24.12.2018.

NAJFINIJA CIGARA

Koja je najtanja galaksija u NGC katalogu? Da, najtanja vizuelno u smislu da je vidimo popreko, da gledamo paralelno u odnosu na njen disk?

Na početku beše Herschell-ov katalog (CN). On je prvi put objavio Katalog nebula i zvezdanih jata 1786. godine, da bi nakon dve dopune od po 1000 i 500 objekata taj katalog godine 1802 konačno brojao 2500 objekata.  William-ov sin, John je 1864. godine tu cifru značajno proširio na preko 5000 objekata, pa je takoreći porodični katalog porodice Herchell (William, Caroline & John Herschell) dobio naziv Opšti katalog (General Catalogue, GC). Četrnaest godina kasnije je Emil Dreyer objavio dopunu GC kataloga, a kad je ponovo hteo da dopuni katalog - sledio je vrlo praktičan predlog od strane Kraljevskog Astronomskog Društva: zašto da Dreyer ne napravi novi katalog ispočetka?

Katalog se upravo tako i zove: Novi Opšti Katalog (NGC). Dopunjeni objekti se obeležavaju sa IC (Index Catalogue) i to je otprilike sve ono bitno što se sa Zemlje može videti teleskopima u optičkom delu spektra. Sastavljanje originalnog NGC kataloga je za autora bio veoma veliki posao; on se pritom koristio svim mogućim teleskopima aperture od 50mm do 1.8 metara. Pa ipak nije bilo moguće sve proveriti; Dreyer je samo neke objekte uspeo lično da proveri pre svega u smislu korektno upisanog položaja. Velika većina objekata su otkrića i opisi drugih astronoma pa je stoga Dreyer katalog na neki način koncipirao kao otvoren; naknadne izmene opisa i položaja su bile moguće a često i poželjne, budući da je sam katalog u startu imao nekoliko grešaka. Lično mislim da je uspeh što je nekoliko, a ne nekoliko stotina.

Dakle, poenta celog ovog kataloga je da je nastao isključivo vizuelno. Nikakva konkretna merenja na pločama niti na CCD fotografijama nisu bila moguća; sve što tamo piše je isključivo lična procena osmatrača. Tako je danas itekako upadljivo da je Herschell dosta grešio u opisu dimenzija pojedinih galaksija iz prostog razloga što se to vizuelno nije moglo tačno proceniti kao što mi danas možemo sa fotografija.


Ovo je NGC5023, cigarolika galaksija otkrivena i opisana od strane Herschell-a 1787. godine čiji je odnos dimenzija frapantnih 9.3:1. Dobro, postoje i cigare sa manjim odnosom širine i dužine, ali recimo da ova itekako podseća na cigaru. A postoje i one sa većim odnosom, konkretno zvanični šampion je NGC100 (9.6:1) koju je otkrio Lewis Swift. Swift je onaj isti astronom koji je, osim preko 1200 nebula za NGC katalog, otkrio kometu 64P/Swift-Gehrels.

O NGC100 neki drugi put; zasad je jasno da ovakve galaksije imaju veliki značaj za proučavanje zvezdane evolucije. Mi zapravo kod NGC5023 možemo da vidimo poprečnu strukturu diska; u kombinaciji sa činjenicom da u toj galaksiji postoji 200 zvezda ispod magnitude 23.5mag (to je neka uobičajena granica manjih zemaljskih teleskopa), odnosno da ih ima 30 hiljada prebrojenih Hubble-om, ovo sve dovodi do zaključka da je ova galaksija idealna laboratorija. A u praksi to znači da možemo da napravimo struturalnu distribuciju zvezda imajući u vidu HR dijagram, na preseku galaksije. Ili to znači da se recimo ovim putem došlo do zaključka da zagrevanje od strane diska ima krucijalan značaj u nastanku zvezda koje vidimo van ravni galaktičkog diska.

Ali to nije sve što je ova galaksija dala istraživačima. Već duže vreme se zna da postoji izvesno "talasanje" u strukturi Mlečnog Puta, ali je novost činjenica da je zatalasana struktura po prvi put primećena i u nekim drugim galaksijama. Ovde je konkretno upotrebljen 2.5m teleskop Isaac Newton sa La Palme koji je sedamdesetih iz Istočnog Saseksa premešten na Kanarska Ostrva. Na stranu što je danas odavno izračunato da su prevoz i montaža/demontaža tolikog teleskopa koštali više nego da se isti takav nov proizvede i instalira na ostrvu La Palma - teleskop je zapravo veoma koristan u poređenju sa činjenicom da se prethodno nalazio u Kraljevskoj opservatoriji u parku pored jednog zamka, u naseljenom primorskom predelu nadmorske visine nekoliko desetina metara (koliko metara odgovor preciznije glasi... isto kao u Vodiču: 42). Kad su Španci upotrebili teleskop za snimanje ove galaksije (teleskop Isaac Newton vrlo simbolično ima i newtonian pored uobičajene cassegrain konfiguracije) ispostavilo se da je gorepomenuto talasanje veoma lako uočiti u plavom filteru a prati ga u stopu talasanje u crvenom opsegu. Pošto ove oscilacije ne obuhvataju starije (crvene) zvezde sasvim je logično zaključiti da se talasanje odvija isključivo u gasovitom medijumu. Ovo nema mnogo veze sa gravitacijom već ovi talasi imaju osobinu da budu stacionarni.

Naravno da nema govora da se ovako nešto snimi malim amaterskim teleskopom. Ja u suštini mogu da merim dimenzije galaksije i to je sve. Crno-beli snimak je moguće malo više rastegnuti od kolornog; razlog je bending senzora koji u različitim kanalima ima drugačiji obrazac. Rezolucija je originalna:


Ovde debljina najsjajnijeg dela diska oko jezgra iznosi po mom skromnom merenju oko 24 uglovne sekunde; ako uračunamo i najtamnije regione onda je najveći poprečni presek sa snimka očigledno negde oko 42 sekunde. To se okvirno slaže sa ruskim merenjima sa POSS snimaka i procenom od 0.8". Rusi su, dakle, to procenili na 48 sekundi a moje crnovrško nebo nije u principu nešto mnogo lošije od palomarskog. Nadmorska visina je jednaka visini naše Suve Planine, ako uračunamo da je San Dijego (1.3 miliona stanovnika na 80km distance) jednak Nišu (260 hiljada na 27km) onda bismo dobili veoma slične osmatračke uslove. Ja nažalost nisam imao priliku da sa vrha Suve Planine pogledam u noćno nebo uglavnom zbog činjenice da se tamo ne može stići autom - jedini način je mukotrpno četvoročasovno pešačenje; ali nebo sa Crnog Vrha ne bi trebalo da je mnogo lošije, pre će biti da su u pitanju nijanse.

11.12.2018.

LOV NA KOMETE I ŠAKALE

Zlatni šakal (Canis aureus) je jedina podvrsta šakala koja živi van Afrike. Dostiže do metar dužine i neverovatno podseća na metamorfozu lisice u vuka. Na osnovu genetskih ispitivanja se smatra da je srodniji američkom kojotu i našem sivom vuku, što pre svega znači da je krupniji od ostalih šakala. Ima tendenciju da prespava dan u jazbini i izlazi u lov u sumrak. Drži veliku teritoriju, vrlo je agresivan u odbrani iste, kao i u odbrani potomstva mada sukob sa čovekom izbegava. Osim vuka i čoveka nema prirodnih neprijatelja. Hrani se svim vrstama divljači, mada preferira sitniju.

Da, ima ga na Balkanu. U priličnom broju.

Kraj novembra je doneo neverovatno hladno vreme uz istočni vetar koji je donosio vazduh proizveden u Sibiru. Pritom je par dana bilo vedro i idealno za nešto snimiti na nebu. Na satelitskim mapama se videlo da je cela država vedra, seo sam u auto i krenuo prema Rtnju. Očekivao sam da ubodem neki kadar sa planinom i nekom od kometa u pozadini, ali nisam bio dovoljno dobro teorijski potkovan u meteorologiji - svuda je bilo vedro a na Čestobrodici i oko Rtnja oblaci od zemlje do kosmosa.

Mehanizam je sledeći: istočni vetar duva preko planinske prepreke, preskače je i pritom se penje na neku visinu koja je dovoljna da se taj vazduh ohladi i kondenzuje u oblake. To je mehanizam košave: visok pritisak nad Ukrajinom a istovremeno nizak nad Sredozemljem, koji posledično donosi jak istočni vetar iznad Srbije. U principu ovako sličan mehanizam važi i za anticiklonsku buru, koja se može smatrati za primorsku sestru košave: pojava oblaka koji naležu na vrhove obalskih planina se zove burna kapa. Upravo to sam video dok sam prilazio Rtnju, ali sam očekivao da se u zalazak Sunca svi vetrovi smire makar na kratko, i onda bi se oblaci verovatno istopili ili pretvorili u predivne lentikularise.

Obećanje - ludom radovanje. Umesto toga sam snimio Babu (planina istočno od Paraćina) dok u pozadini levo na horizontu vidite oblake iznad okoline Rtnja.


Sve što mi je preostalo je bilo da hitno promenim lokaciju. Krenuo sam u pravcu Beljanice gde nije bilo oblaka, pre svega je se ta planina pruža u pravcu istok-zapad, tako da je njen greben smešten uzduž vetra a ne popreko. Pritom sam morao brzo da stignem do ovog mesta jer se odatle pruža lep pogled na zapad, a ja sam imao ideju da snimim novootkrivenu kometu C/2018 V1 (Machholz-Fujikawa-Iwamoto) koja je uočena pre dvadesetak dana. Apsurdno, ali jedan Amerikanac i dva Japanca su uspeli, tim redosledom, da prvi uoče neku kometu pre robota. Izgleda da je bilo te večeri oblaka nad Havajima...

Problem je bio u tome što je kometa u smiraj dana bila jako nisko na zapadnom horizontu. Za snimanje je upotrebljena pedesetica ali... Pošto ona ima relativno usko polje (25x17 stepeni na kropu) moralo je jako precizno da se kadrira. A preduslov skoro svih neuspeha na terenu je nedovoljna priprema: ja blaženo nisam imao pojma sa te lokacije gde je pravac 258, odnosno koje brdo na horizontu gledano odatle treba da mi bude orijentir. Ovlaš pogled na mape mi je pokazao da treba da gledam pravac malo južnije od Jagodine, ali sam pogrešio za dvadesetak stepeni - orijentir je trebalo da bude repetitor na Crnom Vrhu. Stoga sam snimio prelep sumrak ali bez ikakve komete.


Neke neodređene ranije pretpostavke su da bi ova kometa trebalo da ima magnitudu između 4 i 5, ali je sasvim sigurno da je kometa zadnjih dana imala erupcije i skok sjaja tako da je sve moguće. Inače je praktično nemoguće tako sjajnu kometu ne registrovati pedeseticom zatvorenom na f2.8, doduše to bi išlo verovatno bez nekih spektakularnih detalja. Ono što nisam u tom momentu znao to je da je kometa sjaja između 8 i 9mag.

Nema veze, da baš ne potrošim vreme uzalud snimio sam izlazak druge komete iznad horizonta: 46P/Wirtanen. Snimljeno je dvadeset snimaka po 10sec na f2.8 i ISO1600 sa tripoda, nebo je složeno u Irisu a zemlja u PS-u:


Obeležen položaj komete:


Selo desno je Virine, 7km od mesta snimanja. I dok sam snimao imao sam čast da slušam hor šakala koji uporno zavijaju u dolini nekih možda kilometar od mene. Srećom auto je bio blizu mene, mada nije bilo baš prijatno - šakal praktično nije zabeleženo da napada čoveka ali ako štiti teritoriju ili mlade ume da reži i bude dosadan. Ovog puta sam se izvukao bez interakcije, ali generalno za iole plašljivije astrofotografe važi da razmisle jer sve oblasti istočno od Velike Morave su prenaseljene šakalima. To važi za ravnice do 500mnv, preko toga u planinama istočne Srbije nema šakala jer ta oblast obiluje većom odnosno pravom opasnošću - vukovima (mada ni tu jako dugo nije zabeležen napad na čoveka). Opet da napomenem, ne bi trebalo da bude nikakvih problema ni u slučaju neplaniranog susreta sa šakalima, ali eto, ima ko bi hteo i tu mogućnost u potpunosti da izbegne.

Tri dana kasnije sam se našao na sličnom mestu i snimio pravac 258 gde se na visini od 8-9 stepeni iznad horizonta nalazila kometa C/2018 V1 (Machholz-Fujikawa-Iwamoto). Budući da je nekoliko dana pre toga prošla prividno pored Sunca i od jutarnje postala večernja kometa, izveštaji o sjaju jednostavno nisu postojali. Dan nakon snimanja sam našao neke ne baš proverene podatke da je kometa magnitude oko 9, verovatno je ipak malo sjajnija; ali u kontekstu sjaja fona neba u tom momentu vrlo lako bi moglo da se desi da kometa bude potpuno nevidljiva. Tome svakako nije pomogla ni moja odluka da blendu zavrnem na f4.0 radi bolje oštrine - poznato je da je mala apertura ubica tamnijih objekata.
Ukupno 20x4sec, nebo Iris a zemlja PS:


Uz puno mašte i odgovarajuće linkove (1, 2, 3, 4) posle pola sata sam suzio potragu na jednu sumnjivu mrljicu koja bi mogla da bude navedene magnitude - vide se i zvezde ispod 9.0mag ali kod komete je to teže jer se njen ukupan sjaj rasprši na većoj površini. Dakle, ovo bi trebalo da je tražena kometa, položaj se slaže 100% a takođe je bitno da na tom mestu nema sjajnijih zvezdica:


Dakle, neće me kometa i nije prvi put. Neću jednostavnu detekciju, hoću detalje... Još jedna šansa posle par dana:






Naravno, oblaci su se namestili tačno kad ne treba i gde ne treba. Štaviše, tačna lokacija komete je prekrivena skoro najdebljim slojem cirusa: ako je tamo i bilo nečeg, sad je definitivno zakopano. Činjenica da kometa svakim danom gubi na sjaju takođe mi nikako ne ide u prilog.



Neće karta poštenog čoveka. Ne znam za karte ali čoveka po imenu Don Machholz kometa definitivno hoće: otkrio ih je za sad 12 i to isključivo vizuelno. Don je inače čovek koji je lično izmislio sedamdesetih godina Mesijeov Maraton. Razlika između njegovog u odnosu na moj pristup (moj pristup? Kad je nešto bitno na nebu izvučeš se tiho iz kuće na pola sata) je itekako primetna i praktično sve je potpuno suprotno od prosečnog astronoma/fotografa amatera. Donalda supruga u potpunosti podržava u bavljenju ovom čudnom aktivnošću; on koristi apsolutno najveću aperturu koja je moguća - i to u svakoj prilici (kartonski home made teleskop od 10 inča, ko bi se setio toga, ili recimo dvogled aperture 130mm); i na kraju on ulaže ogromno vreme u studiozne pretrage neba. Neposredno pre ove zadnje komete predzadnju je Donald otkrio 2010. godine (C/2010 F4) i od tad je uložio 746 sati efektivne vizuelne pretrage pre nego što je 7. novembra ove godine na jutarnjem nebu dobsonom od pola metra uočio mutnu mrljicu sjaja oko 10.5mag. Imao je mnogo sreće budući da je u tom momentu kometa imala provalu sjaja. Nakon 6 sati S. Fujikawa je to isto detektovao teleobjektivom žižne daljine 420mm i CCD kamerom; dok je M. Iwamoto upotrebio mali apo-refraktor Pentax SDUF II 400mm žižne daljine i kameru EOS 6D.

Sve su to refraktorski sistemi od 100 i 120mm aperture; ja sa pedeseticom na f2.8 imam 18mm efektivne aperture... Praktično jedan četrdeseti deo Japancima dostupnog svetla, da zanemarimo ostale faktore (kvalitet kamere, praćenja, softvera). Dodajmo tome i činjenicu da je navedena kometa polovinom novembra bila sa druge strane Sunca, odnosno jutarnja kometa i da je po svemu sudeći imala veći sjaj zahvaljujući erupciji; pa ćemo doći do vrlo začuđujuće činjenice da sem proste detekcije ja nikako nisam uspeo da se proslavim beleženjem detalja ove komete.

25.11.2018.

STOJA PONOVO

Jednom sam već snimao galaksiju M100 (sa Adžinih Livada, sa Kragujevčanima) ali nije zgoreg ponoviti to sa jednako dobre lokacije, odnosno sa Crnog Vrha u kasno proleće. Takođe, razlika je ovog puta u senzoru (EOS 20D vs 40D) mada bih rekao da je ta razlika iako primetna, definitivno mala.


Da se primetiti da je prečnik zvezda manji i da je obrada neuporedivo umerenija. Nivo detalja u galaksiji je praktično isti. Moje mišljenje je da iz ovog snimanja ja ne bih sa ovom sadašnjom opremom nikakvu veliku prednost imao ako bih snimao najnovijim kropovima, odnosno senzorima.

Ova galaksija je otkrivena od strane Mechain-a i uvrštena u Messier-ov katalog kao "nebula bez zvezda" ali je kasnije sve to promenjeno. William Herschel je uočio zrnastu strukturu odnosno neke svetlije petlje u kracima a kasnije je galaksiju Smyth opisao kao belu maglinu sa perlama i naglasio postojanje mrljastih svetlih tačaka. Osim što je u mornarici imao čin admirala, Smyth je bio neko čije se mišljenje poštuje između ostalog i u astronomiji - imao je privatnu opservatoriju i u njoj refraktor od 150mm aperture. Upravo njegovo mišljenje o ovom objektu je uticalo na stav Lorda Parsonsa (William Parsons, Earl - po evropskoj nomenklaturi plemstva ovo bi odgovaralo grofu) da ovu i još neke galaksije, ukupno njih 14, proglasi za spiralne nebule i njihov sastav objasni na čudan način za prvu polovinu XIX veka.

Naime, on je rekao da su te nebule sastavljene iz zvezda. Apsurdno ali bio je u pravu svih sto godina pre nego što je zvanična nauka to prihvatila kao činjenicu. Naravno, Parsons je to verovatno lupio u naletu omnipotencije, budući da je nekoliko decenija njegov Levijatan bio najveći teleskop na svetu (1.8 metara aperture, doduše ogledalo je bilo napravljeno od uglačanog metala pa bi to odgovaralo današnjoj aperturi od 0.5-1m). U prilog tom entuzijazmu koji utiče na rasuđivanje govori činjenica da je Lord Parsons objavio da je razbio Orionovu maglinu na pojedinačne zvezde, kao i praktično doživotni rivalitet sa John-om Herschell-om. Tendencija lordova da razgraniči prirodu ovih nebula je u suštini bila želja da jednom za sva vremena raskrsti sa Kantovom teorijom o planetarnim sistemima u nastanku. Po toj teoriji Imanuel Kant je krajem XVIII veka, bez velikog teorijskog i sa nikakvim praktičnim znanjem iz oblasti astronomije tvrdio da su sve magline kao gasoviti oblaci zapravo budući planetarni sistemi iz kojih dejstvom gravitacije upravo nastaju planete. Uprkos činjenici da ima i toga, velika većina maglina vidljivih teleskopima ipak ne spadaju u tu kategoriju. I time je Imanuel ovim svojim oštroumnim teorijskim radom praktično utemeljio novu nauku na modernim principima - kosmogoniju.

Koji je bio lordov motiv da napadne Kantovu nebularnu hipotezu? Motiv je bilo mišljenje Parsonsa da sve nebule nikako nisu gasovite kao što se do tada tvrdilo. Nebule su stelarne, a vi što to ne vidite - pa, vi imate isuviše male teleskope. Doduše, nekoliko godina pred svoju smrt Lord Parsons je zasigurno bio indisponiran činjenicom da je neki tamo njegov zemljak,  Huggins ili tako nekako, montirao spektroskop na refraktor, a petljao je i sa fotografskim pločama na teleskopu. On je tvrdio da je spektar Orionove magline sličan gasu a ne zvezdanom spektru, ali šta to ima veze. I njegov teleskop je bio mali.

Da ne budemo nepravedni prema Parsonsu, ipak je on napravio veliki doprinos otkrivši 226 objekata koji su kasnije ušli u NGC katalog. Takođe, M1 je prekrstio u Rak maglinu, budući da mu je tako delovalo kad je prvi put skicirao taj objekat.

21.11.2018.

JEDAN KVAZAR - DVE CRNE RUPE

Koliko je udaljen najbliži poznati kvazar?
Zavisi od toga šta podrazumevamo pod pojmom kvazar. Ako malo uže definišemo pojam kvazara kao jedne podvrste aktivnih nukleusa onda je najbliži Markarian 231 u Velikom Medvedu, udaljenost do njega je oko 600 miliona svetlosnih godina. Međutim, ako gledamo širi pojam odnosno pojam aktivnih galaktičkih nukleusa, odnosno gledamo i blazare i sve ostalo, onda je to ranije već pomenuti Mrk 421 (400 miliona godina).

Blazari i kvazari su rođena braća; nasuprot široko rasprostranjenom mišljenju ljudi da su samo kvazari "ono pravo". Nekad se doduše sve to jeste nazivalo kvazarima ali danas (uz još štošta) je preimenovano i spada u aktivna galaktička jezgra (AGN). Razlika među pojmovima koja spadaju u AGN klasifikaciju je vrlo suptilna i teško razumljiva svima koji nisu diplomirali astronomiju ili astrofiziku. Najprostije rečeno, klasifikacija se izvodi iz opsega u kome pojedine vrste AGN emituju/ne emituju. Takođe, sve vezano za emisiju blazara uglavnom potiče od relativističkog džeta (mlaza izbačene materije) i veoma je promenljivo u kratkom vremenskom periodu - naprosto jer je i crna rupa vlasnica džeta mala u prečniku, pa se veoma brzo menja njen sjaj u zavisnosti od toga šta je tog dana imala za ručak. Kvazari u užem smislu se, s druge strane, dele na "glasne" i "tihe" u radio opsegu a i emisija im je specifičnija. Oni su itekako vidljivi u optičkom opsegu i po pravilu su dosta sjajniji od svojih matičnih galaksija. Takođe značajan deo emisije otpada i na akrecioni disk, koji nije skriven tamnim torusom prašine već je naprosto otvoren prema nama. Štaviše, akrecioni disk je glavni izvor onoga što mi vidimo kao kvazarsku emisiju. Materija se naprosto melje i kompresuje u čistu energiju (efikasnost ide i do 30-40%) što je jedan od najefikasnijih pretvaranja materije u energiju u kosmosu. Ta energija odnosno nekadašnja materija nije ni videla crnu rupu, sve je to izbačeno iz akrecionog diska. Pritom spiralno kretanje materije (uglavnom gasa) kroz akrecioni disk podrazumeva veliko ubrzanje i konstantno trenje materije po slojevima koji rotiraju različitim brzinama.

Kod blazara relativistički džet gleda u nas, a kod kvazara mi gledamo u akrecioni disk, jel tako? Najprostije rečeno da, mada je priča koja stoji iza te tvrdnje toliko komplikovanija da nečije godine života i istraživanja kao i kilometri teksta mogu da se spakuju u objašnjenje te tvrdnje. Dakle, Mrk 231 je kvazar i to BAL tipa, to znači da ima široke apsorpcione linije u svom spektru. One nastaju tako što džet ispaljuje približno u našem pravcu sve i svašta pa i neke gasove. Slojevi tih gasova vrše apsorpciju svetla samog kvazara koja je krenula prema nama, nešto kao što se Sunce probija kroz slojeve cirusa u letnje popodne. U spektru kvazara možemo naići na "rupe" na pojedinim frekvencijama gde je oblak vršio apsorpciju, a na osnovu crvenog pomaka možemo čak i odrediti na kojoj se distanci nalazi oblak između posmatranog objekta i nas. Ovo su osnovne stvari u astronomskoj spektroskopiji ali je fascinantno koliko su zapravo jednostavne za nas iz XXI veka da ih shvatimo. A koliko je bilo teško doći do tih, na prvi pogled jednostavnih saznanja prethodnih vekova - to je možda još fascinantnije.

A kako stoje stvari ako želimo da snimimo galaksiju koja je domaćin kvazara?

Tu se stvari malo komplikuju. Kao prvo, malo je galaksija koje imaju dovoljan sjaj da budu snimljene amaterskim teleskopima na pola milijarde svetlosnih godina odavde - pa naviše. Odnosno, nisu galaksije tamne već su naši teleskopi mali... Ali lista kvazara koji su sjajniji od magnitude 15 je prilična - 17 njih ukupno. Zašto su oni sjajni a njihove galaksije ne?


To je vrlo slično situaciji u kojoj noću na otvorenom putu van grada vidite auto ispred vas sa upaljenim dugim svetlima. Vi vidite svetla ali ne i auto. Dakle ovde se vidi kvazar magnitude 13.6mag i njegov položaj je označen.

Što se tiče prirode ovog objekta, jasno je šta je u pitanju - njegov spektar imamo. Čak je vidljivo i da oblaci ispred kvazara vrše apsorpciju. A osim toga emisija materije iz kvazara može da da reperkusije na matičnu galaksiju, odnosno na njenu sposobnost da produkuje nove zvezde. Pritom je opisan mehanizam po kome materija iz jezgra ume da uguši proces nastanka novih zvezda, ali i obrnut proces, kad kvazar svojom emisijom izaziva turbulencije i kondenzaciju u oblacima okolo i izaziva lančano stvaranje novih mladih stelarnih asocijacija. Koji će proces prevagnuti zavisi od slučaja do slučaja.

Sve okolne galaksije možemo podeliti i po boji pa tako imamo i "crvene" i "plave" galaksije. Crvene su one kod kojih je produkcija zvezda okončana i sve zvezde u galaksiji su stare. Plave galaksije su, obrnuto, bogate mladim zvezdama i one veoma često imaju aktivne nukleuse. Ova na prvi pogled veoma prosta podela je zapravo odličan putokaz na šta treba obratiti pažnju... Recimo udaljene aktivne galaksije ne spadaju u nijednu kategoriju već nekako između, odnosno u "zelene" galaksije. To je siguran znak da se zvezdana sinteza u ovim galaksijama upravo bliži kraju.

Ova boja galaksija je još nekome pala na pamet. Benjamin Markarian je još 1963. godine primetio da mnoge galaksije imaju veoma jaku ultraljubičastu komponentu (UV). To je astronom po kome je Markarianov lanac dobio naziv; on je prvi izmerio koherentno kretanje članica tog lanca u jednom smeru i izneo shvatanje da to nije rezultat slučajnog rasporeda u prostoru. Opservatorija u kojoj je radio, Bjurakan (Byurakan) se nalazila u Jermeniji, u velikoj ravnici između Ararata i Aragaca, dve ogromne vulkanske planine od po 4 i 5 hiljada metara. Šanse da ovde atmosfera bude pošteđena turbulencija su velike i dotična selendra je perfektno odabrano mesto za opservatoriju - što generalno nije uvek bio slučaj u SSSR. Markarian je vrlo brzo odlučio da snimi i spektroskopski sistematizuje sve galaksije koje su sjajnije u UV opsegu nego u vizuelnom i tako je nastao čuveni Markarian katalog, poznat po skraćenici Mrk. Za snimanje je bio određen Šmit od jednog metra i katalog od 1500 čudesa (od kojih je jedan dobar deo otpadao na kvazare) je bio gotov za godinu dana. Tom prilikom odrednica Mrk 231 je označavala upravo ono što nas interesuje.


Snimak koji vidite je rastegnut u crno-belom da bi prikazao više eventualnih detalja, RGB snimak bi kapitulirao značajno pre i isplivalo bi mnogo šuma uključujući i kolorni šum. U ovom slučaju je snimak u originalnoj rezoluciji (nije uvećan ni smanjen) a isečak gore levo je uvećan tri puta i dodatno osvetljen da bi se videla bleda matična galaksija. Koliko odavde mogu da izmerim, prečnik galaksije je oko 37 ark-sekundi.

Ono što je interesantno za ovu galaksiju je da je ona, kao i veliki deo ostalih galaksija, nastala spajanjem dve prethodne galaksije. Pritom su se i dve crne rupe iz jezgara tih galaksija približile jedna drugoj. Teorijski problem dve crne rupe je jako dobro proučen; sve ide glatko dok se dve crne rupe, čisteći okolnu materiju, približavaju jedna drugoj. Međutim, kad dođu na distancu od jednog ili dva parseka onda sve to pada u vodu. Sistem sastavljen od dve crne rupe može biti jako stabilan odnosno nema načina kako dalje da izgubi energiju. Nikakve materije između tih rupa više odavno nema, sve je već usisano; distanca od jednog parseka je u svemiru praktično ništa. I na kraju proces padanja jedne crne rupe u drugu može da traje mnogo duže od trenutne starosti svemira.

Ako pretpostavimo da Mrk 231 ima dve crne rupe u centru, kakve su šanse da to snimimo i izmerimo? Praktično nikakve, i to računajući i spektroskopiju i radio-astronomiju. Naši teleskopi na tim distancama ne mogu da razluče dva objekta na odstojanju od recimo jednog parseka. Čak je i pomeranje emisionih linija u smislu Doplerovog efekta ovde bilo ni od kakve pomoći: nismo registrovali dve crne rupe u ovoj galaksiji. A one ako postoje svakako vredno rade - sjaj samog kvazara je dokaz da tamo ima aktivnosti, odnosno najmanje jedne crne rupe. Na kraju su Kinezi izneli zanimljivu teoriju: dve crne rupe koje rotiraju jedna oko druge su pritom oko sebe počistile prostor u akrecionom disku. Taj očišćen prostor je jedna obična rupa toroidnog oblika. Sjaj akrecionog diska sa rupom u sredini se perfektno matematički slaže sa izmerenim sjajem kroz spektar, naročito je bitno slaganje modela i realnosti gde se vidi da kriva sjaja značajno pada kroz UV deo spektra. Model je čak i dao primer masa crnih rupa: veća je 150 a manja 4.5 miliona Sunčevih masa, međusobno rastojanje 600 astronomskih jedinica.

Šteta je što nemam više ekspozicija (38 po pola minuta) jer bi se matična galaksija ovog kvazara bolje videla. A pošto je to nama najbliži kvazar - teško da bih neku drugu galaksiju sa kvazarom uopšte mogao da snimim. Velika većina kvazara ima magnitude koje nisu dostupne mom teleskopu a tek njihove galaksije...

16.11.2018.

KOMETE, KOMETE... 46, 64...

Povodom periodične komete 46P/Wirtanen se povela (uobičajena) borba na internetu oko toga da li će ova kometa biti spektakularna ili ne. Novinari pojedinih medija su jedva dočekali da napišu nešto što će privući klikove, iako ništa ne garantuje spektakl. To je već postalo svakodnevica, u svetu gde se ništa ne plaća (internet-mediji) to uzrokuje da posledično postoji praktično neviđena erozija medijskog kvaliteta zadnjih deceniju-dve. Ta erozija je dovela do toga da svaka neškolovana šuša bude predstavljena kao novinar, da svaka kiša bude oluja veka, oluja bude kataklizma, tornado bude nacionalna histerija a tek komete... One su ravne smaku sveta, što je uostalom još u Srednjem veku i bilo zamišljeno da bude tako od strane tadašnjih organizatora Starog svetskog poretka u vidu Katoličke Crkve. Doduše to je tad bilo savršeno logično, znanje i pismenost su bili rezervisani za Crkvu a ne tamo neke civilne pojedince. Znanje je moć a podeljeno znanje je podeljena moć. Mi danas nemamo tolikih problema, premda je sličnost oko forsiranja (ne)znanja frapantna i po ciljevima i po metodama sa nekadašnjim Vatikanom. Samo fali Inkvizicija...

Srećom dok me još nije spalila neka Inkvizicija saznao sam da pomenuta kometa ima neke karakteristike koje joj daju potencijal. Biće to u prvom redu njen neuobičajeno blizak prolazak pored naše planete, ali i činjenica da je kometa neposredno pre toga najbliža Suncu (perihel), što će reći biće tu maksimum kometine aktivnosti kad je u pitanju izbacivanje prašine i gasova. Ali prethodno će kometa nakratko boraviti nisko na jugu gledano sa naše hemisfere, dok će u decembru krenuti prema zenitu. Moja ideja je da snimim kometu nisko na ponoćnom nebu, naravno, ako je to uopšte moguće. Sazvežđe Fornax je domaćin u ovom momentu i sjaj komete je procenjen na nekih 5-5.5mag.

Tu se i krije začkoljica. Ovaj sjaj deluje mnogo ali on se razvlači na veliku površinu - u ovom slučaju koma je procenjena na gargantuanskih skoro stepen ipo. To je tri puna Meseca u prečniku. Naravno da je onda peta magnituda na toj površini zapravo veoma mali sjaj; probajte da nađete zvezdu pete magnitude u teleskopu na malom uvećanju i da je onda lagano defokusirate. Kad defokusirana loptica dostigne stepen ipo u prečniku... E tad pogledajte da li se bilo šta nazire u vidnom polju. A kad kometa bude bila najbliža nama polovinom decembra procene kažu da će biti sjaja oko 2.5mag. Nešto mi se čini da će prečnik kome biti prilično veći nego sad, što znači da će se taj sjaj razmazati na proporcionalno većoj površini.

Da ne kvarim novinarima uzbuđenje, možda će ova kometa biti ipak vidljiva golim okom kao velika mutna mrlja. Dvogledski doživljaj je zagarantovan. Položaj komete će biti blizu zenita i uticaj LP-a će biti manji, premda, ostaje konstatacija da će 46P/Wirtanen biti pre svega fotografski objekt. Uostalom, periodične komete nikad nisu spektakularne. A i evo jednog primera kako izgleda periodična kometa na nešto preko 0.1AU od naše planete.

Navikao sam na nevolje u astrofotografiji. Navikao je i Džeri (Jerry Lodriguss), ovde su neka njegova astrofotografska pravila koja se u praksi obistinjuju zapanjujuće često. Svejedno svi volimo da pokušamo nešto da snimimo odnosno da imamo ludu sreću da tog dana (noći) ništa ne pođe naopako i da kući donesemo materijal koji će biti poslat za APOD.

Naravno, to se skoro nikad ne dešava. Nakon pomnog planiranja vremena i mesta snimanja ispostavilo se da je LP na jugu katastrofalan. Košava se jeste smirila, jet-stream jeste počinjao zapadno od mene i tamo je bilo područje tankih cirusa. Na livadi se ispostavilo da stojim praktično ispod dalekovodskih žica i da je sve 30-60 stepeni duž cele ekliptike moguće snimiti samo kroz žice. Posle postavljanja montaže, balansiranja i useveravanja, prvi probni frejm je delovao zastrašujuće svetlo, pa sam snimanje nastavio sa poluminutnim ekspozicijama umesto višeminutnim. Razlog: za kontrast na bledim objektima kao što su komete najviše na svetu znači što veća apertura, odnosno fotografski rečeno - blenda. Zato su svi snimci snimljeni na f2.8.

Posle proveravanja snimljenog materijala sa užasom sam ustanovio da se u prednjem planu nalazi ogroman trn, ruža ili nešto slično. Kasno je bilo pomerati skalameriju nekoliko metara u stranu pa je ruža ostala, u nadi da će opcija clone u Photoshopu biti dovoljno efikasna (nije bila, btw). Takođe, u obradi se ispostavilo da prilikom rastezanja fajla radi boljeg kontrasta isplivava brutalan horizontalni bending. Onda sam se setio da nisam oduzeo dark-frejmove, pa sam i to na brzinu uradio. Tom prilikom sam morao da rešim neke pojedinačne dark-fajlove jer su bili u horizontalnoj orijentaciji, a ja nisam znao na koju stranu treba da ih rotiram. Ako ih rotiram pogrešno - ceo master dark će biti potpuno neupotrebljiv, pa sam ih jednostavno pobrisao. Na kraju problem bendinga nije ni izbliza rešen, tako da je solucija bila jedino ne biti brutalan u razvlačenju (a razvlačenje je poenta astrofotografije ako ćemo iskreno).


Za nebo je sklopljeno 20 snimaka po pola minuta na f2.8, objektiv pedesetica. Nakon toga obrada u PS, a za zemlju je korišćeno pet snimaka sa isključenim praćenjem, i kasnije su nebo i zemlja jednostavno spojeni.

Kometa se na ovom snimku vidi, premda nikako spektakularno. To sam i očekivao, ipak niska visina i LP čine svoje. Ovde je prečnik kome po meni negde oko deset minuta, umesto predviđenih 86. Koma verovatno jeste tolika, ali se to odavde ne vidi. Visina komete je tačno 13 stepeni nad južnim horizontom, dakle snimljeno je u momentu tranzita. Pogled je u pravcu juga i ovo je jedno od retkih mesta u inače brdovitoj i planinskoj Srbiji gde do samog horizonta (odnosno 100km odavde) nema većih planina. Drugim rečima ovo je jedini pogled koji puca preko ravnica i brežuljaka sve do Kosova, a na Kosovu granicu čini južni Kopaonik (vrhovi Oštro Koplje i Šatorica) koji se nažalost ne razaznaju na horizontu, ali su definitivno tu.


Idemo dalje, to nikako nije jedina kometa vredna fotografisanja na novembarskom nebu.

Problem koji imamo sa zum-objektivima može samo biti još veći. Više od pola snimljenih snimaka sam morao da obrišem: neki su imali problem sa fokusom, pa nakon što podesim fokus pomeri se zum, i tako u krug. Najlepše je što se posle nekoliko snimaka ispostavilo da dužina izlaganja od tri minuta ispada malo preterana za nevođenu montažu jer se videla periodična greška. Zato je vreme smanjeno na dva minuta i snimanje kreće iz početka.

Na kraju sam završio sa 6 dvominutnih snimaka koje sam snimao duže od pola sata, i na kojima se videlo sve što treba da se vidi - i kometa i galaksije. Doduše oduzimanje fleta nije baš bilo proteklo sasvim uspešno, ali šta da se radi.


Na ovom snimku je koma komete 64P/Swift-Gehrels prečnika 70 sekundi, odnosno nešto preko jednog minuta. Na originalnom stack-u gde nije primenjeno ništa od kabalističkih tehnika - koma je 40 sekundi. Izveštaji drugih kometografa navode da ova kometa ima prečnik kome dva minuta, odnosno 120 sekundi, tako da se vidi da sam uprkos veoma transparentnom i vedrom zenitu imao zapravo osrednji signal na snimku. Drugim rečima trebalo je to mnogo duže eksponirati, nije dovoljno 12 minuta. Označen položaj komete:


Lewis Swift je bio prilično zainteresovan za otkrivanje novih kometa. Razlog toga teško da je bila činjenica da su komete njegova pasija, mada to do jedne mere jesu bile. On je jedan od retkih ljudi u istoriji koji je video Hejlijevu kometu dva puta. Takođe je kao dečak u školi opisao viđenje nove komete, ali je njegov učitelj to pripisao dečijoj mašti. Posle tri dana je stigao zvaničan izveštaj o otkriću komete koja će postati Velika Kometa iz 1843. Glavni razlog njegovog interesovanja je činjenica da njegov patron Hulbert Warner svaku novootkrivenu kometu plaća 200 dolara. E.E. Barnard je od novca koji je dobio za osam kometa napravio kuću u Nešvilu.

Warner je bio čovek koji je u biznis uskočio kao prodavac čeličnih sefova. Vrlo brzo je akumulirao nemali novac ali je u najboljim godinama oboleo od akutnog nefritisa, oboljenja za koji tad nije postojala ni naznaka terapije. Svoje preživljavanje je pripisao leku odnosno tinkturi koju je proizvodio dr Craig. Naravno, Warner je iz zahvalnosti otkupio patent i formulu proizvodnje te čarobne vodice i, uz njegovo poznavanje tadašnjeg marketinga, napravio čudo. Malo kasnije ta zahvalnost se izgubila u sudskom procesu između njih dvojice, ali finanijska imperija zasnovana na "abrakadabra" principu je cvetala. Uostalom i danas postoji čitava armija pomoćnih lekovitih sredstava koja se kupuju u apotekama bez lekarskog recepta. Ono što je i dan-danas fascinantno je činjenica da nijedan od tih preparata ne mora uopšte da leči bilo šta; dovoljno je samo da se uradi kratko ispitivanje koje pokazuje da proizvod nije otrovan odnosno štetan. U poređenju sa zvaničnim lekovima gde eksperimentalne i kliničke studije traju najmanje 15 godina ovo je neverovatna prednost - a tek u Sjedinjenim Državama krajem preprošlog veka je to bio potencijalni zlatni rudnik.

Međutim, Warner je uskoro bankrotirao usled pogrešnih investicija ali je prethodno uspeo da finansira izgradnju opservatorije sa refraktorom od 40cm. I tako je Swift uspeo da otkrije veliki broj kometa; od periodičnih navešću samo 11P, 64P i 109P. Takođe četiri NGC galaksija su njegovo otkriće. I na kraju najbitnije: Swift je jedne noći neposredno pored Xi Pegasi uočio malu nebulu. Vratio se posle pola sata i ustanovio da se mala mrljica ne kreće; šteta, otkrio je još jednu nebulu za NGC katalog. Herschell je sto godina pre njega pored ove zvezde opisao dve nebule čiji je položaj u vreme Swift-a bio izgubljen. Međutim, posle 24h Swift je otkrio da se mala maglina ipak kreće, samim tim - aleluja - bogatiji je za dve stoje. Sledila su izračunavanja orbite iz izmerenih položaja i tu su se rezultati razlikovali: od 6.91 do 8.92 godina. Pritom razlike nisu poticale samo od nepreciznosti i matematičkih zavrzlama, ova kometa je trpela veoma uočljiv uticaj velikih planeta, od Jupitera sve do Plutona. I tako je ova kratkoperiodična kometa izgubljena za narednih stotinak godina.

Godine 1973, sa Palomarskog teleskopa ovde opisanog, snimljena je nova mala i tamna kometica (19mag). Nakon inicijalnih proračuna je zaključeno da se orbita ove komete izvanredno poklapa sa izgubljenom Swift-ovom kometom iz 1889.g. a naziv je dobila po onome ko je prvi pregledao fotografsku ploču (Tom Gehrels). Tad je kometa imala komu 30 sekundi u prečniku što je četiri puta manjeg prečnika nego danas. Tom nije dobio nikakav novac za kootkriće ali sve i da je dobio - za 200$ bi mogao da kupi eventualno (to je 1100 današnjih dolara) set od četiri gume i felne za svoj auto, plus mali servis; ili da odvede ženu na tri dana na Havaje. Ili da sebi kupi malo bolje odelo ili sat.

Eto, nepravda je što se više farmaceuti ne druže sa astronomima.

25.10.2018.

PRIČA O DEČAKU I TELESKOPU

Šta može u životu postati od dečaka koji napusti školu da bi radio kao odžačar? Pa ovde verovatno ništa, ali u Americi je sve drugačije. Dečak je imao jevrejsko poreklo i preduzetnički duh, tako da je neuobičajeno što je dočekao Drugi Svetski Rat kao običan radnik na glodalici u Detroitu. Tad nije bilo kompjutera (samim tim ni CNC glodalica) pa je iskusan radnik bio zlata vredan i poželjan. Za vreme rata je momak napustio firmu Briggs i sa svoja dva brata osnovao sopstven posao. Onog momenta kad su dobili veoma unosan i ozbiljan posao sa avio-bombama moglo se smatrati da je dete uspelo u životu.

Međutim priča tu tek počinje: nakon rata je fokus biznisa veoma brzo promenjen i u fabrici se proizvodio nameštaj a zatim i klima uređaji. Potom se posao proširio na kupovinu zemljišta i nekretnine a vrhunac je nastupio sedamdesetih. Budući da su Sjedinjene Države prilično ozbiljne u smislu stimulacije razvoja nauke između ostalog i kroz delimičan oprost poreza, naš biznismen je bio itekako poslovno zainteresovan da deo svog profita donira. I tako je izbor pao na opservatoriju Palomar da dobije najizdašnije donacije od ovog čoveka; novac je upotrebljen između ostalog i da se zameni korektor na Šmitovom teleskopu novim koji je obezbeđivao isti fokus kroz veći opseg talasnih dužina.

Na opservatoriji se rodila ideja da teleskop preimenuju po dobrotvoru i od 1986. godine se teleskop i odžačar sa početka priče zovu isto: Samuel Oschin.

Priča teleskopa je takođe puna uspeha. Nakon što je tridesetih godina opservatorija Palomar među prvima u svetu instalirala mali fotografski teleskop aperture 18 inča (450mm) na osnovu genijalne zamisli nekog relativno nepoznatog nemačkog optičkog inženjera (Schmidt) to se ispostavilo kao pun pogodak: veliko i dobro korigovano vidno polje uz do tada neslućenu fotografsku brzinu. Veoma brzo su napravljeni planovi za veliki teleskop (48 inča, danas poznat kao... vidi pod odžačar...) koji je odmah nakon rata pušten u pogon. A namera je bila jednostavna: pretraga neba, brza i efiksana. U tome je 48" Schmidt, pardon, Samuel bio nenadmašan.

Devet godina je trajao prvi projekat ovog teleskopa a obuhvatao je jednostavno  fotografsku pretragu celokupnog severnog neba (i nešto malo južnog). Sve je urađeno na Kodakovim emulzijama premazanim preko staklenih ploča prečnika 35cm; u jednom prelazu je teleskop snimao plavu boju a u drugom crvenu. Zašto ploče a ne jeftiniji film? Zato što se ne deformišu pod sopstvenom težinom. Film može da se koristi u velikoformatnim kamerama i da fokus bude perfektno pogođen na f64, ali na f2 nekog teleskopa taj isti blago zatalasani film bi ubrzo leteo pocepan niz padinu ispod opservatorije. Vidno polje originalnih ploča je bilo impresivnih 6x6 stepeni odnosno 36 kvadratnih stepeni - moj teleskop (150/750) sa APSC DSLR-om poređenja radi ima vidno polje površine 1.87 kvadratna stepena. Ja bih takvu neku površinu približno mogao da dobijem kad bih teleobjektiv podesio na 160mm žižne daljine, ali... Teleskop na Palomaru je pritom u proseku dostizao magnitudu 22mag, dok moj teleobjektiv na f5.6, pa ne znam, možda 15.5mag? A teleskop 150/750? Videćemo kasnije.

U svakom slučaju ta pretraga neba je danas poznata kao NGS-POSS i to je bio pravi rudnik novih objekata u optičkom opsegu. Radilo se od jutra do mraka, posebno napravljenim mikroskopima se pretraživalo i upisivalo sve novo odnosno sve ono što nije postojalo u NGC katalogu. I tog mukotrpnog i dosadnog posla nije bio pošteđen niko, nevezano od statusa u naučnom svetu; pa su tako recimo otkrivena neka nova zbijena jata - tačno 15 njih. Srećni pronalazači su bili Hubble, Baade, Zwicky, Abell, Humason, i Arp. Jata su jednostavno nazvana po opservatoriji na kojoj su radili i u kojoj su dobar deo svog života proživeli, i tako smo dobili minijaturni katalog Palomar zbijenih jata. To je malo uvećalo spisak od za sada 156 poznatih globularnih jata (vidi ovde) i generalno posmatrano ova jata nemaju apsolutno ništa zajedničko osim da su relativno teška za detekciju. Primera radi, gde je ovde jato?


Uvećani snimak na originalnu rezoluciju takođe ne pokazuje apsolutno ništa, iako se u samom centru krije jato.


Ovo je normalno, pošto se radi o stack-u koji je upravo izašao iz Irisa, samo je podešen black point. To bi otprilike bilo ekvivalentno snimku na ploči koji upravo treba da bude odnet na razvijanje i obradu u laboratoriju. Konkretno ovde je potrebno raditi "razvlačenje" tamnih tonova i kopanje po mraku, jer se tu upravo kriju detalji. Posle 13 uzastopnih primena opcije curves u Photoshopu dobija se ovo:


Uvećani isečak:


Gore je zbijeno jato Pal4 a dole bezimena galaksija poznata samo po svojoj oznaci. Magnituda spiralne galaksije je 15.65mag.


Možda nešto više tamnih detalja može izvući monohromatska obrada. U principu se snimak prebaci u 32-bitni mod i rasteže linearno.


Jeste da ima malo više detalja ali i više šuma. Skidanjem šuma se gube i najtamnije zvezdice u jatu:


Na kraju, invertovan i triput uvećan snimak pokazuje nekih desetak zvezdica u jatu ukupno.


Ovo jato je otkrio Hubble 1949. godine a godinu kasnije ponovo Wilson tokom onog desetogodišnjeg pretraživanja neba, tako da su imena oba astronoma ubeležena u rubriku "zaslužni za otkrivanje". Pritom je Wilson uspeo da jato pobrka sa patuljastom galaksijom, članicom našeg komšiluka što, istini za volju, uopšte nije bilo teško. Jato se nalazilo na velikoj distanci od centra Galaksije (362 hiljada svetlosnih godina, što je skoro duplo dalje od oba Magelanova Oblaka) pa je to verovatno igralo ulogu. Takođe tad se nije znalo za ključnu razliku između velikih jata i patuljastih galaksija koje mogu čak da imaju isti izgled i isti broj zvezda: galaksija ima neuporedivo veću masu zbog veće količine tamne materije koju jata u principu nemaju. Ovo se da indirektno zaključiti na osnovu procenjivanja gravitacionog učinka na okolne objekte.

Dakle Pal4 je teško jato, mada ne najteže od svih Palomar zbijenih jata. Prečnik je oko dva ugaona minuta, ranije je u nekim atlasima položaj jata bio pogrešno naveden pa je korisno pre nalaženja konsultovati DSS koji je u suštini moderna digitalizovana verzija neba snimljena - upravo odžačarevim teleskopom. Ukupan sjaj jata je oko 14.2mag (neki navode i 17.1mag) ali je najsjajnija članica magnitude 18. Pošto se uočava desetak zvezdica na ovom snimku mogu da pretpostavim da je granična fotografska magnituda mog teleskopa ovde između 19 i 20mag, što je pre svega zasluga tamnog neba Crnog Vrha. Zapravo, uslovi i nisu bili baš idealni: visina objekta je bila 55 stepeni nad horizontom i to u pravcu zapada koji je okupan svetlosnim zagađenjem Kragujevca. U suštini mogu da budem zadovoljan, kad sam video da je najsjajnija članica magnitude 18.0mag, pitao sam se da li ću uopšte moći da registrujem jato.

19.10.2018.

KOLIKO JE DALEKO HORIZONT?

Rtanj u jesen je prelep. Prelep je i inače, ali ovo godišnje doba naprosto učini da boje iskoče i idealno je vreme za pejzaže.
Jesen je dakle idealna za pejzaže. Međutim, koje je to doba dana idealno za pejzaže?


Podne letnjeg sigurno nije. Razlog je visina Sunca nad horizontom, koja bi trebalo da bude što je moguće manja. Time se dobija na razbijanju oštrog kontrasta i senki, a i boje dobiju topliji i zasićeniji ton. Zimsko i jesenje podne se dosta razlikuju u smislu da je 21. decembra Sunce u podne visoko 22 stepena nad južnim horizontom - početkom leta je ta visina celih 70 stepeni. Ovaj gore snimak je nastao kad je Sunce bilo na 20 stepeni.

Postoji i druga mogućnost: fotografisati u podne, prebaciti u monohromatski mod, pojačati kontrast i proglasiti to za umetnost.


Crno-bela opcija može biti od pomoći kad treba igrati na kartu kontrasta. Fotografije inače u podne mogu biti samo slabijih boja i sveukupno lošije za obojenu varijantu, ali mogu biti interesantne kad se boja izbaci iz razmatranja.


Za boje je potrebno sačekati period neposredno pred zalazak Sunca (golden hour)...


...a zatim i period neposredno nakon zalaska Sunca (blue hour).


Sve je to lepo ali ja nisam zbog toga bio tu. Ideja je bila da snimim neke astronomske objekte u sumrak na zapadu, i pređimo na stvar.



Sekventna fotografija sa razmakom između okidanja od tačno jednog minuta se ispostavila kao jedan Mesečev poluprečnik:


Formule tako i kažu: za jedan minut vremena Mesec (ili bilo šta drugo na nebeskom ekvatoru, a približno i ekliptici) se pomeri za 15 ugaonih minuta. Njegov prečnik je oko trideset ugaonih minuta tako da sam znao da će mlad Mesec lepo da se uklopi u razmake od jednog minuta.

Pogled na Jupiter:


Nešto drugo mi je privuklo pažnju. Na zapadu se nalazila veoma oštra senka jedan stepen iznad horizonta:


Senka je ovde vidljiva kao crveni pojas ispod koga je nebo praktično potpuno tamno. Ovde je uvećana pedeseticom i teleobjektivom:



Pravo je pitanje gde je horizont i na kojoj visini se nalazi senka... I naravno koliko daleko se može videti u pravcu zapada sa ovog mesta (Čestobrodica, negde oko 600mnv). Ljudi pre mene su praktično i ovde sve izračunali - formula bi bila d≈3.57√h, gde je d daljina horizonta a h visina na kojoj se posmatrač nalazi. Međutim, ova formula ignoriše atmosfersku refrakciju... Ako uzmemo u obzir standardne uslove, odnosno nešto slično mirnim uslovima bez velikih gradijenata, onda bi razlika koju uvodi refrakcija iznosila oko 8%. Formula je, dakle:

d≈3.86√h

U mom slučaju nadmorska visina je 593m i rešenje formule je 94km. Ključ cele priče je u atmosferskoj refrakciji, budući da ona dosta zavisi od meteoroloških uslova. To što nema oblaka i izmaglice ne znači da je atmosfera prozračna jednako i u svim pravcima. Normalno je da donji slojevi atmosfere budu gušći a gornji ređi i to ima veze sa gravitacijom ali i sa temperaturom tih slojeva. Opštepoznata stvar je da je hladni vazduh dosta gušći i obrnuto. Zato leti atmosferski motor stojadina ima nekoliko konja manje nego zimi, a i proračun dužine potrebne za poletanje aviona zahteva veće vrednosti. 

Konkretno, ukoliko imamo topao sloj vazduha pred nama iznad sloja hladnog (recimo u proleće iznad hladnog mora) imaćemo mogućnost da vidimo mnogo dalje nego u obrnutom slučaju (hladan iznad toplog, tipično u pustinji gde se tad javlja miraž - izdizanje horizonta). 

Kad sam pogledao na ovom snimku gde se šta nalazi, obeležio sam liniju horizonta.


Repetitor neposredno ispod linije se nalazi na tačno 49km od kamere. Ispod antene se nalazi Jagodina. Pravac u kome se pruža jagodinski Crni Vrh gledano na ovom snimku je 292 stepeni; produžio sam taj pravac na satelitskoj karti Evrope i video da se nad Italijom nalazi ciklon koji se završava u vidu oštre linije sever-jug, duž celog Apeninskog poluostrva. Udaljenost je u pravcu 292 do ciklona iznosila 900km; naravno da nije bilo moguće videti oblake iznad Italije ali ovo su senke u visokoj atmosferi koje ti oblaci ostavljaju. Pod normalnim okolnostima to odavde nije moguće videti ali ako imate topao vazduh iznad hladnog Jadrana... U ovom momentu jedan od dužih anticiklona nad ovim delom Evrope i Balkana je Srbiji doneo nešto preko mesec dana vedrog vremena skoro bez ikakvih padavina. Upravo to je i bio razlog neuobičajeno velikog refraktivnog indeksa, a i ovog fenomena.

Na kraju ovde vidimo Arkturus i Veliki Medved iznad ciklona:


09.10.2018.

MIRKO, PAZI BLAZAR!

Pedesetih godina prošlog veka se astronomija poprilično proširila kad su u upotrebu masovnije ušli radio-teleskopi. Ali oni nisu tad nastali: tridesetih godina mladić po imenu Karl Jansky je radio kao inženjer u firmi Bel Telefonija. Njegov cilj je bio da unapredi slanje signala (govora pre svega) na kratkoj frekvenciji i na velikim distancama, odnosno preko okeana. Da bi eliminisao šum koji se ponavljao svakodnevno, Janski je izmerio da se pik javlja na svakih 23 sata i 56 minuta. Požalio se prijatelju astrofizičaru koji mu je čestitao zato što je upravo izmerio dužinu sideralnog dana; Janski je mislio da je izvor interferencije Sunce ali sideralni dan se odnosi na fiksne zvezde. Drugim rečima on je snimio nešto drugo i pravilnim usmeravanjem direkcionalne antene se ispostavilo da gleda u centar Mlečnog Puta.

Njegovi menadžeri su ga veselo potapšali po ramenu i dali mu nov projekat. Istraživanje Mlečnog Puta nije bilo na dnevnom redu tadašnjih telekomunikacionih firmi, baš kao ni danas, ali se Janski ipak upisao među zvezde - jedinica gustine fluksa se danas zove Janski (Jy).

Došao je i mračni Drugi svetski rat, vreme kad je nauka služila isključivo u ratne svrhe. Svi astronomi i fizičari, kao uostalom i svi drugi koji su nešto petljali oko matematike su bili uključeni u vojne projekte a mnogi su radili na projektu korišćenja radara u izviđanju. Kasnije će ta iskustva doneti brz napredak radio-astronomiji, ali je u samom startu najveći problem predstavljala atmosfera. Radio talasi su jedan deo elektromagnetskog opsega koji, po definiciji, zauzima od 5cm do 10m talasne dužine. Gledano na skali elektromagnetskog spektra, radio talasi se nalaze desno od mikrotalasa i sasvim desno u odnosu na vidljive, infracrvene i ultraljubičaste talase. Interesantno je da se radio talasi nalaze u prozoru koji dozvoljava prolaz kroz atmosferu, tačnije jonizujući zraci, infracrveni i duge frekvencije se iz svemira praktično ne mogu detektovati. Janski je, dakle, imao ludu sreću da uoči Sagittarius A na pravoj frekvenciji.

Posledica visoke frekvencije radio talasa je i rezolucija. Da bi radio teleskop imao istu teorijsku rezoluciju kao optički teleskop aperture jednog metra, morao bi da bude neuporedivo veći. Optički teleskop od jednog metra ima aperturu koja je dva miliona puta veća od talasne dužine svetlosti koja se posmatra, dajući time (teorijsku) rezoluciju od 0.3 ugaone sekunde. Radio teleskop od jednog metra će dati ugaonu rezoluciju od bednih 30 minuta, odnosno jednog punog Meseca. Zato se u radio astronomiji tanjirima od jednog metra može meriti i analizirati emisija, ali za ugaonu rezoluciju moramo primeniti mnogo naprednije tehnike. U prvom redu to je interferometrija, a naročito njena podvrsta aperture sinthesis. Bez velikog ulaženja u detalje, ova druga metoda se pomoću Furijeove transformacije može elektronskim putem upotrebiti da "složi" sliku dva ili više teleskopa u jednu sliku. Pritom ta nova slika ima rezoluciju kao da koristimo gigantski teleskop aperture onoliko koliko iznosi distanca između dve antene.

Kod optičkih teleskopa kompjuteri i Furije otpadaju. Slaganje se mora izvršiti optičkim putem i pipavije je jedno milion puta nego taj isti postupak izvesti na radio teleskopima; ali je to za ovu priču nebitno. Bitnije je da mi danas rutinski sve snimamo putem interferometrije na radio teleskopima, a nekad kad ta metoda nije bila poznata (odnosno nisu postojali kompjuteri koji bi to računali u razumnom roku) moralo se drugačije raditi. Tipičan primer pipanja u mraku je bilo ono što je palo na pamet Džonu Boltonu (John Bolton) ranih šezdesetih. Tad je već postojao katalog radio izvora rađen na Kembridžu, i to treći po redu - zato se i zvao 3C (Third Cambridge Catalogue) i znalo se da će Mesec okultirati jedan objekat. Trebalo je samo istovremeno meriti i gledati u optičkom i radio spektru. Rečeno - učinjeno, objekat 3C 273 je identifikovan kao zvezda magnitude 13 i njen spektar je snimljen reflektorom od pet metara sa Palomara. Teško da je tad mogao da se bolje snimi spektar - to je u tom momentu bio najveći teleskop na svetu. Međutim, rezultati su doneli pravu pometnju, budući da nisu ličili ni na šta do tada poznato. Šmit (Maarten Schmidt) koji je snimio spektar na Palomaru je imao interesantnu ideju: sve te čudne emisione linije su zapravo normalan spektar pomeren udesno. Tačnije za 15.8% u slučaju vodonika i 37% za magnezijum i taj crveni pomak bi mogao da znači i kretanje, a tu nastupa nedoumica. Ako je u pitanju zvezda, što se pouzdano zna jer je snimljena, izmerena magnituda i njen položaj određen; kako je moguće da ima toliki crveni pomak?


Bolton je u startu tvrdio da se radi o običnim spektralnim emisionim linijama, samo dosta pomerenim zbog crvenog pomaka, ali malo ko mu je verovao. Objekti poput ovog su šezdesetih masovno uočavani i u radio i u optičkom opsegu i u svim slučajevima su bili tačkasti, zvezdasti. Svi su bili slabog sjaja (tipično ispod 15.0mag) i bilo ih je dosta na nebu. Zbog svega navedenog postali su poznati kao kvazari (quasi_stelar_object) i nauka nije znala šta će sa njima. Ukoliko su u pitanju zaista tako udaljeni objekti koji imaju tolike crvene pomake, onda bi to značilo da oni zrače veću energiju nego mnoge masivne galaksije, što je prilično neverovatno. Još gore, kvazari su imali nezgodnu osobinu da skoro svi budu poprilično udaljeni od nas. Nezgodno je u tome bilo to što je to bilo guranje prsta u oko establišmentu i teoriji Večnog stanja (Steady state). Ta teorija je bila engleski konzervativni antipod američkoj teoriji Bing Beng-a i bilo je jasno da kvazari nikako ne idu u prilog večnom i nepromenljivom stanju. Štaviše, kvazari su dokaz u prilog evoluciji Univerzuma a ne nepromenljivosti. Najbliži kvazar je udaljen od nas 600 miliona svetlosnih godina, većina su na par milijardi godina i dalje a to praktično znači da su kvazari kao epoha bili karakteristični za mlad svemir. I da su kao epoha završeni.

Ideja da su kvazari veoma udaljeni se kosila sa logikom samo iz razloga njihovog sjaja. Međutim, teoriju o velikoj udaljenosti je podupirala činjenica da je radio emisija takođe bila veoma "glasna". Ali nasuprot tome je stajala promenljivost nekih kvazara koja je bila toliko kratkotrajna da se mišljenje o malom prečniku objekta smatralo validnim. Vrlo brzo se rodila pretpostavka da su kvazari zapravno ekstremno masivne bliske zvezde, a da crveni pomak nastaje usled efekta njihove enormne gravitacije. Međutim, iako je taj efekat moguć (gravitacioni crveni pomak) pretpostavka je još brže demantovana jer potrebna masa takve zvezde nikako ne bi mogla da se uklopi u hidrostatski ekvilibrijum, odnosno takva zvezda ne može da postoji. Iskreno, polovinom šezdesetih se javila i pretpostavka da energija kvazara proističe iz akrecionog diska oko supermasivne crne rupe, ali je to aklamacijom odbačeno kao neosnovano pre svega jer su crne rupe u tom momentu bile samo egzotičan pojam u teorijski nastrojenim umovima. Apsurdna stvar je što energija zaista potiče iz akrecionog diska koji melje materiju u čistu energiju - efikasnost tog pretvaranja je i preko 30%, u poređenju sa klasičnom zvezdanom fuzijom vodonika u helijum čija efikasnost dostiže 0.7%.

Ostale hipoteze o prirodi kvazara su bile vrlo kreativne, mada ih mi danas smeštamo na granicu naučne fantastike: hipotetičke bele rupe (u svemu suprotnost crnim rupama), grudve antimaterije u sudaru sa materijom, crvotočine, lančane eksplozije supernova...

Danas je prihvaćeno da se ovde radi o aktivnim galaktičkim jezgrima (AGN). Sjaj akrecionog diska oko supermasivne crne rupe je odgovoran za emisiju kvazara koja je enormna po našim shvatanjima. Međutim, da bi kvazar uopšte radio mora da u svakoj sekundi guta ogromne količine materije - gasa, zvezda, prašine, molekularnih oblaka, bilo čega. Onog momenta kad dotok materije prestane, tačnije kad crna rupa usisa i počisti sve oko sebe na nekoj udaljenosti - reakcija prestaje, kvazar se gasi. To je i razlog zašto su kvazari nekad postojali i faktički bili veoma česti, jer je to jedna rana faza u razvoju svake galaksije. Onog momenta kad se naša galaksija i Andromedina budu sudarile verovatno je da će u jezgru novostvorene eliptične proraditi kvazar. Bar na neko određeno vreme.

Varijanta kvazara kao šireg pojma su i blazari, odnosno objekti koji vuku poreklo u smislu klasifikacije od promenljive BL Lacertae. Spektroskop kaže da blazar nema apsorpcione linije, za razliku od kvazara. Razlika je takođe i u promenljivosti: promene je moguće uočiti u okviru jednog dana, pa čak i nekoliko sati - sjaj skače ili pada i do 50%. Kasnije su blazarima pridodati i opticaly violent variable quasars (OVV), prevod zvuči smešno ali da probam: "brutalne promenljive"?
U oba ova slučaja se radi o istoj pojavi: blazar je zapravo jedan džet iz pola akrecionog diska, usmeren prema nama, i tu dolazi do detektovanja mnogo većeg sjaja nego što bi bilo moguće da je džet okrenut u drugom smeru. Pojava koja dovodi do pojačanja sjaja se zove relativistički sjaj a džet - logično, relativistički džet (mlaz materije). U suštini se materija u džetu kreće velikom brzinom (tipično 95-99% c) i usled Doplerovog efekta se pomera u plavo, a vrlo često se može detektovati i supraluminalno kretanje. Mi u suštini pod blazarom podrazumevamo džet, a njegov sjaj umnogome zavisi od ugla koji zaklapa prema Zemlji. Džet koji gleda tačno u nas (ugao 0 stepeni) ima 600 puta veći sjaj od njegove originalne luminoznosti, a pošto se svi blazari u prostoru kreću, stvar se dodatno komplikuje... U praksi dva potpuno ista blazara imaju sasvim različit sjaj gledano odavde u zavisnosti od orijentacije njihovih džetova.


Ovo je snimak sa Crnog Vrha koji obuhvata 31 poluminutnu ekspoziciju; u pitanju je jedan sektor Velikog Medveda. Zvezde u centru kadra su magnitude 6-8mag, dakle ni po čemu posebnom poznate. Ako snimak uvećamo na originalnu rezoluciju sistema videćemo nekoliko malih i bledih galaksija.


Obratite pažnju na tirkiznoplavu sjajnu zvezdu u donjem desnom uglu - to je 51A UMa. Ona je na granici vidljivosti golim okom, odnosno približno je šeste magnitude. Zvezda levo od nje je 7.5mag. Ali nas interesuje struktura koja se nalazi neposredno ispod 51A UMa. Ako rezoluciju dignemo četiri puta...


...onda se na snimku razaznaju svetlija tačka, označena plavom bojom (Mrk 421) i gore levo slabija mrljica označena zeleno kao Mrk 421-5. Svetlija tačka je najbliži poznati blazar, udaljen 397 miliona svetlosnih godina, a tamnija je susedna galaksija sa kojom je isti u interakciji. Udaljenost centra galaksije od centra kvazara je 12.97 arcsec gledano sa mog snimka, a u realnosti se uzima vrednost od 14 arcsec.


Ovo je i sudbina naše i Andromedine galaksije - sudar i interakcija koji će pokrenuti prastari kvazar i ako tada bude postojala naša civilizacija, bitno je samo da se ne nađemo u njegovoj blizini.
U suprotnom će naša budućnost praktično biti veoma svetla.

04.10.2018.

KOMETA I KRMAČA

Ponekad do nekih otkrića u nauci se ne dolazi tako lako ili iznenada, ponekad je za to potrebno rešiti čitav spektar preduslova. Tek kad se sklopi ogromna slagalica stvari počinju da se otkrivaju.
Primera radi, da mladi jevrejski bankar Raphaël Bischoffsheim nije imao problem sa nerazumevanjem italijanskih vlasti u gradu Bordighera, on bi verovatno ostao da živi u tom gradu. Da pritom on nije bio zainteresovan za astronomiju, gradske vlasti verovatno nikad ne bi dobile predlog za gradnju opservatorije na planini Bego. Umesto toga opservatoriju je napravio u Nici, tačnije na brdu u okolini, uzevši prethodno francusko državljanstvo.
Da bankar nije bio cicija, ne bi bilo refraktora od 77cm (sličan poseduje Beogradska opservatorija, premda isti danas nije u upotrebi). To je bio jedan od nekoliko takvih instrumenata u svetu i jedini na koliko-toliko većoj nadmorskoj visini - tristotinak metara. Pulkovo i Beč su bili smešteni mnogo niže.
Da na opservatoriji nije radio Michel Giacobini koji je bio poznat kao precizan i sistematičan u svojim osmatranjima, ne bi verovatno ni otkrio veći broj kometa od kojih su najpoznatije periodične 21P, 41P i 205P. Da su mu iz Pariza ranije dozvolili premeštaj možda ne bi ni stigao da otkrije izvesnu kometu 1900. godine. A i svakako da nemački astronom Ernst Zinner nije 1913. godine ponovo "otkrio" ovo isto nebesko telo, dotična kometa bi bila smatrana izgubljenom (raspad ili gubljenje njenog položaja, svejedno koji je mehanizam u pitanju).

Dakle, kad se sve ovo poklopilo dobili smo otkrivenu kometu 21/P Giacobini–Zinner. Ovaj objekat je stenčuga prečnika dva kilometra iza koje ostaje meteorski roj Drakonidi i čija je putanja takva da se mi relativno često srećemo u bliskom prolazu. Perihel ove komete je oko jedne astronomske jedinice što je objašnjenje zašto ona ponekad prolazi veoma blizu nas. Poređenja radi, 1946. godine je prošla na samo 0.26 AU a ove godine u septembru je to bilo oko 0.4 AU. Obzirom da kometin obilazak oko Sunca traje šest godina, to samo znači da imamo dosta prilika da je vidimo izbliza. Komete koje imaju mali ekscentritet putanje, kratak period obilaska oko Sunca ili jednostavno one komete koje su mnogo puta prošle pored Sunca naprosto retko kad budu spektakularne. Ova kometa ima potencijal da bude sjajna samo iz jednog razloga - s vremena na vreme prođemo blizu i to je cela poenta.

A takvu priliku propustiti je šteta. Početkom avgusta sam se jedne noći vraćao iz Kragujevca i pronašao sam jedno prilično tamno mesto. Radi se o ovoj raskrsnici i mesto je prilično tamno imajući u vidu koliko se nalazi blizu grada. Dobro, sever i zapad su neupotrebljivi, ali meni to nije ni bilo potrebno.



Zatim sam izvatio EF 50 1.8 II i snimio oblast Kasiopeje gde se trenutno nalazi kometa. Ovo je sve snimljeno sa tripoda, eksponiranje je trajalo po deset sekundi i jedina moja šansa je bila da koristim najveći mogući otvor blende, odnosno f1.8. Taj objektiv se na punom otvoru ponaša sasvim suprotno od onog što je potrebno u astronomiji (kao što bi rekli Amerikanci za Mustanga "ponaša se kao krmača na autoputu"), ali ako je to jedini način da dobijem snimke, zašto da ne? Izvadio sam, dakle krmaču, i počeo da snimam. Uostalom taj objektiv i izgleda nekako... mali, kratak, debeo... Nije krmača nego prase.

Pogled na sazvežđe Kasiopeje sa ekspozicijom od deset sekundi je izgledao ovako:


Za početak sam uzeo jedan navedeni snimak, potpuno neobrađen, normalizovao boju pozadine i izvadio isečak iz centra koji je ovde uvećan dvostruko.


Ovde se vidi impresivna količina hromatske aberacije oko zvezde Gamma Cass, zvezda jeste plava ali plavu boju bi optički sistem trebalo da fokusira u centar. Međutim, kod longitudinalne hromatske aberacije, kao što je ovde slučaj - fokus za sve tri osnovne boje nije u istom mestu.

Pre nekoliko vekova perspektiva refraktorskog teleskopa je bila veoma sumorna. Reflektor nije ni postojao. Samo što je refraktorski teleskop otkriven od strane Galileja, već posle nekih možda stotinak godina, sve što je bilo moguće unaprediti urađeno je. Korišćeni su dugi refraktori sa jednim elementom i uprkos tome fokus je bilo veoma teško naći. Zvezda koju posmatramo se prelivala u svim duginim bojama i posmatrač je trebalo konstantno da menja fokus kako bi sagledao sve detalje na planeti, pošto nisu svi detalji imali istu boju. Od tri osnovne boje u fokusu je mogla u istom momentu da bude samo jedna. Njutn je čak lično rekao da je dalje unapređenje takvog sistema nemoguće i da ga treba napustiti. Pritom je sam konstruisao prvi reflektor koji je funkcionisao odlično u odnosu na dotadašnje durbine sa sočivima.

Pa ipak je hromatska aberacija pobeđena tako što je jedan lukav ali ne i pametan engleski advokat, Chester Moore dao dvojici optičara da proizvedu različite staklene elemente. Oni međusobno nisu znali za to ali jedan je dobio narudžbinu za element od kraun a drugi od flint stakla. Treći optičar je dobio zadatak da elemente spoji i on je bio pametan ali ne i lukav kao Moor. Optičar se zvao George Bass i istorija ga danas smatra formalnim tvorcem ahromatskog dubleta. Iako je Moore proizveo nekoliko ahromatskih refraktora, Bass je voleo da priča više nego što treba i priča je došla do još jednog njegovog kolege optičara po imenu John Dollond. On je bio i lukav i pametan tako da je istog momenta napravio i patentirao dublet koji fokusira dve osnovne boje (a treću ostavlja nefokusiranu). Njegov sin je kasnije bio još sposobniji pa je modifikovao ovaj dizajn tako što je dodao treći element i tako je rođen triplet - objektiv koji fokusira sve tri osnovne boje. Sad je konačno slika u refraktoru izgledala isto kao i u reflektoru.

Zašto ovoliki istorijski uvod? Zato što se moj objektiv ponaša kao ahromatski dublet (kao krmača u suštini). Plava boja je rasuta na sve strane i formira oreol oko Gamma Cass a crvena i zelena su fokusirane u centru. Da sam fokus malo drugačije podesio dobio bih plavu u fokusu ali bi onda oreol činila crvena. Objašnjenje: na levoj strani spektra je plava, u sredini zelena, desno je crvena. U jednom momentu u fokusu mogu biti samo dve boje, što će reći zelena i jedna od preostalih. Da nisam imao plavi imao bih crveni rub i to je naprosto neminovno. A ako fokusiram precizno na centar zelene dobiću malo plave i malo crvene u oreolu, dakle zvezda će imati ljubičast halo i to je najbolja moguća opcija fokusiranja. Ovo je jedna od najtežih aberacija za rešavanje, praktično nerešiva, ako imate ahromatski dublet kao osnovu.


Na sledećem isečku se vidi druga aberacija - koma. Zvezde imaju repiće kao male kometice, i repići su usmereni ka spolja (eksterna koma). U ovom slučaju je centar usmeren dole levo (7h). Koma kod ovog objektiva je veoma izražena i to praktično prilično ometa noćnu upotrebu. Na sledećem primeru je centar sasvim levo, primetite kako repovi menjaju smer:


S druge strane, ima i nešto pozitivno da se vidi. Obično ako inženjeri dobro koriguju jednu aberaciju druga bude više izražena i tako ukrug. Lateralna hromatska aberacija je prilično dobro korigovana:


Zvezde su ovde crtice a levi i desni krajevi su u istim bojama kao centar. To je dobro, budući da su kod lateralne hromatske aberacije krajevi u različitim bojama, najčešće jedan kraj bude plava. Pa dobro, ako nije lateralna aberacija šta je onda? Zašto su zvezde uopšte crtice?
Ovo je astigmatizam, konkretno tangencijalni (suprotni se zove sagitalni). Po mišljenju mnogih koji o optici znaju mnogo više od mene ovo je ubedljivo najteža optička aberacija za korigovanje u modernim objektivima. A i moram da napomenem da se na gornjem snimku u podjednakoj meri vidi astigmatizam mešan sa komom.

Ostale optičke aberacije koje krase ovaj vrsni objektiv nisam navodio, a ima ih: vinjetiranje, fler, sferna aberacija... Razlog zašto te aberacije nisu navedene je činjenica da krop senzori vide samo centralni (i najbolji!) deo slike koju projektuje ovaj objektiv. Drugim rečima ovaj objektiv je još manje upotrebljiv na fulfrejmu ako govorimo o punom otvoru.

Aberacije na stranu, ali ja sam ipak dobio nekakav rezultat. Iz 25 snimaka je složeno i dobijeno nešto gde treba potražiti kometu.


Kometa se nalazi negde oko centra, možda malo iznad. Procene magnitude tih dana su bile oko 8.5mag; evo isečka u trostruko uvećanoj rezoluciji - zelena mrlja u centru je naša meta:


Realno, ako neko ne veruje u nivo kome koju ovaj objektiv proizvodi na f1.8, sad je prilika da se i sam uveri. Nakon vivisekcije ovog stakla (nije obdukcija pošto srećom još uvek funkcioniše) možemo da pređemo i na pravu astrofotografiju, odnosno primenu ekvatorijalne montaže.

Nakon pet dana na jednom prilično napuštenom prevoju u blizini sela Bigrenica u ćuprijskoj opštini, što je jedno od tamnijih mesta dostupnih civilnim autom, sa užasom sam ustanovio da istočni vetar duva tolikom snagom da nikakvo snimanje teleskopom ne dolazi u obzir. Nije EQ6 toliko slaba već je u pitanju činjenica da se svaki reflektor sa otvorenom cevi na vetru ponaša kao... krmača na autoputu.
Dakle, sišli smo sa prevoja visine nešto iznad 400 mnv malo prema zapadu da bi se zaklonili od vetra i opet je snimanje bilo nemoguće. Košava duva na momente odnosno ima takav profil da postoje naleti između kojih je praktično potpuno mirno - jedino je bilo moguće staviti pedeseticu piggyback i snimiti kometu. Ovog puta su vremena eksponiranja mogla da budu mnogo veća, tako da ovde imamo 15 snimka po tri minuta izlaganja.


Blenda je dignuta na f2.8 što je i dalje za ovaj objektiv mnogo, budući da se na obodima i dalje uočavaju svakakve distorzije. Tek bi na f4.0 ovo staklo moglo da bude prihvatljivo, ali ja baš i nisam imao sve vreme ovog sveta. U tom slučaju bi trebalo eksponirati po 6 minuta, uz rizik da useverenje ili periodična greška ipak upropaste neki od snimaka. Međutim, to nije glavni razlog, glavni razlog je brzina kretanja komete. Snimanje je poželjno obaviti što brže jer se kometa kreće i u tom kontekstu nije svejedno da li se snima 45 minuta ili sat ipo i eto zašto f2.8. Svejedno, ipak je snimak ispao eonima ispred snimka sa tripoda - ovde bar zvezde nemaju one čudne asimetrične oreole karakteristične za slikarstvo ranog srednjeg veka.

O kometi bi moglo da se napomene da ovde imamo lep pogled na komu (omotač oko jezgra) zelenkaste boje i prašinski rep (bezbojan). A koji je metod najbolji za dobijanje detalja repa?
Ovde imate dva isečka iz originalnog stack-a, radi prostijeg razmatranja isečci su monohromatski. Prvi je dobijen primenom opcije "levels" u Photoshop-u, drugi opcijom "curves". Prvi je, dakle, nešto približno linearnom razvlačenju a drugi je potpuno selektivno razvlačenje, ugodno ljudskom oku ali krajnje nepouzdano što se tiče bilo kakvog merenja.



Oba snimka su uvećani 4x u odnosu na svoju originalnu rezoluciju, tako da ovde teorijski gledano imamo ozbiljan undersampling (jedan eosov piksel zauzima 23.5 ugaonih sekundi na nebu, dakle više od jednog Saturna sa prstenovima). Nevezano za to, koma oko glave komete na prvom snimku pokazuje prečnik od herojskih 8 minuta (svi vizuelni izveštaji navode tri minuta u tom momentu, i to sa velikim dobsonima i sa vrhunskih lokacija). Drugi snimak pokazuje čak i veći prečnik (8.5 minuta). Rep je dužine 50 minuta.

Da ne bi sve ostalo na apstraktnom opisu ovde je sve obeleženo. Zeleno je pravac kretanja komete, žuti prsten je prečnik kome, crvena linija je rep a sever je gore. Iz ove perspektive se jonski i prašinski rep poklapaju.


Interesantno je da se kroz objektiv 50mm može snimiti više nego što se može videti kroz dobson od 15 inča. Iskreno, to nema veze sa optikom dobsona i pedesetice već sa razlikom između ljudskog oka i DSLR-a.