MEGDAN (II)

Aurora koja je blesnula u noći 19. januara 2026 je bila jedna od jačih, ali je bilo predviđeno da ovakva geomagnetska situacija potraje i narednih nekoliko dana. Pošto iz ovog izveštaja možete zaključiti da sam ja genijalno poneo samo jedno telo (7D) koje je dobro za astrofotografiju ali truba za auroru, kao i jedan objektiv (70-200 2.8L) za koji važi isto, kao i da sam zbog te svoje genijalnosti snimio možda 2% mogućih kadrova, sledeći dan je dočekan na istom mestu sa svom mogućom opremom, u iščekivanju reprize okršaja.

San svakog nezajažljivog astrofotografa je dva setapa, Brena je Brena ali dvaput je dvaput. I dok je 7D na 135mm snimao Horsehead, a zatim galaksije po Medvedu,  petarda je na svom tripodu bila okrenuta ka severu. I naravno da sam ja bio okrenut sve vreme ka severu, Orion me uopšte nije zanimao a iz sledećih snimaka ćete zaključiti da je to bilo vrlo logično u suštini.

Dakle, na severu je sve (još uvek) bilo mirno ali se i golim okom videlo da horizont sjaji. Boja se nije primećivala ali se primećivalo da nešto nije u redu, ne svetli kao LP a ni kao oblak odnosno izmaglica osvetljena svetlosnim zagađenjem. Na snimku se levo vidi aurora a desno talasanje airglow-a, i nema potrebe dalje objašnjavati koliko je nebo bilo vedro i tamno:

 

To je pogled ka severu, 17-40L na 17mm i f4.0, ISO3200. Vreme je januarsko, što znači da je senzor pristojno ohlađen i da je ovako visok ISO lepo podneo obradu. Napravio sam eksperiment i sledeći snimak je snimljen na ISO1600 sa potpuno istim postavkama. U obradi sam dodao jedan f-stop ali, koliko ja mogu subjektivno da primetim, bolje je u startu ići sa višim ISO nego sa nižim pa osvetljavati.

 

Celo veče je vatra na horizontu tinjala ali ni traga erupciji kao sinoć. Nema veze, imaću astrofotke ako ništa drugo, a ako se nešto pojavi ja sam više nego opremljen, pa će ovo biti sigurica - za razliku od sinoć.

Ili sam ja bar tako prepotentno mislio.

Erupcija je krenula nekoliko minuta nakon ponoći, aparat je stajao spreman okrenut ka severu i uredno sam okidao spektakl, ne primećujući da je fokus greškom pomeren. Potpuno ista greška kao i pre par godina, a ja sam bahato rokao, ne proveravajući šta je snimljeno i kako to izgleda (proveravao sam samo histogram). Kao i pre dve godine, došlo mi je da šutnem sebe prednjim nogama u čelo.

Dakle, evo vam kolaža smanjenih fotki koje su potpuno defokusirane, a što ja nisam primetio jer sam alavo jurio da sve ulovim.

Eto, sad sam siguran da takvu grešku više neću da ponovim, pogotovo zato što sam najjaču emisiju uspeo da zabeležim isključivo kroz ove defokusirane fotke.

Snimci su ISO3200 i 30sec, dakle aurora je krenula da preeksponira i morao sam da smanjim na 15sec. A onda sam snimio dva snimka na ISO1600 i 3200 sa namerom da kasnije uporedim. Naučni eksperiment sa defokusiranim snimcima kreće:

 

 

Gore je ISO1600 sa jednim stopom dodatim u obradi, dole je 3200, oba snimka su spojena i na njima je primenjena potpuno ista obrada (curves i selective colors), minimalna i u suštini ništa ekstremno. Razlika u šumu postoji u korist ISO3200 ali je minimalna, dok ISO1600 bolje očuvava boje, naročito crvenu. Doduše ovo i ne mora da bude 100% tačno jer je za petnaest sekundi aurora udarila još jače, u centru kadra se vidi da malo fali da se pojavi plava boja koja je znak najjačih elektromagnetnih aktivnosti.

Konačno sam se dozvao pameti i fokusirao kako treba. Svi ovi snimci su nastali na 32mm žižne daljine, dakle nisu širokougaoni na 17mm (osim prva dva gore) iz vrlo prostog razloga što je aurora tako bolje popunjavala kadar. U džepu sam držao spremnu pedeseticu, ona bi na nižoj blendi dala još spektakularnije rezultate po pitanju zamrzavanja pokreta (duplo kraće eksponiranje je na f2.8 nego na f4.0, a 4x kraće na f2.0), ali naprosto nisam smatrao da ima potrebe za tim.

Da sam sad imao fotoaparat modifikovan za astronomiju, mogao bih da se slikam - crveni kanal je drastično probio. I generalno je interpretacija crvene boje problem za sve digitalne senzore, uostalom, pogledajte zeleni kanal u RAW-u:

Ova zastrašujuća brljotina je način kako se današnje digitalne kamere bore da interpretiraju duboku crvenu boju - oduzimanjem signala u zelenom kanalu. Dakle ovo nije do senzora, on je zabeležio crveni signal i poslao dalje, ovo je trik AD konvertera. Da nije tog trika nikad saturacija tamnocrvene ne bi bila dovoljna, odnosno aparati koji su tu prilično neosetljivi bi bili još neosetljiviji. Brljotina je način da se ispravi relativna neosetljivost senzora u tom području.

Još jedna opaska na temu opreme; pre dve godine sam snimio najveću provalu aurore u zadnjih desetak godina; oprema koju sam tad imao je bio 7D i objektiv 10-18 STM. U poređenju sa tim 5D2 i 17-40L su, očekivano, mnogo bolje odradili zadatak po više osnova, a najbitnije je što ja ovde imam realno bolje fotografije na mnogo slabijem izdanju aurore. Ne smem ni da zamislim šta bi bilo da sam (kao što je i trebalo) ovu opremu imao pre dve godine. Pouka: kupi šta ti treba sad, nemoj da čekaš, cicijašenje nikad nije dobra taktika. Ako štediš deset godina za teleskop pa ga kupiš, i ako podigneš kredit odmah i kupiš ga, koristićeš ga u drugom slučaju jednu deceniju duže.

Ono gde je potrebna bolja oprema je situacija gde treba zamrznuti oblike aurore u roku od nekoliko sekundi. Sa starom opremom i na tamnom nebu nema šanse ići ispod 30sec eksponiranja ako je širokougaoni objektiv u pitanju, odnosno 10-15sec sa 24 2.8 objektivom. Petica već omogućava 15sec bez ikakvih problema, premda je to ovde bilo nedovoljno za zamrzavanje bilo kakvih brzih pokreta struktura na nebu.

15sec:

 30sec:

Fotografije su individualno obrađene pa ih nema smisla laboratorijski porediti; ono što je primetno to je da je emisija drastično oslabila na drugom snimku - sve se vremenski dešava u okviru jednog jedinog minuta. Takođe se da primetiti da ISO3200 i nije toliko loš na nebu kad je neka umerena obrada u pitanju, ali da prilikom izvlačenja veoma tamnih detalja na zemlji raste vertikalni bending.

Erupcija je trajala već sat ipo, mada smanjenom ali i dalje vrlo postojanom žestinom. Nije bilo inače nikakvih manifestacija u zenitu kao što je to bio slučaj dan pre, kad je Kp indeks bio 9 - u momentu snimanja ovih fotografija je dostizao 8.

Sjaj je oslabio ali sam počupao detalje, ovde je eksponiranje već bilo dignuto na 30sec. Pogled ka severozapadu otkriva, osim Mlečnog Puta i M31, jednu čudnu žutozelenu strukturu u obliku viljuške, tik ispod Andromedine galaksije:

 

Ako vam deluje kao snop aurore - nije. To je običan cirus, pošto se na nekoliko uzastopnih snimaka skoro uopšte ne menja. Osvetljen je zelenom emisijom jer je ona očigledno jača od crvene emisije.

Iz minuta u minut se sve povlačilo i ovo nije bilo evidentno samo vizuelno, već i na ekranu aparata gde možete uporediti trenutnu situaciju sa prethodnim snimcima. Sever je pokazivao znake aktivnosti, premda bez velikog intenziteta. Detalji koje vidite su uglavnom nastali čupanjem kontrasta, uporedite originalni RAW sa obrađenom verzijom:

Moja omiljena taktika kad treba neke promene predstaviti u vremenskom periodu, odnosno kad dve fotke treba potpuno isto obraditi, je ekstremno prosta. Dva RAW fajla smestim na layer jedan do drugog, poravnam (flatten) i onda radim obradu na oba istovremeno. Tako se ovde vidi opadanje aurore u periodu od sedam minuta; gornji snimak je snimljen u 1:33h a donji u 1:40h:

Kao što se vidi, nije samo crvena komponenta izgubila na sjaju već i zelena korona, odosno emisija se u celini smanjila. Imajte u vidu da ovde WB nije menjan, odnosno boje su veoma približne onim koje golo ljudsko oko u toku noći percipira kod ovako sjajnijih emisija.

Poslednji snimak pred pakovanje nakon pola sata je pokazao više ili manje samo airglow na severu.

A šta je radio drugi aparat sve to vreme?

Horsehead region je snimljen na 135mm i f4.0, ukupno 29x90sec, tj zamalo 45 minuta eksponiranja. Podelite žižnu daljinu f-odnosom i doći ćete do 33mm aperture, u tom kontekstu ovaj snimak odmah dobija drugačiju konotaciju. Vide se i M78, Flameus nebula a i neka druga interesantna gasovita kondenzovanja, u prvom redu deo Bernardove petlje. Nebo je bilo veoma transparentno i to je nemodifikovanom aparatu omogućilo detalje, ali našao sam još nešto interesantno. Isprva sam mislio da je fler, pošto je 70-200 2.8L po tome poznat, odnosno odsjaj sjajnijih zvezda nasumično po kadru, ali kad sam video da su i drugi teleskopi ovo snimili shvatio sam da su to kojekakve uglavnom refleksione strukture u Orionu. Isečak u 100% rezolucije:

 

Sama Horsehead je ispala potpuno očekivano šumovito za nemodifikovani aparat:

 

Međutim, po meni lično pravi pobednik večeri je NGC2112, rasejano jato za koje nisam ni znao da postoji. Smešteno usred Bernardove petlje ovo jato sadrži 50-100 zvezdica od kojih su tek nekoliko najsjajnijih 12-13mag, što će reći da je ovo jato u nekom prosečnom teleskopu jedva uočljivo.

Ali ga zato teleobjektiv crta za sve pare.

Zaključak: Prošlog puta sam rekao da će što se aurore tiče biti još dana za megdana. Ovog puta takođe prelep spektakl, a ujedno zbog neproveravanja fokusa sam na nebeskom megdanu (ponovo) popio batine. 

Još jedan primer šta je ovaj genije uspeo da propusti: