NEBESKA LOBANJA
U sazvežđu Kit (Cetus) se nalaze neki manje poznati ali jednako interesantni nebeski objekti. U prvom redu tu je ova planetarna maglina, odnosno NGC246. Na većim uvećanjima u većim teleskopima nekog je oblik podsetio na lobanju i tako je eksplodirao naziv na internetu. Ja lično ne vidim sličnost, verovatno zato što sam imao jako loše nebo koje sakriva gomilu finijih detalja.
U suštini pronalaženje "nevidljivog" objekta je nešto što se radi pomoću detaljnih karata odnosno atlasa; danas pomoću planetarijum softvera. Bolje ekvatorijalne montaže poseduju goto sistem pa je sve to još brže.
Dakle, krajem oktobra nešto pre ponoći se na jugu nalazi sazvežđe Cetus, na 30 stepeni visine nad horizontom je zvezda Beta Ceti i ona je početni orijentir budući da je relativno sjajna (druga magnituda). Tačno 6 stepeni iznad nje je objekt koji tražimo; sa 25mm okularom u mom teleskopu to je oko četiri vidnih polja. Na osnovu rasporeda zvezda vrlo brzo se nalazi region koji tražim i sledi probna ekspozicija od 30sec i ISO3200. Na probnoj slici se lako uočava magličasti objekt i to je to, jelte.
Kao što se i vidi planetarna maglina NGC246 nije neki baš lak objekt osim ukoliko nemate zaista dobru lokaciju. A ja je nisam imao...
Ukupno 48x30sec, ISO1600, eos 20d i teleskop reflektor 150/750.
Stvar koja je jako bitna je fokus. A pomeranje fokusa usled pada temperature je dobro poznat fenomen, pogotovo kod bržih sistema kao što je f5. Pošto sam zadao parametre i otišao ko zna gde, ispostavilo se da je najveći broj snimaka van fokusa. Najgori primer:
To je isečak u originalnoj rezoluciji, bez ikakve obrade. Sledi finalna obrada:
Na pretodnoj možete da vidite da su zvezde male krofnice sa rupom u sredini - tako newtonian reflektor renderuje bokeh. U obradi sam zvezde selektovao i primenio filter minimum a potom umekšao ivice. Time se malo ublažava problem sa fokusom.
Eto, jedno za nauk: proveravati fokus na svakih pola sata.
Što se tiče ovih objekata, za Skull nebulu (NGC246) se zna da je još nazvana i Pac-Man nebula; planetarna maglina čiji je autor beli patuljak u centru, magnitude 12. Ta zvezda je, inače, dvojna sa separacijom od 3.8" što je teorijski u dometu mog teleskopa, ali samo teorijski. Separacija je nešto više od dva piksela na 20d, ali uzevši u obzir fokus, vođenje i atmosferu (tim redosledom) skoro nemoguć zadatak.
Ukupan sjaj magline je oko 8mag, dakle, relativno sjajna - ali pošto je taj sjaj razmazan po velikoj površini onda je maglina zapravo vrlo tamna i teška za uočavanje. Ovde se jako lepo vidi razlika između termina "površinski sjaj" i "ukupni sjaj". Udaljenost do ove magline je od 1600 svetlosnih godina do 2100 koliko je izmereno u projektu HIPPARCOS.
Ovo je interesantno ako se pogleda udaljenost do sledećeg objekta sa slike, tj do galaksije NGC255 a ona je udaljena 70 miliona svetlosnih godina, ali na osnovu projekcije izgleda na prvi pogled slično kao NGC246. Možemo zamisliti koliko je to stvaralo iluziju starim vizuelnim astronomima pre vek ili dva koji o ovim distancama nisu imali pojma.
U suštini pronalaženje "nevidljivog" objekta je nešto što se radi pomoću detaljnih karata odnosno atlasa; danas pomoću planetarijum softvera. Bolje ekvatorijalne montaže poseduju goto sistem pa je sve to još brže.
Dakle, krajem oktobra nešto pre ponoći se na jugu nalazi sazvežđe Cetus, na 30 stepeni visine nad horizontom je zvezda Beta Ceti i ona je početni orijentir budući da je relativno sjajna (druga magnituda). Tačno 6 stepeni iznad nje je objekt koji tražimo; sa 25mm okularom u mom teleskopu to je oko četiri vidnih polja. Na osnovu rasporeda zvezda vrlo brzo se nalazi region koji tražim i sledi probna ekspozicija od 30sec i ISO3200. Na probnoj slici se lako uočava magličasti objekt i to je to, jelte.
Pa nije; magličasta pufnica je jezgro susedne galaksije NGC255. Detalji magline NGC246 se nalaze pola stepena južno, pa o tome treba voditi računa prilikom kadriranja. Sama lobanja se prvi put pojavljuje tek nakon stakiranja u Irisu, prethodno se na tom mestu vidi samo nekoliko sjajnijih zvezdica. Nakon rastezanja u PS-u dobija se finalni rad:
Ukupno 48x30sec, ISO1600, eos 20d i teleskop reflektor 150/750.
Stvar koja je jako bitna je fokus. A pomeranje fokusa usled pada temperature je dobro poznat fenomen, pogotovo kod bržih sistema kao što je f5. Pošto sam zadao parametre i otišao ko zna gde, ispostavilo se da je najveći broj snimaka van fokusa. Najgori primer:
To je isečak u originalnoj rezoluciji, bez ikakve obrade. Sledi finalna obrada:
Na pretodnoj možete da vidite da su zvezde male krofnice sa rupom u sredini - tako newtonian reflektor renderuje bokeh. U obradi sam zvezde selektovao i primenio filter minimum a potom umekšao ivice. Time se malo ublažava problem sa fokusom.
Eto, jedno za nauk: proveravati fokus na svakih pola sata.
Što se tiče ovih objekata, za Skull nebulu (NGC246) se zna da je još nazvana i Pac-Man nebula; planetarna maglina čiji je autor beli patuljak u centru, magnitude 12. Ta zvezda je, inače, dvojna sa separacijom od 3.8" što je teorijski u dometu mog teleskopa, ali samo teorijski. Separacija je nešto više od dva piksela na 20d, ali uzevši u obzir fokus, vođenje i atmosferu (tim redosledom) skoro nemoguć zadatak.
Ukupan sjaj magline je oko 8mag, dakle, relativno sjajna - ali pošto je taj sjaj razmazan po velikoj površini onda je maglina zapravo vrlo tamna i teška za uočavanje. Ovde se jako lepo vidi razlika između termina "površinski sjaj" i "ukupni sjaj". Udaljenost do ove magline je od 1600 svetlosnih godina do 2100 koliko je izmereno u projektu HIPPARCOS.
Ovo je interesantno ako se pogleda udaljenost do sledećeg objekta sa slike, tj do galaksije NGC255 a ona je udaljena 70 miliona svetlosnih godina, ali na osnovu projekcije izgleda na prvi pogled slično kao NGC246. Možemo zamisliti koliko je to stvaralo iluziju starim vizuelnim astronomima pre vek ili dva koji o ovim distancama nisu imali pojma.
Коментари
Постави коментар