24.12.2016.

UTAKMICA U KAMENOLOMU

Jedno od interesantnijih mesta u okolini Jagodine kad je u pitanju geologija je kamenolom u Lozoviku. Tamo zapravo postoje dva kamenoloma i ovde je reč o južnom, napuštenom. U pitanju je dolomitski mermer, tačnije oniks. Reč je o jednom od brojnih minerala koji su sastavljeni iz silicijum dioksida (SiO2); kamenolom je danas napušten iako mermera tamo još uvek ima; priča se da je neadekvatnim miniranjem došlo do pucanja stene na male blokove i time je nalazište upropašteno.

Ovaj kamenolom je idealno mesto sa pogledom na jugozapad. Da nije toga sumnjam da bih ga uzeo u razmatranje - treba mi smer 225.

Ako bi neko da obiđe to mesto samo da sugerišem da upravo ovde obitava jedna od najvećih kolonija poskoka u okolini. Srećom pa je temperatura te večeri bila oko -4C; ja računam da je tako nešto zmijama još neprijatnije od mene.


Prvo što sam uočio kad sam kročio u kamenolom je da me je čuvena kineska lampa izneverila. Ostao sam u mraku, doduše sa telefonima ali to i nije neka uteha.

Sledeća stvar na koju je trebalo obratiti pažnju je mesto otvoreno ka jugoistoku, jer se tamo upravo dešavao spektakl.


Pun elana sam snimio 20 snimaka po 4sec na f4 i 32mm žižne daljine; pedesetica je za taj kadar uska; znao sam da se tu negde mota kometa 45P/Honda-Mrkos-Pajdušakova. Razmišljao sam da na stack-u ima sasvim dovoljno dinamičkog raspona da se u obradi izvuče sve čega tamo ima.

Ali ćorak.




Ovde na 100% isečku se vidi da od oblaka nema teorije da se izvuku najtamniji detalji. Nekad je lakše kad se napravi inverzija (označen položaj komete):


Magnitude najbližih zvezda pokazuju da je granična magnituda negde oko 8.5 - nije loše kroz oblake. Ali na označenom mestu komete nema, bez obzira što je njena magnituda verovatno oko 7-9mag.

Milan : Nebesa 0 : 1.


Fotke su registrovane i složene u DSS-u, unapred se izvinjavam zbog toga, jer imam utisak da su dotični program radili daltonisti - ili možda konzumenti lizergične kiseline; svima njima je zajedničko da ne percipiraju boje na ispravan način. Budući da se DSS nije lepo snalazio sa svetlima sela u daljini, smatrajući da su i to zvezde, u početku sam dobijao stack na kome je sve registrovano na selo - drugim rečima klasičan startrails. Da bi se to preskočilo morala je zemlja da se obriše do horizonta, a i nešto malo više.
Za ovako nešto napravljena je akcija u Photoshopu pa je obrada išla brzo. U suštini akcija izgleda ovako, aktivirao sam opciju Quick Mask Mode (ili taster Q), zatim pomoću gradijenta napravio meku selekciju između neba i zemlje, i potom isključio Quick Mask Mode. Zatim sam obrisao zemlju (ctrl+X) a prethodno je napravljen layer ispod kao kopija, i obojen u crno (edit>fill>black). Onog momenta kad se obriše zemlja - ostane mrak, jelte, prostije rečeno. Na kraju Layer>Flatten Image. Fajl se snima kao TIF.

Sada sam imao 20 snimaka samo neba i DSS je mogao da se pozabavi isključivo zvezdama (i kometama, nadao sam se). Nakon stakiranja snimio sam stack pod prozaičnim imenom "nebo". Istovremeno trebalo je napraviti to isto ali sa zemljom. Za tako nešto postoji opcija File>Scripts>Load Files into Stack. Time smo dobili 20 slojeva (layer-a) napakovanih jednog iznad drugog; sad treba podesiti transparenciju svakog od njih. Sve slojeve treba staviti da budu u koracima od po 5% (100/20=5) s tim da prvi bude 5% a poslednji tj donji mora da ostane 100%. Na kraju opet Layer>Flatten Image i snimi se "zemlja".

Nakon toga ostaje samo da se uklope "nebo" i "zemlja". Donji layer je zemlja a na gornjem se napravi meka selekcija sa gradijentom iznad onog dela fotke koji je crn - potpuno isto kao na prethodnom primeru. Onda se obriše (cut ili ctrl-X) i ostane vidljiva zemlja odozdo. Po potrebi treba ručno doraditi brisanje, i/ili osvetliti/zatamniti layer sa zemljom, ili možda doraditi boje. Na kraju naravno - Flatten Image.

Moram samo da primetim da DSS brlja kad se radi sa TIF-ovima. Dark frejmovi se ne uzimaju u razmatranje, bez obzira da li su konvertovani u TIF ili su ostali CR2.

Izvadio sam tajno oružje za komete: neki ga entuzijastično zovu plastik-fantastik. Uprkos neuglednom izgledu i gomili mana, ovo parče plastike koje novo košta sto evra - ima sve potrebne osobine da sa tripoda ulovi kometu ispod desete magnitude. Podrazumeva se da i atmosfera sarađuje, ili da to recimo ne bude baš u sumrak ili zoru, i tako dalje. Dakle sve da bude onako kako kod mene nije bilo.
Pedesetica je bolja od uobičajenih zumova i širokougaonih objektiva isključivo zbog aperture: blenda 2.8 na 50mm znači da je otvor koji skuplja svetlost prečnika  18mm, a objektiv sa 10mm žižne daljine ima na toj istoj blendi samo 3.5mm stakla koje skuplja svetlost. A to znači da pedesetica vidi dublje u svemir, odnosno da snima nižu graničnu magnitudu.


UFO vidljiv gore levo je Venera. Snimanje i obrada potpuno isti kao sa prethodnim kadrom; jedina razlika je što je ovde složeno 20 snimaka dužine izlaganja 8sec (prethodno je bilo 4sec). Na f4.0 oštrina od ruba do ruba je naprosto odlična.

I ovog puta bod u gostima i izjednačenje.


Kometa 45P/Honda-Mrkos-Pajdušakova se vidi kao mutna zvezdica, nikakvih naznaka repa nema i to je to. Mogu da procenim da se nalazi na magnitudi od možda oko 8.5 ili čak 8. To bi značilo da je moguće krenuti dvogledom, ali za tako nešto vam je poželjna zvezdana karta ili planetarijum softver jer su male šanse šarati okolo i natrčati na nju. Zapravo, trebalo bi da izgleda kao mutnjikava zvezda ali pošto se ovakva posmatranja uvek odvijaju u nimalo idealnim uslovima - preporuka je juriti je na 10-12 stepeni iznad horizonta. U mom slučaju je to tačno tad i snimljeno, dakle u 17:15h, što je sat i 40min nakon zalaska Sunca.

Tim koji dobija ne treba menjati. Pedesetica dakle ostaje u igri, nebo je sve tamnije tako da blenda ide za jedan stop: sa f4.0 na 2.8.


Ako ovde neko vidi kometu - svaka mu čast. Evo obeležene verzije:


Jedina razlika u odnosu na prethodne fotke je što ovde imam 21 light umesto 20. Nebo je tamnije a blenda 2.8 pa se kometa malo lakše uočava. I dalje, međutim, bez tragova repa.

Pošto se u međuvremenu već sasvim dovoljno smračilo, video sam da se na zapadu pojavljuje zodijačka svetlost. Premda nije baš karakteristična za leto i zimu već za ravnodnevice, zodijačka svetlost se više ili manje može videti preko cele godine. Najupadljivija je, rekoh, oko jesenje ravnodnevice zbog trajanja sumraka i pogodnog nagiba ekliptike.


Opet stativa; ono što je ličilo na zodijačku svetlost je zapravo bio oblak tačno preko ekliptike - dokaz da je mrak već bio dobar za astrofotografiju. Obeležena verzija:


Neptun se detektuje kao veoma bleda zvezdica magnitude 8.5 a to je i razumljivo jer je reč o širokougaonom kadru (17mm), 11x20sec, f4.0, ISO800. Neplanirani bod.

Sačekao sam mrkli mrak i ponovo probao sa zodijačkom svetlošću. Nešto mi se činilo da ipak nisam halucinirao.


U levom delu kadra se vidi dijagonalno da ima nekakve blede svetlosti - odlično, 3:1 za mene
Još neki kadrovi iz kamenoloma:






10.12.2016.

MESEC U LAŽNIM BOJAMA

I zaista, koja je boja Meseca?
Kad je nisko iznad horizonta ume da bude crven ili narandžast. U zenitu je beo a najčešće ima žućkastu notu, eto to bi bio najkraći odgovor pažljivog posmatrača. Ali sve te boje su odraz apsorpcije u atmosferi, tako da Mesec gledano iz orbite blešti u beloj boji. Zapravo, astronauti Apolla su naveli da je pun Mesec iz orbite oko 30% svetliji nego gledano sa Zemlje, a tako nešto i fizika predviđa.

Prava boja Meseca ne može da se predstavi ako se prethodno ne objasni pojam albeda. Albedo je procenat odbijene svetlosti najkraće rečeno. Apsolutno crno telo ne odbija svetlost (tako nešto ne postoji) a apsolutno belo bi odbilo 100% emitovane svetlosti (ni tako nešto ne postoji). Odmah se vidi da bi apsolutna refleksija odgovarala nekom idealnom ogledalu koje bi, za razliku od naših vrhunskih koja odbijaju oko devedesetak posto, odbijalo svu upadnu svetlost. I da se razumemo, u prirodi nema mnogo materijala sa visokim albedom. Stratokumulusi gledani odozgo imaju albedo do 0.75, dakle odbijaju 75% svetla, svež sneg možda i malo preko toga. Sve ostalo je tamnije, saharski pesak ima albedo od oko 0.4 a blato 0.1.

Albedo Meseca je prosečno oko 0.12 što bi odgovaralo starom izbledelom asfaltu. Trava je recimo nešto malo svetlija. Znači ako to transformišemo u celokupan dinamički raspon, Mesec bi izgledao ovako:


U označenom kvadratiću je statistički gledano prosečan albedo Meseca. Prilikom obrade je to nivo od level 30, što je 12% od 256 mogućih u Photoshopu. Ovako bi Mesec izgledao u poređenju sa snegom, oblacima ili svim drugim reflektivnim materijalima.

Nakon što smo malo familijarno posmatrali Mesec, čekajući da se optika ohladi, krenuo sam sa snimanjem. Teleskop se hladio pola sata, možda malo nedovoljno ali nebitno - atmosfera je bila izrazito turbulentna. Svako uvećanje preko 100x je davalo sliku koju je nemoguće izoštriti, a treperenje je bilo čist horor.


Dakle, ukupno 20 snimaka sa brzinom od 1/50sec je snimljeno, složeno u Registax-u i obrađeno u PS-u. WB je postavljen na 4000, jer bih rekao da je to neka najneutralnija vrednost za Mesec na nekih 40-ak stepeni visine. Pošto je restriktor aperture (srpski rečeno rupa na poklopcu) izbacio sekundarnu opstrukciju, dobili smo najkvalitetniji mogući apo-refraktor, doduše f18. I mizerne aperture od 40mm.

To u praksi ne znači ništa negativno kad je Mesec u pitanju. Zapravo je i pozitivno; turbulencije atmosfere i toplog tubusa su svedene na najmanju meru, a i korekcija boja je vrhunska odnosno bolja od svakog mogućeg refraktora - ovde imamo samo ogledala. Praktično sve što je šareno može da znači dve stvari: disperziju u atmosferi i činjenicu da je to zaista šareno u stvarnosti.

Malo (malo više) sam podigao saturaciju i ukazale su se prave Mesečeve boje. Plava boja označava predele gde je postojala vulkanska aktivnost i gde je izbačen materijal bogat titanijumom. Tamnosmeđi regioni su siromašni po pitanju titanijuma i gvožđa a svetlosmeđi imaju u sebi dosta aluminijuma. Takođe, mikroskopska analiza Mesečeve prašine je pokazala da je ona sastavljena uglavnom iz crnih čestica zdrobljene bazaltne stene. Stena je pretvorena u prah udarima meteorita. Ali takođe posotoje i smeđe čestice prašine; radi se o stvrdnutim kapima rastopljene lave koje je u prostor izbacila  vulkanska erupcija. Poenta cele priče je da na Mesecu nema ni vode ni atmosfere, dakle nema nikakve erozije i tlo ostaje onakvo kakvo je bilo faktički stotinama miliona godina. Zato tamo na svakom koraku postoje udarni krateri meteora i vulkanski krateri, jer ih ništa ne briše kao na Zemlji. Recimo Apollo 17 je doneo uzorak prašine sa površine koji je pokazao starost 3.67 milijardi godina, odnosno nastanak za vreme vulkanske erupcije koja se tad desila - kod nas bi to bilo nečuveno jer i kad ne bi bilo erozije, zemaljska kora se u proseku kompletno reciklira za možda otprilike pola milijarde godina.

Nakon toga je skinut poklopac i snimljeno je još 20 fotosa na punoj aperturi, tj f5. Turbulencija je prosto podivljala ali je na isti način dobijen sledeći rad:


Ovo je slika u realnim bojama. Neko ko se malo razume u Mesečevu topografiju primetiće da je Mare Tranquillitatis obojeno plavičastim naznakama - tako je i u realnosti. Znači da turbulentna atmosfera je ujedno i veoma prozračna, odnosno transparencija je visoka. Za sitne detalje to je loše, ali za sveukupan kontrast i boje je dobro.

Još jednu stvar smo primetili prilikom posmatranja terminatora: misterioznu svetlost iza granice svetla i tame. Delovalo je kao da trepere male zvezdice na tamnoj strani, ili možda NLO (?!).


U pitanju su visoki planinski vrhovi u noći. Njih obasjava izlazeće Sunce i mora da je to vrlo romantično za tamošnje Mesečare ili kako se već zovu stanovnici Meseca (Mesecijanci?).
Sa desne strane, to je Mesečev sever, vide se dve svetle tačke u tami. To su vrhovi planine Mt Harbinger koji dostižu 2500m iznad površine ravnice. Smatra se da je 50mm refraktor minimalno dovoljan da se uoče, premda smo ih svi bez problema uočili sa restriktorom, dakle sa 40mm aperture. Planinski lanac se proteže 94km u dužinu.

Sasvim levo stoje planine vulkanskog porekla koje okružuju kružnu formaciju Letronne prečnika 122km. Namerno ne kažem krater, obzirom da nije a nije ni kaldera već pre kaldera ispunjena zaravnjenom lavom. Desno od toga se nalaze bezimene planine oko kojih se nalazi porodica kratera sa imenom Wichmann (A, B, C, D, R). Nisam uspeo da pronađem visinu tih planina ali za ove kratere se standardno zna da je potreban minimalno 200mm reflektor za vizuelnu detekciju.

Još jedna opaska: stack sa punom aperturom (150mm) je oštriji i bogatiji detaljima od 40mm fotke. Optički to ne bi trebalo da je tako, ali dilema nestaje ako vam kažem da je sve to fotografisano sa isključenim praćenjem. Ako se zna da Mesec dnevno pređe 13.2 stepena, odnosno 33 minuta na sat, to je približno pola ugaone sekunde za vreme od jedne sekunde - ali to se odnosi na brzinu Meseca u odnosu na fiksne zvezde. Brzina u odnosu na posmatrača na zemlji je, da zaokružimo i uprostimo, 15 stepeni na sat. To je onda 15 minuta u minutu, odnosno 15 sekundi u sekundi. Zapravo Mesec se u jednoj sekundi pomeri ka zapadu tačno jedan Saturnov prečnik.

I onda 1/50sec na 750mm žižne daljine uopšte nije dovoljno da zamrzne pokret. A toliko je bilo neophodno za ISO 800 i f18. Ali kad sam iskoristio pun prečnik optike (f5) onda je brzina pala na prihvatljivih 1/640sec i zato na donjoj slici imamo efektivno više detalja. Jer 1/50sec daje 0.3 ugaone sekunde trail-a a rezolucija celog sistema je 1.57arcsec po pikselu senzora. Račun kaže da ne bi trebalo da se vidi nikakva razlika ali praksa kaže da je fotka sa pune aperture oštrija (a kad se račun i praksa ne slažu, to znači da račun verovatno nije tačan).

06.12.2016.

DECEMBARSKA KONJUNKCIJA

Konjunkcije Meseca i planeta se često dešavaju - faktički jednom mesečno. Termin "konjunkcija" označava situaciju kad se neka nebeska tela nađu prividno na nebu jedno najbliže drugom, najprostije rečeno. Eto, nije ništa komplikovano.

Decembra 4. se desio takav položaj planeta na nebu da je mlad Mesec stajao između Marsa i Venere. Ništa lepše nego to fotografski zabeležiti, naravno ako vreme dozvoli. A to se u kasnu jesen nikad ne zna.


Ako očekujete boje planeta na ovom snimku, onda se boja Marsa jako slabo razaznaje a boja Venere je bela. Ovo je zato što je nebo još uvek sjajno da bi dozvolilo uočavanje boja zvezda.

Boja Venere bi trebalo da bude bela ili eventualno beložuta. To se pre svega odnosi na impresivnu venerijansku atmosferu, koja razvija 50 puta veći pritisak nego zemaljska, i ima 100 puta veću gustinu. Ta atmosfera je sastavljena 95% iz ugljen-dioksida, najpoznatijeg kao jednog od gasova staklene bašte. Nakon toga imamo Venerine oblake koji su sastavljeni uglavnom iz kapljica sumporne kiseline, i koji su odgovorni za činjenicu da je površinu Venere nemoguće videti u vidljivom spektru.

Kad pogledate u Veneru zapitajte se da li to nije možda i sudbina Zemlje. Mi smo još uvek jako daleko od prosečnih 467C na Veneri, ali Venera tu temperaturu duguje praktično isključivo efektu staklene bašte. Mi smo, s druge strane, u zadnjih par vekova skoro duplirali koncentraciju CO2 (280ppm iz 1750g u odnosu na 400ppm iz 2015g). Jeste da je CO2 samo jedan od gasova staklene bašte, ali nesumnjivo je da je njegov doprinos na Zemlji daleko od irelevantnog.
Interesantno je da se danas smatra da su Zemlja i Venera nakon svog formiranja veoma slično izgledale na svojoj površini. U periodu pre oko 4 milijardi godina i Zemlja je imala atmosferu od 100 bara, sastavljenu skoro isključivo iz CO2, i temperaturu od 230C. Usledila je tektonika ploča, što je zajedno sa kondenzacijom vode uklonilo CO2 i sulfate iz atmosfere. Danas se smatra da je okeanska voda na Zemlji jedan od ključnih faktora koji podržavaju tektonske pokrete, kojih, recimo, nema na Veneri. Venera ima vulkane i to aktivnije nego Zemlja, ali nema tektonske pokrete. S druge strane tu se možda krije i objašnjenje za Venerino neuporedivo slabije magnetno polje.

Boja Marsa je tradicionalno crvena. On ima sličnosti sa Venerom (atmosfera sastavljena skoro isključivo iz CO2) ali i razlike (atmosfera je prozračna i neuporedivo ređa od venerijanske, oblaci su retki a gromova nema). Međutim, prava boja planete Mars je smeđa ili žutosmeđa - crveni ton Mars dobija kad se, gledano sa Zemlje, spusti bliže horizontu (i Sunce je na horizontu crveno). I tu prestaju sličnosti.


Na ovom snimku se vide Mesec, Venera i Mars, ali je nešto prilično sjajno prošlo tik uz Veneru. Nije teško pogoditi da se radi o orbitalnom autobusu punom astronauta - ISS - nisam siguran da li su oduševljeni noćnim pogledom na Srbiju isto onoliko koliko sam ja bio oduševljen pogledom na ISS, ali nebitno, ja sam usput bio i prilično iznenađen. I nepripremljen.


Koliko je prosečno uvežbanom fotografu potrebno da postavi tripod, na isti nakači DSLR, izmeri i podesi manuelne parametre - i okine, onako ručno, bez daljinskog okidača?
Ne znam, ali ISS za to vreme je prešao put od Venere do položaja na slici. Parametri: ISO200, f11, 30sec.

Gledano po položaju, ja bih trebalo da budem severnije da bi ISS prešao preko Venere, i ako je moguće, Meseca. Tačnije trebalo bi da budem u Beogradu - u tom momentu bi ISS preletela preko Grčke i otišla u pravcu Bugarske i Ukrajine.


Odlazak ISS u pravcu istok-severoistok je bio mnogo lakši za snimiti. Ovde je sklopljeno 3 snimka, a u jednom momentu je ISS nestao i ja sam pomislio da se na tom mestu nalaze (nevidljivi) oblaci. Kasnije se ispostavilo da je svemirska stanica upravo tad ušla u Zemljinu senku - to se desilo na distanci od 1300km od mene. Pored Venere je distanca iznosila oko 1000km.
U svom najbližem položaju prema meni svemirska stanica je bila udaljena 487km i imala je magnitudu -3 što je i dalje malo tamnije od Venere (-4.2mag).


Između Venere i Sunca, desno na ovoj slici, nalazi se još sijaset interesantnih objekata: Merkur je upravo zašao ali tu su Pluton i kometa 45P/Honda-Mrkos-Pajdušakova. Doduše, njihove pozicije su tu ali njih nije moguće snimiti objektivom - magnituda Plutona je 14.3 a komete 11-12mag. Ova kometa će nadalje biti veoma interesantna, obzirom na činjenicu da će proći veoma blizu nama (negde oko 0.1 AU) i da će u tom momentu imati veoma veliku prividnu brzinu kretanja na nebu.



28.11.2016.

ORIONOV MOLEKULARNI OBLAK

Jedno od najupečatljivijih zimskih sazvežđa je sigurno Orion. Naziv potiče iz grčke mitologije, gde je Orion bio nešto kao arhetip siledžije, sin boga Posejdona i Gorgone; lovca koji se zarekao da će pobiti sve životinje na zemlji, pa je zato imao sukob sa majčicom Zemljom (Gaia).

U novom veku svako ko je ilustrovao sazvežđa - Oriona je prikazivao sa batinom u ruci. Batina je bila ispod Blizanaca, usmerena (slučajno ili ne) prema glavi Bika (Taurus). To svakako nije bilo pametno, budući da je Bik predstavljao Zevsa lično, koji je oblik životinje uzeo namenski: da bi oteo feničansku princezu Evropu. Nakon toga su odplivali do Krita gde su srećno živeli... Jeste, Evropa je nakon toga bila kritska kraljica a njen sin je bio čuveni kralj Minos. O pogrešnoj proceni Minosa, njegovoj ženi, belom biku, Minotauru kao produktu te ljubavi... možda drugom prilikom.

Srećom, astronomija je manje komplikovana od mitologije.


Ovde se vidi ponešto od bledih maglina kojima sazvežđe obiluje. Pošto sam snimio 8x3min, a to je generalno veoma malo, morao sam da smislim drugi trik da dobijem detalje nekih malo tamnijih struktura. Prvo što mi je palo na pamet je da otvorim blendu; ovde je pedesetica podešena na f2.8. Rezultat je, znao sam, gomila optičkih aberacija. Međutim, nije bilo toliko izraženo kao što sam mislio - ovo očigledno iz razloga što krop senzor ne koristi rubove koji su sasvim sigurno slaba tačka ovog objektiva.

Evo isečaka sa rubova i iz centra koji su uvećani 3x iz originalne rezolucije:


Zaključak: ovaj objektiv na f2.8 može da bude upotrebljiv, naročito kad nešto treba brzo snimiti. Može da posluži kao neka vrsta astrografa, pogotovo zato što brzo može da obuhvati veliku površinu neba. Međutim, ovde je najveći problem u obradi bio snažan gradijent koji proizvodi LP. Naravno da je LP bio užasan a ja sam zadovoljan što sam uopšte dobio neke magline, odnosno njihove naznake, a zasluga za sklanjanje gradijenta dobim delom ide komandi "subsky" iz Irisa.
Malo sam više nategao kontrast, upravo da bih izvukao magline iz LP-a a cena toga je bila pojava bendinga (na ovoj slici horizontalne tamne trake) i to je siguran znak da je preterano u obradi. Ali to je večita dilema: preterati i imati sliku ili nemati zato što nema dovoljno signala.


Od sjajnih zvezda idemo odozgo nadole:

Betelgejz - pulsirajući crveni superdžin, zvezda koja bi progutala Merkur, Veneru, Zemlju i Mars ako bi se kojim slučajem našla na mestu Sunca. Poreklo ove zvezde je vezano za OB1 asocijaciju, jednu šaroliku grupu sastavljenu iz par desetina džinova i nekoliko stotina zvezda male mase. Zapravo OB1 asocijacija je najveći deo onoga što mi percipiramo kao sazvežđe Oriona. Ovo je bila prva zvezda čiji je prečnik pre stotinak godina izmeren, a sve to zahvaljujući tada novoj teorijskoj metodi zvanoj interferometrija. Dobijen je rezultat od 0.05 sekundi a to je samo upola manje od Plutona gledanog sa Zemlje. Sudbina Betelgejza je vrlo mračna, pardon, svetla... To će biti jedna od najsjajnijih supernova u našem komšiluku, a desiće se sasvim sigurno u narednih milion godina.

Belatriks - beloplavi džin za koji su bile vezane dve zablude. Prva je činjenica da se Belatriks koristio kao standard po kome se merila luminoznost ostalih promenljivih; Belatriks se uzimao za 1.64mag. Međutim, 1988g ustanovljeno je da je ovo takođe promenljiva (1.59-1.64mag) doduše vrlo uskog opsega ali sasvim dovoljno da brže-bolje bude izbačena sa liste. Drugi problem je bilo mišljenje da je ova zvezda deo OB1 asocijacije, a mi danas znamo da to nije slučaj, obzirom da se radi o zvezdi koja je dosta bliže nama od ostatka asocijacije.

Rigel - zapravo višestruki sistem. Glavna zvezda je beloplavi džin magnitude 0.13 i to je ono što vidimo golim okom. Međutim, većina amaterskih teleskopa može da razdvoji glavnu zvezdu od Rigela B, obzirom da su udaljeni 9.5 ugaonih sekundi. Rigel B je, dalje, zapravo sistem od dve bele zvezde (e to već ne može da se razdvoji teleskopom, potreban je spektroskop i poznavanje crne magije - spektroskopije). Tu u okolini se pojavljuju i C i D zvezda ali nije dokazano da onde predstavljaju članice sistema. Sudbina glavne zvezde: takođe eksplozija supernove tip II.

Saif - još jedan superdžin čija je sudbina samim tim zapečaćena. Zvezde velike mase usled visokih pritisaka koji nastaju zbog te mase - vrlo logično razvijaju i visoke temperature. A to je odličan teren za sagorevanje težih elemenata od vodonika i helijuma, pa tako sve sagoreva do gvožđa. Pošto gvožđe dalje ne sagoreva u fuziji, u jednom momentu struktura zvezde se uruši sama u sebe, odnosno u jezgro (implozija), a zatim se usled pritiska degenerisanih neurona sve odbija o zgusnusto jezgro unazad i sledi eksplozija. Živeli.

Mintaka - višestruki sistem, gornja zvezda u Orionovom pojasu. Trostruka zvezda je ujedno i glavna komponenta a nju nije moguće optički razlučiti. Četvrti pratilac se nalazi na 52 sekunde a to je jedan ipo Jupiterov prečnik kad je najbliži.

Alnilam - plavi superdžin, najudaljenija od nabrojanih zvezda (2000 svetlosnih godina). Sudbina mu takođe nije naklonjena: presuda glasi supernova tip II u narednih milion godina.

Alnitak - takođe plavi superdžin, ima dva pratioca od kojih je jednog moguće razdvojiti optičkim teleskopom, budući da je separacija tri ugaone sekunde. Sudbina? Možete da pogađate.


Ukratko o maglinama:

1 - M78, jako lepa refleksiona maglina koja, kao i sve refleksione, ima plavu boju usled rasejanja svetlosti. Gledana teleskopom zaista podseća na jezgro komete.

2 - NGC2024 ili Flame Nebula nastaje tako što je obasjava najbliža zvezda a to je Alnitak. Jonizacijom oblaka vodonika dobijamo ovaj narandžasti sjaj, a tamne oblasti prašine leže između magline i nas tako da to daje lisnatu strukturu ove magline. I na kraju u centru ove magline nalazi se novorođeno jato još uvek optički nevidljivih zvezda.

3 - B33, Horsehead nebula, sastavljena iz dve komponente. Crvenu maglinu čini jonizovani vodonik koji jonizuje susedna zvezda Sigma Orionis. Čak se vide i tragovi kanala gasa koji idu od Sigme nadole, ovo je efekat ponašanja gasa u uslovima jakog magnetnog polja. Druga komponenta je sama konjska glava koja je zapravo struktura koja se sastoji iz tamne prašine na svetloj podlozi emisione magline.

4 - NGC1973/5/7 je refleksiona nebula neposredno iznad čuvene M42. Poznata i pod nazivom Running Man Nebula.

5 - M42 je najlepša i najčuvenija maglina gledano sa Zemlje. Oduvek je čovek kroz istoriju naslućivao da tamo nečeg ima ali tek je teleskop uspeo da otkrije veliku difuznu nebulu ceo stepen u prečniku. Difuzne nebule su inače one kod kojih granica nije jasno izražena. U centru magline se nalazi mlado otvoreno jato nazvano Trapezijum, potpuno je jasno zbog čega je tako nazvano; preporuka je da dotično jato obavezno prostudirate na najvećem uvećanju teleskopa. Usput, ova maglina je fabrika zvezda a Hubble teleskop je otkrio i 150 planetarnih sistema u nastanku. U produžetku ove magline se nalazi i otvoreno jato M43 utkano u oblak jonizovanog vodonika.

6 - IC2118 ili Witch Head Nebula je dilema: ostatak supernove ili tamni molekularni oblak. Bilo kako bilo ovu maglinu osvetljava Rigel, a meni je žao što na ovoj fotki nema više detalja.

7 - Bernardova petlja, emisiona maglina izuzetno slabog sjaja. Siguran je pokazatelj da na vašem nebu nema mnogo svetlosnog zagađenja (izuzev ako ste skloni kao ja da izvlačite zadnji foton iz senzora u obradi, onda može i iz predgrađa). Čak neki prijavljuju da se može videti golim okom pod superiornim uslovima, mada ja to smatram naučnom fantastikom. Smatra se da je petlja zapravo mehur koji se širi poslednjih dva miliona godina i da je to ostatak eksplozije supernove - interesantno je da mi danas imamo po jednu zvezdu u sazvežđima Auriga, Columba i Aries koje se razilaze velikom brzinom iz mesta gde se desila eksplozija. Objašnjenje ne može biti prostije: to su zvezde koje su činile višestruki sistem, a jedna članica tog sistema je eksplodirala i katapultirala ostale na sve strane.

I na kraju jedna dilema: da li sazvežđa oduvek ovako izgledaju?
Naravno da ne.
Nekoliko hiljada godina je sasvim dovoljno da se primeti kako se neke zvezde lagano kreću. U Orionu su recimo skoro sve zvezde udaljene 500-1000 svetlosnih godina, a to je sasvim druga distanca u poređenju sa sjajnim zvezdama Velikog Medveda koje su udaljene u proseku oko 100 svetlosnih godina. U prevodu: Veliki Medved će se potpuno promeniti za nekih 50 hiljada godina, dok će Orion promeniti svoj oblik minimalno. Mi danas Orionov pojas sa karakteristične tri zvezde istog sjaja, poređanih u liniji na istom odstojanju možemo videti u mnogim kulturama kroz istoriju. A i pre - Orion je sudeći po pećinskim crtežima isto ovako izgledao i pre 35 000 godina.

Satelit Hipparcos je godinama merio položaj zvezda na nebu sa neuporedivo većom preciznošću nego što je to moguće sa Zemlje. Pomenuću efekat refrakcije npr - na horizontu je ta vrednost oko jednog Sunčevog prečnika. Malo li je za jednu grešku?
Hvala Bogu svi podaci koje danas imamo su neuporedivo ažurniji zahvaljujući Hipparcos-u. I svi podaci kažu da će se sazvežđa menjati, eto, recimo kad smo već kod Boga, za Južni Krst će biti neophodno da se smisli drugi naziv obzirom da će jedna daska uskoro da padne.

23.11.2016.

KOČIJAŠ I SVI PRATEĆI MALERI

U astrofotografiji su vam Marfijeva pravila svakodnevica.
Dakle, ideja je bila da se snimim NGC891 koji prolazi kroz zenit, ali pošto imam non-goto verziju EQ6, traženje galaksije je malo potrajalo. Lepo sam našao Almaak (Gamma Andromedae), a kako i ne bi kad je to zvezda magnitude 2; a odatle ima samo 3 stepena do NGC891. Međutim, priprema nije bila dovoljno ozbiljna jer ja nikako nisam nalazio galaksiju. Kasnije sam nalazio opise gde kažu da je ovo relativno težak objekt jer iako je velika, ova galaksija ima veoma malu površinsku sjajnost i sveukupno nije neka vizuelna meta osim u velikim teleskopima.

Pošto je to trajalo i trajalo, odnosno prešlo u neke druge kategorije, prešao sam na narednu metu te večeri - sazvežđe Auriga (Kočijaš). To već nije bio problem naći, ali eto ga drugi maler: zaboravio sam foto-glavu. To je naprava koja mi omogućava da fotoaparat rotiram u sve moguće položaje dok je montiran piggyback. Upravo zato je i snimak malo ukrivo, ali to je još i najmanji problem...

Snimano je pedeseticom na f4.0, ISO800 i 3min svaki snimak. Ukupno je snimljeno osam snimaka, bilo ih je duplo više ali se tu umešao treći maler: na pola snimanja je ispao kabl ručnog kontrolera iz montaže, i montaža je stala. Ja sam narednih 24min dobio izuzetno lepe stratrails-e, što svakako nisam planirao i što me je prilično iznerviralo. Naredni maler je bilo pomeranje fokusa samo od sebe, ali sam to u par navrata korigovao jer je na EF 50 1.8II očekivano. Naravoučenije: budi pored aparata i teleskopa, i proveravaj na svakih nekoliko light-ova.

Znači, 8x3min sveukupno:


U suštini ovo je dobar rezultat za nemodifikovan aparat jer se pomalo i naziru magline: oko NGC1893 i Flaming Star nebula. Naravno da na 24min nije moguće ništa dublje dobiti, ali ideja je bila da pokupim jata u ovom sazvežđu. Ali prvo da vidimo zvezde koje se ovde vide:


Capella - Alfa Kočijaša, višestruki sistem udaljen 42 svetlosne godine od nas. Radi se o double-double sistemu, odnosno dva para zvezda koji orbitiraju oko zajedničkog centra mase; zvezde unutar tih parova takođe zasebno orbitiraju.
Zaboravite na mogućnost da razdvojite ovaj sistem: ovo nije pošlo za rukom ni astronomima poslednjih 150 godina sa najvećim svetskim teleskopima. Jedina ispravna metoda je spektroskopija, kojoj dugujemo sve poznate elemente putanja unutar sistema.
Parovi se klasifikuju kao K0 i G1, odnosno narandžasta i žuta zvezda a ukupan sjaj je 0.08mag, što znači da je ovo treća najsjajnija zvezda na našoj hemisferi. Prvi par se sastoji iz dva žuta giganta a drugi par čine crveni patuljci; parovi su na odstojanju od 10 hiljada A.J.
I još nešto, ova zvezda je ime dobila na malo čudan i ne baš prost način. Nekad je postojalo sazvežđe koje su predstavljale tri koze. Budući da je kozju kožu nosio lično Zevs (nekad i Atena u bitkama) kao ultimativnu zaštitu, logično je da tako nešto mitološki bitno dobije svoje sazvežđe, naročito ako vizuelno podseća. Međutim, Ptolemej je razdvojio koze i Kočijaša time što je od prethodnog ostao samo naziv najsjajnije zvezde - Kapela u prevodu znači koza. S druge strane, Kočijaš je zapravo atinski kralj Erihtonijus, poznat kao izumitelj četvoroprega.

Menkalinan - Beta, takođe dvojna zvezda ali je čini, koliko je za sada poznato, samo jedan par. Reč je o dva plava subgiganta koji su toliko blizu da samo spektroskop može da ih identifikuje. Takođe reč je o eklipsnom paru, period od 47.5h je potreban da zvezde jedna drugu delimično zaklone. Ukupno vreme obilaska je 3.96 dana.

Theta Aurigae - takođe par ali ovog puta je moguće to razdvojiti teleskopom na nekom srednjem uvećanju, budući da je ugaona separacija oko 4 sekunde (Epsilon Lire je skoro duplo manje). Par čine beli džin i mali žuti pratilac. Magnitude su 2.62 i 7.5.
Karakteristično za sjajniju zvezdu je njen hemijski sastav: spektroskopski je ustanovljen veći sadržaj silicijuma od očekivanog. To znači jednu stvar: spektroskop "vidi" samo atmosferu ali ne i dublje slojeve; samim tim mi ne znamo da li je cela zvezda bogata silicijumom ili samo njena atmosfera. Ako je ovo drugo, onda je predložen model po kome bi postojale zvezde koje iz nekog razloga sadrže teške metale u spoljnim slojevima ali ne i u jezgru. Njihova osobina bi bila spora rotacija (ustanovljeno kot Theta-e) i jako magnetno polje (takođe ustanovljeno).

Alnath - za nekoliko minuta ova zvezda upada u sazvežđe Bika (Taurus) ali je svakako vredi ovde pomenuti. Plavi gigant koji često bude okultiran Mesecom, takođe za ovu zvezdu je poznato da je smeštena u galaktičkom anticentru. Anticentar je geometrijski i pomalo apstraktni pojam, mesto na nebu koje se nalazi tačno nasuprot centru galaksije u Strelcu gledano sa Zemlje; centar i anticentar dakle stoje pod uglom od 180 stepeni. Tačnije ako pogledamo u Alnath - centar galaksije nam je tačno iza.

Nedostaje samo još jedna zvezda od najsjajnijih u Kočijašu, Hassaleh, (Iota Aurigae) koja je gore desno ispala iz kadra.


Malo jugozapadno od Kapele se na rubu tamne magline nalazi zvezda Epsilon, ovde se vidi na isečku u originalnoj rezoluciji. Kuriozitet je da ta maglina nema nikakve veze sa zvezdom, ali Epsilon spada u najčudnije zvezde koje danas poznajemo. Na svakih 27 godine ovaj žuti supergigant izgubi sjaj za približno jednu magnitudu, i to traje dve godine. Mi danas ne znamo šta bi to moglo da bude, ali se oduvek pretpostavljalo da je u pitanju veliki tamni oblak ili disk materije koji postepeno zaklanja i otkriva zvezdu. Danas je hipoteza o oblaku potpuno napuštena i u opticaju je samo varijanta diska. Pritom većina smatra da se u centru diska nalazi najobičnija B5 zvezda, a da onda zajedno sa diskom povremeno zaklanja glavnu zvezdu.


Odozgo nadole, najsjajnija otvorena jata:
M38 - veliko otvoreno jato prečnika 20 minuta. Ponekad podseća svojim oblikom na krst.
M36 - nešto manje po prečniku i po broju članica, ali zato jato sastavljeno iz sjajnijih zvezda od M36. Najlepše u dvogledu ili malom teleskopu, ima oko 60 članica.
M37 - pravi dragulj, jato sastavljeno iz 150 zvezda koje su sjajnije od magnitude 12, ukupno ima oko 500 članica dostupnih nama sa astrofotografskom opremom.

U obradi sam dobio potpuno nerealne boje. Objektiv 50 1.8 nije poznat kao neko optičko savršenstvo, naročito po pitanju interpretacije boja i naročito hromatske aberacije. Mnoge zvezde su dobile crveni ili pink rub a mi danas znamo da pink zvezde ne postoje, ma koliko vas izvesna televizija ubeđivala u suprotno.
Dakle, našao sam zvezdu Chi Aurigae koja nije ni u centru a ni na periferiji kadra; pogledao njenu spektralnu klasu (B5) i razmislio. To je plavobela zvezda a ja pred sobom imam ružičastu zvezdu. Opcijom selective colors sam smanjio pink nijansu na prihvatljivu meru i samim tim je hromatska aberacija drastično smanjena.

19.11.2016.

VATRENI POJAS ŠUMADIJE

Ako neko ne veruje da su se na prostoru današnje Srbije odvijale kataklizme koje su u to vreme bile među najjačim kataklizmama u svetu - sledi opis nekoliko slučaja čiji će zaključak biti nedvosmislen.

Slučaj 1: kamenolomi na sve strane.
U Lozoviku, na južnim obroncima jagodinskog Crnog Vrha se nalazi napušteni kamenolom mermernog oniksa. Osim kolonije poskoka tamo danas nema ničeg. Ova sedimentna stena je nastajala u prošlosti oko vrelih izvora, gde su se taložile naslage kalcijum-karbonata iz zasićenih vodenih rastvora.

Lozovik

Aha - vreli izvori. Interesantno. Evo kako to izgleda u Lozoviku, nekada očigledno banji:

Lozovik

Lozovik

Sa druge, severne strane brda nalazi se nešto slično - kamenolom dolomitskog mermera. Zajedno sa poskocima, naravno. To je stena koja nema ni približne estetske osobine kao oniks, ali se svakako koristi u putarstvu i građevinskoj industriji. Karakteristično za ovaj tip stene je da je mermer nastao ponovnom kristalizacijom dolomita, a dolomit je nastao taloženjem kristala kalcijum magnezijum karbonata. Pod visokom temperaturom, razume se.

Šta se to dogodilo na tom brdu u prošlosti kad su stene pretrpele termički uticaj? Vulkan možda?
Pa ne baš, tragova toga na Crnom Vrhu nema, ali termički uticaj stene mogu da pretrpe od strane magme u plitko smeštenoj komori i bez da se desi izlivanje na površini. Osim toga, vreli gejziri sa južne strane ukazuju  da je voda kroz rasede dolazila do plitkih magmatskih komora. Drugim rečima ovi kamenolomi su znak da vulkanska aktivnost i nije tako geografski gledano dalek pojam. A pošto u Srbiji svako drugo brdo ima kamenolom, zaključak je jasan. Zemljina kora je nekako tanja nego što svi ovde često mislimo.

Dakle, u jednom momentu je postojao lanac svih mogućih oblika vulkanske aktivnosti koji se protezao od Fruške Gore do Kosova, sa centrom u planini Rudnik. Avala, Kosmaj, Kotlenik... samo su neke od planina gde je vulkanska aktivnost bila presudna za njihov današnji oblik. Osim toga, na prostoru oko Rudnika i Radana i danas se vide ostaci velikih kaldera, recimo da je prečnik potencijalne kaldere sa centrom u Knićkom jezeru oko 15km. Gajtanska kaldera na Radanu je prilično razorena drugim procesima ali bi trebalo da je sličnih dimenzija - a to nisu uopšte bile male erupcije. U gajtanskoj kalderi je recimo ustanovljeno postojanje mnogih metala (olovo, cink, srebro, a i nešto zlata) koji se primarno baš i ne nalaze u zemljinoj kori. Tačnije znak su izliva magme sa velikih dubina.

Slučaj 2: misteriozni skelet. 
Planina Rudnik ne nosi taj naziv slučajno, već je u pitanju jedno od strateški najbitnijih bogatstava srednjevekovne srpske države. Topiti metale u to vreme je bilo izuzetno bitno za svaku državu, a samim tim je prisustvo tih metala ukazivalo na ozbiljnu vulkansku aktivnost u prošlosti. Na samom Rudniku postoji nekoliko kupa ugašenih vulkana oko Gornjeg Milanovca i jedna prilično čudna pojava - Ostrvica.


Reč je o veoma strmom vrhu koji na svom vrhu krije ruševine srednjevekovnog utvrđenja. Uspon na Ostrvicu je moguć ali ne spada u nešto što bi se preporučilo ljudima koji nemaju bar minimum kondicije i veštine. Danas doduše postoje sajle koje dosta olakšavaju uspon.
U poslednjoj trećini Ostrvica nema nikakve vegetacije a prilično je očigledno zašto je to tako budući da je sastavljena iz vulkanskih stena. Pošto je u pitanju ugašeni vulkan prilično je jasno da pred nama stoji magmatska struktura koja povezije komoru i krater. Drugim rečima, Ostrvica je nekada bila veća (i u prečniku i u visini), tačnije naslage tufa i pepela su prekrivale današnje brdo. Vremenom je došlo do erozije, pepeo i slabiji materijal je odnet a ostala je samo okamenjena lava koja je prilično rezistentna na eroziju. Danas faktički gledamo u ono što je od vulkana ostalo, odnosno u vulkanski skelet. A simbolika je upadljiva budući da sam, u potrazi za najboljim kadrom, ovo fotografisao sa seoskog groblja. U pozadini se vidi južno nebo, odnosno zvezde sazvežđa Piscis Austrinus.

Slučaj 3: na rubu kaldere
Hipoteza o gigantskoj kalderi sa centrom u Knićkom jezeru postoji već neko vreme; možda i nije tačna obzirom da je hipoteza, ali svako ko pogleda mape reljefa tog regiona mora da uoči cirkularnu niziju koju ograničavaju padine Rudnika na severozapadu, brda oko Sumorovca na istoku i obronci Kotlenika na jugu. A ako kalderu predstavimo kao sat onda bi na 10h i na 6h bilo značajnih vulkanskih aktivnosti -  na 6h imamo Kotlenik za koji se zna da je bio teren najmanje jedne eksplozivne vulkanske erupcije. Tako je i nastao Kotlenički masiv. Na 10h se nalazi Borački Krš, drugi specifičan oblik vulkanske aktivnosti. Stvar koja podupire pretpostavku o kalderi je dobro poznata činjenica da prilikom nastanka kaldere, odnosno prilikom pražnjenja magmatske komore i posledičnog potonuća terena, na obodima tog potonuća gde puca kora uobičajeno se javlja naknadna vulkanska aktivnost.

Eh, Borački Krš. Mesto gde je u srednjem veku po legendi stolovao grešni vlastelin koji je imao nesreću da mu supruga bude osoba čiji je brat imao izuzetno nezgodnu narav. Car Dušan je po toj legendi lično pogubio vlastelina, za našu priču je bitno da je na vrhu Boračkog Krša postojala tvrđava. To samo po sebi govori da je mesto bilo praktično nedostupno i samim tim izuzetno teško za opsadu.


Nastanak Krša se vezuje za mirno i postepeno istiskivanje guste lave na jednom mestu. Bilo je dovoljno vremena da se magma ohladi i da na površinu dođe ne baš sasvim tečna već skoro formirana. Naravno da je u ovom slučaju izliv geometrijski bio potpuno nepravilnog oblika, što je u prirodi i najčešći slučaj.

Pitaćete me kad se to događalo. Odgovor je sredinom tercijara, tačnije pre oko 40 miliona godina. A pre toga, u periodu krede je aktivna bila oblast istočne Srbije sa centrom u Timočkom regionu. Te erupcije su bile među najjačim svetskim u tome periodu, pa ne čudi da je tada na malom prostoru bilo više stratovulkanskih kupa. Mnoge su značajno izmenjene erozijom a neke je izmenio i sapiens: na mestu današnjeg površinskog kopa borskog rudnika se do pre sto godina nalazila kupa stratovulkana Tilva Roš. Nakon nekoliko miliona godina usled tektonskih pokreta magmatske komore su se ispraznile a zatim pomerile i svi ovi vulkani, od Avale preko Šumadije do Radana su izgubili kontakt sa magmom i automatski se ugasili. Ovaj drugi vatreni pojas - od Karpata na severu preko istočne Srbije do Makedonije na jugu je postojao dvadesetak miliona godina pre šumadijskog. Ali komore su još uvek tu u blizini; vrela voda naših banja je pouzdan pokazatelj toga. Dovoljno je samo da se ponovo stvori pritisak koji izaziva sudar dveju ploča i eto prilike za aktiviranjem ugašenih vulkana.
Srećom, to se ne očekuje u narednih minimum 100 hiljada godina. Ali ako bi se ko zna kojim slučajem desilo - bilo bi iznenadno, silovito i potpuno nenajavljeno. Takvo je, danas se smatra, buđenje starih ugašenih vulkana.

Slučaj 4: Đavolja posla
Na sredini planine Radan se nalazi gajtanska kaldera, a na njenoj sredini Đavolja Varoš. Reći ćete da Radan nema veze sa Šumadijom... ali deo je istog sistema. Ovde se radi o jednom fenomenu koji nema možda direktne veze sa vulkanizmom, ali posredno ipak ima.


U suštini ovde je primarno na delu erozija koja spira meke slojeve, a kamenje na vrhu stubova funkcioniše kao kišobran. Međutim, sastav tla kao i kiseli izvori u neposrednoj okolini su siguran znak da se nalazimo u vulkanskoj kalderi. Još su u ranom srednjem veku ovde funkcionisali rudnici, a već je rečeno da gde ima metala - ima i vulkana.

Ima još slučajeva koje nisam stigao da obiđem. Recimo, po najnovijim teorijama naslage uglja su povezane sa eksplozivnim erupcijama. Nije zato uopšte začuđujuće što imamo Resavski basen (u istočnoj vulkanskoj oblasti) i Kolubarski basen uglja (u šumadijskoj oblasti).

Današnja teorija nastanka vulkana se bazira na tektonici ploča koje čine koru naše planete. Pre svega postoje dva najprostija scenarija interakcija dve ploče: sudar i razilaženje ploča.
U slučaju divergentnte interakcije radi se o razilaženju dve ploče i između njih magma izbija lagano ka površini i stvara novu mladu koru. Ovo je osnova funkcionisanja srednjeokeanskih grebena i nema mnogo veze sa našom pričom.

divergentna interakcija
Credit: NASA/GSFC/Robert Simmon

Međutim, kad se ploče sudaraju (konvergentni tip) onda se radi o tome da jedna ploča tone ispod druge. Zajedno sa korom u dubinu planete tonu i gasovi a pre svega voda koja na visokim temperaturama i pritiscima ima skoro eksplozivna svojstva - i to je suština cele priče. Voda izdiže rastopljenu ploču koja je potonula i tako se magmatsko ognjište približava površini. Kad nađe put do površine, rođen je vulkan eksplozivnog tipa i to je upravo ono što se ovde dešavalo.

konvergencija ploča
Credit: USGS/USGov modified by Eurico Zimbres

Istini za volju, ovde sam maksimalno uprostio priču, pa da bi to odgovaralo realnosti treba još reći da je ovaj scenario moguć samo ako se okeanska ploča podvlači pod kontinentalnu - jedino tako tone i voda. Ukoliko se sudaraju dve kontinentalne ili uopšteno tone kontinentalna ploča do nastanka vulkana neće doći jer nema vode. Umesto toga iznad zone sudara se izdižu planinski lanci.
Još jedna napomena: treći scenario su vruće tačke (hot spots) koje izbijaju iz zemljine kore na mestima gde nema nikakvih ni sudara ni razilaženja ploča. Najpoznatiji primer su Havaji a pošto ni ovde nema tonjenja vode, erupcije su relativno mirne a lava sa malim sadržajem gasova.

E pa eto, to nije uvek bio slučaj u Šumadiji.

16.11.2016.

PROĐE JOŠ JEDAN MESEC

Eh, opet smo preživeli... Čekaj, nije najavljena nijedna apokalipsa ovog puta? Moja greška, onda biće apokalipse verovatno sledećeg meseca.
Prosto je neverovatno da je ovaj novembarski pun Mesec prošao bez najave kataklizme, uzevši u obzir da je to bio najbliži pun Mesec još od 1948 godine.

Pogled na taj i takav Mesec realno nije otkrivao ništa spektakularno.


Zapravo putanja Meseca nam otkriva prirodu ovog približavanja: eliptična orbita u svakom momentu ima dve tačke u kojima je najbliža i najudaljenija od Zemlje. To drugačije rečeno znači da Mesec svakog meseca dok obilazi oko Zemlje prođe jednom najbliže i jednom najdalje od Zemlje - i tako svaki put, odnosno svakog meseca.

Tačka gde je Mesec najbliži Zemlji se zove perigej, a gde je najdalji apogej - i ne, nema nikakve veze sa gej populacijom.


Kada je najbliži Zemlji, dakle u perigeju, Mesec je prosečno udaljen 356400370400 km a u apogeju najčešće 404000406700 km. I to uopšte nije nikakva jasno primetna razlika sa Zemlje, razlika u prečniku ne prelazi 15%. Golim okom bi to bilo moguće primetiti jedino ako bi jedan Mesec stajao pored drugog, kao gore na slici. Pošto se to ne dešava, izuzev u nekim retkim stanjima svesti indukovanim posebnim supstancama, čovek je oduvek živeo na ovoj planeti apsolutno nesvestan ovih kolebanja u Mesečevoj putanji.

Zapravo, Vavilonci su bili prva nacija za koju mi znamo da je vršila sistematska posmatranja svih nebeskih pojava a posebno Meseca. Bilo je to izuzetno bitno u to vreme jer je od tačnog merenja vremena zavisilo vreme sadnje useva kao i kalendar sezonskih poplava. U vavilonskoj pustinji poplava je mogla da bude potencijalno veoma opasna pojava, samim tim njeno predviđanje je postalo državni posao; međutim, njihova posmatranja Meseca i planeta su lišena svake naznake matematičkog poznavanja problematike putanje. Ovo je prvi pokušao da reši Ptolemej sa svojim sistemom epicikala, naravno potpuno pogrešno (mada je za neke kraće periode na osnovu Ptolemejevog sistema bilo moguće predvideti unapred nebeske pojave - a to se u suštini i tražilo). Pravu suštinu Mesečeva orbita je otkrivala tek pojedincima iz novog doba koji su i postavili temelje današnje nebeske mehanike: Kepleru i Njutnu.

Na kraju, šta je to što je toliko bilo bitno u novembarskom punom Mesecu?
Pa to je relativno redak slučaj da se pun Mesec poklopi u perigeju - udaljenost je bila 356 600km. A recimo za nekoliko meseci (tačnije u martu 2017g) pun Mesec biće udaljen nešto manje od 400 hiljada kilometara, dakle, sasvim drugačija priča. Naravno da će u martu biti i perigej i apogej, mlad Mesec je npr udaljen 369 hiljada km - primetite da ako imate u perigeju pun Mesec onda će mlad Mesec biti u apogeju, i obrnuto.


I na kraju imamo poređenje dva "supermeseca", kako je to danas popularno nazvati. U septembarskom slučaju (setite se da je tad bila najavljena apokalipsa, crni Mesec i slične fantazmagorije) odnosno levo udaljenost je 368 000 km a desno (novembra) je samo 358 000 km. Razlika u prečniku jeste vidljiva ali golim okom apsolutno je neprimetna.

Zaključak: svakog meseca imamo po jedan "supermesec" i jedan "mikromesec". Onda kad je prvi pogodi da bude ujedno i pun Mesec onda to izazove histeriju slabo obrazovanih i senzacije željnih novinara (iskreno, i njihovih čitalaca). A šta ako imamo supermesec za vreme mladog Meseca? Onda ništa, dotle još niko nije stigao da napiše/pročita tekst. To će možda biti otkriveno narednih godina i eto nama opet vesele karnevalske atmosfere smaka sveta duplo češće nego dosad. Tačnije, nama je ovde svakog dana smak sveta.

13.11.2016.

MESEC U MLEČNOM PUTU

Jesen je poznata kao period kad dan od ravnodnevice postaje sve duži, sve do kratkodnevice. Ravnodnevica je najčešće 23. oktobra a kratkodnevica 21.decembra - to su dva datuma koji obeležavaju početak i kraj jeseni na našoj hemisferi.
U praktičnom smislu to znači da je Sunce u podne na jugu za vreme kratkodnevice na visini od svega 22 stepena - u junu je to visina od celih 70 stepeni. To je na jugu; na jugoistoku je u decembru 26 stepeni. Ali to nije i položaj ekliptike; oblast po kojoj se kreću Mesec i planete ima sasvim drugačije kretanje. Za vreme prolećne ravnodnevice ekliptika (a samim tim i sve što leti po Sunčevom Sistemu) ima najveću visinu - 70 stepeni, a u momentu jesenje ravnodnevice najmanju - 23 stepena. Iz toga proizilazi veoma praktičan savet vezan za planetarnu astronomiju: proleće je vaše vreme, jesen nikako.


Primera radi, na ovoj fotki gde se vide Mesec i Venera dodao sam ekliptiku (zelena) i nebeski ekvator (crvena linija). Vidi se da su planete raspoređene više-manje oko ekliptike.


Bilo kako bilo, ovo su bile fotke iz perioda civilnog sumraka, a slede fotke koje su nastale u najlepši deo dana - nautički sumrak.



Na gornjoj je Arkturus, prelepa zvezda prve magnitude u sazvežđu Kočijaša. Na donjoj vidimo levo Veneru a desno Saturn, u momentu dok se nalaze na samo 6 stepeni visine nad horizontom. A kad smo već kod te slike, planina ispod njih deluje poznato. Uzevši u obzir da je snimano iz okoline Paraćina, i da je Venera u tom momentu striktno na jugozapadu, mapa kaže da je to Kopaonik. Udaljenost je bila negde oko 80km.

Što se tiče sumraka, on se deli na civilni (danas je možda popularnije reći građanski), nautički i astronomski. Svaki od ta tri traje onoliko koliko Suncu treba da potone ispod horizonta za po 6 stepeni. Zašto ne minuta; zato što je trajanje tog perioda različito. U proleće sumrak najkraće traje zbog velikog nagiba putanje Sunca, a u jesen je snenjivanje ovih faza usporeno. Svaka od ove tri faze (civilni, nautički i astronomski) traje po 35-36 minuta, da bi na kraju nastupila noć. Vredni astronomi amateri znaju da je u proleće sve mnogo brže, noć nastupi praktično duplo brže nego u jesen.

Civilni sumrak započinje praktično onog momenta kad Sunce potone za horizont. Još uvek su vidljivi detalji na zemlji a na nebu su vidljivi Mesec, najveće planete i poneka zvezda. U fazi nautičkog sumraka horizont postaje praktično nevidljiv (osim ako nije osvetljen gradovima) i svaka vrsta vizuelnog prostornog snalaženja u nautici i avijaciji postaje praktično nemoguća. Planete i zvezde postaju jače izražene na nebu. I na kraju sledi astronomski sumrak sa čijim krajem prestaje i poslednji Sunčev uticaj na zapadno nebo. Za praktične potrebe sa pripremama za posmatranje i snimanje može se početi već i u astronomski sumrak.


U isto vreme na suprotnom kraju neba, na severoistoku, izlaze Vlašići. Ovde su oni na 7 stepeni visine (uračunajte da horizont prekriva jednim delom i planina).

Malo kasnije sam snimio dve fotke, jednu od 30 i jednu od 60sec. Kao pozadina je poslužila duža ekspozicija; pritom sam je ujednačio medain i blur filterom. Kasnije je jedna preklopljena preko druge (blending mode: lighten) i tako nemam duge zvezdane crtice, ali se vide artefakti od filtera. Nije baš idealno ali dobro, bar sam pokušao. A i dobio sam poneku maglinicu oko M45 i galaksije (M31, M33) i double-cluster.


Povratak na zapad: mlad Mesec usred Mlečnog Puta. Retka scena i tehnički veliki izazov, pošto svaka vrsta fotografije ima ograničenja pre svega po pitanju dinamičkog raspona.


A onda su se pojavili cirusi i ispod Meseca se pojavio mali moonpillar. Pokušao sam to da snimim ali nije išlo; Mesec uporno preeksponira region u svojoj neposrednoj blizini. Ostaje da mi verujete na reč.


Uporno sam čekao da se pojavi moondog, neki ekvivalent parhelionu, uprkos naznakama isti nije ličio na parhelion. Svakako da tu nema boje ali rasvetljenja je bilo; sad da li je to bio LP - ne znam, ne bih rekao. Evo fotke:


Inače parhelion je najsvetliji deo 22st haloa, koji, kao što mu ima kaže, predstavlja krug prečnika 22 stepena oko Sunca ili Meseca. Parhelion se javlja kad je Sunce (ili Mesec) nisko na horizontu a svetlost prolazi kroz ciruse gde se dešava prelamanje u skoro horizontalnom položaju, jer je cirus sastavljen iz heksagonalnih ledenih kristalića. Upravo ovakve ciruse imamo na slici, pa bi očekivani položaj parheliona bio ovde:


Inače moondog je veoma retka pojava u odnosu na sundog, tako da ako se ispostavi da sam ulovio naznake toga (a mislim da jesam) bilo bi mi veoma drago. Moondog nema izraženu kolorizaciju kao sundog jer je svetlost Meseca noću dosta slabijeg intenziteta.