KOČIJAŠ I SVI PRATEĆI MALERI
U astrofotografiji su vam Marfijeva pravila svakodnevica.
Dakle, ideja je bila da se snimi NGC891 koji prolazi kroz zenit, ali pošto imam non-goto verziju EQ6, traženje galaksije je malo potrajalo. Lepo sam našao Almaak (Gamma Andromedae), a kako i ne bi kad je to zvezda magnitude 2; a odatle ima samo 3 stepena do NGC891. Međutim, priprema nije bila dovoljno ozbiljna jer ja nikako nisam nalazio galaksiju. Kasnije sam nalazio opise gde kažu da je ovo relativno težak objekt jer iako je velika, ova galaksija ima veoma malu površinsku sjajnost i sveukupno nije neka vizuelna meta osim u velikim teleskopima.
Pošto je to trajalo i trajalo, odnosno prešlo u neke druge kategorije, prešao sam na narednu metu te večeri - sazvežđe Auriga (Kočijaš). To već nije bio problem naći, ali eto ga drugi maler: zaboravio sam foto-glavu. To je naprava koja mi omogućava da fotoaparat rotiram u sve moguće položaje dok je montiran piggyback. Upravo zato je i snimak malo ukrivo, ali to je još i najmanji problem...
Snimano je pedeseticom na f4.0, ISO800 i 3min svaki snimak. Ukupno je snimljeno osam snimaka, bilo ih je duplo više ali se tu umešao treći maler: na pola snimanja je ispao kabl ručnog kontrolera iz montaže, i montaža je stala. Ja sam narednih 24min dobio izuzetno lepe stratrails-e, što svakako nisam planirao i što me je prilično iznerviralo. Naredni maler je bilo pomeranje fokusa samo od sebe, ali sam to u par navrata korigovao jer je na EF 50 1.8II očekivano. Naravoučenije: budi pored aparata i teleskopa, i proveravaj na svakih nekoliko light-ova.
Znači, 8x3min sveukupno:
U suštini ovo je dobar rezultat za nemodifikovan aparat jer se pomalo i naziru magline: oko NGC1893 i Flaming Star nebula. Naravno da na 24min nije moguće ništa dublje dobiti, ali ideja je bila da pokupim jata u ovom sazvežđu. Ali prvo da vidimo zvezde koje se ovde vide:
Capella - Alfa Kočijaša, višestruki sistem udaljen 42 svetlosne godine od nas. Radi se o double-double sistemu, odnosno dva para zvezda koji orbitiraju oko zajedničkog centra mase; zvezde unutar tih parova takođe zasebno orbitiraju.
Zaboravite na mogućnost da razdvojite ovaj sistem: ovo nije pošlo za rukom ni astronomima poslednjih 150 godina sa najvećim svetskim teleskopima. Jedina ispravna metoda je spektroskopija, kojoj dugujemo sve poznate elemente putanja unutar sistema.
Parovi se klasifikuju kao K0 i G1, odnosno narandžasta i žuta zvezda a ukupan sjaj je 0.08mag, što znači da je ovo treća najsjajnija zvezda na našoj hemisferi. Prvi par se sastoji iz dva žuta giganta a drugi par čine crveni patuljci; parovi su na odstojanju od 10 hiljada A.J.
I još nešto, ova zvezda je ime dobila na malo čudan i ne baš prost način. Nekad je postojalo sazvežđe koje su predstavljale tri koze. Budući da je kozju kožu nosio lično Zevs (nekad i Atena u bitkama) kao ultimativnu zaštitu, logično je da tako nešto mitološki bitno dobije svoje sazvežđe, naročito ako vizuelno podseća. Međutim, Ptolemej je razdvojio koze i Kočijaša time što je od prethodnog ostao samo naziv najsjajnije zvezde - Kapela u prevodu znači koza. S druge strane, Kočijaš je zapravo atinski kralj Erihtonijus, poznat kao izumitelj četvoroprega.
Menkalinan - Beta, takođe dvojna zvezda ali je čini, koliko je za sada poznato, samo jedan par. Reč je o dva plava subgiganta koji su toliko blizu da samo spektroskop može da ih identifikuje. Takođe reč je o eklipsnom paru, period od 47.5h je potreban da zvezde jedna drugu delimično zaklone. Ukupno vreme obilaska je 3.96 dana.
Theta Aurigae - takođe par ali ovog puta je moguće to razdvojiti teleskopom na nekom srednjem uvećanju, budući da je ugaona separacija oko 4 sekunde (Epsilon Lire je skoro duplo manje). Par čine beli džin i mali žuti pratilac. Magnitude su 2.62 i 7.5.
Karakteristično za sjajniju zvezdu je njen hemijski sastav: spektroskopski je ustanovljen veći sadržaj silicijuma od očekivanog. To znači jednu stvar: spektroskop "vidi" samo atmosferu ali ne i dublje slojeve; samim tim mi ne znamo da li je cela zvezda bogata silicijumom ili samo njena atmosfera. Ako je ovo drugo, onda je predložen model po kome bi postojale zvezde koje iz nekog razloga sadrže teške metale u spoljnim slojevima ali ne i u jezgru. Njihova osobina bi bila spora rotacija (ustanovljeno kot Theta-e) i jako magnetno polje (takođe ustanovljeno).
Alnath - za nekoliko minuta ova zvezda upada u sazvežđe Bika (Taurus) ali je svakako vredi ovde pomenuti. Plavi gigant koji često bude okultiran Mesecom, takođe za ovu zvezdu je poznato da je smeštena u galaktičkom anticentru. Anticentar je geometrijski i pomalo apstraktni pojam, mesto na nebu koje se nalazi tačno nasuprot centru galaksije u Strelcu gledano sa Zemlje; centar i anticentar dakle stoje pod uglom od 180 stepeni. Tačnije ako pogledamo u Alnath - centar galaksije nam je tačno iza.
Nedostaje samo još jedna zvezda od najsjajnijih u Kočijašu, Hassaleh, (Iota Aurigae) koja je gore desno ispala iz kadra.
Malo jugozapadno od Kapele se na rubu tamne magline nalazi zvezda Epsilon, ovde se vidi na isečku u originalnoj rezoluciji. Kuriozitet je da ta maglina nema nikakve veze sa zvezdom, ali Epsilon spada u najčudnije zvezde koje danas poznajemo. Na svakih 27 godine ovaj žuti supergigant izgubi sjaj za približno jednu magnitudu, i to traje dve godine. Mi danas ne znamo šta bi to moglo da bude, ali se oduvek pretpostavljalo da je u pitanju veliki tamni oblak ili disk materije koji postepeno zaklanja i otkriva zvezdu. Danas je hipoteza o oblaku potpuno napuštena i u opticaju je samo varijanta diska. Pritom većina smatra da se u centru diska nalazi najobičnija B5 zvezda, a da onda zajedno sa diskom povremeno zaklanja glavnu zvezdu.
Odozgo nadole, najsjajnija otvorena jata:
M38 - veliko otvoreno jato prečnika 20 minuta. Ponekad podseća svojim oblikom na krst.
M36 - nešto manje po prečniku i po broju članica, ali zato jato sastavljeno iz sjajnijih zvezda od M36. Najlepše u dvogledu ili malom teleskopu, ima oko 60 članica.
M37 - pravi dragulj, jato sastavljeno iz 150 zvezda koje su sjajnije od magnitude 12, ukupno ima oko 500 članica dostupnih nama sa astrofotografskom opremom.
U obradi sam dobio potpuno nerealne boje. Objektiv 50 1.8 nije poznat kao neko optičko savršenstvo, naročito po pitanju interpretacije boja i naročito hromatske aberacije. Mnoge zvezde su dobile crveni ili pink rub a mi danas znamo da pink zvezde ne postoje, ma koliko vas izvesna televizija ubeđivala u suprotno.
Dakle, našao sam zvezdu Chi Aurigae koja nije ni u centru a ni na periferiji kadra; pogledao njenu spektralnu klasu (B5) i razmislio. To je plavobela zvezda a ja pred sobom imam ružičastu zvezdu. Opcijom selective colors sam smanjio pink nijansu na prihvatljivu meru i samim tim je hromatska aberacija drastično smanjena.
Dakle, ideja je bila da se snimi NGC891 koji prolazi kroz zenit, ali pošto imam non-goto verziju EQ6, traženje galaksije je malo potrajalo. Lepo sam našao Almaak (Gamma Andromedae), a kako i ne bi kad je to zvezda magnitude 2; a odatle ima samo 3 stepena do NGC891. Međutim, priprema nije bila dovoljno ozbiljna jer ja nikako nisam nalazio galaksiju. Kasnije sam nalazio opise gde kažu da je ovo relativno težak objekt jer iako je velika, ova galaksija ima veoma malu površinsku sjajnost i sveukupno nije neka vizuelna meta osim u velikim teleskopima.
Pošto je to trajalo i trajalo, odnosno prešlo u neke druge kategorije, prešao sam na narednu metu te večeri - sazvežđe Auriga (Kočijaš). To već nije bio problem naći, ali eto ga drugi maler: zaboravio sam foto-glavu. To je naprava koja mi omogućava da fotoaparat rotiram u sve moguće položaje dok je montiran piggyback. Upravo zato je i snimak malo ukrivo, ali to je još i najmanji problem...
Snimano je pedeseticom na f4.0, ISO800 i 3min svaki snimak. Ukupno je snimljeno osam snimaka, bilo ih je duplo više ali se tu umešao treći maler: na pola snimanja je ispao kabl ručnog kontrolera iz montaže, i montaža je stala. Ja sam narednih 24min dobio izuzetno lepe stratrails-e, što svakako nisam planirao i što me je prilično iznerviralo. Naredni maler je bilo pomeranje fokusa samo od sebe, ali sam to u par navrata korigovao jer je na EF 50 1.8II očekivano. Naravoučenije: budi pored aparata i teleskopa, i proveravaj na svakih nekoliko light-ova.
Znači, 8x3min sveukupno:
U suštini ovo je dobar rezultat za nemodifikovan aparat jer se pomalo i naziru magline: oko NGC1893 i Flaming Star nebula. Naravno da na 24min nije moguće ništa dublje dobiti, ali ideja je bila da pokupim jata u ovom sazvežđu. Ali prvo da vidimo zvezde koje se ovde vide:
Capella - Alfa Kočijaša, višestruki sistem udaljen 42 svetlosne godine od nas. Radi se o double-double sistemu, odnosno dva para zvezda koji orbitiraju oko zajedničkog centra mase; zvezde unutar tih parova takođe zasebno orbitiraju.
Zaboravite na mogućnost da razdvojite ovaj sistem: ovo nije pošlo za rukom ni astronomima poslednjih 150 godina sa najvećim svetskim teleskopima. Jedina ispravna metoda je spektroskopija, kojoj dugujemo sve poznate elemente putanja unutar sistema.
Parovi se klasifikuju kao K0 i G1, odnosno narandžasta i žuta zvezda a ukupan sjaj je 0.08mag, što znači da je ovo treća najsjajnija zvezda na našoj hemisferi. Prvi par se sastoji iz dva žuta giganta a drugi par čine crveni patuljci; parovi su na odstojanju od 10 hiljada A.J.
I još nešto, ova zvezda je ime dobila na malo čudan i ne baš prost način. Nekad je postojalo sazvežđe koje su predstavljale tri koze. Budući da je kozju kožu nosio lično Zevs (nekad i Atena u bitkama) kao ultimativnu zaštitu, logično je da tako nešto mitološki bitno dobije svoje sazvežđe, naročito ako vizuelno podseća. Međutim, Ptolemej je razdvojio koze i Kočijaša time što je od prethodnog ostao samo naziv najsjajnije zvezde - Kapela u prevodu znači koza. S druge strane, Kočijaš je zapravo atinski kralj Erihtonijus, poznat kao izumitelj četvoroprega.
Menkalinan - Beta, takođe dvojna zvezda ali je čini, koliko je za sada poznato, samo jedan par. Reč je o dva plava subgiganta koji su toliko blizu da samo spektroskop može da ih identifikuje. Takođe reč je o eklipsnom paru, period od 47.5h je potreban da zvezde jedna drugu delimično zaklone. Ukupno vreme obilaska je 3.96 dana.
Theta Aurigae - takođe par ali ovog puta je moguće to razdvojiti teleskopom na nekom srednjem uvećanju, budući da je ugaona separacija oko 4 sekunde (Epsilon Lire je skoro duplo manje). Par čine beli džin i mali žuti pratilac. Magnitude su 2.62 i 7.5.
Karakteristično za sjajniju zvezdu je njen hemijski sastav: spektroskopski je ustanovljen veći sadržaj silicijuma od očekivanog. To znači jednu stvar: spektroskop "vidi" samo atmosferu ali ne i dublje slojeve; samim tim mi ne znamo da li je cela zvezda bogata silicijumom ili samo njena atmosfera. Ako je ovo drugo, onda je predložen model po kome bi postojale zvezde koje iz nekog razloga sadrže teške metale u spoljnim slojevima ali ne i u jezgru. Njihova osobina bi bila spora rotacija (ustanovljeno kot Theta-e) i jako magnetno polje (takođe ustanovljeno).
Alnath - za nekoliko minuta ova zvezda upada u sazvežđe Bika (Taurus) ali je svakako vredi ovde pomenuti. Plavi gigant koji često bude okultiran Mesecom, takođe za ovu zvezdu je poznato da je smeštena u galaktičkom anticentru. Anticentar je geometrijski i pomalo apstraktni pojam, mesto na nebu koje se nalazi tačno nasuprot centru galaksije u Strelcu gledano sa Zemlje; centar i anticentar dakle stoje pod uglom od 180 stepeni. Tačnije ako pogledamo u Alnath - centar galaksije nam je tačno iza.
Nedostaje samo još jedna zvezda od najsjajnijih u Kočijašu, Hassaleh, (Iota Aurigae) koja je gore desno ispala iz kadra.
Malo jugozapadno od Kapele se na rubu tamne magline nalazi zvezda Epsilon, ovde se vidi na isečku u originalnoj rezoluciji. Kuriozitet je da ta maglina nema nikakve veze sa zvezdom, ali Epsilon spada u najčudnije zvezde koje danas poznajemo. Na svakih 27 godine ovaj žuti supergigant izgubi sjaj za približno jednu magnitudu, i to traje dve godine. Mi danas ne znamo šta bi to moglo da bude, ali se oduvek pretpostavljalo da je u pitanju veliki tamni oblak ili disk materije koji postepeno zaklanja i otkriva zvezdu. Danas je hipoteza o oblaku potpuno napuštena i u opticaju je samo varijanta diska. Pritom većina smatra da se u centru diska nalazi najobičnija B5 zvezda, a da onda zajedno sa diskom povremeno zaklanja glavnu zvezdu.
Odozgo nadole, najsjajnija otvorena jata:
M38 - veliko otvoreno jato prečnika 20 minuta. Ponekad podseća svojim oblikom na krst.
M36 - nešto manje po prečniku i po broju članica, ali zato jato sastavljeno iz sjajnijih zvezda od M36. Najlepše u dvogledu ili malom teleskopu, ima oko 60 članica.
M37 - pravi dragulj, jato sastavljeno iz 150 zvezda koje su sjajnije od magnitude 12, ukupno ima oko 500 članica dostupnih nama sa astrofotografskom opremom.
U obradi sam dobio potpuno nerealne boje. Objektiv 50 1.8 nije poznat kao neko optičko savršenstvo, naročito po pitanju interpretacije boja i naročito hromatske aberacije. Mnoge zvezde su dobile crveni ili pink rub a mi danas znamo da pink zvezde ne postoje, ma koliko vas izvesna televizija ubeđivala u suprotno.
Dakle, našao sam zvezdu Chi Aurigae koja nije ni u centru a ni na periferiji kadra; pogledao njenu spektralnu klasu (B5) i razmislio. To je plavobela zvezda a ja pred sobom imam ružičastu zvezdu. Opcijom selective colors sam smanjio pink nijansu na prihvatljivu meru i samim tim je hromatska aberacija drastično smanjena.
Коментари
Постави коментар