ŠLJIVE NA MESEČINI
U ove nezgodne zimske dane lepo dođe podsećanje kako izgleda letnji pun Mesec. Prosto je iz ove perspektive neverovatno zamisliti da je temperatura na ovom istom mestu bila viša za nekih 40-50 stepeni...
Dakle, 18. jul je izgledao ovako:
Mesec je tog dana bio udaljen uobičajenih 389 000 km, što znači da nije bio u pitanju ni mikro- ni makromesec, a što je itekako postalo popularno ovih dana. Reklo bi se, najobičniji pun Mesec.
Ako izuzmemo da je tri stepena dole levo od Meseca bio Pluton - apsolutno ništa zanimljivo na nebu. A čak i to nijednom astronomu ili astrofotografu neće biti zanimljivo, jer je Pluton sa svojom četrnaestom magnitudom praktično nedostižan pored punog Meseca.
Ovo bi bilo teren za nekog astrologa ili sličnog prodavca magle opšte prakse koji bi sad iskonstruisao ko zna koju priču na temu uzbune zbog Meseca i Plutona.
Ne sumnjam da bi naslov nekih senzacionalističkih medija kad bi videli ove fotke mogao da bude:
"Apokaliptično: Mesec iznad šljivara"
"Pogledajte šta je fotograf uradio kad je video da..."
"Južni Kučaj nikad nije izgledao dramatičnije"
"Sprema se smak sveta jer je Mesec..."
A zapravo reč je o najromantičnije provedenoj večeri tog leta. Pritom je Mesec u punoj meri sarađivao.
Fotografski gledano izlazak punog Meseca je prilično tehnički zahtevan posao. Razlika u sjaju na ovoj slici između Meseca s jedne, i zemlje i neba sa druge strane je velika. To stavlja na tešku probu sve digitalne senzore, pa i one najnovije.
Konkretno ovde je visina Meseca nad horizontom iznosila 19 stepeni, Mesec je izašao 2h 20min pre toga, zato je toliko sjajan.
Boja Meseca takođe utiče na ovu razliku u sjaju, ali apsurdno, ovde je sve na strani fotografa. Mesec je zapravo vrlo taman, njegov albedo (procenat odbijene Sunčeve svetlosti) uopšte nije visok. Boja Meseca se približava boji izbledelog asfalta (oko 0.12-0.13) i svakako ne spada u najsvetlije objekte Sunčevog Sistema. Zemlja je možda najbolji primer objekta koji je dosta blizu Meseca ali je primetno svetliji i zbog veličine a i zbog većeg albeda - 0.37. Setite se da oblaci kojima je prekriven značajan deo Zemlje, kao i obe polarne kape naprosto blešte gledano iz svemira: oblaci su 0.70 a svež sneg 0.80. U poređenju sa tim, Mesec mu dođe skoro crn kao ugalj.
Od planeta najsvetlija je Venera jer je u potpunosti prekrivena oblacima; i ima albedo od 0.65.
Razlog za ovu malo tamniju boju kad je Mesec u pitanju snose osobine površine Meseca. Na površini se nalazi sloj sitne prašine izvesne debljine koji se klasifikuje kao regolit. Nastanak ove prašinaste mase se vezuje za dva procesa: za mrvljenje stena od strane mikrometeorita i za izbijanje sitnijih čestica pod uticajem jona i drugih čestica solarnog vetra.
U oba slučaja rezultat je isti: fino brašno koje prekriva kompletnu površinu Meseca. A i ne samo površinu: smatra se da se prašina konstantno uzdiže sa Mesečeve površine i na nju pada zahvaljujući elektrostatičkoj levitaciji. Samim tim neki smatraju da Mesec ima veoma retku atmosferu sastavljenu iz čestica regolita - argument u prilog ovom stanovištu je odsjaj sličan krepuskularnim zracima na Mesečevom terminatoru. Na stranu pitanje da li generalno atmosferu mogu da čine čestice u čvrstom stanju, ili je to rezervisano samo za pare i gasove, ali iznad površine Meseca u svakom momentu lebdi oko par stotina kilograma regolita.
Danas se predpostavlja da X-zračenje i UV spektar iz Sunčevog zračenja imaju sposobnost da izbijaju elektrone i cele molekule iz čestica regolita. Na osvetljenoj strani Meseca, dakle kad je tamo dan, pozitivno naelektrisanje se toliko nagomila da može da katapultira najsitnije čestice regolita (one ispod jednog mikrometra) pravo uvis, često kilometrima. Čestice padaju na površinu a onda se taj proces ponavlja. Na tamnoj strani je površina naelektrisana negativno i u pitanju su veće voltaže. Po ovom modelu čestice se ubrzavaju do većih brzina i visina na noćnoj strani upravo zbog ove razlike u naponu.
Regolit igra ulogu i u klasičnim Mesečevim misterijama koje se danas zovu tranzitorni lunarni fenomeni. Reč je o pojavama koje se objašnjavaju eksplozijama mikrometeorita, izbacivanjem gasova iz površine, kao i elektrostatičkim fenomenima. Zajedničko im je da se, s vremena na vreme, retkim pojedincima i (ne) srećnicima ukaže pojava svetlog oblačića iznad Mesečeve površine - koji vrlo brzo (obično u okviru nekoliko minuta do pola sata) nestane iz vidokruga.
Zadnje objašnjenje se svodi na upotrebu vodke od strane personala, ali je jedini problem što su ovakvi događaji u nekoliko navrata snimljeni spektrometrima na profesionalnim opservatorijama.
Misleći na te nesporne heroje našao sam obližnji šljivar i tamo fotografisao pun Mesec.
Dakle, 18. jul je izgledao ovako:
Mesec je tog dana bio udaljen uobičajenih 389 000 km, što znači da nije bio u pitanju ni mikro- ni makromesec, a što je itekako postalo popularno ovih dana. Reklo bi se, najobičniji pun Mesec.
Ako izuzmemo da je tri stepena dole levo od Meseca bio Pluton - apsolutno ništa zanimljivo na nebu. A čak i to nijednom astronomu ili astrofotografu neće biti zanimljivo, jer je Pluton sa svojom četrnaestom magnitudom praktično nedostižan pored punog Meseca.
Ovo bi bilo teren za nekog astrologa ili sličnog prodavca magle opšte prakse koji bi sad iskonstruisao ko zna koju priču na temu uzbune zbog Meseca i Plutona.
Ne sumnjam da bi naslov nekih senzacionalističkih medija kad bi videli ove fotke mogao da bude:
"Apokaliptično: Mesec iznad šljivara"
"Pogledajte šta je fotograf uradio kad je video da..."
"Južni Kučaj nikad nije izgledao dramatičnije"
"Sprema se smak sveta jer je Mesec..."
A zapravo reč je o najromantičnije provedenoj večeri tog leta. Pritom je Mesec u punoj meri sarađivao.
Fotografski gledano izlazak punog Meseca je prilično tehnički zahtevan posao. Razlika u sjaju na ovoj slici između Meseca s jedne, i zemlje i neba sa druge strane je velika. To stavlja na tešku probu sve digitalne senzore, pa i one najnovije.
Konkretno ovde je visina Meseca nad horizontom iznosila 19 stepeni, Mesec je izašao 2h 20min pre toga, zato je toliko sjajan.
Boja Meseca takođe utiče na ovu razliku u sjaju, ali apsurdno, ovde je sve na strani fotografa. Mesec je zapravo vrlo taman, njegov albedo (procenat odbijene Sunčeve svetlosti) uopšte nije visok. Boja Meseca se približava boji izbledelog asfalta (oko 0.12-0.13) i svakako ne spada u najsvetlije objekte Sunčevog Sistema. Zemlja je možda najbolji primer objekta koji je dosta blizu Meseca ali je primetno svetliji i zbog veličine a i zbog većeg albeda - 0.37. Setite se da oblaci kojima je prekriven značajan deo Zemlje, kao i obe polarne kape naprosto blešte gledano iz svemira: oblaci su 0.70 a svež sneg 0.80. U poređenju sa tim, Mesec mu dođe skoro crn kao ugalj.
Od planeta najsvetlija je Venera jer je u potpunosti prekrivena oblacima; i ima albedo od 0.65.
Razlog za ovu malo tamniju boju kad je Mesec u pitanju snose osobine površine Meseca. Na površini se nalazi sloj sitne prašine izvesne debljine koji se klasifikuje kao regolit. Nastanak ove prašinaste mase se vezuje za dva procesa: za mrvljenje stena od strane mikrometeorita i za izbijanje sitnijih čestica pod uticajem jona i drugih čestica solarnog vetra.
U oba slučaja rezultat je isti: fino brašno koje prekriva kompletnu površinu Meseca. A i ne samo površinu: smatra se da se prašina konstantno uzdiže sa Mesečeve površine i na nju pada zahvaljujući elektrostatičkoj levitaciji. Samim tim neki smatraju da Mesec ima veoma retku atmosferu sastavljenu iz čestica regolita - argument u prilog ovom stanovištu je odsjaj sličan krepuskularnim zracima na Mesečevom terminatoru. Na stranu pitanje da li generalno atmosferu mogu da čine čestice u čvrstom stanju, ili je to rezervisano samo za pare i gasove, ali iznad površine Meseca u svakom momentu lebdi oko par stotina kilograma regolita.
Danas se predpostavlja da X-zračenje i UV spektar iz Sunčevog zračenja imaju sposobnost da izbijaju elektrone i cele molekule iz čestica regolita. Na osvetljenoj strani Meseca, dakle kad je tamo dan, pozitivno naelektrisanje se toliko nagomila da može da katapultira najsitnije čestice regolita (one ispod jednog mikrometra) pravo uvis, često kilometrima. Čestice padaju na površinu a onda se taj proces ponavlja. Na tamnoj strani je površina naelektrisana negativno i u pitanju su veće voltaže. Po ovom modelu čestice se ubrzavaju do većih brzina i visina na noćnoj strani upravo zbog ove razlike u naponu.
Regolit igra ulogu i u klasičnim Mesečevim misterijama koje se danas zovu tranzitorni lunarni fenomeni. Reč je o pojavama koje se objašnjavaju eksplozijama mikrometeorita, izbacivanjem gasova iz površine, kao i elektrostatičkim fenomenima. Zajedničko im je da se, s vremena na vreme, retkim pojedincima i (ne) srećnicima ukaže pojava svetlog oblačića iznad Mesečeve površine - koji vrlo brzo (obično u okviru nekoliko minuta do pola sata) nestane iz vidokruga.
Zadnje objašnjenje se svodi na upotrebu vodke od strane personala, ali je jedini problem što su ovakvi događaji u nekoliko navrata snimljeni spektrometrima na profesionalnim opservatorijama.
Misleći na te nesporne heroje našao sam obližnji šljivar i tamo fotografisao pun Mesec.
Коментари
Постави коментар