VIŠESTRUKE ZVEZDE ILI KAKO SMO SNIMALI KOZU

Višestruke zvezde su veoma rasprostranjene na nebu. Zapravo, moglo bi se reći da značajan deo zvezda pripada nekom zvezdanom sistemu, bilo da su to dvojne, trojne ili druge višestruke zvezde. U svakom od tih slučajeva mi imamo par ili više zvezda koje se nalaze jako blizu jedna drugoj u vidnom polju teleskopa.

Najjednostavnija podela je na optički i fizički višestruke zvezde. Optički višestruke su višestruke samo gledano iz naše perspektive; njihov položaj na nebu je čist privid jer je jedna mnogo dalje od druge ali mi to ne možemo iz ovog ugla da percipiramo. Fizički višestruke zvezde bi bili pravi zvezdani sistemi koji imaju članice koje orbitiraju oko zajedničkog centra mase.
Fizički višestruke zvezde se dalje dele na dvojne, trojne, četvorne itd; a druga podela po tipu putanje je na hijerarhijske sisteme i na Trapesia-sisteme. Prvi predstavljaju uređene sisteme sa više članica koje imaju strogo definisane i stabilne putanje u dužem vremenskom periodu. Drugi tip je omaž Trapezijumu iz Orionove magline - mlado jato sa članicama koje imaju potpuno haotične putanje. Naravno da se očekuje u narednom periodu da članice Trapezijuma katapultiraju neku ili neke svoje sestre u okolni prostor, ali cena takvog razvoja situacije je da preostale članice skupa imaju uređene putanje i da kao sistem mogu duže da prežive na nekim stabilnim orbitama.

Nakon ove suvoparne podele da pređemo na konkretne stvari.
Ćupričani i ja smo se dogovorili da odemo negde i snimamo; Dragan je imao obaveze pa je sa mnom pošao samo Goran. Otišli smo na neki prevoj na 400mnv južno od Despotovca da bismo tamo ustanovili da je nebo OK ali i da duva košava za sve pare. Teleskop je montiran iza zaklona od auta ali je bilo očigledno da sve funkcioniše na samoj granici mogućnosti.

Na primer bilo je praktično nemoguće dobiti oštar fokus, konkretno zbog turbulencije istočnog vetra koji "preskače" brdo na kome smo. Osim toga, mikroskopske vibracije reflektora na montaži sigurno nisu baš doprinosile kvalitetu slike - EQ6 jeste jaka kao zemlja ali to za reflektore ne znači puno, oni se na vetru ponašaju kao jedra.

Rezultat snimanja i obrade 10 snimaka po 30sec i ISO1600:

Zvezda Capella (sa latinskog - koza) ima sjaj nulte magnitude (tačnije 0.08mag). To je treća zvezda po sjaju na severnoj hemisferi iza Vege i Arktura. Ako bi vas neko pitao koje je boje - defokusiranje teleskopa veoma lako otkriva da je u pitanju žuta zvezda, kao što se na snimku i vidi.

Međutim, ovo nije jedna zvezda. Godine 1899 je W.W. Campbell analizirao snimke sa spektroskopa opservatorije Lick. Spektri sa ploča u razmaku od nekoliko meseci su se razlikovali, očekivano je da za 6 meseci postoji razlika u smislu plavog i crvenog pomaka zbog kretanja Zemlje oko Sunca, ali ovde se jasno u jednom slučaju videla razlika spektra dve zvezde odnosno apsorpcione linije su bile razdvojene - dok su tri meseca kasnije apsorpcione linije bile poklopljene.
Capella je proglašena za dvojnu zvezdu. Odmah potom su svi pokušali da "razdvoje" taj par, ali bez uspeha. Nova metoda koja je prilično obećavala se zvala interferometrija i ubrzo, tačnije dvadeset godina kasnije sa Mt.Wilson opservatorije je objavljeno da je par razdvojen. To je bilo prvo uspešno interferometrijsko merenje objekta koji se nalazi van Sunčevog Sistema: ove dve zvezde se najveći deo vremena nalaze na oko 1/20 ugaonih sekundi jedna od druge. U prevodu to je tačno petnaest puta ispod teorijske rezolucije mog teleskopa, a praktično gledano i više. Reflektor od 6 inča aperture bi dao teorijski najmanji mogući Airy disk od 1.67 što je približno dimenzijama piksela na EOS 40D. Dakle - mrka kapa da ja bilo šta od toga snimim.

Zapravo, jedini iole upotrebljiv snimak dve zvezde po imenu Capella je dobijen iz Cambridgeshire-a, pomoću interferometrije na sistemu COAST.

Dva sjajna člana sistema su poznati kao Capella Aa i Ab i obe imaju približno po 2.5 Sunčeve mase. Nalaze se na međusobnoj distanci od 100 miliona kilometara, što je 2/3 distance od Zemlje do Sunca. Radi se o dva žutocrvena giganta, klase K i G. Ova druga zvezda (Ab) se trenutno širi i hladi, sa tendencijom da jednog dana postane crveni gigant. U jezgru prve (Aa) se vrši fuzija helijuma dok druga komponenta još nije došla u tu fazu, mada mnogo toga ukazuje da je na pragu te faze (helium flash).

Međutim, oko ovog para se nalazi još dosta zvezda. Sve one su detaljno posmatrane i opisane, ima ih šest (Capella B-G) i danas se smatra da nijedna nije fizički član sistema Capella. Nalaze se na distancama od 46 sekundi do 9 minuta od glavnog para, najprostije rečeno to je krug površine možda dve trećine punog Meseca. Ali na obodu tog kruga...

...se nalazi neugledni crveni patuljak magnitude 10.16, spektralne klase M2.5V. To je čuvena komponenta H koja i formalno obilazi oko glavnog para zvezda na udaljenosti od 10 hiljada AU. Godine 1935 je ustanovljeno da se na 1.8 sekundi (dakle na granici rezolucije mog teleskopa) od patuljka nalazi "izbočenje" (protuberanca) i vrlo brzo je na scenu stupio drugi, još manji crveni  patuljak magnitude 13.7.

Kao što vidite, na ovom snimku je evidentno da fokus nije baš na svom mestu. Već sam napomenuo da je to više zbog atmosferske turbulencije i orkanskog vetra nego zbog moje greške, ali je evidentno da se separacija H i L komponenti sa ovog snimka ne može izvršiti. Vidi se da je par HL (označena pozicija - crvena zvezda) zalepljen za belu zvezdu iznad nje, ali se sam HL ne može razdvojiti. Separacija danas iznosi tri sekunde; to je nešto više od dva piksela i pod optimalnim okolnostima bi trebalo da bude moguće da se to zabeleži.

Komponenta H ima masu 1/3 a komponenta L samo negde oko 10% mase Sunca. Sa udaljenosti od 43 svetlosne godine od Zemlje pravi je uspeh uopšte pronaći i vizuelno detektovati ovaj par patuljaka.

Par HL je težak izazov za vizuelne lovce na dvojne zvezde. Tu je najmanje u pitanju separacija od 3", to je sasvim dovoljno; već se radi o dve druge činjenice. Prvo, magnituda manjeg pratioca od 13.7 je već granična za mnoge amaterske teleskope i traži dobro nebo, a drugo kad je razlika u sjaju dvojne zvezde velika - eto još većeg problema.
Imajte u vidu da su ljudi prijavljivali da im 15" aperture nije bilo dovoljno da na 200x razdvoje HL.

Poslednja vest kaže da je razlika između magnitude H i L u infracrvenom opsegu dosta veća od vizuelnog opsega, i to bi moglo da ukaže na eventualno postojanje još neke zvezde u sistemu Capella HL.