PROĐE JOŠ JEDAN MESEC
Eh, opet smo preživeli... Čekaj, nije najavljena nijedna apokalipsa ovog puta? Moja greška, onda biće apokalipse verovatno sledećeg meseca.
Prosto je neverovatno da je ovaj novembarski pun Mesec prošao bez najave kataklizme, uzevši u obzir da je to bio najbliži pun Mesec još od 1948 godine.
Pogled na taj i takav Mesec realno nije otkrivao ništa spektakularno.
Zapravo putanja Meseca nam otkriva prirodu ovog približavanja: eliptična orbita u svakom momentu ima dve tačke u kojima je najbliža i najudaljenija od Zemlje. To drugačije rečeno znači da Mesec svakog meseca dok obilazi oko Zemlje prođe jednom najbliže i jednom najdalje od Zemlje - i tako svaki put, odnosno svakog meseca.
Tačka gde je Mesec najbliži Zemlji se zove perigej, a gde je najdalji apogej - i ne, nema nikakve veze sa gej populacijom.
Kada je najbliži Zemlji, dakle u perigeju, Mesec je prosečno udaljen 356400–370400 km a u apogeju najčešće 404000–406700 km. I to uopšte nije nikakva jasno primetna razlika sa Zemlje, razlika u prečniku ne prelazi 15%. Golim okom bi to bilo moguće primetiti jedino ako bi jedan Mesec stajao pored drugog, kao gore na slici. Pošto se to ne dešava, izuzev u nekim retkim stanjima svesti indukovanim posebnim supstancama, čovek je oduvek živeo na ovoj planeti apsolutno nesvestan ovih kolebanja u Mesečevoj putanji.
Zapravo, Vavilonci su bili prva nacija za koju mi znamo da je vršila sistematska posmatranja svih nebeskih pojava a posebno Meseca. Bilo je to izuzetno bitno u to vreme jer je od tačnog merenja vremena zavisilo vreme sadnje useva kao i kalendar sezonskih poplava. U vavilonskoj pustinji poplava je mogla da bude potencijalno veoma opasna pojava, samim tim njeno predviđanje je postalo državni posao; međutim, njihova posmatranja Meseca i planeta su lišena svake naznake matematičkog poznavanja problematike putanje. Ovo je prvi pokušao da reši Ptolemej sa svojim sistemom epicikala, naravno potpuno pogrešno (mada je za neke kraće periode na osnovu Ptolemejevog sistema bilo moguće predvideti unapred nebeske pojave - a to se u suštini i tražilo). Pravu suštinu Mesečeva orbita je otkrivala tek pojedincima iz novog doba koji su i postavili temelje današnje nebeske mehanike: Kepleru i Njutnu.
Na kraju, šta je to što je toliko bilo bitno u novembarskom punom Mesecu?
Pa to je relativno redak slučaj da se pun Mesec poklopi u perigeju - udaljenost je bila 356 600km. A recimo za nekoliko meseci (tačnije u martu 2017g) pun Mesec biće udaljen nešto manje od 400 hiljada kilometara, dakle, sasvim drugačija priča. Naravno da će u martu biti i perigej i apogej, mlad Mesec je npr udaljen 369 hiljada km - primetite da ako imate u perigeju pun Mesec onda će mlad Mesec biti u apogeju, i obrnuto.
I na kraju imamo poređenje dva "supermeseca", kako je to danas popularno nazvati. U septembarskom slučaju (setite se da je tad bila najavljena apokalipsa, crni Mesec i slične fantazmagorije) odnosno levo udaljenost je 368 000 km a desno (novembra) je samo 358 000 km. Razlika u prečniku jeste vidljiva ali golim okom apsolutno je neprimetna.
Zaključak: svakog meseca imamo po jedan "supermesec" i jedan "mikromesec". Onda kad je prvi pogodi da bude ujedno i pun Mesec onda to izazove histeriju slabo obrazovanih i senzacije željnih novinara (iskreno, i njihovih čitalaca). A šta ako imamo supermesec za vreme mladog Meseca? Onda ništa, dotle još niko nije stigao da napiše/pročita tekst. To će možda biti otkriveno narednih godina i eto nama opet vesele karnevalske atmosfere smaka sveta duplo češće nego dosad. Tačnije, nama je ovde svakog dana smak sveta.
Prosto je neverovatno da je ovaj novembarski pun Mesec prošao bez najave kataklizme, uzevši u obzir da je to bio najbliži pun Mesec još od 1948 godine.
Pogled na taj i takav Mesec realno nije otkrivao ništa spektakularno.
Zapravo putanja Meseca nam otkriva prirodu ovog približavanja: eliptična orbita u svakom momentu ima dve tačke u kojima je najbliža i najudaljenija od Zemlje. To drugačije rečeno znači da Mesec svakog meseca dok obilazi oko Zemlje prođe jednom najbliže i jednom najdalje od Zemlje - i tako svaki put, odnosno svakog meseca.
Tačka gde je Mesec najbliži Zemlji se zove perigej, a gde je najdalji apogej - i ne, nema nikakve veze sa gej populacijom.
Kada je najbliži Zemlji, dakle u perigeju, Mesec je prosečno udaljen 356400–370400 km a u apogeju najčešće 404000–406700 km. I to uopšte nije nikakva jasno primetna razlika sa Zemlje, razlika u prečniku ne prelazi 15%. Golim okom bi to bilo moguće primetiti jedino ako bi jedan Mesec stajao pored drugog, kao gore na slici. Pošto se to ne dešava, izuzev u nekim retkim stanjima svesti indukovanim posebnim supstancama, čovek je oduvek živeo na ovoj planeti apsolutno nesvestan ovih kolebanja u Mesečevoj putanji.
Zapravo, Vavilonci su bili prva nacija za koju mi znamo da je vršila sistematska posmatranja svih nebeskih pojava a posebno Meseca. Bilo je to izuzetno bitno u to vreme jer je od tačnog merenja vremena zavisilo vreme sadnje useva kao i kalendar sezonskih poplava. U vavilonskoj pustinji poplava je mogla da bude potencijalno veoma opasna pojava, samim tim njeno predviđanje je postalo državni posao; međutim, njihova posmatranja Meseca i planeta su lišena svake naznake matematičkog poznavanja problematike putanje. Ovo je prvi pokušao da reši Ptolemej sa svojim sistemom epicikala, naravno potpuno pogrešno (mada je za neke kraće periode na osnovu Ptolemejevog sistema bilo moguće predvideti unapred nebeske pojave - a to se u suštini i tražilo). Pravu suštinu Mesečeva orbita je otkrivala tek pojedincima iz novog doba koji su i postavili temelje današnje nebeske mehanike: Kepleru i Njutnu.
Na kraju, šta je to što je toliko bilo bitno u novembarskom punom Mesecu?
Pa to je relativno redak slučaj da se pun Mesec poklopi u perigeju - udaljenost je bila 356 600km. A recimo za nekoliko meseci (tačnije u martu 2017g) pun Mesec biće udaljen nešto manje od 400 hiljada kilometara, dakle, sasvim drugačija priča. Naravno da će u martu biti i perigej i apogej, mlad Mesec je npr udaljen 369 hiljada km - primetite da ako imate u perigeju pun Mesec onda će mlad Mesec biti u apogeju, i obrnuto.
I na kraju imamo poređenje dva "supermeseca", kako je to danas popularno nazvati. U septembarskom slučaju (setite se da je tad bila najavljena apokalipsa, crni Mesec i slične fantazmagorije) odnosno levo udaljenost je 368 000 km a desno (novembra) je samo 358 000 km. Razlika u prečniku jeste vidljiva ali golim okom apsolutno je neprimetna.
Zaključak: svakog meseca imamo po jedan "supermesec" i jedan "mikromesec". Onda kad je prvi pogodi da bude ujedno i pun Mesec onda to izazove histeriju slabo obrazovanih i senzacije željnih novinara (iskreno, i njihovih čitalaca). A šta ako imamo supermesec za vreme mladog Meseca? Onda ništa, dotle još niko nije stigao da napiše/pročita tekst. To će možda biti otkriveno narednih godina i eto nama opet vesele karnevalske atmosfere smaka sveta duplo češće nego dosad. Tačnije, nama je ovde svakog dana smak sveta.
Коментари
Постави коментар