DECEMBARSKA KONJUNKCIJA
Konjunkcije Meseca i planeta se često dešavaju - faktički jednom mesečno. Termin "konjunkcija" označava situaciju kad se neka nebeska tela nađu prividno na nebu jedno najbliže drugom, najprostije rečeno. Eto, nije ništa komplikovano.
Decembra 4. se desio takav položaj planeta na nebu da je mlad Mesec stajao između Marsa i Venere. Ništa lepše nego to fotografski zabeležiti, naravno ako vreme dozvoli. A to se u kasnu jesen nikad ne zna.
Ako očekujete boje planeta na ovom snimku, onda se boja Marsa jako slabo razaznaje a boja Venere je bela. Ovo je zato što je nebo još uvek sjajno da bi dozvolilo uočavanje boja zvezda.
Boja Venere bi trebalo da bude bela ili eventualno beložuta. To se pre svega odnosi na impresivnu venerijansku atmosferu, koja razvija 50 puta veći pritisak nego zemaljska, i ima 100 puta veću gustinu. Ta atmosfera je sastavljena 95% iz ugljen-dioksida, najpoznatijeg kao jednog od gasova staklene bašte. Nakon toga imamo Venerine oblake koji su sastavljeni uglavnom iz kapljica sumporne kiseline, i koji su odgovorni za činjenicu da je površinu Venere nemoguće videti u vidljivom spektru.
Kad pogledate u Veneru zapitajte se da li to nije možda i sudbina Zemlje. Mi smo još uvek jako daleko od prosečnih 467C na Veneri, ali Venera tu temperaturu duguje praktično isključivo efektu staklene bašte. Mi smo, s druge strane, u zadnjih par vekova skoro duplirali koncentraciju CO2 (280ppm iz 1750g u odnosu na 400ppm iz 2015g). Jeste da je CO2 samo jedan od gasova staklene bašte, ali nesumnjivo je da je njegov doprinos na Zemlji daleko od irelevantnog.
Interesantno je da se danas smatra da su Zemlja i Venera nakon svog formiranja veoma slično izgledale na svojoj površini. U periodu pre oko 4 milijardi godina i Zemlja je imala atmosferu od 100 bara, sastavljenu skoro isključivo iz CO2, i temperaturu od 230C. Usledila je tektonika ploča, što je zajedno sa kondenzacijom vode uklonilo CO2 i sulfate iz atmosfere. Danas se smatra da je okeanska voda na Zemlji jedan od ključnih faktora koji podržavaju tektonske pokrete, kojih, recimo, nema na Veneri. Venera ima vulkane i to aktivnije nego Zemlja, ali nema tektonske pokrete. S druge strane tu se možda krije i objašnjenje za Venerino neuporedivo slabije magnetno polje.
Boja Marsa je tradicionalno crvena. On ima sličnosti sa Venerom (atmosfera sastavljena skoro isključivo iz CO2) ali i razlike (atmosfera je prozračna i neuporedivo ređa od venerijanske, oblaci su retki a gromova nema). Međutim, prava boja planete Mars je smeđa ili žutosmeđa - crveni ton Mars dobija kad se, gledano sa Zemlje, spusti bliže horizontu (i Sunce je na horizontu crveno). I tu prestaju sličnosti.
Na ovom snimku se vide Mesec, Venera i Mars, ali je nešto prilično sjajno prošlo tik uz Veneru. Nije teško pogoditi da se radi o orbitalnom autobusu punom astronauta - ISS - nisam siguran da li su oduševljeni noćnim pogledom na Srbiju isto onoliko koliko sam ja bio oduševljen pogledom na ISS, ali nebitno, ja sam usput bio i prilično iznenađen. I nepripremljen.
Koliko je prosečno uvežbanom fotografu potrebno da postavi tripod, na isti nakači DSLR, izmeri i podesi manuelne parametre - i okine, onako ručno, bez daljinskog okidača?
Ne znam, ali ISS za to vreme je prešao put od Venere do položaja na slici. Parametri: ISO200, f11, 30sec.
Gledano po položaju, ja bih trebalo da budem severnije da bi ISS prešao preko Venere, i ako je moguće, Meseca. Tačnije trebalo bi da budem u Beogradu - u tom momentu bi ISS preletela preko Grčke i otišla u pravcu Bugarske i Ukrajine.
Odlazak ISS u pravcu istok-severoistok je bio mnogo lakši za snimiti. Ovde je sklopljeno 3 snimka, a u jednom momentu je ISS nestao i ja sam pomislio da se na tom mestu nalaze (nevidljivi) oblaci. Kasnije se ispostavilo da je svemirska stanica upravo tad ušla u Zemljinu senku - to se desilo na distanci od 1300km od mene. Pored Venere je distanca iznosila oko 1000km.
U svom najbližem položaju prema meni svemirska stanica je bila udaljena 487km i imala je magnitudu -3 što je i dalje malo tamnije od Venere (-4.2mag).
Između Venere i Sunca, desno na ovoj slici, nalazi se još sijaset interesantnih objekata: Merkur je upravo zašao ali tu su Pluton i kometa 45P/Honda-Mrkos-Pajdušakova. Doduše, njihove pozicije su tu ali njih nije moguće snimiti objektivom - magnituda Plutona je 14.3 a komete 11-12mag. Ova kometa će nadalje biti veoma interesantna, obzirom na činjenicu da će proći veoma blizu nama (negde oko 0.1 AU) i da će u tom momentu imati veoma veliku prividnu brzinu kretanja na nebu.
Decembra 4. se desio takav položaj planeta na nebu da je mlad Mesec stajao između Marsa i Venere. Ništa lepše nego to fotografski zabeležiti, naravno ako vreme dozvoli. A to se u kasnu jesen nikad ne zna.
Ako očekujete boje planeta na ovom snimku, onda se boja Marsa jako slabo razaznaje a boja Venere je bela. Ovo je zato što je nebo još uvek sjajno da bi dozvolilo uočavanje boja zvezda.
Boja Venere bi trebalo da bude bela ili eventualno beložuta. To se pre svega odnosi na impresivnu venerijansku atmosferu, koja razvija 50 puta veći pritisak nego zemaljska, i ima 100 puta veću gustinu. Ta atmosfera je sastavljena 95% iz ugljen-dioksida, najpoznatijeg kao jednog od gasova staklene bašte. Nakon toga imamo Venerine oblake koji su sastavljeni uglavnom iz kapljica sumporne kiseline, i koji su odgovorni za činjenicu da je površinu Venere nemoguće videti u vidljivom spektru.
Kad pogledate u Veneru zapitajte se da li to nije možda i sudbina Zemlje. Mi smo još uvek jako daleko od prosečnih 467C na Veneri, ali Venera tu temperaturu duguje praktično isključivo efektu staklene bašte. Mi smo, s druge strane, u zadnjih par vekova skoro duplirali koncentraciju CO2 (280ppm iz 1750g u odnosu na 400ppm iz 2015g). Jeste da je CO2 samo jedan od gasova staklene bašte, ali nesumnjivo je da je njegov doprinos na Zemlji daleko od irelevantnog.
Interesantno je da se danas smatra da su Zemlja i Venera nakon svog formiranja veoma slično izgledale na svojoj površini. U periodu pre oko 4 milijardi godina i Zemlja je imala atmosferu od 100 bara, sastavljenu skoro isključivo iz CO2, i temperaturu od 230C. Usledila je tektonika ploča, što je zajedno sa kondenzacijom vode uklonilo CO2 i sulfate iz atmosfere. Danas se smatra da je okeanska voda na Zemlji jedan od ključnih faktora koji podržavaju tektonske pokrete, kojih, recimo, nema na Veneri. Venera ima vulkane i to aktivnije nego Zemlja, ali nema tektonske pokrete. S druge strane tu se možda krije i objašnjenje za Venerino neuporedivo slabije magnetno polje.
Boja Marsa je tradicionalno crvena. On ima sličnosti sa Venerom (atmosfera sastavljena skoro isključivo iz CO2) ali i razlike (atmosfera je prozračna i neuporedivo ređa od venerijanske, oblaci su retki a gromova nema). Međutim, prava boja planete Mars je smeđa ili žutosmeđa - crveni ton Mars dobija kad se, gledano sa Zemlje, spusti bliže horizontu (i Sunce je na horizontu crveno). I tu prestaju sličnosti.
Na ovom snimku se vide Mesec, Venera i Mars, ali je nešto prilično sjajno prošlo tik uz Veneru. Nije teško pogoditi da se radi o orbitalnom autobusu punom astronauta - ISS - nisam siguran da li su oduševljeni noćnim pogledom na Srbiju isto onoliko koliko sam ja bio oduševljen pogledom na ISS, ali nebitno, ja sam usput bio i prilično iznenađen. I nepripremljen.
Koliko je prosečno uvežbanom fotografu potrebno da postavi tripod, na isti nakači DSLR, izmeri i podesi manuelne parametre - i okine, onako ručno, bez daljinskog okidača?
Ne znam, ali ISS za to vreme je prešao put od Venere do položaja na slici. Parametri: ISO200, f11, 30sec.
Gledano po položaju, ja bih trebalo da budem severnije da bi ISS prešao preko Venere, i ako je moguće, Meseca. Tačnije trebalo bi da budem u Beogradu - u tom momentu bi ISS preletela preko Grčke i otišla u pravcu Bugarske i Ukrajine.
Odlazak ISS u pravcu istok-severoistok je bio mnogo lakši za snimiti. Ovde je sklopljeno 3 snimka, a u jednom momentu je ISS nestao i ja sam pomislio da se na tom mestu nalaze (nevidljivi) oblaci. Kasnije se ispostavilo da je svemirska stanica upravo tad ušla u Zemljinu senku - to se desilo na distanci od 1300km od mene. Pored Venere je distanca iznosila oko 1000km.
U svom najbližem položaju prema meni svemirska stanica je bila udaljena 487km i imala je magnitudu -3 što je i dalje malo tamnije od Venere (-4.2mag).
Između Venere i Sunca, desno na ovoj slici, nalazi se još sijaset interesantnih objekata: Merkur je upravo zašao ali tu su Pluton i kometa 45P/Honda-Mrkos-Pajdušakova. Doduše, njihove pozicije su tu ali njih nije moguće snimiti objektivom - magnituda Plutona je 14.3 a komete 11-12mag. Ova kometa će nadalje biti veoma interesantna, obzirom na činjenicu da će proći veoma blizu nama (negde oko 0.1 AU) i da će u tom momentu imati veoma veliku prividnu brzinu kretanja na nebu.
Коментари
Постави коментар