KOLIKO JE DALEKO HORIZONT?
Rtanj u jesen je prelep. Prelep je i inače, ali ovo godišnje doba naprosto učini da boje iskoče i idealno je vreme za pejzaže.
Jesen je dakle idealna za pejzaže. Međutim, koje je to doba dana idealno za pejzaže?
Podne letnjeg sigurno nije. Razlog je visina Sunca nad horizontom, koja bi trebalo da bude što je moguće manja. Time se dobija na razbijanju oštrog kontrasta i senki, a i boje dobiju topliji i zasićeniji ton. Zimsko i jesenje podne se dosta razlikuju u smislu da je 21. decembra Sunce u podne visoko 22 stepena nad južnim horizontom - početkom leta je ta visina celih 70 stepeni. Ovaj gore snimak je nastao kad je Sunce bilo na 20 stepeni.
Postoji i druga mogućnost: fotografisati u podne, prebaciti u monohromatski mod, pojačati kontrast i proglasiti to za umetnost.
Crno-bela opcija može biti od pomoći kad treba igrati na kartu kontrasta. Fotografije inače u podne mogu biti samo slabijih boja i sveukupno lošije za obojenu varijantu, ali mogu biti interesantne kad se boja izbaci iz razmatranja.
Za boje je potrebno sačekati period neposredno pred zalazak Sunca (golden hour)...
...a zatim i period neposredno nakon zalaska Sunca (blue hour).
Sve je to lepo ali ja nisam zbog toga bio tu. Ideja je bila da snimim neke astronomske objekte u sumrak na zapadu, i pređimo na stvar.
Sekventna fotografija sa razmakom između okidanja od tačno jednog minuta se ispostavila kao jedan Mesečev poluprečnik:
Formule tako i kažu: za jedan minut vremena Mesec (ili bilo šta drugo na nebeskom ekvatoru, a približno i ekliptici) se pomeri za 15 ugaonih minuta. Njegov prečnik je oko trideset ugaonih minuta tako da sam znao da će mlad Mesec lepo da se uklopi u razmake od jednog minuta.
Pogled na Jupiter:
Nešto drugo mi je privuklo pažnju. Na zapadu se nalazila veoma oštra senka jedan stepen iznad horizonta:
Senka je ovde vidljiva kao crveni pojas ispod koga je nebo praktično potpuno tamno. Ovde je uvećana pedeseticom i teleobjektivom:
Pravo je pitanje gde je horizont i na kojoj visini se nalazi senka... I naravno koliko daleko se može videti u pravcu zapada sa ovog mesta (Čestobrodica, negde oko 600mnv). Ljudi pre mene su praktično i ovde sve izračunali - formula bi bila d≈3.57√h, gde je d daljina horizonta a h visina na kojoj se posmatrač nalazi. Međutim, ova formula ignoriše atmosfersku refrakciju... Ako uzmemo u obzir standardne uslove, odnosno nešto slično mirnim uslovima bez velikih gradijenata, onda bi razlika koju uvodi refrakcija iznosila oko 8%. Formula je, dakle:
Na kraju ovde vidimo Arkturus i Veliki Medved iznad ciklona:
Jesen je dakle idealna za pejzaže. Međutim, koje je to doba dana idealno za pejzaže?
Podne letnjeg sigurno nije. Razlog je visina Sunca nad horizontom, koja bi trebalo da bude što je moguće manja. Time se dobija na razbijanju oštrog kontrasta i senki, a i boje dobiju topliji i zasićeniji ton. Zimsko i jesenje podne se dosta razlikuju u smislu da je 21. decembra Sunce u podne visoko 22 stepena nad južnim horizontom - početkom leta je ta visina celih 70 stepeni. Ovaj gore snimak je nastao kad je Sunce bilo na 20 stepeni.
Postoji i druga mogućnost: fotografisati u podne, prebaciti u monohromatski mod, pojačati kontrast i proglasiti to za umetnost.
Crno-bela opcija može biti od pomoći kad treba igrati na kartu kontrasta. Fotografije inače u podne mogu biti samo slabijih boja i sveukupno lošije za obojenu varijantu, ali mogu biti interesantne kad se boja izbaci iz razmatranja.
Za boje je potrebno sačekati period neposredno pred zalazak Sunca (golden hour)...
...a zatim i period neposredno nakon zalaska Sunca (blue hour).
Sve je to lepo ali ja nisam zbog toga bio tu. Ideja je bila da snimim neke astronomske objekte u sumrak na zapadu, i pređimo na stvar.
Sekventna fotografija sa razmakom između okidanja od tačno jednog minuta se ispostavila kao jedan Mesečev poluprečnik:
Formule tako i kažu: za jedan minut vremena Mesec (ili bilo šta drugo na nebeskom ekvatoru, a približno i ekliptici) se pomeri za 15 ugaonih minuta. Njegov prečnik je oko trideset ugaonih minuta tako da sam znao da će mlad Mesec lepo da se uklopi u razmake od jednog minuta.
Pogled na Jupiter:
Nešto drugo mi je privuklo pažnju. Na zapadu se nalazila veoma oštra senka jedan stepen iznad horizonta:
Senka je ovde vidljiva kao crveni pojas ispod koga je nebo praktično potpuno tamno. Ovde je uvećana pedeseticom i teleobjektivom:
Pravo je pitanje gde je horizont i na kojoj visini se nalazi senka... I naravno koliko daleko se može videti u pravcu zapada sa ovog mesta (Čestobrodica, negde oko 600mnv). Ljudi pre mene su praktično i ovde sve izračunali - formula bi bila d≈3.57√h, gde je d daljina horizonta a h visina na kojoj se posmatrač nalazi. Međutim, ova formula ignoriše atmosfersku refrakciju... Ako uzmemo u obzir standardne uslove, odnosno nešto slično mirnim uslovima bez velikih gradijenata, onda bi razlika koju uvodi refrakcija iznosila oko 8%. Formula je, dakle:
d≈3.86√h
U mom slučaju nadmorska visina je 593m i rešenje formule je 94km. Ključ cele priče je u atmosferskoj refrakciji, budući da ona dosta zavisi od meteoroloških uslova. To što nema oblaka i izmaglice ne znači da je atmosfera prozračna jednako i u svim pravcima. Normalno je da donji slojevi atmosfere budu gušći a gornji ređi i to ima veze sa gravitacijom ali i sa temperaturom tih slojeva. Opštepoznata stvar je da je hladni vazduh dosta gušći i obrnuto. Zato leti atmosferski motor stojadina ima nekoliko konja manje nego zimi, a i proračun dužine potrebne za poletanje aviona zahteva veće vrednosti.
Konkretno, ukoliko imamo topao sloj vazduha pred nama iznad sloja hladnog (recimo u proleće iznad hladnog mora) imaćemo mogućnost da vidimo mnogo dalje nego u obrnutom slučaju (hladan iznad toplog, tipično u pustinji gde se tad javlja miraž - izdizanje horizonta).
Kad sam pogledao na ovom snimku gde se šta nalazi, obeležio sam liniju horizonta.
Repetitor neposredno ispod linije se nalazi na tačno 49km od kamere. Ispod antene se nalazi Jagodina. Pravac u kome se pruža jagodinski Crni Vrh gledano na ovom snimku je 292 stepeni; produžio sam taj pravac na satelitskoj karti Evrope i video da se nad Italijom nalazi ciklon koji se završava u vidu oštre linije sever-jug, duž celog Apeninskog poluostrva. Udaljenost je u pravcu 292 do ciklona iznosila 900km; naravno da nije bilo moguće videti oblake iznad Italije ali ovo su senke u visokoj atmosferi koje ti oblaci ostavljaju. Pod normalnim okolnostima to odavde nije moguće videti ali ako imate topao vazduh iznad hladnog Jadrana... U ovom momentu jedan od dužih anticiklona nad ovim delom Evrope i Balkana je Srbiji doneo nešto preko mesec dana vedrog vremena skoro bez ikakvih padavina. Upravo to je i bio razlog neuobičajeno velikog refraktivnog indeksa, a i ovog fenomena.
Na kraju ovde vidimo Arkturus i Veliki Medved iznad ciklona:
Коментари
Постави коментар