OTVORENO JATO I PLANETARNE MAGLINE
Nešto što čekam već skoro deceniju da fotografišem je upravo M46, veliko otvoreno jato u sazvežđu Krme (nije prase u pitanju već zadnji deo palube...). Ovo relativno prostrano sazvežđe se nalazi na jugu, neposredno ispod nebeskog ekvatora i većim delom je vidljivo sa naših prostora. Nekad je to bilo ogromno sazvežđe koje se nazivalo Argo Navis; brod koji su koristili Jason i Argonauti, ali je sazvežđe bilo krajnje nepraktično za upotrebu, naročito zato što se to sazvežđe prostiralo duž jednog značajnog dela Mlečnog Puta vidljivog sa južne polulopte. Vrlo brzo su zbog lakšeg snalaženja astronomi lađu razbili na Krmu (Puppis), Jedro (Vela) i Kobilicu (Carina).
Kako naći ovo jato? Veoma jednostavno. Od Sirijusa se nađe levo zvezda Gamma Canis Majoris i taj njihov razmak se produži još dva puta. Zatim nešto južno od tog mesta se mogu naći u dvogledu ili širokougaonom teleskopu dve svetle mrljice: M47 i M46. Prvo je krupno jato sastavljeno iz nekoliko sjajnih zvezda a drugo je na malom uvećanju bledo otvoreno jato mnogobrojnijih ali i tamnijih zvezdica. Ovo drugo je naše jato.
Kada je Messier predstavio Francuskoj Akademiji Nauka svoje prvo izdanje kataloga, bilo je to godine 1774, katalog je obuhvatao objekte M1-M45. Pritom je od tih 45 objekata samo 17 originalno otkriveno od strane Messier-a, ostalo su samo sistematizacije otkrića drugih astronoma.
Neposredno nakon toga je Messier otkrio još nekoliko kometolikih objekata i prvi je dobio oznaku M46. U katalog je dodato istovremeno M46-M49.
Jato M46 se sastoji iz oko 150 zvezda koje možemo videti prosečnim amaterskim teleskopom, dakle u pitanju su zvezde magnitude 10-13. Sve je to rasplinuto na prostoru veličine tridesetak stepeni, odnosno približno prečniku punog Meseca. A u dvogledu ovo jato je smešteno odmah pored svoje mnogo sjajnije sestre - M47. Dok se M47 jasno izdvaja kao skup malobrojnih i sjajnih zvezda, M46 je u dvogledu neugledna tamna mrljica koja tek u teleskopu pokazuje svoju strukturu.
Smatra se da jato ima ukupno oko 500 članica raspršenih po sferi prečnika 30 svetlosnih godina. Ovo bi moglo da ukaže na starost jata od nekih 300 miliona godina.
Ono što prvo pada u oči je planetarna maglina na severnom obodu jata. Messier nije znao za planetarnu; on je M46 klasifikovao kao nebulu koja tek "dobrim refraktorom" može da se razbije na zvezde. Ostavljam vam da zamišljate performanse tog dobrog refraktora kad njime nije bilo moguće uočiti planetarnu maglinu, sve ukazuje da bi performanse bile između dobrog dvogleda i najjeftinijeg supermarket-refraktora.
Planetarnu maglinu je prvi uočio, ko bi drugi nego William Herschell. Objekat je dobio oznaku NGC2438 i opis da nije ni u kakvoj povezanosti sa jatom M46. Impresivna intuicija!
Od ovog astronoma potiče i termin "planetarna maglina", nikakve veze to nema sa planetama već je prečnik ovakvih maglina otprilike u rangu većih planeta kao što su Jupiter i Saturn - u ovom konkretnom slučaju je to 1.1 minut što je skoro duplo više od Jupiterovog prividnog prečnika. U centru ove magline stoji autor iste, zvezda magnitude 17.5 koja je i spektroskopski dokazana kao progenitor. Međutim, mi danas lepo vidimo da se u maglini nalaze tri zvezde između 13.5 i 16mag, koje se očigledno nalaze ispred magline. Usput, ovde je granična magnituda 16-16.5mag, što je poprilično loš rezultat za moj teleskop. Odgovor na to pitanje daje meteorologija: nakon samo 12 snimaka po pola minuta bio sam prinuđen da okončam snimanje zbog oblaka. Ovde je, dakle, izlaganje trajalo samo 6 minuta i samim tim je rezultat praktično odličan.
Merenjem radijalne brzine se došlo i do nekih vrednih zaključaka. Pre svega se vidi upadljiva razlika između brzine kretanja M46 i NGC2438: 77km/sec i 34km/sec. Isuviše velika razlika da bi bila slučajnost. Ovo može da da tri mogućnosti:
1) planetarna maglina je ispred jata; centralna zvezda (17.5mag) je prividno priljubljena uz sjajnu zvezdu (13.74mag) iz M46;
2) planetarna maglina je trenutno gost u M46, ali njihove putanje se razlikuju;
3) maglina se nalazi iza M46.
Za sada je, na osnovu merenja W. Götz-a, preovlađujuća prva opcija (mada u naučnim krugovima ima i zagovornika treće). Takođe još neke stvari podupiru tu teoriju: recimo planetarne magline se javljaju praktično isključivo kod malih zvezda mase 3-8 Sunčevih. Da bi takva zvezda došla do stadijuma planetarne magline ona mora da prođe ciklus crvenog giganta i za tako nešto je potrebno dosta vremena; često i milijarde godina. To baš i nije u saglasnosti sa starošću M46 koje čine relativno sredovečne zvezde, tačnije statistički ne bi trebalo nijedna da je već dospela u stadijum planetarne magline. Takođe, stadijum planetarne magline je jedan veoma kratak momenat u stelarnoj evoluciji, deset hiljada godina spram nekoliko milijardi je zaista treptaj oka. Drugim rečima statistički su neuporedivo veće šanse da je NGC2438 oko nego u M46. A kad smo već kod statistike, planetarne nebule se takođe mnogo češće javljaju kod globularnih nego kod otvorenih jata (M15 i M22, zatim neka globularna jata u Andromedinoj galaksiji, naspram samo jednog potvrđenog slučaja u otvorenom jatu).
Ali nije ovo jedini slučaj planetarne nebule na slici. Severno od M46 se nalazi još jedna.
Na ovom bezdušno nategnutom kropu se ne vidi ništa sumnjivo. Međutim, tu se krije M1-18 ili PK 231 +04.1. U pitanju je dosta manja maglina, prečnika 30 minuta i vidljiva praktično samo sa teleskopima velike aperture i OIII filterom. Na astrofotkama se ovaj objekt može nešto lakše uloviti, ali i dalje predstavlja malo teži objekt. Obeležena pozicija otkriva da se ova maglina ipak detektuje, premda je 6 minuta apsolutno nedovoljno za bilo kakav ozbiljniji rad.
A sad stiže pravo iskušenje. Nedaleko od NGC2438 se nalazi Calabash maglina, protoplanetarna nebula koju nekad nazivaju i Rotten Egg (pokvareno jaje). Ovaj nimalo lirski naziv maglina je dobila zbog svoje žute boje i činjenice da je bogata sumporom. Usled još uvek nedovoljne temperature centralne zvezde, i njenog IR zračenja, protoplanetarna maglina se smatra nekom vrstom refleksione magline - za razliku od njene starije planetarne sestre.
Protoplanetarne magline su stadijum koji neposredno prethodi planetarnoj maglini, pa kad su ove potonje nazvane krajnje kolokvijalno "planetarne", a nikakve veze sa planetama nemaju, onda je logično da faza pre nosi prefiks "proto". Kad je bal...
Nažalost, na ovom isečku se ne registruje apsolutno nikakav detalj Calabash nebule. Pravougaonik označava njen položaj.
Snimanje ove nebule je moguće, mada ne sa nekim velikim i kontrastnim detaljima kao što je dobijeno pomoću HST. S druge strane Calabash nebula, sudeći po radijalnoj brzini, predstavlja objekat koji se (za razliku od prethodnih maglina) nalazi unutar jata M46.
Kako naći ovo jato? Veoma jednostavno. Od Sirijusa se nađe levo zvezda Gamma Canis Majoris i taj njihov razmak se produži još dva puta. Zatim nešto južno od tog mesta se mogu naći u dvogledu ili širokougaonom teleskopu dve svetle mrljice: M47 i M46. Prvo je krupno jato sastavljeno iz nekoliko sjajnih zvezda a drugo je na malom uvećanju bledo otvoreno jato mnogobrojnijih ali i tamnijih zvezdica. Ovo drugo je naše jato.
Kada je Messier predstavio Francuskoj Akademiji Nauka svoje prvo izdanje kataloga, bilo je to godine 1774, katalog je obuhvatao objekte M1-M45. Pritom je od tih 45 objekata samo 17 originalno otkriveno od strane Messier-a, ostalo su samo sistematizacije otkrića drugih astronoma.
Neposredno nakon toga je Messier otkrio još nekoliko kometolikih objekata i prvi je dobio oznaku M46. U katalog je dodato istovremeno M46-M49.
Jato M46 se sastoji iz oko 150 zvezda koje možemo videti prosečnim amaterskim teleskopom, dakle u pitanju su zvezde magnitude 10-13. Sve je to rasplinuto na prostoru veličine tridesetak stepeni, odnosno približno prečniku punog Meseca. A u dvogledu ovo jato je smešteno odmah pored svoje mnogo sjajnije sestre - M47. Dok se M47 jasno izdvaja kao skup malobrojnih i sjajnih zvezda, M46 je u dvogledu neugledna tamna mrljica koja tek u teleskopu pokazuje svoju strukturu.
Smatra se da jato ima ukupno oko 500 članica raspršenih po sferi prečnika 30 svetlosnih godina. Ovo bi moglo da ukaže na starost jata od nekih 300 miliona godina.
Ono što prvo pada u oči je planetarna maglina na severnom obodu jata. Messier nije znao za planetarnu; on je M46 klasifikovao kao nebulu koja tek "dobrim refraktorom" može da se razbije na zvezde. Ostavljam vam da zamišljate performanse tog dobrog refraktora kad njime nije bilo moguće uočiti planetarnu maglinu, sve ukazuje da bi performanse bile između dobrog dvogleda i najjeftinijeg supermarket-refraktora.
Planetarnu maglinu je prvi uočio, ko bi drugi nego William Herschell. Objekat je dobio oznaku NGC2438 i opis da nije ni u kakvoj povezanosti sa jatom M46. Impresivna intuicija!
Od ovog astronoma potiče i termin "planetarna maglina", nikakve veze to nema sa planetama već je prečnik ovakvih maglina otprilike u rangu većih planeta kao što su Jupiter i Saturn - u ovom konkretnom slučaju je to 1.1 minut što je skoro duplo više od Jupiterovog prividnog prečnika. U centru ove magline stoji autor iste, zvezda magnitude 17.5 koja je i spektroskopski dokazana kao progenitor. Međutim, mi danas lepo vidimo da se u maglini nalaze tri zvezde između 13.5 i 16mag, koje se očigledno nalaze ispred magline. Usput, ovde je granična magnituda 16-16.5mag, što je poprilično loš rezultat za moj teleskop. Odgovor na to pitanje daje meteorologija: nakon samo 12 snimaka po pola minuta bio sam prinuđen da okončam snimanje zbog oblaka. Ovde je, dakle, izlaganje trajalo samo 6 minuta i samim tim je rezultat praktično odličan.
Merenjem radijalne brzine se došlo i do nekih vrednih zaključaka. Pre svega se vidi upadljiva razlika između brzine kretanja M46 i NGC2438: 77km/sec i 34km/sec. Isuviše velika razlika da bi bila slučajnost. Ovo može da da tri mogućnosti:
1) planetarna maglina je ispred jata; centralna zvezda (17.5mag) je prividno priljubljena uz sjajnu zvezdu (13.74mag) iz M46;
2) planetarna maglina je trenutno gost u M46, ali njihove putanje se razlikuju;
3) maglina se nalazi iza M46.
Za sada je, na osnovu merenja W. Götz-a, preovlađujuća prva opcija (mada u naučnim krugovima ima i zagovornika treće). Takođe još neke stvari podupiru tu teoriju: recimo planetarne magline se javljaju praktično isključivo kod malih zvezda mase 3-8 Sunčevih. Da bi takva zvezda došla do stadijuma planetarne magline ona mora da prođe ciklus crvenog giganta i za tako nešto je potrebno dosta vremena; često i milijarde godina. To baš i nije u saglasnosti sa starošću M46 koje čine relativno sredovečne zvezde, tačnije statistički ne bi trebalo nijedna da je već dospela u stadijum planetarne magline. Takođe, stadijum planetarne magline je jedan veoma kratak momenat u stelarnoj evoluciji, deset hiljada godina spram nekoliko milijardi je zaista treptaj oka. Drugim rečima statistički su neuporedivo veće šanse da je NGC2438 oko nego u M46. A kad smo već kod statistike, planetarne nebule se takođe mnogo češće javljaju kod globularnih nego kod otvorenih jata (M15 i M22, zatim neka globularna jata u Andromedinoj galaksiji, naspram samo jednog potvrđenog slučaja u otvorenom jatu).
Ali nije ovo jedini slučaj planetarne nebule na slici. Severno od M46 se nalazi još jedna.
Na ovom bezdušno nategnutom kropu se ne vidi ništa sumnjivo. Međutim, tu se krije M1-18 ili PK 231 +04.1. U pitanju je dosta manja maglina, prečnika 30 minuta i vidljiva praktično samo sa teleskopima velike aperture i OIII filterom. Na astrofotkama se ovaj objekt može nešto lakše uloviti, ali i dalje predstavlja malo teži objekt. Obeležena pozicija otkriva da se ova maglina ipak detektuje, premda je 6 minuta apsolutno nedovoljno za bilo kakav ozbiljniji rad.
A sad stiže pravo iskušenje. Nedaleko od NGC2438 se nalazi Calabash maglina, protoplanetarna nebula koju nekad nazivaju i Rotten Egg (pokvareno jaje). Ovaj nimalo lirski naziv maglina je dobila zbog svoje žute boje i činjenice da je bogata sumporom. Usled još uvek nedovoljne temperature centralne zvezde, i njenog IR zračenja, protoplanetarna maglina se smatra nekom vrstom refleksione magline - za razliku od njene starije planetarne sestre.
Protoplanetarne magline su stadijum koji neposredno prethodi planetarnoj maglini, pa kad su ove potonje nazvane krajnje kolokvijalno "planetarne", a nikakve veze sa planetama nemaju, onda je logično da faza pre nosi prefiks "proto". Kad je bal...
Nažalost, na ovom isečku se ne registruje apsolutno nikakav detalj Calabash nebule. Pravougaonik označava njen položaj.
Snimanje ove nebule je moguće, mada ne sa nekim velikim i kontrastnim detaljima kao što je dobijeno pomoću HST. S druge strane Calabash nebula, sudeći po radijalnoj brzini, predstavlja objekat koji se (za razliku od prethodnih maglina) nalazi unutar jata M46.
Коментари
Постави коментар