BIĆE JOŠ DANA ZA MEGDANA

Ima ona pesma Zdravka Čolića "Rodi me majko sretnog". A nastavak narodne poslovice ide u stilu "...pa me baci u blato".

Kad sam se pojavio na zbornom mestu u Frankoniji, na brežuljku tridesetak kilometara od Nirnberga odakle obično snimam, pored sela čije ime ne umem ni da izgovorim a kamoli da zapamtim pa zato imam memorisano kao zvezdicu na mapama -  očekivao sam mirnu i vedru noć, malo hladniju, i priliku da snimam nešto oko Oriona recimo. Nadmorska visina je 417m, nebo u zenitu Bortle 4 (21.49mag/arcsec kaže internet) i nije bitno nebo u zenitu koliko činjenica da na okolnim horizontima nema u blizini LP kupola većih gradova. Primera radi, Letenka je na sličnoj nadmorskoj visini ali nešto slabija u zenitu (21.16mag/arcsec) i sveukupno dosta lošija jer je na severu ogromna kupola Novog Sada, a na jugu nešto manje svetli Beograd. A svi znamo da je Letenka zapravo dobra lokacija uzevši u obzir šta se nudi prosečnom astrofotografu u Srbiji.

U momentu dok sam izlazio iz auta instinktivno sam pogledao unazad, prema severu. U jednoj sekundi sam shvatio situaciju: nebo je bilo tamnocrveno čak i za moje neadaptirane oči. 

A ja, koji obično nosim sve što mi treba, danas imam samo jedno telo (i to krop) i jedan teleobjektiv. Jedan pametan čovek jednom reče: "Amerikanci kad pođu u rat ponesu sve. I obično pobede". Zašto je to tako, kad auto ima nosivost da nosi sve što sam ikada od fotoopreme posedovao, ne znam. Smatrao sam da mi ništa drugo neće biti potrebno. U tom smislu sve naredne fotke su morale biti snimljene sa 7D, na 70mm žižne daljine i f2.8.

Nebitno, na horizontu su Rusi u orbiti izgleda detonirali hidrogensku bombu.

 Sledi snimak crvene emisije, malo sam u obradi promenio balans bele da bih dobio više detalja:

 

Većina ostalih snimaka koji slede su sa originalnim WB podešenim na daylight, u suštini to je i ono što će prosečno ljudsko oko videti kad su u pitanju najsnažnije geomagnetskske erupcije. Aurora može da bude toliko sjajna da aktivira receptore za boje kod čoveka, a na tamnim lokacijama može da baca i senke.

I upravo se to dogodilo, boje i senke su tu, sever je u narednih nekoliko minuta eksplodirao i ja nisam verovao čemu prisustvujem.

 

Ovo je približno ovako izgledalo, mada je fotoaparat zabeležio nešto sasvim drugačije: na 15sec i ISO1600 je skoro sve na granici da bude preeksponirano. Dakle moj posao u obradi je bio da boje i svetle i tamne tonove dovedem u red, evo poređenja originalnog i obrađenog snimka, originalni je gore:

 

Balans bele, kao što napomenuh, nije menjan - ovo se otprilike ovako nekako i videlo po mom subjektivnom utisku. Počeo sam da na brzinu kadriram i okidam, nisam imao vremena da iz auta izvadim daljinski okidač tako da su mnoge fotke na početku bile pomalo strešene. Kasnije sam se setio i uključio okidanje odloženo za dve sekunde što je stabilizovalo oblik najsjajnijih zvezda, koje sad nisu imale brkove. Nisam smatrao da treba da napravim dva koraka do auta, uzmem daljinski i okidam kao čovek - to znači gubitak od možda 30-60sec.

Jedina mana je što u 70mm na kropu veoma malo toga može da stane.

 

Sve ovo je u praksi bilo veoma fascinantno i fotografije ne mogu da prenesu ni 10% utiska. A da bih neke scene učinio evidentnijim, menjan je WB, ovde je konkretno spušten na najnižu vrednost da bi se napravila separacija između crvene i plave komponente:

 

Nakon nekoliko minuta erupcija je ponovo buknula, sledeći snimak je zapravo zatamnjivan u obradi:

 

Dva potpuno istovetno obrađena snimka nastala u razmaku od 15 sekundi prikazuju blage oscilacije u crvenoj emisiji; levi snimak je malo sjajniji.

 

Erupcija se pojačavala na svakih 5-10min i smanjivala, i tako u nekoliko ciklusa. Sve obično počinje na istočnom i zapadnom horizontu gde se pojavljuje žutozelena emisija. Inače moram da napomenem da su se sve boje jasno videle, najverovatnije zbog dva faktora: nalazim se na vrlo tamnom mestu gde nema Meseca i sama aurora je prilično silovita.

Dakle, ovako počinje na zapadu...

 ...a ovako na istoku:

 

Vrlo brzo se cela predstava sa severnog horizonta približava meni odnosno zenitu na mestu na kome sam. Ko je baš maštovit (kao ja, jelte) ovo može da ga podseća na tzv creeping barrage, artiljerijsku taktiku iz Prvog svetskog rata. Naime, linija na kojoj dejstvuje artiljerija se pomera unapred za po 50-100m tako da pešadija može prilično zaštićeno da napreduje. Ili može da ga podseća na wallcloud kod većih oluja, naročito klasičnih superćelija.

Brzina kojom se sve dešava je velika, strukture nastaju, menjaju se i nestaju u roku od nekoliko sekundi, sve podseća na lasere u zadimljenoj diskoteci. Kad god bi došlo do zenita ja sam ostavljao fotoaparat i, otvorenih usta, uživao u spektaklu. Ionako sa 70mm žižne daljine to nikako neće moći da bude snimljeno. Zapravo ovo je ključna razlika između fotografa početnika i nekog ko je malo duže u tim vodama: kad znaš da nešto ne ide, batali, nemoj sumanuto da škljocaš, uživaj u trenutku jer - biće još dana za megdana. 

Na istoku sam zapazio crvenu traku:

 

Sjajna traka kod aurore se u zadnjih desetak godina naziva STEVE, što je, imajući u vidu prekoatlantsku opsesiju imenovanja svega i svačega akronimima i skraćenicama, trebalo da označava "Strong Thermal Emission Velocity Enhancement". Imate na netu dosta fotografija ovog fenomena, a da li je ovo STEVE, pa nije. Steve se prostire u smeru istok-zapad, praktično horizontalno, a preovlađuje mišljenje da to uopšte nije aurora već jednostavno tok plazme. Ovaj gore zrak na istoku je usmeren prema zenitu i nema dakle nikakve veze sa sa fenomenom STEVE.

U međuvremenu istok:

 

Pogled malo iznad horizonta otkriva ključnu razliku između aurore i oblaka koji su osvetljeni svetlosnim zagađenjem: kroz auroru se zvezde i dalje vide.

 

Pošto od astrofotografije nema ništa, krenuo sam kući da bih uzeo pravi aparat (5D2) i pravi objektiv (17-40), svesno žrtvujući 30-60 minuta najbolje akcije, jer, biće još dana za megdana... U međuvremenu se geomagnetska aktivnost, logično, smanjila a ja sam iz gradskih uslova sa jednog vidikovca ipak uspeo nešto da snimim: celo nebo je na severu obojeno u crveno i to nema veze sa svetlosnim zagađenjem.

Da li će u rukama Mandušića Vuka petarda da da bolje rezultate? 

To je u suštini veliko pitanje. Nije samo poenta svetlijeg neba, tamnijeg objektiva (f4 prema f2.8 je tačno duplo manje svetlosti) nego i činjenice da se erupcija sasvim povukla. Međutim, što bi rekao Dart Vejder "If you only knew the power of the dark side...", dakle bez obzira na slabije uslove od RAW snimka se kod FF aparata može dosta više izvući u obradi. 

Originalni RAW i obrađeni, promenjen WB i selektivno naglašene crvena i zelena emisija:

 

To je sve još uvek u okviru Kp8, koliko je stajalo na aplikaciji na telefonu. Pogled prema zenitu otkriva koliko je u suštini moguće rastegnuti fajl čak i na ISO3200 - sve prethodne fotografije su snimljene na ISO1600. Tu obradu na 7D čovek može samo da sanja. 

Hvala ujedno i ledenom vetru na -5C zbog koga senzor radi kao da je jedno dvadesetak godina mlađi.

 

Nakon ponoći se erupcija smanjila i bilo je vreme da se ode kući, a pred zoru je eksplodiralo još jače na Kp9, ali ja sam to blaženo prespavao. Kao što rekoh, biće još dana...