30.04.2012.

SUNCOKRET

Lepo je kad nebeski objekti imaju svoj trivijalni naziv koji u potpunosti odgovara njihovom obliku. Ovde je taj naziv više nego prikladan: Sunflower odnosno Suncokret galaksija ima katalošku oznaku M63 i NGC5055 i nalazi se u sazvežđu Canes Venatici u susedstvu mnogo poznatije M51. Takođe se smatra da pripada galaktičkom jatu čija je prestonica M51.
Budući da je njen karakterističan oblik zapažen još u XIX veku danas se klasifikuje u prototipove tzv flokulentnih spiralnih galaksija. Njena grudvasta struktura se jasno uočava u spoljnim granama i nije tako retka pojava u svetu galaksija, samo je položaj galaksije (nagnuta pod idealnim uglom) i relativna blizina nama čini idealnom za proučavanje takvih strukturnih neobičnosti.

Regioni formiranja novih zvezda su smešteni svuda duž spoljnih spiralnih grana. Međutim, dosad je registrovana samo jedna supernova u M63 i to 1971. godine.






Na blago uvećanom cropu se vidi ponešto od strukture ova galaksije, premda je za tako nešto potrebna jača oprema.

Snimljeno je 51 x 30sec i obrađivano standardno u Irisu i PS CS3. Za divno čudo vinjetiranje je bilo minimalno izraženo (zahvaljujući opreznoj upotrebi alatke curves) tako da sam taj korak zamalo preskočio.


DENEB I AMERICA NEBULA

Zvezda Deneb se nalazi u repu Labuda i plavi je gigant magnitude 1.25. Reč je o izuzetno sjajnoj zvezdi koja spada u najudaljenije zvezde koje se sa Zemlje vide kao zvezde prve magnitude: oko 1500 svetlosnih godina je izmerio satelit Hiparchos kao distancu Deneba. Inače je pre toga vladala konfuzija oko udaljenosti pre svega zbog teško predvidivog sopstvenog kretanja Deneba; sve između 2000 i 7500 s.g. se smatralo mogućom vrednošću. Precizno, nema šta.
Interesantno je i to da je Deneb prototip promenljivih koje se po njemu označavaju kao Alpha Cygni varijable. Takođe je bilo moguće snimiti/izmeriti prečnik površine ove ogromne zvezde koji iznosi 0.002 ugaonih sekundi. Daleko od mogućnosti amaterskih instrumenata.

Još jedan od kurioziteta je što je Deneb Marsovcima isto što i nama zvezda Severnjača.
Živeli.

Kao što vidite, Deneb i, uostalom, celo sazvežđe Labuda je smešteno u spektakularnom delu Mlečnog Puta. To je ustanovio i (toliko puta pomenuti) W. Herschell kad je otkrio emisionu maglinu u okolini Deneba. Nije bilo u njegovo vreme moguće videti oblik koji nas danas podseća na Severnu Ameriku ali je tačno da je pod izuzeto transparentnim okolnostima moguće nazreti dvogledom ili teleskopom rasvetljenje veličine 4 puna Meseca. Naravo da bi UHC ili nebula filter bio od velike pomoći, ali tim je otkriće krajem XVIII veka značajnije.
Ova maglina spada u emisione, što znači da oblak jonizovanog vodonika svetli sopstvenom svetlošću. Kao deo tog kompleksa se ubraja i Pelican nebula, odnosno ono što bi bilo deo Atlantika - skoro do Njufaundlenda.

Niko tačno ne zna udaljenost do ove magline. Postoji mogućnost da je jonizaciju oblaka pokrenuo Deneb, što bi onda značilo da su nebula i zvezda približnih udaljenosti; mada za ovo nema čvrstih dokaza.






Pošto je te večeri transparencija bila izuzetna, šteta je bilo ne snimiti izlazećeg Labuda. Na slici se vide (osim Deneba i magline Severna Amerika) još i Sadr (gore desno) kao i maglinice oko njega. Takođe se uočava struktura Mlečnog puta koji se jasno izdvaja od tamne strukture prašine koja nas sprečava da zavirimo dalje.
Spojeno je 41 ekspozicija po 30sec i ISO1600 da bi se dobila ova slika. Objektiv je helios 58mm i f4.0; sve to okačeno na newtonian teleskop i eq6. Obrada u Irisu i PS CS3. Aparat eos 20d nije modifikovan pa je tim izvlačenje srednjih tonova bilo teže ali ne i nemoguće.

26.04.2012.

SUNCE I MESEC

Vedar i čist dan bez ijednog oblačka može da znači samo jedno: snimam Sunce :-)
Problem sa ovakvim vremenom je što izuzetno često, skoro uvek, atmosfera bude puna temperaturne turbulencije pa velika uvećanja jednostavno nisu moguća. Osim toga, iznošenje hladnog teleskopa na +25C (tubus je crne boje i iz sekunde u sekundu se zagreva) i snimanje su pravi podvig. Dokaz su i muke koje sam imao oko fokusiranja: za svaku sliku se moralo ponovo pomerati fokuser. Razlog su promena žiže usled naglog zagrevanja ogledala.

Lepo je s vremena na vreme imati i poneku sunčevu sliku u arhivi. U slučaju ove slike ona je snimljena uobičajenom opremom (150/750 + eos 20d) sa parametrima ISO100 i 1/1000sec izlaganja.



Poređenja radi, sa SOHO sajta  snimak izgleda veoma slično, samo je orijentacija kod mene drugačija. Takođe tu su pege obeležene u skladu sa zvaničnom nomenklaturom.






  U ovakvom momentu se mlad Mesec (koji je u tranzitu) ne propušta. Evidentno je da fotka može mnogo bolje i oštrije da ispadne, ali ne u ovakvim temperaturnim varijacijama. Parametri: 1/400 i ISO100.


14.04.2012.

VENERA U VLAŠIĆIMA

Vlašići odnosno Plejade su vrlo upečatljivo i karakteristično otvoreno zvezdano jato. Nalaze se u sazvežđu Bika i predstavljaju nama najbliže jato, ujedno i veoma mlado jato u galaktičkim okvirima. Zvezde su počele da se formiraju pre stotinak miliona godina. Tradicionalno se uzima da se golim okom vidi otprilike sedam zvezda u jatu, stoga i priča o sedam sestara u mitologiji. Interesantno je i da je japanski proizvođač automobila Subaru Vlašiće odabrao za svoj amblem.

Sve zvezde u Vlašićima su utopljene u plavičastu maglinu iz koje su i nastale. Golim okom (a i teleskopom) je nemoguće ovu maglinu razaznati; tu su ipak potrebne nešto duže ekspozicije. Šarlu Mesijeu su magline u Vlašićima takođe bile nepoznat pojam ali mu to nije smetalo da ih katalogizira kao M45 u svojoj kolekciji (po meni nebeskih dragulja a po njemu verovatno nebeskih zabuna).

Vrlo često se dešava da, usled položaja Vlašića koje su smeštene nedaleko od ekliptike, razni nebeski objekti u Sunčevom sistemu prođu kroz ili nedaleko od Vlašića. Takve retke prilike se snimaju širokougaonim instrumentima a najprostije je za tako nešto koristiti teleobjektive.




U principu ovde je u komšiluku gostovala Venera - najsjajnija planeta na nebu, ovde je magnitude -4.5. U prevodu je preko 11 puta sjajnija od Vege, zvezde koja je odabrana da bude etalon merenja sjaja.

Snimci su nastali spajanjem 12 light i 8 dark frejma, svaki dužine po 30sec i iso 1600. Za wide field snimanje koristim pentacon 200 koji je ovde radio na približno f6.9. Usled niskog položaja i gradskog LP-a nije bilo moguće dobiti ni približne detalje u maglinama, ali i da je M45 bila u zenitu Venera bi drastično ometala snimanje.
Dve verzije se razlikuju uglavnom po sitnim trikovima primenjenim da bi ograničili sjaj Venere. I pored toga se vidi kolika je razlika u sjaju nebeskih tela.

11.04.2012.

DVA PRSTENA

Galaksija M94 je specifična po tome da poseduje spoljni i unutrašnji prsten. Pritom mi ovde vidimo (osim jezgra i diska) upravo unutrašnji prsten. Spoljni prsten je mnogo većih dimenzija i dosta slabijeg sjaja pa se na ovoj slici ne uočava. Potrebne su mnogo duže ekspozicije uz LP filter. Zapravo, on i nije geometrijski posmatrano zatvoren prsten, već više struktura spiralnih grana vidljivih u UV opsegu.
Teorije o nastanku dva prstena su u početku išle u pravcu postojanja satelitske galaksije koja je iskidana i pretvorena u prsten. Međutim, danas je prihvaćeno da unutrašnji prsten zapravo kreira spoljnu strukturu. Takođe unutrašnji prsten (vidljiv kao tamnosmeđi oval) predstavlja najaktivnije mesto kreiranja novih zvezda.



U suštini M94 je metropola kad je u pitanju grupa od dvadesetak njoj susednih galaksija. Grupa se jednostavno zove M94 group. Njenih 8.2 magnitude je čine relativno sjajnom galaksijom, uz (za Canes Venatici i tamošnje objekte) prosečnih 14 x 12 ugaonih minuta.

Da đavo nikad ne spava svi znamo pa je tako snimanje bilo ograničeno s jedne strane izlaskom Meseca a sa druga strane oblacima koji su sa zapada prodirali. Snimio sam 52 x 30sec na uobičajenih ISO1600 i obrađivao u Iris i PS CS3.

01.04.2012.

ZVEZDANO JATO M3

Naravno da je ovo veliko i prilično lako uočljivo zbijeno zvezdano jato otkrio šef kataloga Charles Messier lično, međutim, rasvetljavanje prave prirode objekta dugujemo drugom astronomu. Herschell je pre više od 200 godina uspeo da (vizuelno, naravno) razloži pojedine zvezde u jatu i time ga izbaci iz kategorije maglina. Uspeh je veći ako pogledamo činjenicu da su najsjajnije zvezde ovog jata magnitude 11.
Generacije astronoma su nadalje dodavale poneku činjenicu o ovom objektu pa je tako lord Rosse otkrio nekoliko tamnijih polja u strukturi, očekujući verovatno sličnosti sa spiralom.



Današnja saznanja o ovom prastarom jatu koje datira još iz početka Mlečnog puta, je da su sve zvezde u jatu nastalo istovremeno pre 8 milijardi godina. Zvezde koje čine jato su stare i u M3 nema naznaka stvaranja novih generacija zvezda. Samim tim se jato smatra mrtvim u galaktičkim okvirima. Ukupno oko pola miliona zvezda (od kojih par stotina promenljivih) pokazuju prilično veliku metaličnost. Metaličnost je pojam kojim astronomi označavaju prisustvo drugih (težih) elemenata, ne računajući vodonik i helijum. U konkretnom slučaju M3 predstavlja prototip tipa I zbijenih jata, odnosno bogatih težim elementima.

Fotografisanje je išlo u dva pravca; prvo sam snimio osnovnih 25 snimka od pola minuta na ISO1600, zatim još 5 na ISO800 sa namerom da njima maskiram izgorele regione koji su na ISO1600 poprilična neminovnost.
Međutim, prijatno sam se iznenadio činjenicom da pametna upotreba curves i oprezna obrada mogu da maskiranje učine nepotrebnim.

M64 BLACK EYE

Trivijalni naziv ove galaksije je veoma prikladan. Prašina je nešto što sadrže mnoge (ako ne sve) spiralne galaksije i to je njihov zaštitni znak. Prašinu jedino ne sadrže eliptične galaksije jer su je iz nekog razloga oduvale ili na drugi način (recimo spajanjem i sudarima) izgubile.
Pojas prašine sadrži jedno polje ispred jezgra koje upija svetlost i to je razlog naziva Black eye, Evil eye. Na slici je gore zapad; galaksija je tako orijetnisana zbog estetike.



Snimak je sastavljen stakiranjem 49 ekspozicije po pola minuta na ISO1600 i obradom u Iris, PS CS3. Natezanjem u obradi da bih dobio jasan spoljašnji halo fotku sam doveo do maksimuma pa je pozadina šarenija a ne uniformna; to je znak da je senzor došao do svog maksimuma.

Još par stvari koje predstavljaju kuriozitet ovog objekta: spoljni halo rotira u suprotnom pravcu od prašine i centra galaksije. To može samo da znači jednu stvar: galaktički kanibalizam, tj. da spoljni slojevi sadrže zvezde koje su ostatak druge galaksije.
Takva vrsta haosa i gravitacioni plimski talasi M64 svrstavaju u galaksiju unutar koje se konstantno rađaju nove generacije zvezda. Uglavnom mlade plave zvezde nastaju upravo na granici spoljnih i unutrašnjih slojeva koji rotiraju u suprotnim pravcima.

Na kraju evo i naknadno obrađene verzije za malo zatamnjenim fonom neba. Pritom šum na slici postaje malo oštriji ali to je cena slave.