ČISTA HAJDUČIJA

Moj pristup astrofotografiji je, kao i mnogočemu drugom, malo nekovencionalan i najbolje bi se opisao hajdučkom tehnikom "kadar stići i uteći, i na strašnome mestu postojati".

 

Objašnjenje je vrlo prosto: ja nemam vremena za frontovsku borbu odnosno da postavljam klasičnu montažu i teleskop, a onda i da eksponiram par desetina sati za jedan objekat. Tekila, gerila je jedina opcija; imam vreme možda po par sati i to je to - da bih došao na lokaciju sa dobrim nebom vozim oko 45min; zatim postavljanje EQ6, useveravanje i balansiranje uzima narednih 45min (što može brže, ali ja namerno radim sporo da bi se teleskop adaptirao), zatim nalaženje objekta, kadriranje i fokusiranje opet uzmu neko vreme; a nakon snimanja moram opet sve da pakujem i vozim kući. U prevodu, 2-3 sata snimanja iziskuju solidnu logistiku i to u slučaju kad npr sutra radim jednostavno znači da ne mogu da ostanem do ujutru. Zauzvrat dobijam dosta dobro nebo, svetlosno zagađenje je u Nemačkoj (u odnosu na broj stanovnika) veoma dobro kontrolisano i sveukupno je nebo mnogo bolje nego u Srbiji. Primera radi, Končarevo je Bortle 5 (20.47 mag/arcsec2 u zenitu) a tipična lokacija odakle snimam, je Bortle 4 (21.67) što će reći da magnituda i nešto prednosti znači da odokativno jedan sat u Bavarskoj daje detalje na tamnim objektima kao tri sata u Končarevu - u zenitu, a ka horizontu je, zbog bolje kontrole LP-a ta razlika svakako i veća. Dakle, najprostije: zbog boljeg neba mogu sebi da dopustim kraće izlaganje da bih dobio iste rezultate.

Rešenje bi bilo od kako živim u Nemačkoj da se izbace klasična gigantska ekvatorijalna montaža i f5 teleskop, a uvede nešto gde par sati eksponiranja daje više signala, odnosno nešto fotografski brže. Naravno da će to nešto imati manju žižnu daljinu, ali nema problema, ovo je privremeni setap i ionako postoji dosta objekata kojima odgovara širi ugao snimanja. Snimiti neki objekat sat vremena na f2.8 je isto kao i snimati ga četiri sata na f5.6 ili osam sati na f8, tako da je u principu itekako moguće dobiti prihvatljive rezultate bržom optikom.

 

Već neko duže vreme se družim sa malom fotografskom montažom poznatijom pod nazivom Omegon Quattro, tj minitrek, astrotrek, kako hoćete. To je više amatersko-fotografska nego astrofotografska sprava, radi na principu navijene opruge (kao stari satovi) i ne zahteva nikakvo napajanje strujom. Periodična greška je velika, najveća na tržištu zapravo, i montažica je deklarisana za nošenje objektiva do 100mm žižne daljine. 

U praksi sam ja uz Božji blagoslov izvlačio 15sec na 135mm žižne daljine, dakle prilično neupotrebljivo za bilo šta osim za širokougaone kadrove, pa je stoga dotična montaža uglavnom i služila za nešto šire. Ova naprava je potpuno nezavisna od struje, staje u ranac, ima optički polarni tražilac i teoretski može se na teren izaći bukvalno sa rancem i rukama u džepovima.

Minitrack ima i korisnu osobinu da možete da štelujete snagu opruge, odnosno da loše praćenje poboljšate, mada to zahteva malo eksperimentisanja: čovek prvo treba da zna da li montaža rani ili kasni sa praćenjem, pa tek onda da se lati čačkanja. U praksi se proba i jedno i drugo, pa šta ispadne. Ovo je velika mana jer takvu montažu kupuju ljudi (kao ja) koji iz raznoraznih razloga nemaju baš puno vremena da se zezaju s tim, već im trebaju trenutni rezultati. Druga mana je činjenica da montažica nema nikakav protivteg i da postavljanje aparata i objektiva u različite položaje na nebu daje različite nivoe dizbalansa, koji automatski utiču na preciznost praćenja. Istok i zapad su katastrofa, ali najgori je zenit.

Posle svega jasno je zašto na minitreku koristim uglavnom pedeseticu ili nešto šire, izuzetno retko teleobjektiv i to isključivo 55-250 zato što je lak. Bilo kakvi L-ovi ne dolaze u obzir.

Međutim, nije to jedini astrotrek koji imam. Kad čovek kaže astrotrek onda se misli na celu jednu kategoriju malih ekvatorijalnih montaža, ali malo ko zna da naziv potiče od imena firme, tj njihovog proizvoda koji je postao sinonim za celu tu klasu: u pitanju je firma Astrotrack a model o kome je reč je TT320X. Sama ta montaža je mnogo veća od prethodne i u potpunosti je premijum izrade, a osim toga i nemoguća za naći na tržištu novih montaža jer se više ne proizvodi, proizvode se naslednici koji su mnogo veći, teži, komplikovaniji, a naravno i skuplji. Dati dve ipo hiljade funti za CEM montažu koja uz 5kg svoje težine nosi 10kg teleskopa - bez tegova, a pritom bez autogajdinga spada u najpreciznije montaže na svetu možda i nije puno, ali meni je trenutno puno, pa sam zato našao polovnu TT320X koju sam čekao godinama da se pojavi. Nova je bila oko 700-800e i platio bih to sad ovog momenta, uzevši u obzir performanse, ali se više ne proizvodi.

Dakle, jedina stvar koja vas može odvratiti od kupovine dobro očuvane, polovne montaže, vozila žena, desna štikla kraća - je redovna nemogućnost naći istu u oglasima. Drugim rečima, treba biti malo strpljiv.

 

Ukratko: ovo je oldtajmer koji nećete tako lako naći u oglasima, a u osnovi predstavlja klasično inženjersko remek-delo. Proizvođač garantuje 5 arcsec periodičnu grešku peak_to_peak u periodu od 5min. Poređenja radi, EQ6 Pro bez PEC u tipičnom slučaju bude 10-20 arcsec, ostale SW montaže standardno imaju još veću grešku, pojedine i po 40 arsec. U praksi svi znamo da se ekspozicije na nevođenim teleskopima ograničavaju na 30sec, vrlo često na ekliptici i kraće. 

Da zaključim: periodična greška za 5min je ispod jednog piksela na 200mm žižne daljine sa aparatom 5d2, za 7D je nešto iznad jednog piksela (tačne cifre su 0.75 i 1.13 piksela). Moja verzija ima i autogajding port, ali je to meni lično sa ovakvim performansama u potpunosti nepotrebno, pošto vrlo često preeksponiram nebo na pet minuta. Ovih 5 sekundi je u teoriji, a kako je u praksi, sledi opis.

Zapravo, veoma je teško postići te performanse u realnosti, pošto ima dosta ometajućih faktora za rešiti od kojih sama montaža i njene performanse praćenja najčešće nisu problem. Primer svega ispravno urađenog, dakle jedan jedini snimak sa 4min eksponiranja, 7D i 250mm žižne daljine:

 Isečak u 3x uvećanoj rezoluciji:

 

Dakle, pinpoint zvezde, zapravo malo kometolik ali to nema veze sa praćenjem već sa (minimalnim) decentriranjem, tako da je ovo bez gajdinga generalno više nego dobro. Objektiv 55-250 svakako nije nešto najbolje što se na tržištu može naći, nekad je perfektno centriran a nekad opako decentriran, sve u zavisnosti kako neka labava grupa elemenata legne pri promeni položaja iz horizontalnog u vertikalni. Problem je što tu decentriranost ne možete uočiti na ekranu aparata, noću, u gori zelenoj, nego tek kad krenete u obradu a onda je svakako kasno.

I nije taj objektiv jedini koji se tako ponaša, ali drugi put o tome... 

Za Astrotrek ključno je voditi računa o dve stvari i to su useveravanje i napon napajanja.

Za useveravanje imate polarni tražilac koji je osvetljen, za razliku od Minitrack-ovog. I nije samo to razlika, već i činjenica da su u njemu ucrtane pozicije Severnjače od 2000. do 2030. godine u obliku linije, zatim pozicije pomoćnih zvezda koje treba smestiti u svoje predviđene pravce radi veće preciznosti - mada ja to ne koristim, dovoljno je Medveda i Kasiopeju ispravno orijentisati. Tu je i položaj Sigme Oktanis za južnu hemisferu, a čist hedonizam je magnetno kačenje tražioca za svoj nosač. Taj klik ima veoma zaraznu prirodu i tera me da stalno stavljam i vadim isti i proveravam useverenje, što je u suštini i dobro a u praksi i neophodno.

Polarni tražioc je u praksi mnogo više user_friendly od Skywatcher tražilaca - ovde sam to (trapavo) fotografisao telefonom:

Rezultat dobrog useverenja je snimak na 250mm žižne daljine krop kamerom, iz koga se vidi da se hajdučki pristup isplati, biće moguće poharati komete i galaksije budući da je ovde izlaganje trajalo 6 minuta:

 

Uvećanje od (ponovo) 300% u centru otkriva oblik zvezda - izvin'te, ali ove performanse na 6min bez praćenja ne moja nego nijedna EQ6 neće moći nikada da dostigne. Zapravo nijedna Synta nije ni blizu ovoga, ali to je druga tema, te montaže su i zamišljene da rade sa praćenjem.

 

Namerno sam uvećao triput jer ta žižna daljina teleobjektiva onda u potpunosti ekvivalentna teleskopu 150/750. 

Poređenja radi, evo kako zaista radi EQ6 kad se svi snimci sa teleskopa, tridesetak njih, poklope. U pitanju je 15min eksponiranja gde se vidi da je useveravanje u suštini bilo dobro, jer zvezde osciliraju oko centralnog položaja. Neki snimci su i izbrisani zbog prevelike greške, verovatno možda oko polovine, tako da zato imamo rupe u položajima zvezda.

Iz snimka se vidi da je periodična i nasumična greška ovde dvadesetak piksela, što će reći oko 26 arksekundi. To je snimano na severu, u blizini NGC3147 koja je svega 17 stepeni udaljena od severnog pola, tako da će na Ekliptici situacija biti naravno 90/17=5.29, znači pet puta lošija.

Verujte mi da ne želite ni da zamislite tu grešku: dva arkminuta je dovoljno da planeta izađe iz vidnog polja na nekom većem uvećanju. Što se mene tiče, Astrotrek ima i bolje performanse nego što su mi potrebne, na f5.6 i pet minuta možete snimati u zenitu i na tamnom nebu, za nešto bliže horizontu je čak i to nepotrebno jer je naprosto previše svetla za neki uobičajeni rad.

Stvari na koje treba obratiti pažnju su:

1) Useveravanje.

2) napon,

3) useveravanje,

4) potrebno je dobro useveriti,

...a vredi napomenuti i da nema ničega bez dobrog useveravanja.

U praksi sve komponente koje sam sklopio rade drugačije nego na papiru, na papiru je sve tipičan overkill. Tripod je Manfrotto 055, čiji je kapacitet nominalno toliki da može da nosi manju ekvatorijalnu glavu montaže (recimo EQ3) i neki refraktor na njoj. Glava na tripodu koju imam je neka gigantska kugla deklarisana na 15kg nosivosti, marka je Triton ali je to realno nebitno pošto se to od strane kosooke braće proizvodi po specifikacijama i onda se brendira ko kako želi, mogao bih da naručim kuglu da mi naprave i da se zove Milan, kad bih bio toliko dokon.

Papir trpi sve (pa i specifikacije), tako da nakon useveravanja kugle, što je svojevrsni mazohizam sam po sebi, ostaje pitanje koliko to useveravanje traje. A odgovor je - vrlo malo, možda par minuta. Onda glava malo ali primetno potone, useveravanje se izgubi i prvi simptom je da praćenje ne funkcioniše, odnosno zvezde su trejlovane. Za ovo u žargonu fotografi kažu da glava "žvaće".

Nije reč dakle ni o kakvom kapacitetu već o preciznosti. Može da se kupi tzv geared head, ekstremno precizna fotografska glava koja se pomera, kao što joj naziv i kaže, ručno pomoću zupčanika (kao jeftine EQ montaže), ali je preskupa i nedovoljne nosivosti, tako da to otpada (pirotski mentalitet, neću da samo glavu platim koliko bi koštala neka ekvatorijalna montaža). Isprobao sam i ostale glave koje imam (Manfrotto trosmerna, onda mala kugla Kulmann) ali sve je isto, uvek malo tražilac potone i Severnjača otpliva gore u odnosu na svoj definisani položaj. Razlog bi mogla da bude termika na mrazu, glave se skupljaju kao i sve drugo kako temperatura pada, a možda ulogu igra i gravitacija. Ovde pomaže redovna kontrola nakon svakog pomeranja fotoaparata, tj usmeravanja i fokusiranja. Drugi trik koji treba primenjivati je vrlo koristan, naročito na ravnoj podlozi tipa asfalt, beton: tripod treba tako orijentisati da jedna od tri noge bude usmerena tačno ka severu. Nakon toga nogu treba otkočiti i milimetarski precizno možete ceo setap podizati i spuštati i tako Severnjaču brzo vratiti u pravu poziciju - podrazumeva se da ste prethodno veoma precizno već jednom useverili.

Ovo ume na mekšim podlogama tipa trava ili blato da bude malo nezgodno i nedovoljno precizno, ali svaki pravi astrofotograf u gepeku ima kojekave daščice ili pločice na koje se stavljaju noge tripoda da ne bi lagano tonule tokom noći.

Dakle, žvakanje se da rešiti redovnom kontrolom i korekcijama. 

Što se napona tiče, montaža traži 12V i, pored gomile powerbank-ova koja prosečna kuća ima ja sam uspeo da nađem jedan jedini, ujedno i najstariji i najslabiji po kapacitetu, koji ima priključak da isporučuje traženi napon. Naravno, powerbank je 10 hiljada mAh i to bi trebalo da bude dovoljno za jedno celonoćno snimanje, ali u praksi na -5 ili niže, a po pravilu na vetru koji pingvine usmrćuje, ovo posle deset minuta ponovo postaje nemoguća misija. Zato sam bateriju izolovao i stavio u ranac koji je okačen na tripod. Imam USB_to_12V adapter, ali me mesecima mrzi da potražim priključak za upaljač kojim bi ovo pitanje rešio jednom za svagda. A mrzi me jer sve jednostavno radi, a kad radi, što reče Marfi, ništa ne diraj.

Ranac sa termoizolacijom se pokazao kao odlično rešenje na vetru, težina okačena ispod težišta tripoda efektivno smanjuje vibracije. Leti za termoizolacijom nije bilo potrebe.

 

Nosivost same montaže je deklarisana na 15kg i nikakvo balansiranje nije potrebno a ni predviđeno. U principu fotoaparat stoji na kugli na montaži (trebaju vam dve glave za slučaj da niste shvatili) u nekom svom više ili manje centralnom položaju, a kad je neki teži objektiv u pitanju kao npr 70-200 2.8L onda je olakšavajuća okolnost što se tripod ring nalazi na objektivu a ne na telu. U praksi kad se useveravanje uradi kako treba, ostaju oscilacije koje se mogu pripisati naletima vetra i onda greška bude obično u nasumičnim pravcima. Ako je greška uvek ista (po pravilu u RA osi) onda je u pitanju greška useverenja. Ukoliko greška ide u više pravaca, treba razmotriti vetar koji generalno duva u istom pravcu, ali često ima manje oscilacije.

Ukoliko nema vetra i useveravanje je OK, na dva minuta koliko najčešće snimam, obliku zvezda se nema šta prigovoriti: ovo je 4x uvećani isečak:

 

Čemu ili kome imamo da zahvalimo za ovakvu preciznost? Nisam inženjer (hajduk sam) ali ako pogledamo gde je usko grlo svake ekvatorijalne montaže onda su to puž, veliki RA zupčanik i zupčanici na motorima. Recimo da, ako EQ2/3 ima RA zupčanik od 8cm u prečniku, EQ6 9cm, a neki veliki opservatorijski raritet ima RA zupčanik od jednog metra; pod uslovom da je ista preciznost izrade zupčanika, ko će imati najveću preciznost pri praćenju?

Pa naravno, zupčanik najvećeg prečnika će imati najmanju periodičnu (i svaku drugu) grešku i to će biti proporcionalno prečniku, da zanemarimo druge delove tipa motori i njihovi zupčanici. Metarski RA zupčanik na nekoj ogromnoj montaži viktorijanskog refraktora će biti superioran. E sad sedite, udahnite duboko - prečnik RA zupčanika na Astrotreku iznosi jedan metar. Tačnije isečak kruga po kome radi motor je poluprečnika oko pola metra i zato imamo veliku preciznost u ovako malom pakovanju, i zato on može da prati samo dva sata, nakon čega sledi pištanje alarma i, posle nekoliko minuta ignorisanja automatsko premotavanje na početnu poziciju. Što se mene tiče, više od dva sata sa ovom opremom nemam ni nameru ni potrebu bilo šta da eksponiram.

Na kraju, da li bih ovu montažu preporučio?

Samom sebi svakako, šteta je samo što je pre nisam ulovio. Drugima, pa to zavisi, ko ima ovako specifične potrebe kao ja onda da. Montaža je mala, laka, brzo se postavlja. Može da nosi teleobjektiv ili manji teleskop do možda 400mm žižne daljine, mada ako nešto pođe naopako nemojte da krivite mene. Mnogo problema tu mogu da naprave neadekvatne glave i tripodi, ali Astrotrack bi verovatno bio poslednji uzrok tih problema.

Mana je što nema goto funkciju, mada to sa širokougaonim instrumentima nije nikakav problem, i što preciznost useveravanja i usmeravanja može tražiti akrobatiku. U svakom slučaju, ništa ne sprečava pravog astrofotografa da, dok velika montaža i teleskop snimaju, astrotrek i teleobjektiv paralelno snimaju još nešto. Brena je Brena, al dvaput je dvaput.