POKLON ZA ROĐENDAN (TREĆI DEO)...

...ili Karingtonov događaj (drugi deo).

Pošto sam tog dana svojim unutrašnjim detektorom detektovao CME (imao sam migrenu) znao sam da će aurora biti aktivna. A i bilo je najavljeno na skoro svim medijima, tako da nije bilo mnogo dileme gde otići uveče za rođendan. O aurori znam štošta teoretski, znam sa fotografija drugih ljudi i iz videa; ali auroru nikad nisam video. 

Međutim, dok sam vozio sa prvim mrakom kroz nirnberšku šumu koja okružuje periferiju grada, kroz razdvojene krošnje se video crveni odsjaj na nebu - kao da je u blizini neki veliki požar. Svi noviji automobili imaju plavičastobele farove i kontrast sa bordo pozadinom je više nego upečatljiv. Znao sam da je aurora upravo krenula i više sam gledao nebo nego put, što svakako nije bila dobra ideja. A kad sam izašao iz šume na zatalasane brežuljke i livade, tek tu sam bio u iskušenju da stanem nasred puta. Srećom, bio sam blizu.

Mesto gde idem je pitoreskno seoce Kalhrojt, poznato gradsko izletište, okruženo stazama za šetnju i parkinzima. I upravo tamo sam upao u pravu karnevalsku atmosferu, gomila ljudi je već došla i učestvovala u spektaklu. Već pored parkinga sam namontirao opremu i opalio u pravcu severa, bez mnogo kadriranja i osmatranja; pažnju mi je privukao visoki stub svetlosti na severozapadu.

Aleluja, znači sve se vidi. Aparat mi nije modifikovan i slabo vidi te neke tamnocrvene nijanse, aurora svetli jonizacijom kiseonika na 630nm što je malo manje od vodonika na 656.5nm; dakle, ipak se bolje vidi kiseonik. A ako ja to vidim golim očima znači da je intenzitet ohoho, logično je da će i kamera morati nešto da zabeleži. Boja se vizuelno jasno videla kao tamno bordo, skoro ljubičasta i jedino je niži deo aurore oko horizonta svetleo bezbojno.

Mesec se bližio zapadu, nije bio toliko sjajan da bi ometao snimanje ali je ipak lepše bez njega, to svi znamo.

 

Aurora na horizontu je bila zelene boje, to se zna iz teorije da je 557nm (takođe kiseonik) ali pošto je nisko verovatno zato sam imao problema da dobijem pravu zelenu boju (zbog ekstinkcije). Bilo kako bilo, skinuo sam 24mm objektiv i montirao širokougaoni. Ovde je prelomna tačka, pošto je 24-ka optički brža (f2.8) od sporog širokougaonog (f4.5 na 10mm) i ekspozicije od 5 ili 10sec ne dolaze u obzir. A brzina je ovde od ključnog značaja, pošto se struktura aurore veoma brzo menja. 

Eksponirao sam najčešće između 15 i 30sec, kompromis ali eto, onako ne bi bilo dovoljno svetla na ISO1600. Mogao sam i veći ISO da koristim ali po cenu da takve fotke posle budu potpuno neupotrebljive u obradi.

Brzo sam se spustio u dolinu gde postoji malo jezerce. 

Nigde nikog. Čuo se zvuk sam aparata i šarana...

Već sada se videlo da aurora lagano kopni i da crveni sjaj uopšte više ne dominira toliko na severu kao kad sam došao. Pola neba svetli crvenkastom nijansom i to jeste vidljivo na snimcima ali golim okom više ne. Jedino se na istoku i zapadu zapaža crvenkasta emisija; ali aparat i dalje otkriva crvenilo u svim pravcima - jedan pogled širokougaonim na Kasiopeju i sever:

Vidi se i Severnjača, na granici krošnje drveta. A onda sam taj isti kadar snimio 24-om, kako valja i dolikuje, plus fog-filter. Objašnjenje: mnogo više svetla daje više signala i više prostora u obradi i eto tačnije reprodukcije boja.

Aurora je, dakle, tinjala kontinuirano i nije bilo nikakvih erupcija kakvih je bilo na početku. Krenuo sam nizvodno u potrazi za nečim interesantnim u kadrovskom smislu.

Isto to, samo malo drugačije:

Izašao sam na čistinu i, skoro se sudarajući sa drugim ljudima, nastavio da snimam i pratim situaciju. Severna polovina neba (da, luk je obuhvatao skoro 180 stepeni) je svetlela jasno, kao da imate neki ogromni grad tamo i oblake iznad njega. Pola minuta eksponiranja je i neki maksimum koji treba za auroru koristiti, pošto preduge ekspozicije ruše strukturu iste - aurora je u stalnom pokretu.

Pošto se već poprilično smračilo, zapazite da na 30sec nema nikakvih detalja na zemlji. Mesec je na zalasku pa i to doprinosi tamnijoj atmosferi, a to što se bliži ponoć znači da je Sunce najdublje potonulo i da na severu nema nikakvog odsjaja sem aurore.

Ponoć... Hm. Ja sam rođen pet minuta pre ponoći što je samo po sebi simbolika, baš lepo što sam dobio ovakav poklon - doduše sve se lagano smiruje i mogao bih uskoro da se pakujem i da idem kući. Ponoć je i period kad aurora ima potencijal da bude najjača pošto je Sunce tačno sa druge strane lopte, ali je za tako nešto potrebno i da CME u pravom momentu pogodi našu planetu.

Ok, vreme je da malo udovoljim svojoj taštini: rođendanski autoportret sa aurorom i Mesecem u pozadini.

Već u to vreme se vrlo malo nemačkog moglo čuti u okolini, barem polovina znatiželjnika smo bili mi emigranti iz južnijih zemalja koji ovako nešto nikad nismo videli. Doduše ni u Bavarskoj aurore nisu česte, naročito ne ovako spektakularne; ali ostaje činjenica da se gomila mladih iz provoda petkom uveče sjatila upravo zbog društvenih mreža na kojima je objavljen znak za uzbunu.

Kao što sam već primetio, najveća akcija se odvijala na istočnim i zapadnim krajevima luka. Na severu je blistao zeleni luk i to je bilo prilično nepromenljivo; ono što je privlačilo pažnju su bili gorepomenuti crveni pramenovi.

 

Pokušao sam da snimim strukturu luka i u tom cilju sam izvadio svetlosno najjači objektiv koji imam: pedeseticu. Posle brutalno rastezanja ispostavilo se da tu i dalje ničeg zapravo nema: severni luk je jedno bezlično jonizovano testo zelene boje. Iznad zelene na prelazu u crvenu imamo i pink-nijanse koje sam ja ovde pretvorio u crvenu (pročitati aditivno i supstraktivno mešanje boja koga interesuje zašto) ali neke vidljive strukture tu jednostavno nema. Donji deo snimka maskiran hladnijim WB a gornji toplijim, da bi se maksimizirali kontrast i saturacija. Naravno da sam to mogao i slajderima u PS da izvedem, ali je bolje kad to kamera sama odradi iz RAW-a. Eto zašto početnik u obradi fotografije treba što pre da nauči lejer-masking tehniku.

Jedina stvar koja se mogla na severu primetiti su cirusi koji su imali vrlo čudnu sever-jug orijentaciju. Da ne ispadne sad da razvijam teorije zavere ali negde je pisalo da aurore kao električni fenomeni mogu da utiču i na oblake, na koji način i koliko - nemam pojma. Oblak zaista može da nosi neko naelektrisanje, dokaz su kumulonimbusi i munje povezane sa njima.

Njih dvoje su pozirali za fotku, premda nisu bili nepokretni i stoga liče na duhove.

Još par poluminutnih ekspozicija, škrgućem zubima što moram tako dugo da eksponiram ali tako je to kad imam ćorav objektiv (počinje tek na f4.5). Kao što je napomenuto, veliki deo pokreta koji karakteriše i inače brzu auroru time eliminišem. Sever, dakle:

A ni istok nije zaostajao, aurora je bila mirna ali postojano aktivna. Sasvim desno vidite Vegu u malom trouglu:

Vreme je da se pozdravim i sa zalazećim Mesecem kroz breketing od dve fotke, jednu za zemlju (svetla) i jednu za nebo (tamnija):

Čuvena pedesetica je i ovde uspela malo da omaši fokus.

Aurora je potpuno oslabela, ne računajući nepromenljiv zeleni luk na severu. Ponoć je; moj posao je obavljen; besomučno i nervozno škljocanje sa namerom da ne propustim ništa interesantno je okončano. Ionako je ovde gužva kao u diskoteci, jedva da može da se nabode poneki kadar a da neko ne upadne sa telefonom ili nekom lampom. Razmišljam da krenem da se pakujem i krećem kući jer sutra radim prvu smenu. 

Zatvaramo, dakle, nebesku diskoteku. Znam da mi sad većina neće verovati...

Čestitao sam sebi sa malim zakašnjenjem ali upravo tad se čuje okolinom masovni uzvik ushićenja. Tačno u petnaest minuta nakon ponoći sve startuje iznova, i to mnogo intenzivnije. Aurora na istoku i zapadu eksplodira i stubovi se dižu visoko, mnogo iznad prethodnih. Bilo je očigledno da je nova masa CME pogodila Zemlju upravo tad, i da je ovo (kasnije ću saznati) G5 odnosno Kp9, odnosno najjači nivo - teoretski uporediv sa Karingtonovim događajem. Kažem teoretski, premda su iste klase (najjače), Karingtonov događaj je bio toliko jači da bi spržio pola današnje elektronike i sistema za snabdevanje strujom, a mi svi upravo veselo škljocamo i pola tih fotki istovremeno ide na društvene mreže.

Ja već u tom momentu koristim 10sec umesto 30sec (i to na onom gorepomenutom "ćoravom" objektivu) što govori o tome koliko je sjaj aurore skočio. Dokaz je i mnogo tamniji zeleni luk na severu u odnosu na crvenu i ružičastu komponentu gore. A aparat je imao priličnih problema oko reprodukcije boja pa su tako ružičaste nijanse preeksponirane i to u RAW formatu. Dokaz da je trebalo još kraće eksponirati.

Razlog zašto je ružičasta probila je vidljiv u zelenom kanalu. Zeleni RGGB pikseli su vrlo efikasno suprimirani, toliko da su napravili fleku u RAW-u. Zašto su suprimirani, pa nisu, nemoguće je poverovati da tu uopšte nema zelenih fotona ali je intenzitet ljubičaste svetlosti toliko premašio neke uobičajene vrednosti da su zeleni pikseli veštački morali da "smanje" svoju vrednost da bi se dotična boja nacrtala. Ovo onda znači da je to do interne konverzije boja, odnosno do načina kako aparat interpretira boje. Osetljivost senzora na ljubičastu nijansu je veoma mala (setite se emisionih maglina i nemodifikovanih aparata) i aparat kad detektuje ljubičaste nijanse, tako što u plavom i crvenom kanalu ima signal ali ne i u zelenom, tačnije kad nasluti da bi tu imalo makar malo ljubičaste - aparat onda vrši supresiju zelene i time pojačava ljubičastu nijansu na, za tu frekvenciju, prilično neosetljivom senzoru. Ova fleka, bez finih prelaza koji su prisutni u prirodi, je još jedan dokaz da i u RAW-u ipak ima kojekakvih internih dorada. Prirodna emisija ljubičaste svetlosti bi bila okružena finim gradijentima, ne bi ličila na šumovitu fleku.

Evo, uostalom, zelenog kanala direktno iz RAW-a:

Ovde nema zelene (u centru kadra) već samo crvene i plave, a njih dve kad pomešamo dobijemo ružičastu. Ovo važi u teoriji boja zasnovanoj na svetlosti, dakle u fizici i fotografiji. Sve boje kad bismo sabrali dobili bi na intenzitetu i na kraju bismo dobili belu boju. Ako se bavimo slikarstvom tj pigmentnim bojama onda važi obrnuto, spajanjem različitih boja se dobijaju tamnije nijanse i na kraju sveukupni zbir je onda crna.

Kako bi izgledao ovaj kadar kad ne bi bilo internih intervencija po pitanju ljubičaste, verovatno da u centru ne bi bilo ove tamne mrlje, ali i verovatno da bi aparat bio skoro potpuno nesposoban da zabeleži i najmanje naznake tamnoružičastih nijansi. Aparat zapravo smanjuje dva zelena piksela da bi time pojačao ljubičastu nijansu koju je prethodno detektovao u plavom i crvenom kanalu.

Međutim, fundamentalni razlog zašto je aparat "oduzeo" zelenim pikselima njihove fotone leži u činjenici da je tako konstruisan Bajerov senzor i da tako funkcionišu naši televizori, monitori i telefoni već priličan niz decenija. Senzor jeste zabeležio ljubičaste fotone ali kroz povećan intenzitet na plavom i crvenom kanalu, ne postoji specifičan kanal samo za ljubičastu nijansu. Ovde je ključ cele priče: mešanje emisije u plavom delu spektra i u crvenom delu spektra daje vidljivu ljubičastu nijansu, ali to je optička varka, nema nikakve emisije u ljubičastom delu spektra. Ljubičasta aurora ne postoji. To je, dakle, mešavina dve boje na sasvim suprotnim stranama vizuelnog spektra i ova iluzija je i inače karakteristična samo za aurore sa najjačim intenzitetom.

Nekoliko trenutaka kasnije zelena emisija se probija pored crvene:

Čaša meda ište čašu žuči, reče Njegoš.

Uporno sam u mraku pokušavao da fokusiram širokougaonim, ali nije išlo. Nemam u blizini nijedno svetlo a ni sjajniju zvezdu (u širokougaonom objektivu sve je sitno, pa i najveće zvezde) i tu sam izgubio verovatno nekoliko minuta, najmanje. Zatim se držač baterija u gripu razlabavio i uporno je gubio kontakt kad aparat stavim u vertikalnu poziciju. Vadio sam i vraćao, resetovao i ko zna šta ne; ali problem je rešen tek sutradan kući. Šrafcigerom. Ne kupujte kineske gripove - na 7D imam Phottix a na 40D Canon, i pogodite koji nikad nije napravio ni najmanji problem.

Ali glavni problem je bio taj što koristim neki mali karbonski tripod već duže vremena; 055 XPROB sam skoro potpuno izbacio iz upotrebe jer je isuviše glomazan. Veliki aparat sa gripom, poprilično van ose, i to još na malom tripodu - to se moralo pre ili kasnije desiti. Sve je palo a nesreća je u tome što nije palo na travu ili prašinu, već na poslednji metar asfalta. Imajte u vidu da sedmica sa baterijama ima kilo ipo - i to bez objektiva. Rezultat?

Polomljen interni blic. Oštećeno kućište gore oko blica, prvi put sam video da je "školjka" aparata deformisana. Još par ogrebotina po telu aparata. Ogrebotina na navoju za filter 10-18 objektiva. Polomljen (delimično) bajonet na objektivu.

Ali sve radi. Super, otresam prašinu i nastavljam; ipak je ovo moj a ne aparatov rođendan. Na ova tri malera sam potrošio tačno pola sata najintenzivnije emisije, red je da pokušam da nadoknadim. Sama aurora podseća na baražnu artiljerijsku vatru iz Prvog svetskog rata: kreće negde daleko ispred rovova, pa se u vidu linije kao neka ogromna oluja približava meni neshvatljivom brzinom. Već je iznad mene.

Ovde sam morao da smanjim saturaciju jer je ružičasta nijansa u centru probila sve granice. Kakav kontrast u odnosu na početak večeri, gde ćorav objektiv nije uspeo da isporuči dovoljno svetlosti... A na sledećem snimku sam morao i da zatamnjujem regione na nebu, jer je 20 sekundi već bilo i previše. Evo kompozita istovrmeenog pogleda na istok i zapad:

Kako je to vizuelno u tom momentu izgledalo?

Svakako da se crvena boja mogla videti u većini slučajeva, ali je apsurdno da žutozelena, koja je mnogo svetlija u suštini, kod mene nije davala nikakav osećaj boje. Drugim rečima zelena je bila bezbojna, iako je bila neuporedivo sjajnija. Sjaj je više puta nadmašivao Mlečni Put i generalno je bio neuporediv sa bilo čim na noćnom nebu.

Druga zastrašujuća stvar je bila ta što se sve menjalo, u sekundama a ponekad i u delovima sekunde. Sve je na momente podsećalo na neki apstraktni screensaver od pre dvadeset godina, ili na animacije putovanja kroz crvotočine iz SF filmova. Ono što mi je veoma žao to je da na fotografijama tu brzinu nikako nije bilo moguće zabeležiti.

Treća takođe zastrašujuća činjenica je da se to sve odvijalo iznad moje glave. Imajući u vidu na kojim visinama se sve ovo odvijalo, odnosno imajući u vidu dimenzije cele pojave - brzina je bila fascinirajuća. Bešumnost i odsustvo tonova koji podsećaju na neki ogromni svemirski tornado su davali celoj situaciji dodatnu notu.

I u tom potpuno magičnom momentu moram da se vratim na prizemnije stvari. Fokusni prsten objektiva sam nehotice pomerio i to je rezultovalo snimanjem nekim od najfascinantnijih snimaka te večeri, ali totalno bez fokusa. Selekcija odabranih promašaja:

 

Nema šta, da čovek poželi sebe da šutne u čelo. 

Pažnju mi je, međutim, privukla činjenica da se u ponoć malo južnije od zenita nalazi antisolarna tačka, ovde je to zvezda Arktur. To je onda Zemljin "rep" u prostoru, odnosno tamo se odvijala akcija koja se menjala iz sekunde u sekundu. Sve je konvergiralo upravo ka jednoj tački u prostoru i delovalo je kao da se nalazimo na zadnjem delu svemirskog broda (krma, prim.aut.) koji se kreće kroz prostor. Nakon stidljive predstave malih ali veoma brzih crvenih filamenata javila se sporija i mnogo svetlija zelenkasta komponenta:

Dok sam pregledao ove sekvence na ekranu imao sam utisak da je ovo neka emisiona maglina snimljena teleskopom. Ali kad sam ustanovio da su snimci defokusirani, osećao sam se kao irvas. Aurora iznad moje glave, a ja truba.

Brzo sam popravio fokus i nastavio da okrećem glavu i aparat levo-desno, odnosno naizmenično na istok i zapad.

Na zadnjoj u vrhu vidite Severnjaču. Kad pogledam fokus na zvezdama, širokougaoni bolje radi nakon što je tresnuo o asfalt. Nije više decentriran, elementi su mu se vratili u fabričke tolerancije.

Ove sve dosadašnje fotke su sa WB koji je bio podešen na daylight, drugim rečima, boje su najrealnije moguće. Okrenuo sam aparat prema zenitu da bih snimio crvenu auroru, ali sam WB u obradi dosta spustio da bih osim crvene i ljubičaste dobio i druge boje koje su tu bile prisutne (doduše u tragovima).

Gore je Veliki Medved. Malo niže i pod drugom perspektivom:

Dvoje su insistirali na selfiju sa blicem...

...a neko je to i sam bio u stanju da uradi.

Koliko različita podešavanja WB (balans bele) mogu da utiču na finalnu fotku? Jasno je da puno toga zavisi od dotičnog parametra. Prva fotka je sa "pogrešnim" balansom, tj toplijim (11 000 K) da bi se dobila žuta aurora dole, ali po cenu da ružičaste nijanse budu jedna obična fleka. Fotografija nije osvetljavana niti su kontrast ili saturacija dirani.

Sledeća je sa "ispravnim" balansom (4150K) i da se razumemo, nema ovde ispravnog i neispravnog, ali sa nižim balansom svi kanali budu uravnoteženiji, odnosno nijedan kanal i nijedna boja ne ispadaju iz opsega. Ovim su boje aurore potpuno oterane u subjektivnu apstrakciju, mada stoji da je ova druga mnogo bliža ljudskom vidu noću, što se tiče percepcije boja. Mada iskreno, koje je boje aurora - to niko ne može da vam kaže jer je relativno slabog sjaja. Žuto zelena aurora se vidi sivkasto-bezbojno a crvena emisija se (ponekad) vidi crvenkasto i to vam je to.

Ponovo uključujemo WARP pogon i gledamo unazad.

Meni je lično najupečatljivije bila upravo ova tačka konvergencije u beskonačnosti. Opet malo o bojama, sve boje se vide na snimku ali u realnosti je to bila jedna relativno bezbojna masa. Jedino je sjaj zelenkastih lopti mogao da se percipira kao neuporedivo sjajniji od Mlečnog Puta.

Još par defokusiranih i stoga datih u maloj rezoluciji:

Aktivnost dodatno slabi, antisolarna tačka se pomerila sa zenita i ekspozicije su ponovo 30sec. Ovde se vidi pogled na zapad, LP je od Nirnberga:

Za kraj, pakujem opremu i krećem uzbrdo prema parkingu. Aurora još uvek radi, ali je sjaj u 1:30 već poprilično opao. Što se mene tiče, rođendanska predstava je bila završena.