MESEC U MLEČNOM PUTU
Jesen je poznata kao period kad dan od ravnodnevice postaje sve duži, sve do kratkodnevice. Ravnodnevica je najčešće 23. oktobra a kratkodnevica 21.decembra - to su dva datuma koji obeležavaju početak i kraj jeseni na našoj hemisferi.
U praktičnom smislu to znači da je Sunce u podne na jugu za vreme kratkodnevice na visini od svega 22 stepena - u junu je to visina od celih 70 stepeni. To je na jugu; na jugoistoku je u decembru 26 stepeni. Ali to nije i položaj ekliptike; oblast po kojoj se kreću Mesec i planete ima sasvim drugačije kretanje. Za vreme prolećne ravnodnevice ekliptika (a samim tim i sve što leti po Sunčevom Sistemu) ima najveću visinu - 70 stepeni, a u momentu jesenje ravnodnevice najmanju - 23 stepena. Iz toga proizilazi veoma praktičan savet vezan za planetarnu astronomiju: proleće je vaše vreme, jesen nikako.
Primera radi, na ovoj fotki gde se vide Mesec i Venera dodao sam ekliptiku (zelena) i nebeski ekvator (crvena linija). Vidi se da su planete raspoređene više-manje oko ekliptike.
Bilo kako bilo, ovo su bile fotke iz perioda civilnog sumraka, a slede fotke koje su nastale u najlepši deo dana - nautički sumrak.
Na gornjoj je Arkturus, prelepa zvezda prve magnitude u sazvežđu Kočijaša. Na donjoj vidimo levo Veneru a desno Saturn, u momentu dok se nalaze na samo 6 stepeni visine nad horizontom. A kad smo već kod te slike, planina ispod njih deluje poznato. Uzevši u obzir da je snimano iz okoline Paraćina, i da je Venera u tom momentu striktno na jugozapadu, mapa kaže da je to Kopaonik. Udaljenost je bila negde oko 80km.
Što se tiče sumraka, on se deli na civilni (danas je možda popularnije reći građanski), nautički i astronomski. Svaki od ta tri traje onoliko koliko Suncu treba da potone ispod horizonta za po 6 stepeni. Zašto ne minuta; zato što je trajanje tog perioda različito. U proleće sumrak najkraće traje zbog velikog nagiba putanje Sunca, a u jesen je snenjivanje ovih faza usporeno. Svaka od ove tri faze (civilni, nautički i astronomski) traje po 35-36 minuta, da bi na kraju nastupila noć. Vredni astronomi amateri znaju da je u proleće sve mnogo brže, noć nastupi praktično duplo brže nego u jesen.
Civilni sumrak započinje praktično onog momenta kad Sunce potone za horizont. Još uvek su vidljivi detalji na zemlji a na nebu su vidljivi Mesec, najveće planete i poneka zvezda. U fazi nautičkog sumraka horizont postaje praktično nevidljiv (osim ako nije osvetljen gradovima) i svaka vrsta vizuelnog prostornog snalaženja u nautici i avijaciji postaje praktično nemoguća. Planete i zvezde postaju jače izražene na nebu. I na kraju sledi astronomski sumrak sa čijim krajem prestaje i poslednji Sunčev uticaj na zapadno nebo. Za praktične potrebe sa pripremama za posmatranje i snimanje može se početi već i u astronomski sumrak.
U isto vreme na suprotnom kraju neba, na severoistoku, izlaze Vlašići. Ovde su oni na 7 stepeni visine (uračunajte da horizont prekriva jednim delom i planina).
Malo kasnije sam snimio dve fotke, jednu od 30 i jednu od 60sec. Kao pozadina je poslužila duža ekspozicija; pritom sam je ujednačio medain i blur filterom. Kasnije je jedna preklopljena preko druge (blending mode: lighten) i tako nemam duge zvezdane crtice, ali se vide artefakti od filtera. Nije baš idealno ali dobro, bar sam pokušao. A i dobio sam poneku maglinicu oko M45 i galaksije (M31, M33) i double-cluster.
Povratak na zapad: mlad Mesec usred Mlečnog Puta. Retka scena i tehnički veliki izazov, pošto svaka vrsta fotografije ima ograničenja pre svega po pitanju dinamičkog raspona.
A onda su se pojavili cirusi i ispod Meseca se pojavio mali moonpillar. Pokušao sam to da snimim ali nije išlo; Mesec uporno preeksponira region u svojoj neposrednoj blizini. Ostaje da mi verujete na reč.
Uporno sam čekao da se pojavi moondog, neki ekvivalent parhelionu, uprkos naznakama isti nije ličio na parhelion. Svakako da tu nema boje ali rasvetljenja je bilo; sad da li je to bio LP - ne znam, ne bih rekao. Evo fotke:
Inače parhelion je najsvetliji deo 22st haloa, koji, kao što mu ima kaže, predstavlja krug prečnika 22 stepena oko Sunca ili Meseca. Parhelion se javlja kad je Sunce (ili Mesec) nisko na horizontu a svetlost prolazi kroz ciruse gde se dešava prelamanje u skoro horizontalnom položaju, jer je cirus sastavljen iz heksagonalnih ledenih kristalića. Upravo ovakve ciruse imamo na slici, pa bi očekivani položaj parheliona bio ovde:
Inače moondog je veoma retka pojava u odnosu na sundog, tako da ako se ispostavi da sam ulovio naznake toga (a mislim da jesam) bilo bi mi veoma drago. Moondog nema izraženu kolorizaciju kao sundog jer je svetlost Meseca noću dosta slabijeg intenziteta.
U praktičnom smislu to znači da je Sunce u podne na jugu za vreme kratkodnevice na visini od svega 22 stepena - u junu je to visina od celih 70 stepeni. To je na jugu; na jugoistoku je u decembru 26 stepeni. Ali to nije i položaj ekliptike; oblast po kojoj se kreću Mesec i planete ima sasvim drugačije kretanje. Za vreme prolećne ravnodnevice ekliptika (a samim tim i sve što leti po Sunčevom Sistemu) ima najveću visinu - 70 stepeni, a u momentu jesenje ravnodnevice najmanju - 23 stepena. Iz toga proizilazi veoma praktičan savet vezan za planetarnu astronomiju: proleće je vaše vreme, jesen nikako.
Primera radi, na ovoj fotki gde se vide Mesec i Venera dodao sam ekliptiku (zelena) i nebeski ekvator (crvena linija). Vidi se da su planete raspoređene više-manje oko ekliptike.
Bilo kako bilo, ovo su bile fotke iz perioda civilnog sumraka, a slede fotke koje su nastale u najlepši deo dana - nautički sumrak.
Na gornjoj je Arkturus, prelepa zvezda prve magnitude u sazvežđu Kočijaša. Na donjoj vidimo levo Veneru a desno Saturn, u momentu dok se nalaze na samo 6 stepeni visine nad horizontom. A kad smo već kod te slike, planina ispod njih deluje poznato. Uzevši u obzir da je snimano iz okoline Paraćina, i da je Venera u tom momentu striktno na jugozapadu, mapa kaže da je to Kopaonik. Udaljenost je bila negde oko 80km.
Što se tiče sumraka, on se deli na civilni (danas je možda popularnije reći građanski), nautički i astronomski. Svaki od ta tri traje onoliko koliko Suncu treba da potone ispod horizonta za po 6 stepeni. Zašto ne minuta; zato što je trajanje tog perioda različito. U proleće sumrak najkraće traje zbog velikog nagiba putanje Sunca, a u jesen je snenjivanje ovih faza usporeno. Svaka od ove tri faze (civilni, nautički i astronomski) traje po 35-36 minuta, da bi na kraju nastupila noć. Vredni astronomi amateri znaju da je u proleće sve mnogo brže, noć nastupi praktično duplo brže nego u jesen.
Civilni sumrak započinje praktično onog momenta kad Sunce potone za horizont. Još uvek su vidljivi detalji na zemlji a na nebu su vidljivi Mesec, najveće planete i poneka zvezda. U fazi nautičkog sumraka horizont postaje praktično nevidljiv (osim ako nije osvetljen gradovima) i svaka vrsta vizuelnog prostornog snalaženja u nautici i avijaciji postaje praktično nemoguća. Planete i zvezde postaju jače izražene na nebu. I na kraju sledi astronomski sumrak sa čijim krajem prestaje i poslednji Sunčev uticaj na zapadno nebo. Za praktične potrebe sa pripremama za posmatranje i snimanje može se početi već i u astronomski sumrak.
U isto vreme na suprotnom kraju neba, na severoistoku, izlaze Vlašići. Ovde su oni na 7 stepeni visine (uračunajte da horizont prekriva jednim delom i planina).
Malo kasnije sam snimio dve fotke, jednu od 30 i jednu od 60sec. Kao pozadina je poslužila duža ekspozicija; pritom sam je ujednačio medain i blur filterom. Kasnije je jedna preklopljena preko druge (blending mode: lighten) i tako nemam duge zvezdane crtice, ali se vide artefakti od filtera. Nije baš idealno ali dobro, bar sam pokušao. A i dobio sam poneku maglinicu oko M45 i galaksije (M31, M33) i double-cluster.
Povratak na zapad: mlad Mesec usred Mlečnog Puta. Retka scena i tehnički veliki izazov, pošto svaka vrsta fotografije ima ograničenja pre svega po pitanju dinamičkog raspona.
A onda su se pojavili cirusi i ispod Meseca se pojavio mali moonpillar. Pokušao sam to da snimim ali nije išlo; Mesec uporno preeksponira region u svojoj neposrednoj blizini. Ostaje da mi verujete na reč.
Uporno sam čekao da se pojavi moondog, neki ekvivalent parhelionu, uprkos naznakama isti nije ličio na parhelion. Svakako da tu nema boje ali rasvetljenja je bilo; sad da li je to bio LP - ne znam, ne bih rekao. Evo fotke:
Inače parhelion je najsvetliji deo 22st haloa, koji, kao što mu ima kaže, predstavlja krug prečnika 22 stepena oko Sunca ili Meseca. Parhelion se javlja kad je Sunce (ili Mesec) nisko na horizontu a svetlost prolazi kroz ciruse gde se dešava prelamanje u skoro horizontalnom položaju, jer je cirus sastavljen iz heksagonalnih ledenih kristalića. Upravo ovakve ciruse imamo na slici, pa bi očekivani položaj parheliona bio ovde:
Inače moondog je veoma retka pojava u odnosu na sundog, tako da ako se ispostavi da sam ulovio naznake toga (a mislim da jesam) bilo bi mi veoma drago. Moondog nema izraženu kolorizaciju kao sundog jer je svetlost Meseca noću dosta slabijeg intenziteta.
Коментари
Постави коментар