NOVOGODIŠNJA KOMETA

Ako bi postojala disciplina "astrofotografija na brzinu" onda bih ja u tome bio redovan učesnik. Kakvi bi to bili rezultati je neko sasvim drugo pitanje, ali činjenica je da nema ničeg slađeg od trenutnog bleska inspiracije, iznošenja opreme i završavanja snimanja za kratko vreme.
Prema tome, srećna Nova Godina i da pogledamo šta je to snimljeno na brzinu prvog januara.

Cilj je bila kometa 45P/Honda-Mrkos-Pajdusakova, nisko uveče na zapadnom nebu.

Uporno sam pokušavao da pronađem referentne zvezde u teleskopu, ali to nikako nije išlo. Nisko iznad horizonta sjaj zvezda se utapao u LP i ničega jednostavno nije bilo.Vreme je isticalo, kometa je bila na 10 stepeni visine i veoma brzo je tonula - moralo je nešto odmah da se preduzme inače neću imati snimak.
Nije teško pretpostaviti šta je urađeno. Piggyback metoda je kao stvorena za na brzinu.

Vidno polje je oko 3x3 stepena, znači ovo je uvećani isečak originalnog snimka. Objektiv 50mm je idealan na kropu za tako nešto; nije optički toliko loš na periferiji koliko bi bio na fulfrejmu.
Ukupno 24 frejma po 15sec na ISO1000 i f4.0, dakle šest minuta izlaganja. Za ovako svetlo nebo to je sasvim dovoljno, 5-6 stepeni iznad horizonta je potpuno preeksponirano.

Sever je desno. Finalni stack je prebačen u monohromatski mod, od obrade nije rađeno ništa nelinearno (curves i slično), samo su podešeni levels. To onda nije narušilo odnos magnituda na snimku pa se može proceniti sjaj komete na negde oko 8.5-9.0mag. To je u suprotnosti sa nekim izveštajima po kojima je kometa već dostigla šestu magnitudu.
Nisam snimao dark-frejmove i zato se vidi dosta bendinga.

Ako se po jutru dan poznaje - onda ova godina iskreno i neće biti baš nešto.
E sad, glavno pitanje je zašto se kometa ne vidi bolje. Žao mi je što je novogodišnja kometa ovako bedno ispala ali odgovor je veoma prost: zato što sam snimao sa mesta odakle mi je u pravcu jugozapada Jagodina. Drugim rečima, snimano je kroz gradski LP a to je poznato kao ubica tamnih detalja svih astronomskih objekata. Uzdao sam se doduše u ekvatorijalnu montažu i mogućnost da se stack duže eksponira i tvrđe nategne u obradi, ali džabe. Nemoguće je u postprocesingu izvući detalj koga tamo jednostavno nema - nije ni obrada svemoguća. Očigledno je da za bolje snimke nije potrebno ništa više od bolje lokacije.

Ovo je prilika da nešto opšte napišem o kometama.
Nebeska tela koja u blizini Sunca proključaju i razviju komu a ponekad i rep - najprostija je definicija komete. Zapravo glavni proboj u našem shvatanju strukture komete je model Freda Vajpla koji je komete nazivao prljavim grudvama leda. Površina jezgra komete je generalno stenovita ili prekrivena peskom i prašinom, ali je u principu bez leda. Led (vodeni led i smrznuti ugljen-dioksid) se nalazi ispod površine; kad se kometa približi Suncu onda ispod površine dolazi do stvaranja gejzira gasa otopljenog leda i eto nama materijala za komu.

Koma je gasni oblak koji okružuje jezgro komete i sastavljen je pre svega iz vodene pare (90%) i prašine. Na neki način komu možemo smatrati atmosferom komete, i ponekad koma u prečniku može biti zaista velika. U određenim slučajevima koma ima u prečniku milione kilometara pa može biti veća od Sunca, ali ovo se dešava praktično samo iza orbite Marsa jer je unutar tog opsega Sunčev vetar dovoljno jak da oduva svaku veću pojavu kome. Sa druge strane prečnik jezgra komete je uvek mnogo manji; od par stotina metara do par desetina kilometara. Kometa 45P ima jezgro od oko jednog kilometra. Nije jasno zašto nemamo otkrivene i snimljene komete sa jezgrima manjeg prečnika od stotinak metara, kad ne postoji nijedan razlog zašto takve komete ne bi postojale - ali eto, ne postoje.

Oduvavanjem kome nastaje rep i on se deli na dve komponente: gasni (ili jonski) i rep sastavljen iz prašine. Prvi rep, tako se i obeležava - tip I, je sastavljen iz jonizovanih gasova. Usled jakog dejstva solarnog vetra na male jonske molekule ovaj rep je usmeren uvek na suprotnu stranu od Sunca. Rep tipa II je sastavljen iz prašine čije velike čestice pokazuju izvesnu rezistenciju prema solarnom vetru. Ovaj rep se pruža iza putanje komete i u određenim fazama putanje može biti zakrivljen.

Kao prvo, izvršena je podela kometa na periodične i neperiodične. Neperiodične predstavljaju objekte koji se pojave jednom - i više nikad. Hiperbolična putanja ih najčešće odbaci daleko izvan Sunčevog Sistema a takve komete umeju da budu spektakularne.
Periodične se dele na kratkoperiodične, sa periodom obilaska oko Sunca ispod 200 godina, i dugoperiodične. Kratkoperiodične se dalje dele na Jupiter-familiju kometa (mali nagib prema ekliptici, period ispod 20 godina) i na Hejli-familiju kometa (veliki nagib prema ekliptici i period 20-200 godina). Treba reći da je do danas Jupiter-familija kometa mnogo zastupljenija.
Dugoperiodične komete imaju period obilaska iznad 200 godina a ponekad to može ići i do više miliona godina.

Treba pomenuti još i "sungrazing" kategoriju. Najbliži prevod bi bile komete... koje okrznu Sunce. Najčešći scenario je da kometa u perihelionu ispari ali opcija je i da se raspadne na fragmente, kao i da preživi prolaz. A da su te komete spektakularne - jesu, one najčešće predstavljaju komete koje se javljaju u istorijskoj kategoriji Velikih Kometa. Naime, u proseku jednom u desetak godina naiđe kometa koja toliko spektakularno izgleda da zasluži mesto u ovoj prestižnoj nebeskoj grupaciji.

Današnji sistem označavanja kometa podrazumeva sledeće kategorije:

P/ - periodična kometa
C/ - neperiodična na osnovu današnjih merenja
X/ - izgubljena kometa, odnosno ona za koju danas ne možemo da kažemo gde je i da li postoji
D/ - kometa za koju se zna da se raspala
A/ - telo za koje se danas smatra da nije kometa već, najčešće, asteroid ili kentaur.

I na kraju, evo novogodišnjih čestitki kroz fotke mladog Meseca i Venere. Prva je snimljena pedeseticom a druga teleskopom Newton 150/750.