REMER I BRZINA SVETLOSTI

Zašto startrails kad može i planet-trails? Princip je isti, sve ostalo su nijanse.

Otišao sam u planine posle zalaska Sunca i okrenuo kameru ka zapadu; snimio 34 snimka i prvi deo posla je odrađen. Svi snimci su dugi po 20sec, 50mm žižne daljine, ISO100 i blenda f20, budući da je bilo dosta svetla. Nakon toga je sve uklopljeno u PS-u na potpuno isti način kao i startrails.


Sasvim desno se vidi Jagodina a levo Paraćin. Manji trag desno je Jupiter a levo Venera; tačno se vidi kako obe planete gube sjaj spuštajući se prividno u guste slojeve atmosfere.

Međutim, nije sve išlo glatko. Na polovini obrade, tj na 16-om snimku Jupiter je lagano ali potpuno iščezao. Pre toga je Venera zašla u oblake pa dalje sklapanje fajlova nije ni bilo potrebno. Ovo se desilo jer je sjaj Jupitera postao slabiji od sjaja neba na prvom snimku koji je uzet kao referenca. Metoda stekiranja je "lighten", što znači da će se kao referentni frejm uzeti onaj koji je i najsjajniji, dakle prvi.

Naravoučenije: planet-trails u sumrak može da traje vrlo ograničeno, usled velike razlike u sjaju neba na početku i na kraju.


Širokougaoni snimak pogleda na zapad, vidite čak i neke zvezdice gore koje se probijaju kroz večernje plavetnilo.

Kad malo razmislim o Jupiteru i Veneri koji trenutno stoje jedno pored drugog, par stvari mi padne na um. Prvo da su te dve planete, iako prividno jedna pored druge, zapravo jako daleko jedna od druge. Venera je između nas i Sunca a Jupiter tačno prekoputa Sunca, odnosno na najvećoj svojoj udaljenosti od Zemlje. Tačnije, Jupiter je udaljen skoro milijardu kilometara odavde a Venera oko 50 miliona kilometara, ako ćemo baš precizno - Venera je 18.09 puta bliža.

Druga stvar koja mi je pala na pamet je merenje brzine svetla od strane Olafa Remera koje je itekako zavisilo od položaja Jupitera. Naime, u drugoj polovini 18. veka Remer je radio u pariskoj opservatoriji i prikupljao podatke o trajanjima tranzita Jupiterovih satelita. Radilo se o metodi koju je prvi u praksi počeo da koristi Remerov šef, upravnik ospervatorije Dominik Kasini. Metoda je prva pala na pamet Galileju ali je trebalo sačekati koju stotinu godina dok se mehanički satovi dovoljno ne usavrše da mogu preciznije da mere vreme.
Merenje tranzita, uglavnom Ioa, je imalo praktične pobude - primera radi ako se izmeri vreme tranzita/okultacije u Parizu i uporedi sa vremenom u Kopenhagenu, dobiće se kašnjenje od 42 minuta. Eto toliko je Pariz zapadnije od Kopenhagena; to su vrlo bitni podaci za kartografiju i navigaciju XVIII veka.

Remer je razmišljao drugačije. Merio je trajanje kompletne revolucije, tj obilaska Ioa oko Jupitera; tačnije period između dva pomračenja i ispostavilo se da to traje 42.5 sati. Međutim, nije uvek trajalo isto i Remer je krenuo da traži razloge od kojih prvi koji mu je pao na pamet je brzina svetlosti.
Razlog je sledeći: ako je Zemlja na putanji oko Sunca usmerena tako da se približava Jupiteru - to je onda jedna situacija. Ako se za 6 meseci naša planeta pomeri u suprotan položaj i udaljava se od Jupitera - to je sasvim druga situacija.
U oba slučaja za tih 42.5 sati (koliko traje obilazak Ioa oko Jupitera) Zemlja je prešla neki deo svoje putanje. Remer je čak izračunao i koji - 210 prečnika Zemlje. Nakon toga je kao radnu hipotezu uzeo da je brzina svetlosti jedan Zemljin prečnik u sekundi (12 hiljada kilometara). Ukoliko je to tačno onda bi obilazak Ioa bio 210 sekundi duži kad se približavamo, odnosno isto toliko kraći ako se Zemlja udaljava od Jupitera.
U praksi nikakve vremenske razlike nije bilo odnosno merenja su bila malo neprecizna. Mi danas znamo da bi trebalo da razlika bude mnogo manja, odnosno 17 sekundi računajući približavanje i udaljavanje Zemlje.

Budući da nije izmerio razliku Remer je zaključio da je brzina svetlosti mnogo veća od jednog prečnika Zemlje u sekundi. Zapravo, njegova merenja su prilično bila haotična jer na Io utiču gravitacione sile okolnih velikih satelita, pa teško da uvek ima tačan obilazak u sekundu; premda kad se uzme statistički prosek više obilazaka i preračuna onda može vrlo precizno da se odredi.
Sad je sledilo mukotrpno posmatranje i računanje; satovi su već postigli toliku preciznost da je postalo očigledno da u periodu od 6 meseci postoje razlike u predviđenim vremenima tranzita. Npr u proleće je Io kasnio a u jesen ranio sa izračunatim tranzitom.

Logično je da je ta razlika usled toga što svetlost sa Jupitera mora da prođe dodatan prečnik Zemljine orbite u jednom slučaju, a pola godine kasnije ne. I usled nepoznavanja udaljenosti Zemlje od Sunca u tom momentu, Remer je došao do pretpostavke, koja se dobro uklapala sa eksperimentalnim podacima, da svetlost distancu Sunce-Zemlja prelazi za 11 minuta. Ukupna razlika tranzita za pola godine je 22 minuta.

Dobro, pogrešio je zamalo, svetlost stiže za nešto preko 8 minuta ali svaka mu čast za razmišljanje. U suštini on je samo hteo da pokaže da je brzina svetlosti konačna i definitivna, nije mogao precizno da je izmeri. Usput njegov kumulativni metod određivanja tranzita Ioa je postao veoma popularan zbog čega ga je upravnik opservatorije popreko gledao, i nikad nije prihvatio da odstupanja od proračunatih vremena tranzita potiču od brzine svetla, tj od pređenog puta. Umesto toga Kasini je u svoje tablice empirijski dodavao korekcije, po potrebi i nimalo planski.
Međutim, vodeći astronomi te epohe su bukvalno odmah prihvatili Remerovo tumačenje. Proći će još skoro dva veka dok ne bude eksperimentalnim putem na Zemlji izmerena brzina svetlosti, ali tu vrednost će astronomi već duže vreme znati zahvaljujući Remerovom radu.

Коментари