UTEHA

Već sam, najmanje jednom napisao da će u budućnosti sve komete da nose numeričke oznake i akronime projekata u okviru kojih su otkriveni. Zadnjih dvesta godina je, doduše, takođe bilo brojeva ali su komete nazivane po autorima a u XXI veku to će biti raznorazni Panstarsi, Atlasi, Sohoi... Vajsi, Neovajsi, Lineari, Swan-ovi... 

Vreme gde je kometa nosila naziv po otkrivaču je definitivno prošlo i ostaće pokoja kometica kao kuriozitet, uzevši u obzir ko se prvi dokopao fajlova snimljenih na nekoj opservatoriji - mada i tu nam je doskočila tehnologija, uvek je moguće uporediti starije i današnje snimke automatski praktično u realnom vremenu i tako otkriti promene i pokret nebeskih tela čija orbita nije još uvek klasifikovana.

Razmotrimo malo osnove orbitalne nebeske mehanike. Ako imate putanju jednog nebeskog tela, recimo komete oko Sunca, logično je da će unutar orbite negde da bude smešteno Sunce. Ako je smešteno u centru orbite, onda je putanja tj orbita u potpunosti kružna i ekscentričnost (mera odstupanja od kružnice) je nula. Ukoliko Sunce izmestimo ka periferiji te putanje, i sama putanja postaje više elipsasta i prestaje da bude kružnica; ekscentričnost raste i dostiže vrednost 1. U tom momentu oblik putanje je takav da je telo tačno na granici da napusti orbitu oko Sunca i taj oblik putanje se naziva parabola. Putanje koje su još više razvučene tj imaju ekscentričnost veću od 1 su hiperbolične i po pravilu takva nebeska tela prođu pored Sunca, malo skrenu prema njemu i zatim odu dalje van Sunčevog sistema.

Pošto se potencijalno fantastična Krojc kometa MAPS raspala u perihelionu, rešio sam da tugu utopim i utehu potražim u piću, pardon, ne pijem dok vozim; u sledećoj kometi kojoj takođe predviđaše (predviđahu?) spektakularnost širom vaskolikog interneta zadnjih par meseci. Dakle, predstavljam vam kometu C/2025 R3 PanSTARRS koja je hiperbolična - u prevodu sad i nikad više:

 

Tehnikalije: 13x60sec, f4.0, 200mm na 7D. Dotična kamera je veoma osetljiva na promenu temperature i oduziimanje darkova; problem koji vrlo često imam u poslednje vreme budući da opremu iznesem iz zagrejanog auta na temperature jedva nešto iznad nule, sa obaveznim vetrom koji vrlo brzo i efikasno ohladi senzor. Nekoliko stepeni razlike između dark i lajt frejma postane u obradi bolno vidljivo kroz veliki šum na nebu, naročito kad imate mali dinamički raspon kao na plavom predjutarnjem nebu.

Dodatni problem je nastao kad sam, umesto uobičajenih 10-15 dark frejmova kući došao samo sa dva, a razlog je bio gubitak kontakta između daljinskog i fotoaparata u gepeku. Ja sam vozio i blaženo pojma nisam imao da se u tom momentu darkovi ne snimaju, kao što bi trebalo. Sutradan kad sam video, gotovo, prošao voz, niko živ više ne može da pogodi tu temperaturu senzora da bi snimio darkove. Otuda ovako rogobatan šum na finalnom snimku.

Uostalom, jedan jedini pojedinačni poluminutni f2.8 frejm, bez darkova, bez ikakve obrade:

 

Neko bi zlurado primetio da mi je bolja jedna ta nego ceo stek, dobro, nije da je to daleko od istine; ali da vidimo zašto je to tako. Uglavnom, odgovor se (osim dark-frejma) vrti oko jedne reči: apertura.

Na f2.8 vi imate 72mm stakla a na f4 je to 50mm. Veća apertura napabirči više fotona i moguće je veći kontrast izvući u obradi, ali priroda refraktora (i svih drugih teleskopa, uostalom) je da na manjem f-broju prikazuju drastično više svih mogućih optičkih aberacija. Da nije toga svi bismo veselo koristili npr Canon 50mm f1.4 ili 85 1.8, ali ćorak, ta relativno dobra i relativno jeftina stakla su prilično ozloglašena u astrofotografiji. Dakle, nema besplatnog ručka. 

Elem, došao sam na lokaciju odakle imam dobar pogled na istok, i uspeo da usput snimim par širokougaonih snimaka. Mesec iza mojih leđa je bio skoro pun i pravio je probleme oko snimanja tamnih detalja; tome možemo i zahvaliti za plavičastu boju neba 7. aprila. Na svim snimcima (pa i na snimku komete gore) je upravo iz tog razloga korišćen CPL koji seče plavu boju neba, možda okvirno za jednu blendu, zavisi od orijentacije, mrzi me da merim tačno koliko. Dakle, ovi snimci bi bez polarizatora bili svetliji i manje kontrastni u principu.

Pokušaj detektovanja komete pomoću širokougaonog objektiva deluje kao glupa ideja, a takav je i rezultat. Levo na oba snimka imate i Andromedinu galaksiju, što više govori o transparenciji i odsustvu LP-a, budući da je jutro blizu i mesečina dominira. Isečci pokazuju nešto više detalja nego što je na 35mm moguće zabeležiti, a monohromatski je zapravo zeleni kanal. Primetite koliko je 5D2 bolji od 7D po pitanju šuma na ISO1600, odnosno (neadekvatnog) oduzimanja dark frejma.

 

Razočaran zbog šuma na snimku komete reših da utehu pronađem u piću, pardon, ne pijem dok snimam; u sledećoj kometi. Iste večeri je bilo predviđeno vedro vreme a Mesec je izlazio kasno tako da je bilo moguće još nešto snimiti. Pošto sam objektiv 70-200 2.8L u osnovi zamislio kao comet_hunter zbog svoje blende, premda je veoma efikasan i na f4.0, uteha je bila kometa koja je skoro uvek na nebu - 29P/Schwassmann–Wachmann. Krećući se po skoro cirkularnoj orbiti, tek nešto dalje od Jupitera, poznata je po tome da je moguće posmatrati skoro celu njenu orbitu. Poznata je i još po nekim činjenicama, u prvom redu po putanji koja je primerenija asteroidima ili planetama nego po kometama, jer je veoma malo izdužena; a možemo je smatrati i konstantno aktivnom. Velika većina kometa sa izduženijim putanjama su aktivne samo kad pređu "liniju zaleđivanja" najčešćih gasova koje sadrže u smrznutom stanju (metan, amonijak, voda, ugljen-dioksid i monoksid), a koja je u našem slučaju smeštena grubo rečeno nekako oko Jupitera, ova kometa je u stanju konstantne aktivnosti, odnosno njenu komu je moguće praktično uvek uočiti. Reklo bi se čist penal.

Na snimku koji je isečak iz 200mm kadra vidimo gore NGC3521 a dole 29P; galaksija je flokulentna (grudvičasta) spiralna čija struktura se može videti samo u teleskopima veće žižne daljine i aperture; galaksija dole je, međutim, vrlo lako uočljiva.

Moguće je da detalje briše i greška u praćenju, premda deklarisana greška montaže je 5 arcsec za 5 minuta praćenja, to je malo više od jednog piksela sedmice na 200mm, praktično neprimetno. Mnogo veća greška u principu uvek bude greška useverenja ili udari vetra, a vetar je praktično konstantno prisutan, otprilike u 90% posto slučajeva kad snimam. Ja sam koristio dvominutne ekspozicije i zahvaljujući tome je ova, relativno tamnija galaksija (ispod 11mag) naprosto došla do izražaja.

Predviđen sjaj za ovu galaksiju je 11.6-11.7mag a prečnik kome dva minuta. Sjaj ne mogu ispravno da procenim ali prečnik sam izmerio 60 piksela što će reći 3.2 minuta, odnosno malo više od predviđenog. Da nisam ulovio kometu usred erupcije?

Ova kometa je poznata, između ostalog, i kao čest izvor eksplozija sjaja koje idu od jedne do pet magnituda. To se u proseku dešava više puta godišnje, 7.3x tačnije, i statistička istraživanja su pokazala da postoji modulacija tih erupcija na 57 dana što sve može da vodi do samo jednog zaključka: spora rotacija glave komete. Kometa 29P pripada tzv kategoriji kentaura, odnosno nebeskih tela koja dele neke osobine kometa ali i asteroida. Smatra se da su kentauri male planete čiji periheioni dostižu oblast između Jupitera i Neptuna, mada su češće dalje smešteni; i zbog toga neki od njih mogu da razviju komu (pa možda i mali kometarni rep). Jedini poznati kentaur koji nosi kometarnu oznaku je upravo 29P (dobro, striktno govoreći tu je i 166P/NEAT, ali on nema komu sve vreme).

Ove godine je jedna erupcija bila u februaru i jedna 15. aprila, dakle nedelju dana nakon nastanka ovog snimka, tako da nisam pogodio kometu usred erupcije već u momentu oporavljanja od februarske provale. U oba slučaja porast sjaja je iznosio oko tri magnitude, dakle nimalo beznačajno.

Kakvo je ovo nebesko telo koje se po mnogo čemu razlikuje od svih ostalih kometa? Odgovor na to pitanje je bio nedostupan otkrivačima gospodi Švasmanu i Vahmanu pre nekih sto godina. Oni su tad radili kao istraživači na Hamburškoj opservatoriji i fotografski su otkrivali asteroide i pokoju kometu, zapravo tri komete su zajedno otkrili: 29P, 31P i 73P s tim da se treća kontinuirano raspada od 1995. godine. Prvo njihovo otkriveno čudo je bilo i najveće po prečniku: šezdesetak kilometara je poprilična gromada, uzevši u obzir da su komete obično po nekoliko kilometara, misli se naravno na glavu komete ondosno čvrsto telo, ne na komu i rep. 

Erupcija, koju dakle nisam snimio, izgeda obično ovako: na početku se vidi stelarni nukleus odnosno njegov porast sjaja. U roku od par sati oko istog počinje da se primećuje, fotografski naravno, svetli disk zasečen sa jedne strane. Za par dana se disk uveća i utopi u difuznu komu i time je erupcija okončana, jedino ostaje velika koma koja lagano bledi. Zapamtite da je koma van eruptivnog stadijuma veoma mala i skoro neprimetna, čak i velikim teleskopima sa Zemlje. Ja sam, dakle, uhvatio kometu u stadijumu smirivanja. Po čemu to znam? Ponovo sam pogledao isečak komete i došao do zaključka da je jezgro sjaja negde oko 15.8mag u poređenju sa drugim, okolnim zvezdama, kao i da je granična magnituda negde oko 16.5mag. Dakle reč je o sjaju samo stelarnog jezgra, ne sveukupne kome koja se takođe računa i ulazi u procenu sjaja koji je, kao što je napomenuto, deklarisan na 11.6mag. 

Dok su radili na opservatoriji, Vahman i Švasman nisu mogli da ne primete domara sa jakim ruskim akcentom koji se motao okolo i popravljao instrumente. Bio je relativno bedno plaćen, kao uostalom i svi Nemci nakon Prvog svetskog rata, imajući u vidu da je Vajmarska republika bila opterećena plaćanjem ratne odštete za prethodne ratne avanture u kojima, srećom nije imala sreće. Dotični majstor je imao zlatne ruke, tačnije imao je samo jednu ruku ali je ona bila zlata vredna. O njemu se znalo samo da je prethodno vodio neki biznis sa optikom ali je to propalo, da li zbog njegovog poslovnog netalenta ili zbog toga što je nakon 1918. godine skoro potpuno obustavljeno svako naučno finansiranje, ali kažu da je radio nešto sa teleskopima i zato je bio primljen na opservatoriju.

Zapravo direktor opservatorije je rekao da je domar svojevremeno bio jedan od najcenjenijih nemačkih optičara i ekspert u mladosti za opsesivno poliranje ogledala i sočiva sve dok ne budu dovedena do takvog nivoa perfekcije da je regularno dorađivao i prepravljao objektive refraktora koje su opservatorijama isporučivale druge firme. U mladosti je došao da studira kod profesora Štrela (Karl Strehl) ali je i bez toga počeo da zarađuje solidan novac, neposredno pre Prvog svetskog rata je imao nekoliko zaposlenih i luksuzni auto, tako da je pitanje šta je zapravo pošlo naopako u njegovom slučaju.

A pošlo je tako što su neki maloletnici u južnoj Evropi ko zna kako nabavili oružje i rešili da ubiju austrougarskog prestolonaslednika. Apsurdno ali to im je pošlo za rukom, a još apsurdnije je bilo to što se dotični princ smatrao popustljivijom strujom prema nacionalnom pitanju za koje su se mladići borili. Evropski rat koji je time eksplodirao prekinuo je biznis sa teleskopima a domar, koji je poticao iz Estonije, tada u Ruskom carstvu, ekspresno je stigao na listu za hapšenje kao potencijalni špijun, proveo pola godine uhapšen a zatim trajno bio pod nadzorom policije. To što je izgubio desnu šaku u detinjstvu prilikom eksplozije baruta za vreme jednog eksperimenta, nikako nije pomagalo, već ga je činilo još sumnjivijim, bez obzira što se upinjao da dokaže da je etnički Nemac.

Mora da su ga Švasman i Vahman više puta slušali kako je pričao da će napraviti novi, revolucionaran tip teleskopa koji će biti mnogo pogodniji za fotografiju od reflektora i refraktora. Reflektori su imali ogromnu komu, mogli su da se naprave u to vreme da budu  brzi čak do f3 ali im je korisno polje bilo zbog kome neverovatno usko. Koma-korektori nisu postojali ni u naučnofantastičnim romanima. Refraktori su bili veoma spori, sa takođe uskim vidnim poljem ali su bili pogođeni i hromatskom aberacijom kao dodatnim prokletstvom. Najbolji teleskopi oba tipa su dostizali stepen ili dva korisnog polja. Domar je obećavao rešenje svega toga, široko vidno polje od desetak-petnaestak stepeni, bez ikakvih aberacija i uz veliku brzinu, a to je na slušaoce verovatno delovalo kao na mene ono čuveno obećanje Vuka Draškovića iz 1993. godine, "najmanje plate i penzije u vrednosti od hiljadu nemačkih maraka", dakle, najlepše bajke ukratko a bez ikakvog objašnjenja kako stići do toga.

Istu priču je morao više puta da sasluša i Valter Bade koji je u to vreme bio zaposlen na hamburškoj opservatoriji, i to dok su zajedno putovali na Filipine da bi posmatrali pomračenje Sunca 1929. godine. Sve je delovalo vrlo jednostavno: brzo primarno sferno ogledalo, f3.0, apertura tj otvor teleskopa su malo manji od dimenzije ogledala i otvor se nalazi tačno u geometrijskoj sredini krivine ogledala. Time su eliminisane koma i astigmatizam paraboličnog njutna i ostaje samo sferna aberacija a nju ćemo rešiti asferičnim staklom unutar aperture, odnosno staklenim elementom koji na preseku sa jedne strane izgleda u obliku slova S, druga strana je ravna. Usred tog korektora se stavi fotografski film na zakrivljenu površinu koja parira sfernoj aberaciji i dobili smo ogromno ali ujedno i ravno polje do ruba.

Glavni problem je bio napraviti asferični korektor, a domar je imao tu još ponekog keca u rukavu: uzme se veliki ravan komad stakla, buduće korektorsko sočivo, primeni se vakum sa jedne strane i staklo se malo ali primetno deformiše ka unutra, ali tako da u centru ostane nosač koji centar drži nedeformisanim. Zatim se regularno polira element, vakum se opusti na kraju i dobijemo krivinu sočiva koja je u centru gradijalno drugačija nego na periferiji - baš onako kako treba. Majstor je znao koje staklo treba upotrebiti i koliki vakum može staklo određene aperture da izdrži a da ne pukne, a brušenje je već bilo nešto za šta je trebalo imati zlatne ruke.

Ili jednu ruku.

Domar se zvao Bernhard Šmit i iduće godine je poslao cirkularno pismo o šemi svog novog teleskopa svim nemačkim stručnim časopisima, uz poziv opservatorijama širom sveta da mu se jave oko izrade novih instrumenata. Međutim, delom zbog malog publiciteta nemačke nauke u svetu, delom zbog Velike depresije, niko mu se nije javio narednih pet godina i on je izgubio svaku nadu da će ikad više biti nešto više od domara u opservatoriji. Ono što on nije znao to je da će vrlo brzo njegov tip teleskopa dominirati dvadesetim vekom kad su opservatorije bile u pitanju, čak postoje i duže od pola veka komercijalni proizvođači SC tipa teleskopa koji su bazirani na Šmitovom načinu proizvodnje korektora putem vakuma (Celestron, Meade). Fotografski objektivi danas takođe sadrže praktično neizostavno asferične elemente, neki su još uvek proizvedeni vakumskom metodom. I sve to zahvaljujući tome što je Šmit svoje šeme objavio po časopisima a ništa nije zaštitio kao patent, otprilike kao i Tesla sa svojom trofaznom strujom.

Kažu da je jedne noći rešio da utehu pronađe u flaši konjaka. Ta mu je bila poslednja.