PRVI (JUTARNJI) POGLED NA KOMETU R1 LOVEJOY
Još se nije stišala bura oko "komete veka" (S1 ISON) koju su novinari burno najavljivali, za razliku od večito umerenijih astronoma. Procene su bile i ovakve i onakve, uglavnom spektakularne, ali se kometica potpuno istopila u perihelu odnosno u momentu najbližeg prilaska Suncu.
To uopšte nije čudno imajući u obzir da je ISON prišla isuviše blizu, odnosno ispod 2 miliona kilometara od površine Sunca (tačnije kometa je bila oko 80 puta bliža Suncu nego naša planeta). Blizina zvezde utiče na pojavu repa tako što visoke temperature učine da komete "proključaju" i prašina i jezgro doslovce počnu delom da isparavaju. Rep je, dakle, jednim delom gas a drugim delom prašina - veoma često se desi da se rep vidljivo razdvoji na te dve komponente.
Kod ove druge komete (R1 Lovejoy) putanja je znatno drugačija i ona prilazi Suncu "samo" 120 miliona kilometara, otprilike do distance koja je između Zemljine i Venerine putanje oko Sunca. Logično je da niko ne očekuje ni spektakl a ni rasturanje ove komete.
Terry Lovejoy je Australijanac koji se u slobodno vreme bavi pretragom neba i otkrivanjem neotkrivenih kometa i asteroida. Do sad je već otkrio četiri komete a imajući u vidu posvećenost, sigurno neće ostati na tome.
Oprema kojom on radi sigurno ne spada u sam vrh: koristi relativno mali Schmitt-Cassegrain teleskop (20cm aperture) ali i vrlo osetljivu monohromatsku CCD kameru. Estetika je u drugom planu kad treba izvući krajnje male i beskontrastne objekte iz pozadine prepune termičkog šuma.
Nakon 22. decembra kometa će proći tačku najbližu Suncu i postepeno se udaljavati van našeg dometa. Verovatno će biti mnogo spektakularnija nego sada (opet zahvaljujući prženju) a vidljivost bi mogla da potraje par meseci. Jako je bitno (bar nama ovde) da će R1 Lovejoy ostati na severnoj hemisferi.
Fotografisanje ovakvih pojava ne zahteva nužno teleskope, ekvatorijalnu montažu i druga specijalizovana čudesa. Za ovu sliku dovoljan je bio tripod, eos 40d i objektiv helios 44; dakle sve same relativno dostupne stvari. Jedina stvar koja je malo bitnija je know-how, tj obrada.
Prvo je snimljeno 20 frejmova na f2.8, ISO1600 i dužine po 13sec. Redukcija šuma je bila isključena i cilj je bio što brže snimiti sve snimke, bez ikakve pauze sem jedne sekunde da aparat upiše na karticu. Ovo je iz razloga što se nebo tj zvezde jako brzo kreću; na 58mm žižne daljine i 13sec to je itekako vidljivo na 100% uvećanju. Zapravo, ovde su zvezde kratke crtice ali sve je stvar kompromisa budući da se radi sa fiksnog tripoda.
Sad nastupa magija: stakiranje sam obavio u DSS-u, jako korisnom programu kad treba nešto na brzinu odraditi. Postupak je krajnje jednostavan: open picture files > check all > registered checked pictures > stack checked pictures. Nakon toga na finalnom fajlu možete podešavati krivulje, boje, saturaciju a možete i snimiti fajl po defaultu što svakako nije greška. U principu ovako snimljen 16b TIFF je odlična baza za dalji rad u PS-u.
A u PS-u se treba malo pozabaviti pozadinom tj zemljom: relativno je tamna i šumovita na pojedinačnim snimcima. Zato treba uzeti 4 posebna snimka i postaviti ih jedan iznad drugog kao layere. Transparenciju podesite odokativno, npr po 25% tako da svi slojevi daju ujednačeni doprinos finalnoj slici. Flatten image i sad imate zemlju sa mnogo manje šuma (tj isti je statistički ujednačen) i možete to malo više da pritegnete u obradi nego pojedinačnu fotku.
Kako ćete sad da uklopite prvu sliku (nebo; stack iz DSS-a) sa drugom (zemlja; preklopljene 4 komada iz Photoshopa) ostavljam vama. Ako razmišljate o ovakvim snimcima ne sumnjam da već posedujete takve osnove iz obrade fotografije :-)
Drugi snimak je 20x15sec, Tamron 17-50 @ 2.8, 35mm, ISO1600. Ovde je moglo i malo duže da se pusti jer na 35mm zvezde opisuju manje kružnice nego na 58mm. Naravno da je obrada ista kao i prethodna; s tim da se finalno rastezanje krivulja podrazumeva. Sve ove slike u samom startu su debelo podeksponirane i to je normalno u astrofotografiji - za lepo eksponiran histogram bi nam trebale 3-4 puta duže ekspozicije a toga nema bez ekvatorijalne montaže sa praćenjem.
Na prvoj slici imate pogled na kometu iz ravnice a druga je sa brda; magle su pritom ostale dole. Takođe na prvoj levo od komete se vidi mala mrljica - to je najveće zbijeno jato vidljivo sa naše hemisfere, M13. U oba slučaja je pogled jutarnji a ostaje da se vidi kako se kometa ponaša uveče u sumrak. To ću saznati kad se pun Mesec bude malo sklonio sa pozornice.
To uopšte nije čudno imajući u obzir da je ISON prišla isuviše blizu, odnosno ispod 2 miliona kilometara od površine Sunca (tačnije kometa je bila oko 80 puta bliža Suncu nego naša planeta). Blizina zvezde utiče na pojavu repa tako što visoke temperature učine da komete "proključaju" i prašina i jezgro doslovce počnu delom da isparavaju. Rep je, dakle, jednim delom gas a drugim delom prašina - veoma često se desi da se rep vidljivo razdvoji na te dve komponente.
Kod ove druge komete (R1 Lovejoy) putanja je znatno drugačija i ona prilazi Suncu "samo" 120 miliona kilometara, otprilike do distance koja je između Zemljine i Venerine putanje oko Sunca. Logično je da niko ne očekuje ni spektakl a ni rasturanje ove komete.
Terry Lovejoy je Australijanac koji se u slobodno vreme bavi pretragom neba i otkrivanjem neotkrivenih kometa i asteroida. Do sad je već otkrio četiri komete a imajući u vidu posvećenost, sigurno neće ostati na tome.
Oprema kojom on radi sigurno ne spada u sam vrh: koristi relativno mali Schmitt-Cassegrain teleskop (20cm aperture) ali i vrlo osetljivu monohromatsku CCD kameru. Estetika je u drugom planu kad treba izvući krajnje male i beskontrastne objekte iz pozadine prepune termičkog šuma.
Nakon 22. decembra kometa će proći tačku najbližu Suncu i postepeno se udaljavati van našeg dometa. Verovatno će biti mnogo spektakularnija nego sada (opet zahvaljujući prženju) a vidljivost bi mogla da potraje par meseci. Jako je bitno (bar nama ovde) da će R1 Lovejoy ostati na severnoj hemisferi.
Fotografisanje ovakvih pojava ne zahteva nužno teleskope, ekvatorijalnu montažu i druga specijalizovana čudesa. Za ovu sliku dovoljan je bio tripod, eos 40d i objektiv helios 44; dakle sve same relativno dostupne stvari. Jedina stvar koja je malo bitnija je know-how, tj obrada.
Prvo je snimljeno 20 frejmova na f2.8, ISO1600 i dužine po 13sec. Redukcija šuma je bila isključena i cilj je bio što brže snimiti sve snimke, bez ikakve pauze sem jedne sekunde da aparat upiše na karticu. Ovo je iz razloga što se nebo tj zvezde jako brzo kreću; na 58mm žižne daljine i 13sec to je itekako vidljivo na 100% uvećanju. Zapravo, ovde su zvezde kratke crtice ali sve je stvar kompromisa budući da se radi sa fiksnog tripoda.
Sad nastupa magija: stakiranje sam obavio u DSS-u, jako korisnom programu kad treba nešto na brzinu odraditi. Postupak je krajnje jednostavan: open picture files > check all > registered checked pictures > stack checked pictures. Nakon toga na finalnom fajlu možete podešavati krivulje, boje, saturaciju a možete i snimiti fajl po defaultu što svakako nije greška. U principu ovako snimljen 16b TIFF je odlična baza za dalji rad u PS-u.
A u PS-u se treba malo pozabaviti pozadinom tj zemljom: relativno je tamna i šumovita na pojedinačnim snimcima. Zato treba uzeti 4 posebna snimka i postaviti ih jedan iznad drugog kao layere. Transparenciju podesite odokativno, npr po 25% tako da svi slojevi daju ujednačeni doprinos finalnoj slici. Flatten image i sad imate zemlju sa mnogo manje šuma (tj isti je statistički ujednačen) i možete to malo više da pritegnete u obradi nego pojedinačnu fotku.
Kako ćete sad da uklopite prvu sliku (nebo; stack iz DSS-a) sa drugom (zemlja; preklopljene 4 komada iz Photoshopa) ostavljam vama. Ako razmišljate o ovakvim snimcima ne sumnjam da već posedujete takve osnove iz obrade fotografije :-)
Drugi snimak je 20x15sec, Tamron 17-50 @ 2.8, 35mm, ISO1600. Ovde je moglo i malo duže da se pusti jer na 35mm zvezde opisuju manje kružnice nego na 58mm. Naravno da je obrada ista kao i prethodna; s tim da se finalno rastezanje krivulja podrazumeva. Sve ove slike u samom startu su debelo podeksponirane i to je normalno u astrofotografiji - za lepo eksponiran histogram bi nam trebale 3-4 puta duže ekspozicije a toga nema bez ekvatorijalne montaže sa praćenjem.
Na prvoj slici imate pogled na kometu iz ravnice a druga je sa brda; magle su pritom ostale dole. Takođe na prvoj levo od komete se vidi mala mrljica - to je najveće zbijeno jato vidljivo sa naše hemisfere, M13. U oba slučaja je pogled jutarnji a ostaje da se vidi kako se kometa ponaša uveče u sumrak. To ću saznati kad se pun Mesec bude malo sklonio sa pozornice.
Коментари
Постави коментар