ORIONOV MOLEKULARNI OBLAK
Jedno od najupečatljivijih zimskih sazvežđa je sigurno Orion. Naziv potiče iz grčke mitologije, gde je Orion bio nešto kao arhetip siledžije, sin boga Posejdona i Gorgone; lovca koji se zarekao da će pobiti sve životinje na zemlji, pa je zato imao sukob sa majčicom Zemljom (Gaia).
U novom veku svako ko je ilustrovao sazvežđa - Oriona je prikazivao sa batinom u ruci. Batina je bila ispod Blizanaca, usmerena (slučajno ili ne) prema glavi Bika (Taurus). To svakako nije bilo pametno, budući da je Bik predstavljao Zevsa lično, koji je oblik životinje uzeo namenski: da bi oteo feničansku princezu Evropu. Nakon toga su odplivali do Krita gde su srećno živeli... Jeste, Evropa je nakon toga bila kritska kraljica a njen sin je bio čuveni kralj Minos. O pogrešnoj proceni Minosa, njegovoj ženi, belom biku, Minotauru kao produktu te ljubavi... možda drugom prilikom.
Srećom, astronomija je manje komplikovana od mitologije.
Ovde se vidi ponešto od bledih maglina kojima sazvežđe obiluje. Pošto sam snimio 8x3min, a to je generalno veoma malo, morao sam da smislim drugi trik da dobijem detalje nekih malo tamnijih struktura. Prvo što mi je palo na pamet je da otvorim blendu; ovde je pedesetica podešena na f2.8. Rezultat je, znao sam, gomila optičkih aberacija. Međutim, nije bilo toliko izraženo kao što sam mislio - ovo očigledno iz razloga što krop senzor ne koristi rubove koji su sasvim sigurno slaba tačka ovog objektiva.
Evo isečaka sa rubova i iz centra koji su uvećani 3x iz originalne rezolucije:
Zaključak: ovaj objektiv na f2.8 može da bude upotrebljiv, naročito kad nešto treba brzo snimiti. Može da posluži kao neka vrsta astrografa, pogotovo zato što brzo može da obuhvati veliku površinu neba. Međutim, ovde je najveći problem u obradi bio snažan gradijent koji proizvodi LP. Naravno da je LP bio užasan a ja sam zadovoljan što sam uopšte dobio neke magline, odnosno njihove naznake, a zasluga za sklanjanje gradijenta dobim delom ide komandi "subsky" iz Irisa.
Malo sam više nategao kontrast, upravo da bih izvukao magline iz LP-a a cena toga je bila pojava bendinga (na ovoj slici horizontalne tamne trake) i to je siguran znak da je preterano u obradi. Ali to je večita dilema: preterati i imati sliku ili nemati zato što nema dovoljno signala.
Od sjajnih zvezda idemo odozgo nadole:
Betelgejz - pulsirajući crveni superdžin, zvezda koja bi progutala Merkur, Veneru, Zemlju i Mars ako bi se kojim slučajem našla na mestu Sunca. Poreklo ove zvezde je vezano za OB1 asocijaciju, jednu šaroliku grupu sastavljenu iz par desetina džinova i nekoliko stotina zvezda male mase. Zapravo OB1 asocijacija je najveći deo onoga što mi percipiramo kao sazvežđe Oriona. Ovo je bila prva zvezda čiji je prečnik pre stotinak godina izmeren, a sve to zahvaljujući tada novoj teorijskoj metodi zvanoj interferometrija. Dobijen je rezultat od 0.05 sekundi a to je samo upola manje od Plutona gledanog sa Zemlje. Sudbina Betelgejza je vrlo mračna, pardon, svetla... To će biti jedna od najsjajnijih supernova u našem komšiluku, a desiće se sasvim sigurno u narednih milion godina.
Belatriks - beloplavi džin za koji su bile vezane dve zablude. Prva je činjenica da se Belatriks koristio kao standard po kome se merila luminoznost ostalih promenljivih; Belatriks se uzimao za 1.64mag. Međutim, 1988g ustanovljeno je da je ovo takođe promenljiva (1.59-1.64mag) doduše vrlo uskog opsega ali sasvim dovoljno da brže-bolje bude izbačena sa liste. Drugi problem je bilo mišljenje da je ova zvezda deo OB1 asocijacije, a mi danas znamo da to nije slučaj, obzirom da se radi o zvezdi koja je dosta bliže nama od ostatka asocijacije.
Rigel - zapravo višestruki sistem. Glavna zvezda je beloplavi džin magnitude 0.13 i to je ono što vidimo golim okom. Međutim, većina amaterskih teleskopa može da razdvoji glavnu zvezdu od Rigela B, obzirom da su udaljeni 9.5 ugaonih sekundi. Rigel B je, dalje, zapravo sistem od dve bele zvezde (e to već ne može da se razdvoji teleskopom, potreban je spektroskop i poznavanje crne magije - spektroskopije). Tu u okolini se pojavljuju i C i D zvezda ali nije dokazano da onde predstavljaju članice sistema. Sudbina glavne zvezde: takođe eksplozija supernove tip II.
Saif - još jedan superdžin čija je sudbina samim tim zapečaćena. Zvezde velike mase usled visokih pritisaka koji nastaju zbog te mase - vrlo logično razvijaju i visoke temperature. A to je odličan teren za sagorevanje težih elemenata od vodonika i helijuma, pa tako sve sagoreva do gvožđa. Pošto gvožđe dalje ne sagoreva u fuziji, u jednom momentu struktura zvezde se uruši sama u sebe, odnosno u jezgro (implozija), a zatim se usled pritiska degenerisanih neurona sve odbija o zgusnusto jezgro unazad i sledi eksplozija. Živeli.
Mintaka - višestruki sistem, gornja zvezda u Orionovom pojasu. Trostruka zvezda je ujedno i glavna komponenta a nju nije moguće optički razlučiti. Četvrti pratilac se nalazi na 52 sekunde a to je jedan ipo Jupiterov prečnik kad je najbliži.
Alnilam - plavi superdžin, najudaljenija od nabrojanih zvezda (2000 svetlosnih godina). Sudbina mu takođe nije naklonjena: presuda glasi supernova tip II u narednih milion godina.
Alnitak - takođe plavi superdžin, ima dva pratioca od kojih je jednog moguće razdvojiti optičkim teleskopom, budući da je separacija tri ugaone sekunde. Sudbina? Možete da pogađate.
Ukratko o maglinama:
1 - M78, jako lepa refleksiona maglina koja, kao i sve refleksione, ima plavu boju usled rasejanja svetlosti. Gledana teleskopom zaista podseća na jezgro komete.
2 - NGC2024 ili Flame Nebula nastaje tako što je obasjava najbliža zvezda a to je Alnitak. Jonizacijom oblaka vodonika dobijamo ovaj narandžasti sjaj, a tamne oblasti prašine leže između magline i nas tako da to daje lisnatu strukturu ove magline. I na kraju u centru ove magline nalazi se novorođeno jato još uvek optički nevidljivih zvezda.
3 - B33, Horsehead nebula, sastavljena iz dve komponente. Crvenu maglinu čini jonizovani vodonik koji jonizuje susedna zvezda Sigma Orionis. Čak se vide i tragovi kanala gasa koji idu od Sigme nadole, ovo je efekat ponašanja gasa u uslovima jakog magnetnog polja. Druga komponenta je sama konjska glava koja je zapravo struktura koja se sastoji iz tamne prašine na svetloj podlozi emisione magline.
4 - NGC1973/5/7 je refleksiona nebula neposredno iznad čuvene M42. Poznata i pod nazivom Running Man Nebula.
5 - M42 je najlepša i najčuvenija maglina gledano sa Zemlje. Oduvek je čovek kroz istoriju naslućivao da tamo nečeg ima ali tek je teleskop uspeo da otkrije veliku difuznu nebulu ceo stepen u prečniku. Difuzne nebule su inače one kod kojih granica nije jasno izražena. U centru magline se nalazi mlado otvoreno jato nazvano Trapezijum, potpuno je jasno zbog čega je tako nazvano; preporuka je da dotično jato obavezno prostudirate na najvećem uvećanju teleskopa. Usput, ova maglina je fabrika zvezda a Hubble teleskop je otkrio i 150 planetarnih sistema u nastanku. U produžetku ove magline se nalazi i otvoreno jato M43 utkano u oblak jonizovanog vodonika.
6 - IC2118 ili Witch Head Nebula je dilema: ostatak supernove ili tamni molekularni oblak. Bilo kako bilo ovu maglinu osvetljava Rigel, a meni je žao što na ovoj fotki nema više detalja.
7 - Bernardova petlja, emisiona maglina izuzetno slabog sjaja. Siguran je pokazatelj da na vašem nebu nema mnogo svetlosnog zagađenja (izuzev ako ste skloni kao ja da izvlačite zadnji foton iz senzora u obradi, onda može i iz predgrađa). Čak neki prijavljuju da se može videti golim okom pod superiornim uslovima, mada ja to smatram naučnom fantastikom. Smatra se da je petlja zapravo mehur koji se širi poslednjih dva miliona godina i da je to ostatak eksplozije supernove - interesantno je da mi danas imamo po jednu zvezdu u sazvežđima Auriga, Columba i Aries koje se razilaze velikom brzinom iz mesta gde se desila eksplozija. Objašnjenje ne može biti prostije: to su zvezde koje su činile višestruki sistem, a jedna članica tog sistema je eksplodirala i katapultirala ostale na sve strane.
I na kraju jedna dilema: da li sazvežđa oduvek ovako izgledaju?
Naravno da ne.
Nekoliko hiljada godina je sasvim dovoljno da se primeti kako se neke zvezde lagano kreću. U Orionu su recimo skoro sve zvezde udaljene 500-1000 svetlosnih godina, a to je sasvim druga distanca u poređenju sa sjajnim zvezdama Velikog Medveda koje su udaljene u proseku oko 100 svetlosnih godina. U prevodu: Veliki Medved će se potpuno promeniti za nekih 50 hiljada godina, dok će Orion promeniti svoj oblik minimalno. Mi danas Orionov pojas sa karakteristične tri zvezde istog sjaja, poređanih u liniji na istom odstojanju možemo videti u mnogim kulturama kroz istoriju. A i pre - Orion je sudeći po pećinskim crtežima isto ovako izgledao i pre 35 000 godina.
Satelit Hipparcos je godinama merio položaj zvezda na nebu sa neuporedivo većom preciznošću nego što je to moguće sa Zemlje. Pomenuću efekat refrakcije npr - na horizontu je ta vrednost oko jednog Sunčevog prečnika. Malo li je za jednu grešku?
Hvala Bogu svi podaci koje danas imamo su neuporedivo ažurniji zahvaljujući Hipparcos-u. I svi podaci kažu da će se sazvežđa menjati, eto, recimo kad smo već kod Boga, za Južni Krst će biti neophodno da se smisli drugi naziv obzirom da će jedna daska uskoro da padne.
U novom veku svako ko je ilustrovao sazvežđa - Oriona je prikazivao sa batinom u ruci. Batina je bila ispod Blizanaca, usmerena (slučajno ili ne) prema glavi Bika (Taurus). To svakako nije bilo pametno, budući da je Bik predstavljao Zevsa lično, koji je oblik životinje uzeo namenski: da bi oteo feničansku princezu Evropu. Nakon toga su odplivali do Krita gde su srećno živeli... Jeste, Evropa je nakon toga bila kritska kraljica a njen sin je bio čuveni kralj Minos. O pogrešnoj proceni Minosa, njegovoj ženi, belom biku, Minotauru kao produktu te ljubavi... možda drugom prilikom.
Srećom, astronomija je manje komplikovana od mitologije.
Ovde se vidi ponešto od bledih maglina kojima sazvežđe obiluje. Pošto sam snimio 8x3min, a to je generalno veoma malo, morao sam da smislim drugi trik da dobijem detalje nekih malo tamnijih struktura. Prvo što mi je palo na pamet je da otvorim blendu; ovde je pedesetica podešena na f2.8. Rezultat je, znao sam, gomila optičkih aberacija. Međutim, nije bilo toliko izraženo kao što sam mislio - ovo očigledno iz razloga što krop senzor ne koristi rubove koji su sasvim sigurno slaba tačka ovog objektiva.
Evo isečaka sa rubova i iz centra koji su uvećani 3x iz originalne rezolucije:
Zaključak: ovaj objektiv na f2.8 može da bude upotrebljiv, naročito kad nešto treba brzo snimiti. Može da posluži kao neka vrsta astrografa, pogotovo zato što brzo može da obuhvati veliku površinu neba. Međutim, ovde je najveći problem u obradi bio snažan gradijent koji proizvodi LP. Naravno da je LP bio užasan a ja sam zadovoljan što sam uopšte dobio neke magline, odnosno njihove naznake, a zasluga za sklanjanje gradijenta dobim delom ide komandi "subsky" iz Irisa.
Malo sam više nategao kontrast, upravo da bih izvukao magline iz LP-a a cena toga je bila pojava bendinga (na ovoj slici horizontalne tamne trake) i to je siguran znak da je preterano u obradi. Ali to je večita dilema: preterati i imati sliku ili nemati zato što nema dovoljno signala.
Od sjajnih zvezda idemo odozgo nadole:
Betelgejz - pulsirajući crveni superdžin, zvezda koja bi progutala Merkur, Veneru, Zemlju i Mars ako bi se kojim slučajem našla na mestu Sunca. Poreklo ove zvezde je vezano za OB1 asocijaciju, jednu šaroliku grupu sastavljenu iz par desetina džinova i nekoliko stotina zvezda male mase. Zapravo OB1 asocijacija je najveći deo onoga što mi percipiramo kao sazvežđe Oriona. Ovo je bila prva zvezda čiji je prečnik pre stotinak godina izmeren, a sve to zahvaljujući tada novoj teorijskoj metodi zvanoj interferometrija. Dobijen je rezultat od 0.05 sekundi a to je samo upola manje od Plutona gledanog sa Zemlje. Sudbina Betelgejza je vrlo mračna, pardon, svetla... To će biti jedna od najsjajnijih supernova u našem komšiluku, a desiće se sasvim sigurno u narednih milion godina.
Belatriks - beloplavi džin za koji su bile vezane dve zablude. Prva je činjenica da se Belatriks koristio kao standard po kome se merila luminoznost ostalih promenljivih; Belatriks se uzimao za 1.64mag. Međutim, 1988g ustanovljeno je da je ovo takođe promenljiva (1.59-1.64mag) doduše vrlo uskog opsega ali sasvim dovoljno da brže-bolje bude izbačena sa liste. Drugi problem je bilo mišljenje da je ova zvezda deo OB1 asocijacije, a mi danas znamo da to nije slučaj, obzirom da se radi o zvezdi koja je dosta bliže nama od ostatka asocijacije.
Rigel - zapravo višestruki sistem. Glavna zvezda je beloplavi džin magnitude 0.13 i to je ono što vidimo golim okom. Međutim, većina amaterskih teleskopa može da razdvoji glavnu zvezdu od Rigela B, obzirom da su udaljeni 9.5 ugaonih sekundi. Rigel B je, dalje, zapravo sistem od dve bele zvezde (e to već ne može da se razdvoji teleskopom, potreban je spektroskop i poznavanje crne magije - spektroskopije). Tu u okolini se pojavljuju i C i D zvezda ali nije dokazano da onde predstavljaju članice sistema. Sudbina glavne zvezde: takođe eksplozija supernove tip II.
Saif - još jedan superdžin čija je sudbina samim tim zapečaćena. Zvezde velike mase usled visokih pritisaka koji nastaju zbog te mase - vrlo logično razvijaju i visoke temperature. A to je odličan teren za sagorevanje težih elemenata od vodonika i helijuma, pa tako sve sagoreva do gvožđa. Pošto gvožđe dalje ne sagoreva u fuziji, u jednom momentu struktura zvezde se uruši sama u sebe, odnosno u jezgro (implozija), a zatim se usled pritiska degenerisanih neurona sve odbija o zgusnusto jezgro unazad i sledi eksplozija. Živeli.
Mintaka - višestruki sistem, gornja zvezda u Orionovom pojasu. Trostruka zvezda je ujedno i glavna komponenta a nju nije moguće optički razlučiti. Četvrti pratilac se nalazi na 52 sekunde a to je jedan ipo Jupiterov prečnik kad je najbliži.
Alnilam - plavi superdžin, najudaljenija od nabrojanih zvezda (2000 svetlosnih godina). Sudbina mu takođe nije naklonjena: presuda glasi supernova tip II u narednih milion godina.
Alnitak - takođe plavi superdžin, ima dva pratioca od kojih je jednog moguće razdvojiti optičkim teleskopom, budući da je separacija tri ugaone sekunde. Sudbina? Možete da pogađate.
Ukratko o maglinama:
1 - M78, jako lepa refleksiona maglina koja, kao i sve refleksione, ima plavu boju usled rasejanja svetlosti. Gledana teleskopom zaista podseća na jezgro komete.
2 - NGC2024 ili Flame Nebula nastaje tako što je obasjava najbliža zvezda a to je Alnitak. Jonizacijom oblaka vodonika dobijamo ovaj narandžasti sjaj, a tamne oblasti prašine leže između magline i nas tako da to daje lisnatu strukturu ove magline. I na kraju u centru ove magline nalazi se novorođeno jato još uvek optički nevidljivih zvezda.
3 - B33, Horsehead nebula, sastavljena iz dve komponente. Crvenu maglinu čini jonizovani vodonik koji jonizuje susedna zvezda Sigma Orionis. Čak se vide i tragovi kanala gasa koji idu od Sigme nadole, ovo je efekat ponašanja gasa u uslovima jakog magnetnog polja. Druga komponenta je sama konjska glava koja je zapravo struktura koja se sastoji iz tamne prašine na svetloj podlozi emisione magline.
4 - NGC1973/5/7 je refleksiona nebula neposredno iznad čuvene M42. Poznata i pod nazivom Running Man Nebula.
5 - M42 je najlepša i najčuvenija maglina gledano sa Zemlje. Oduvek je čovek kroz istoriju naslućivao da tamo nečeg ima ali tek je teleskop uspeo da otkrije veliku difuznu nebulu ceo stepen u prečniku. Difuzne nebule su inače one kod kojih granica nije jasno izražena. U centru magline se nalazi mlado otvoreno jato nazvano Trapezijum, potpuno je jasno zbog čega je tako nazvano; preporuka je da dotično jato obavezno prostudirate na najvećem uvećanju teleskopa. Usput, ova maglina je fabrika zvezda a Hubble teleskop je otkrio i 150 planetarnih sistema u nastanku. U produžetku ove magline se nalazi i otvoreno jato M43 utkano u oblak jonizovanog vodonika.
6 - IC2118 ili Witch Head Nebula je dilema: ostatak supernove ili tamni molekularni oblak. Bilo kako bilo ovu maglinu osvetljava Rigel, a meni je žao što na ovoj fotki nema više detalja.
7 - Bernardova petlja, emisiona maglina izuzetno slabog sjaja. Siguran je pokazatelj da na vašem nebu nema mnogo svetlosnog zagađenja (izuzev ako ste skloni kao ja da izvlačite zadnji foton iz senzora u obradi, onda može i iz predgrađa). Čak neki prijavljuju da se može videti golim okom pod superiornim uslovima, mada ja to smatram naučnom fantastikom. Smatra se da je petlja zapravo mehur koji se širi poslednjih dva miliona godina i da je to ostatak eksplozije supernove - interesantno je da mi danas imamo po jednu zvezdu u sazvežđima Auriga, Columba i Aries koje se razilaze velikom brzinom iz mesta gde se desila eksplozija. Objašnjenje ne može biti prostije: to su zvezde koje su činile višestruki sistem, a jedna članica tog sistema je eksplodirala i katapultirala ostale na sve strane.
I na kraju jedna dilema: da li sazvežđa oduvek ovako izgledaju?
Naravno da ne.
Nekoliko hiljada godina je sasvim dovoljno da se primeti kako se neke zvezde lagano kreću. U Orionu su recimo skoro sve zvezde udaljene 500-1000 svetlosnih godina, a to je sasvim druga distanca u poređenju sa sjajnim zvezdama Velikog Medveda koje su udaljene u proseku oko 100 svetlosnih godina. U prevodu: Veliki Medved će se potpuno promeniti za nekih 50 hiljada godina, dok će Orion promeniti svoj oblik minimalno. Mi danas Orionov pojas sa karakteristične tri zvezde istog sjaja, poređanih u liniji na istom odstojanju možemo videti u mnogim kulturama kroz istoriju. A i pre - Orion je sudeći po pećinskim crtežima isto ovako izgledao i pre 35 000 godina.
Satelit Hipparcos je godinama merio položaj zvezda na nebu sa neuporedivo većom preciznošću nego što je to moguće sa Zemlje. Pomenuću efekat refrakcije npr - na horizontu je ta vrednost oko jednog Sunčevog prečnika. Malo li je za jednu grešku?
Hvala Bogu svi podaci koje danas imamo su neuporedivo ažurniji zahvaljujući Hipparcos-u. I svi podaci kažu da će se sazvežđa menjati, eto, recimo kad smo već kod Boga, za Južni Krst će biti neophodno da se smisli drugi naziv obzirom da će jedna daska uskoro da padne.
Коментари
Постави коментар