URAN MEĐU GALAKSIJAMA
Na granici između sazvežđa Ribe i Kit nalazi se omanja grupa galaksija. Zapravo, dve grupe: jedna je formirana oko NGC182 i nju čine zbijenije male i udaljenije galaksije. Drugu, mnogo širu grupu čine galaksije okupljene oko NGC193 i NGC194 koje su i najsjajniji predstavnici ovog malog jata.
Bilo kako bilo, gomila galaksija koja je ovde na slici može samo grubo da se definiše u prostoru posmatrano sa Zemlje. Za većinu galaksija tačne udaljenosti nisu poznate već samo dijametar i crveni pomak (što može samo vrlo okvirnu procenu da da na ovako malim udaljenostima); za par najvećih galaksija se zna da su oko 150-200 miliona svetlosnih godina.
Reč je o uglavnom malim galaksijama različitog oblika, najviše je lentikularnih i spiralnih. Tri najsjajnije zvezde u kadru su redom: dole levo 7.5mag (bela); u sredini i malo desno 6.5mag (žuta) i gore desno najsjajnija zelena zvezda sa 5.7 magnitudom. Ali čekaj, zeleno nije zvezda...
U pitanju je planeta Uran koju je mnogo ljudi posmatralo i nikom ništa; Flamsteed je čak klasifikovao kao zvezdu 34 Tauri. Sve do Herschell-a (treba mu podići spomenik za sve što je učinio za astronomiju) koji se odlikovao sistematičnošću i upornošću.
Herschell je, za razliku od ostalih tadašnjih astronoma, posedovao za ono vreme vanserijske teleskope. I nije oklevao da ih upotrebi do samih granica: Uran je uočio na uvećanju od 227 puta. Nakon toga je vršio posmatranja na 500 i 1000x i oblik novootkrivenog objekta se nikako nije uklapao u zvezdu. Naime, Herschell je znao da je zvezda na bilo kom uvećanju upravo to - mali tačkoliki objekt okružen difrakcionim prstenovima čije se dimenzije smanjuju sa aperturom i to je to. Zvezde nikad ne mogu da budu loptice.
Komete sa druge strane neproporcionalno uvećavaju svoj dijametar kako dižemo uvećanje. Tačnije sve više detalja se zapaža; oko jezgra koma i rep (ako ga ima) sasvim sigurno kometu pretvaraju u mali oblačak na velikim uvećanjima. I u samom startu on je pomislio da je otkrio kometu bez repa. Doduše, nije eliminisao ni planetu: planete su negde između zvezda i kometa, odnosno proporcionalno rastu njihovi diskovi kako raste uvećanje.
Kako je samo bilo teško prihvatiti činjenicu da je otkrivena nova planeta, kad niko nikad nije ni nagovestio da neotkrivene planete možda postoje. U stvari, poslednji koji je nagovestio vrlo brzo nakon toga je završio na lomači (Giordano Bruno).
Za razliku od otkrivača Urana ja nemam ni teorijske šanse da posmatram ovu planetu na tolikim uvećanjima, bez obzira što je omiljen Herschell-ov teleskop bio iste aperture kao moj (150mm). Ovde ćete samo primetiti boju planete i to je to. I upravo zbog toga je Herschell nakon ovog otkrića momentalno dobio nacionalnu penziju (što ja, jelte, nisam).
Slika je sklopljena iz 28 poluminutnih ekspozicija, obrada Iris i PS CS3.
Bilo kako bilo, gomila galaksija koja je ovde na slici može samo grubo da se definiše u prostoru posmatrano sa Zemlje. Za većinu galaksija tačne udaljenosti nisu poznate već samo dijametar i crveni pomak (što može samo vrlo okvirnu procenu da da na ovako malim udaljenostima); za par najvećih galaksija se zna da su oko 150-200 miliona svetlosnih godina.
Reč je o uglavnom malim galaksijama različitog oblika, najviše je lentikularnih i spiralnih. Tri najsjajnije zvezde u kadru su redom: dole levo 7.5mag (bela); u sredini i malo desno 6.5mag (žuta) i gore desno najsjajnija zelena zvezda sa 5.7 magnitudom. Ali čekaj, zeleno nije zvezda...
U pitanju je planeta Uran koju je mnogo ljudi posmatralo i nikom ništa; Flamsteed je čak klasifikovao kao zvezdu 34 Tauri. Sve do Herschell-a (treba mu podići spomenik za sve što je učinio za astronomiju) koji se odlikovao sistematičnošću i upornošću.
Herschell je, za razliku od ostalih tadašnjih astronoma, posedovao za ono vreme vanserijske teleskope. I nije oklevao da ih upotrebi do samih granica: Uran je uočio na uvećanju od 227 puta. Nakon toga je vršio posmatranja na 500 i 1000x i oblik novootkrivenog objekta se nikako nije uklapao u zvezdu. Naime, Herschell je znao da je zvezda na bilo kom uvećanju upravo to - mali tačkoliki objekt okružen difrakcionim prstenovima čije se dimenzije smanjuju sa aperturom i to je to. Zvezde nikad ne mogu da budu loptice.
Komete sa druge strane neproporcionalno uvećavaju svoj dijametar kako dižemo uvećanje. Tačnije sve više detalja se zapaža; oko jezgra koma i rep (ako ga ima) sasvim sigurno kometu pretvaraju u mali oblačak na velikim uvećanjima. I u samom startu on je pomislio da je otkrio kometu bez repa. Doduše, nije eliminisao ni planetu: planete su negde između zvezda i kometa, odnosno proporcionalno rastu njihovi diskovi kako raste uvećanje.
Kako je samo bilo teško prihvatiti činjenicu da je otkrivena nova planeta, kad niko nikad nije ni nagovestio da neotkrivene planete možda postoje. U stvari, poslednji koji je nagovestio vrlo brzo nakon toga je završio na lomači (Giordano Bruno).
Za razliku od otkrivača Urana ja nemam ni teorijske šanse da posmatram ovu planetu na tolikim uvećanjima, bez obzira što je omiljen Herschell-ov teleskop bio iste aperture kao moj (150mm). Ovde ćete samo primetiti boju planete i to je to. I upravo zbog toga je Herschell nakon ovog otkrića momentalno dobio nacionalnu penziju (što ja, jelte, nisam).
Slika je sklopljena iz 28 poluminutnih ekspozicija, obrada Iris i PS CS3.
Коментари
Постави коментар