo zalazi u subpikselske teritorije. Toliko zapravo iznosi jedan Neptunov prividni prečnik gledano sa Zemlje.