PRIČA O DEČAKU I TELESKOPU
Šta može u životu postati od dečaka koji napusti školu da bi radio kao odžačar? Pa ovde verovatno ništa, ali u Americi je sve drugačije. Dečak je imao jevrejsko poreklo i preduzetnički duh, tako da je neuobičajeno što je dočekao Drugi Svetski Rat kao običan radnik na glodalici u Detroitu. Tad nije bilo kompjutera (samim tim ni CNC glodalica) pa je iskusan radnik bio zlata vredan i poželjan. Za vreme rata je momak napustio firmu Briggs i sa svoja dva brata osnovao sopstven posao. Onog momenta kad su dobili veoma unosan i ozbiljan posao sa avio-bombama moglo se smatrati da je dete uspelo u životu.
Međutim priča tu tek počinje: nakon rata je fokus biznisa veoma brzo promenjen i u fabrici se proizvodio nameštaj a zatim i klima uređaji. Potom se posao proširio na kupovinu zemljišta i nekretnine a vrhunac je nastupio sedamdesetih. Budući da su Sjedinjene Države prilično ozbiljne u smislu stimulacije razvoja nauke između ostalog i kroz delimičan oprost poreza, naš biznismen je bio itekako poslovno zainteresovan da deo svog profita donira. I tako je izbor pao na opservatoriju Palomar da dobije najizdašnije donacije od ovog čoveka; novac je upotrebljen između ostalog i da se zameni korektor na Šmitovom teleskopu novim koji je obezbeđivao isti fokus kroz veći opseg talasnih dužina.
Na opservatoriji se rodila ideja da teleskop preimenuju po dobrotvoru i od 1986. godine se teleskop i odžačar sa početka priče zovu isto: Samuel Oschin.
Priča teleskopa je takođe puna uspeha. Nakon što je tridesetih godina opservatorija Palomar među prvima u svetu instalirala mali fotografski teleskop aperture 18 inča (450mm) na osnovu genijalne zamisli nekog relativno nepoznatog nemačkog optičkog inženjera (Schmidt) to se ispostavilo kao pun pogodak: veliko i dobro korigovano vidno polje uz do tada neslućenu fotografsku brzinu. Veoma brzo su napravljeni planovi za veliki teleskop (48 inča, danas poznat kao... vidi pod odžačar...) koji je odmah nakon rata pušten u pogon. A namera je bila jednostavna: pretraga neba, brza i efiksana. U tome je 48" Schmidt, pardon, Samuel bio nenadmašan.
Devet godina je trajao prvi projekat ovog teleskopa a obuhvatao je jednostavno fotografsku pretragu celokupnog severnog neba (i nešto malo južnog). Sve je urađeno na Kodakovim emulzijama premazanim preko staklenih ploča prečnika 35cm; u jednom prelazu je teleskop snimao plavu boju a u drugom crvenu. Zašto ploče a ne jeftiniji film? Zato što se ne deformišu pod sopstvenom težinom. Film može da se koristi u velikoformatnim kamerama i da fokus bude perfektno pogođen na f64, ali na f2 nekog teleskopa taj isti blago zatalasani film bi ubrzo leteo pocepan niz padinu ispod opservatorije. Vidno polje originalnih ploča je bilo impresivnih 6x6 stepeni odnosno 36 kvadratnih stepeni - moj teleskop (150/750) sa APSC DSLR-om poređenja radi ima vidno polje površine 1.87 kvadratna stepena. Ja bih takvu neku površinu približno mogao da dobijem kad bih teleobjektiv podesio na 160mm žižne daljine, ali... Teleskop na Palomaru je pritom u proseku dostizao magnitudu 22mag, dok moj teleobjektiv na f5.6, pa ne znam, možda 15.5mag? A teleskop 150/750? Videćemo kasnije.
U svakom slučaju ta pretraga neba je danas poznata kao NGS-POSS i to je bio pravi rudnik novih objekata u optičkom opsegu. Radilo se od jutra do mraka, posebno napravljenim mikroskopima se pretraživalo i upisivalo sve novo odnosno sve ono što nije postojalo u NGC katalogu. I tog mukotrpnog i dosadnog posla nije bio pošteđen niko, nevezano od statusa u naučnom svetu; pa su tako recimo otkrivena neka nova zbijena jata - tačno 15 njih. Srećni pronalazači su bili Hubble, Baade, Zwicky, Abell, Humason, i Arp. Jata su jednostavno nazvana po opservatoriji na kojoj su radili i u kojoj su dobar deo svog života proživeli, i tako smo dobili minijaturni katalog Palomar zbijenih jata. To je malo uvećalo spisak od za sada 156 poznatih globularnih jata (vidi ovde) i generalno posmatrano ova jata nemaju apsolutno ništa zajedničko osim da su relativno teška za detekciju. Primera radi, gde je ovde jato?
Uvećani snimak na originalnu rezoluciju takođe ne pokazuje apsolutno ništa, iako se u samom centru krije jato.
Ovo je normalno, pošto se radi o stack-u koji je upravo izašao iz Irisa, samo je podešen black point. To bi otprilike bilo ekvivalentno snimku na ploči koji upravo treba da bude odnet na razvijanje i obradu u laboratoriju. Konkretno ovde je potrebno raditi "razvlačenje" tamnih tonova i kopanje po mraku, jer se tu upravo kriju detalji. Posle 13 uzastopnih primena opcije curves u Photoshopu dobija se ovo:
Uvećani isečak:
Gore je zbijeno jato Pal4 a dole bezimena galaksija poznata samo po svojoj oznaci. Magnituda spiralne galaksije je 15.65mag.
Možda nešto više tamnih detalja može izvući monohromatska obrada. U principu se snimak prebaci u 32-bitni mod i rasteže linearno.
Jeste da ima malo više detalja ali i više šuma. Skidanjem šuma se gube i najtamnije zvezdice u jatu:
Na kraju, invertovan i triput uvećan snimak pokazuje nekih desetak zvezdica u jatu ukupno.
Ovo jato je otkrio Hubble 1949. godine a godinu kasnije ponovo Wilson tokom onog desetogodišnjeg pretraživanja neba, tako da su imena oba astronoma ubeležena u rubriku "zaslužni za otkrivanje". Pritom je Wilson uspeo da jato pobrka sa patuljastom galaksijom, članicom našeg komšiluka što, istini za volju, uopšte nije bilo teško. Jato se nalazilo na velikoj distanci od centra Galaksije (362 hiljada svetlosnih godina, što je skoro duplo dalje od oba Magelanova Oblaka) pa je to verovatno igralo ulogu. Takođe tad se nije znalo za ključnu razliku između velikih jata i patuljastih galaksija koje mogu čak da imaju isti izgled i isti broj zvezda: galaksija ima neuporedivo veću masu zbog veće količine tamne materije koju jata u principu nemaju. Ovo se da indirektno zaključiti na osnovu procenjivanja gravitacionog učinka na okolne objekte.
Dakle Pal4 je teško jato, mada ne najteže od svih Palomar zbijenih jata. Prečnik je oko dva ugaona minuta, ranije je u nekim atlasima položaj jata bio pogrešno naveden pa je korisno pre nalaženja konsultovati DSS koji je u suštini moderna digitalizovana verzija neba snimljena - upravo odžačarevim teleskopom. Ukupan sjaj jata je oko 14.2mag (neki navode i 17.1mag) ali je najsjajnija članica magnitude 18. Pošto se uočava desetak zvezdica na ovom snimku mogu da pretpostavim da je granična fotografska magnituda mog teleskopa ovde između 19 i 20mag, što je pre svega zasluga tamnog neba Crnog Vrha. Zapravo, uslovi i nisu bili baš idealni: visina objekta je bila 55 stepeni nad horizontom i to u pravcu zapada koji je okupan svetlosnim zagađenjem Kragujevca. U suštini mogu da budem zadovoljan, kad sam video da je najsjajnija članica magnitude 18.0mag, pitao sam se da li ću uopšte moći da registrujem jato.
Međutim priča tu tek počinje: nakon rata je fokus biznisa veoma brzo promenjen i u fabrici se proizvodio nameštaj a zatim i klima uređaji. Potom se posao proširio na kupovinu zemljišta i nekretnine a vrhunac je nastupio sedamdesetih. Budući da su Sjedinjene Države prilično ozbiljne u smislu stimulacije razvoja nauke između ostalog i kroz delimičan oprost poreza, naš biznismen je bio itekako poslovno zainteresovan da deo svog profita donira. I tako je izbor pao na opservatoriju Palomar da dobije najizdašnije donacije od ovog čoveka; novac je upotrebljen između ostalog i da se zameni korektor na Šmitovom teleskopu novim koji je obezbeđivao isti fokus kroz veći opseg talasnih dužina.
Na opservatoriji se rodila ideja da teleskop preimenuju po dobrotvoru i od 1986. godine se teleskop i odžačar sa početka priče zovu isto: Samuel Oschin.
Priča teleskopa je takođe puna uspeha. Nakon što je tridesetih godina opservatorija Palomar među prvima u svetu instalirala mali fotografski teleskop aperture 18 inča (450mm) na osnovu genijalne zamisli nekog relativno nepoznatog nemačkog optičkog inženjera (Schmidt) to se ispostavilo kao pun pogodak: veliko i dobro korigovano vidno polje uz do tada neslućenu fotografsku brzinu. Veoma brzo su napravljeni planovi za veliki teleskop (48 inča, danas poznat kao... vidi pod odžačar...) koji je odmah nakon rata pušten u pogon. A namera je bila jednostavna: pretraga neba, brza i efiksana. U tome je 48" Schmidt, pardon, Samuel bio nenadmašan.
Devet godina je trajao prvi projekat ovog teleskopa a obuhvatao je jednostavno fotografsku pretragu celokupnog severnog neba (i nešto malo južnog). Sve je urađeno na Kodakovim emulzijama premazanim preko staklenih ploča prečnika 35cm; u jednom prelazu je teleskop snimao plavu boju a u drugom crvenu. Zašto ploče a ne jeftiniji film? Zato što se ne deformišu pod sopstvenom težinom. Film može da se koristi u velikoformatnim kamerama i da fokus bude perfektno pogođen na f64, ali na f2 nekog teleskopa taj isti blago zatalasani film bi ubrzo leteo pocepan niz padinu ispod opservatorije. Vidno polje originalnih ploča je bilo impresivnih 6x6 stepeni odnosno 36 kvadratnih stepeni - moj teleskop (150/750) sa APSC DSLR-om poređenja radi ima vidno polje površine 1.87 kvadratna stepena. Ja bih takvu neku površinu približno mogao da dobijem kad bih teleobjektiv podesio na 160mm žižne daljine, ali... Teleskop na Palomaru je pritom u proseku dostizao magnitudu 22mag, dok moj teleobjektiv na f5.6, pa ne znam, možda 15.5mag? A teleskop 150/750? Videćemo kasnije.
U svakom slučaju ta pretraga neba je danas poznata kao NGS-POSS i to je bio pravi rudnik novih objekata u optičkom opsegu. Radilo se od jutra do mraka, posebno napravljenim mikroskopima se pretraživalo i upisivalo sve novo odnosno sve ono što nije postojalo u NGC katalogu. I tog mukotrpnog i dosadnog posla nije bio pošteđen niko, nevezano od statusa u naučnom svetu; pa su tako recimo otkrivena neka nova zbijena jata - tačno 15 njih. Srećni pronalazači su bili Hubble, Baade, Zwicky, Abell, Humason, i Arp. Jata su jednostavno nazvana po opservatoriji na kojoj su radili i u kojoj su dobar deo svog života proživeli, i tako smo dobili minijaturni katalog Palomar zbijenih jata. To je malo uvećalo spisak od za sada 156 poznatih globularnih jata (vidi ovde) i generalno posmatrano ova jata nemaju apsolutno ništa zajedničko osim da su relativno teška za detekciju. Primera radi, gde je ovde jato?
Uvećani snimak na originalnu rezoluciju takođe ne pokazuje apsolutno ništa, iako se u samom centru krije jato.
Ovo je normalno, pošto se radi o stack-u koji je upravo izašao iz Irisa, samo je podešen black point. To bi otprilike bilo ekvivalentno snimku na ploči koji upravo treba da bude odnet na razvijanje i obradu u laboratoriju. Konkretno ovde je potrebno raditi "razvlačenje" tamnih tonova i kopanje po mraku, jer se tu upravo kriju detalji. Posle 13 uzastopnih primena opcije curves u Photoshopu dobija se ovo:
Uvećani isečak:
Gore je zbijeno jato Pal4 a dole bezimena galaksija poznata samo po svojoj oznaci. Magnituda spiralne galaksije je 15.65mag.
Možda nešto više tamnih detalja može izvući monohromatska obrada. U principu se snimak prebaci u 32-bitni mod i rasteže linearno.
Jeste da ima malo više detalja ali i više šuma. Skidanjem šuma se gube i najtamnije zvezdice u jatu:
Na kraju, invertovan i triput uvećan snimak pokazuje nekih desetak zvezdica u jatu ukupno.
Ovo jato je otkrio Hubble 1949. godine a godinu kasnije ponovo Wilson tokom onog desetogodišnjeg pretraživanja neba, tako da su imena oba astronoma ubeležena u rubriku "zaslužni za otkrivanje". Pritom je Wilson uspeo da jato pobrka sa patuljastom galaksijom, članicom našeg komšiluka što, istini za volju, uopšte nije bilo teško. Jato se nalazilo na velikoj distanci od centra Galaksije (362 hiljada svetlosnih godina, što je skoro duplo dalje od oba Magelanova Oblaka) pa je to verovatno igralo ulogu. Takođe tad se nije znalo za ključnu razliku između velikih jata i patuljastih galaksija koje mogu čak da imaju isti izgled i isti broj zvezda: galaksija ima neuporedivo veću masu zbog veće količine tamne materije koju jata u principu nemaju. Ovo se da indirektno zaključiti na osnovu procenjivanja gravitacionog učinka na okolne objekte.
Dakle Pal4 je teško jato, mada ne najteže od svih Palomar zbijenih jata. Prečnik je oko dva ugaona minuta, ranije je u nekim atlasima položaj jata bio pogrešno naveden pa je korisno pre nalaženja konsultovati DSS koji je u suštini moderna digitalizovana verzija neba snimljena - upravo odžačarevim teleskopom. Ukupan sjaj jata je oko 14.2mag (neki navode i 17.1mag) ali je najsjajnija članica magnitude 18. Pošto se uočava desetak zvezdica na ovom snimku mogu da pretpostavim da je granična fotografska magnituda mog teleskopa ovde između 19 i 20mag, što je pre svega zasluga tamnog neba Crnog Vrha. Zapravo, uslovi i nisu bili baš idealni: visina objekta je bila 55 stepeni nad horizontom i to u pravcu zapada koji je okupan svetlosnim zagađenjem Kragujevca. U suštini mogu da budem zadovoljan, kad sam video da je najsjajnija članica magnitude 18.0mag, pitao sam se da li ću uopšte moći da registrujem jato.
Коментари
Постави коментар