STIŽE NAM KOMETA 2P/ENCKE
U drugoj polovini prošlog veka radni konji astronomskih opses... pardon, opservatorija širom sveta su bile Šmitove kamere. To su bili teleskopi koje je tridesetih godina predložio B. Schmidt, optičar i konstruktor teleskopa. Rođen u Rusiji, danas je to Estonija, bio je Nemac po poreklu.
Ideja je bila savršena: sferno ogledalo (relativno lako za napraviti), i korektor u obliku asferične površine sočiva, danas poznat kao Šmitov korektor. Pritom ovaj teleskop je mogao da se napravi da bude veoma brz, tipično f2-3, i bio je korigovan za četiri osnovna tipa optičkih aberacija: komu, astigmatizam, sfernu aberaciju i distorziju. Jedino što je preostalo je jaka zakrivljenost polja ali i tu je gos'n Šmit imao genijalnu ideju.
Zakrivljeno polje traži zakrivljen detektor. I tako je rusko-estonsko-nemački genije shvatio da se film može zakriviti vakuumom, fotografske ploče već nije bilo teško adekvatno zakriviti. Rezultat je astrofotografska revolucija: vremena snimanja su se jako skratila i bilo je moguće za veoma kratko vreme pokriti velike površine neba. Pretrage neba u potrazi za kometama, asteroidima i novama su mogle sistematski da se vrše. Kartografija neba takođe; DSS koji svi tako obilato upotrebljavamo kad treba pregledati nešto, zapravo je digitalizovana verzija snimaka sa fotografskih ploča iz pedesetih godina - pomoću Šmitovog teleskopa na Mt Palomaru.
Tadašnje fotografske ploče su u suštini bile jako "spore" za današnje pojmove, odnosno trebalo ih je dugo eksponirati. Treba podsetiti da je najkorišćeniji tip filma pre sto godina bio onaj od 25 ASA, a to je četiri puta sporije od najsporijeg danas ISO 100 na većini fotoaparata.
Šmitova kamera je vremenom postala tehnički toliko dobro usavršena da je Celestron sedamdesetih godina izbacio na tržište amatersku kameru od 200mm koja je bila fabrički fokusirana i nije je bilo potrebno (a ni moguće) dalje podešavati. Vaše je bilo samo da nabavite 35mm film.
Zašto je meni na pamet pala Šmitova kamera?
Pa zato što mi itekako nedostaje jedna. Ko ne bi voleo da ima brz instrument, širokog vidnog polja i sa kako-tako korigovanim poljem... Idealno kad treba na brzinu nešto snimiti.
Čekaj bre, pa ja imam tako nešto. Pedesetica.
Pedesetica sa tripoda, nema bržeg astrofotografskog instrumenta u istoriji astronomije. Ovde imate Mars, Veneru i obeležen položaj komete 2P/Encke.
U stack je ušlo 20 snimaka po 10sec svaki, ISO1600 i f1.8. Zbog toga su zvezde malo čudnih oblika, naročito periferno. A trebala mi je najšira moguća apertura jer tražim nešto što je na samoj granici detekcije ovog objektiva. Vidi se i mali pokret na sitnijim zvezdicama jer je snimana oblast oko ekliptike tj nebeskog ekvatora a tamo je rotacija najbrža.
Snimak je uvećan, prebačen u BW i invertovan. Naravno da se ovde nikakva kometa ne vidi.
Da nije mapa i softvera teško da bih znao gde je kometa. Zvezde na rubu kreću se od 10.6 do 12.2mag, možda bi na tamnijem nebu i sa ekvatorijalne montaže mogla magnituda 13 i to je neka praktična granica ovog stakla na f1.8. Po meni - fascinantno za onoliko malo parče plastike i stakla.
Moram da priznam da u planini na -8C nekako ne ide montirati teleskop i useveravati ga sat vremena - to je ukupno dva sata tandarenja, samo da bi se dobila fotka komete od par minuta ekspozicije.
Prečnik kome je ovih dana oko 4 minuta i to je unutrašnja površina kruga - jedva vidljiva. Eto, to je praktično samo detektovanje ove trenutno veoma neugledne komete koja ima ukupnu magnitudu 12. Dakle, za nju se traži teleskop, dvogled i objektiv su praktično nedovoljni.
A šta je kometa 3P/Encke zapravo?
U pitanju je kratkoperiodična kometa koja u istoriji nosi broj 2 (famozni br.1 pripada Hejlijevoj kometi). Kao i Broj Jedan, ovde ime komete nije dato po onome ko je istu otkrio, već ko je otkrio da je u pitanju periodična kometa.
Dakle, Pierre Mechain je jedne lepe zimske noći prvi uočio kometu u Aquarrius-u a posle dva dana mu je Messier drugarski čestitao na otkriću, nakon što je i sam osmotrio kometu. Bilo je to tačno pre 231 godinu - 19.januara 1786. Caroline i William Herschell su "otkrili" kometu ponovo, prilikom prolaska 1795.godine; a onda se ređaju drugi astronomi koji su kometu posmatrali prilikom narednih prolazaka. Tako je jednom prilikom konstatovano da je kometa istog sjaja kao M31 u Andromedi.
Briljantna matematika artiljerijskog narednika pruske vojske po imenu J. F. Encke je bila dovoljna da se ispostavi da su komete iz 1786, 1795, 1805 i 1818 zapravo jedno nebesko telo. Ono što je komplikovalo priču je da je ova kometa prilikom svakog svog prolaska pored naše planete imala različit sjaj. Trebalo je vremena da prođe da kometografi shvate da to zavisi uglavnom od udaljenosti komete i Zemlje koja nije uvek prilikom svakog prolaza ista. Na svakih 3.3 godine ova kometa prođe najbliže nama i to je distanca od 0.19 AU; poslednji put je to bilo 1998g.
Prvo unapred predviđeno pojavljivanje 2P/Encke je najavljeno za 1822g. Još u februaru te godine je Bode tražio u označenom regionu kometu, oko zvezde Omega Pisci, ali od nje ni traga ni glasa. Mi danas znamo da je kometa najverovatnije tad ipak bila tu, ali izvan domašaja tadašnjih minijaturnih refraktora. Sa svakim danom kometa se pomerala u zoru prema Suncu i u aprilu je bilo nemoguće danju pratiti njen položaj. Nakon prolaska pored Sunca potvrda kometinog položaja je stigla neočekivano sa drugog kraja sveta: posada broda HMS Creole, ukotvljena u luci Rio de Žaneira je bila opremljena refraktorom. Od 7. do 29.juna su se ređali opisi "slabe nebule kružnog oblika", koja nije menjala oblik već samo položaj. Početkom jula je svetla mrljica postala nevidljiva.
Danas se zna da ova kometa ima vremenom sve slabiji sjaj. Od magnitude 3.5 i 4.0 na početku XIX veka ona je pala u XX veku na najsjajnijih mag5.0. Takođe rep je sa maksimalnih 3 stepena iz 1805 pao na 2 stepena 1961. Sve ovo govori u prilog da se kometino jezgro naprosto vremenom "troši". Sa prečnikom od skoro 5km ova crna i izgorela stenčuga spada u prosek za veličinu kometa; njen albedo je 4.6% što je čini crnom kao ugalj.
Period orbitiranja je 3.3 godine i danas se smatra da je kometa Encke autor meteorskog roja Tauridi. Pošto Tauridi presecaju i putanju Merkura onda je jasno da i tamo ima zvezda padalica bar jednom u okviru merkurijanske godine. A koliko to ume da bude nezgodno znaju Rusi - za eksploziju iznad Tunguske neki okrivljuju upravo fragment komete 2P/Encke.
Ja s druge strane očekujem da ova kometa u narednim mesecima poveća svoj sjaj i bude dobra fotografska meta. Prilikom periheliona polovinom marta verovatno će imati sjaj magnitude 7, ali to ostaje da se vidi.
Ideja je bila savršena: sferno ogledalo (relativno lako za napraviti), i korektor u obliku asferične površine sočiva, danas poznat kao Šmitov korektor. Pritom ovaj teleskop je mogao da se napravi da bude veoma brz, tipično f2-3, i bio je korigovan za četiri osnovna tipa optičkih aberacija: komu, astigmatizam, sfernu aberaciju i distorziju. Jedino što je preostalo je jaka zakrivljenost polja ali i tu je gos'n Šmit imao genijalnu ideju.
Zakrivljeno polje traži zakrivljen detektor. I tako je rusko-estonsko-nemački genije shvatio da se film može zakriviti vakuumom, fotografske ploče već nije bilo teško adekvatno zakriviti. Rezultat je astrofotografska revolucija: vremena snimanja su se jako skratila i bilo je moguće za veoma kratko vreme pokriti velike površine neba. Pretrage neba u potrazi za kometama, asteroidima i novama su mogle sistematski da se vrše. Kartografija neba takođe; DSS koji svi tako obilato upotrebljavamo kad treba pregledati nešto, zapravo je digitalizovana verzija snimaka sa fotografskih ploča iz pedesetih godina - pomoću Šmitovog teleskopa na Mt Palomaru.
Tadašnje fotografske ploče su u suštini bile jako "spore" za današnje pojmove, odnosno trebalo ih je dugo eksponirati. Treba podsetiti da je najkorišćeniji tip filma pre sto godina bio onaj od 25 ASA, a to je četiri puta sporije od najsporijeg danas ISO 100 na većini fotoaparata.
Šmitova kamera je vremenom postala tehnički toliko dobro usavršena da je Celestron sedamdesetih godina izbacio na tržište amatersku kameru od 200mm koja je bila fabrički fokusirana i nije je bilo potrebno (a ni moguće) dalje podešavati. Vaše je bilo samo da nabavite 35mm film.
Zašto je meni na pamet pala Šmitova kamera?
Pa zato što mi itekako nedostaje jedna. Ko ne bi voleo da ima brz instrument, širokog vidnog polja i sa kako-tako korigovanim poljem... Idealno kad treba na brzinu nešto snimiti.
Čekaj bre, pa ja imam tako nešto. Pedesetica.
Pedesetica sa tripoda, nema bržeg astrofotografskog instrumenta u istoriji astronomije. Ovde imate Mars, Veneru i obeležen položaj komete 2P/Encke.
U stack je ušlo 20 snimaka po 10sec svaki, ISO1600 i f1.8. Zbog toga su zvezde malo čudnih oblika, naročito periferno. A trebala mi je najšira moguća apertura jer tražim nešto što je na samoj granici detekcije ovog objektiva. Vidi se i mali pokret na sitnijim zvezdicama jer je snimana oblast oko ekliptike tj nebeskog ekvatora a tamo je rotacija najbrža.
Snimak je uvećan, prebačen u BW i invertovan. Naravno da se ovde nikakva kometa ne vidi.
Da nije mapa i softvera teško da bih znao gde je kometa. Zvezde na rubu kreću se od 10.6 do 12.2mag, možda bi na tamnijem nebu i sa ekvatorijalne montaže mogla magnituda 13 i to je neka praktična granica ovog stakla na f1.8. Po meni - fascinantno za onoliko malo parče plastike i stakla.
Moram da priznam da u planini na -8C nekako ne ide montirati teleskop i useveravati ga sat vremena - to je ukupno dva sata tandarenja, samo da bi se dobila fotka komete od par minuta ekspozicije.
Prečnik kome je ovih dana oko 4 minuta i to je unutrašnja površina kruga - jedva vidljiva. Eto, to je praktično samo detektovanje ove trenutno veoma neugledne komete koja ima ukupnu magnitudu 12. Dakle, za nju se traži teleskop, dvogled i objektiv su praktično nedovoljni.
A šta je kometa 3P/Encke zapravo?
U pitanju je kratkoperiodična kometa koja u istoriji nosi broj 2 (famozni br.1 pripada Hejlijevoj kometi). Kao i Broj Jedan, ovde ime komete nije dato po onome ko je istu otkrio, već ko je otkrio da je u pitanju periodična kometa.
Dakle, Pierre Mechain je jedne lepe zimske noći prvi uočio kometu u Aquarrius-u a posle dva dana mu je Messier drugarski čestitao na otkriću, nakon što je i sam osmotrio kometu. Bilo je to tačno pre 231 godinu - 19.januara 1786. Caroline i William Herschell su "otkrili" kometu ponovo, prilikom prolaska 1795.godine; a onda se ređaju drugi astronomi koji su kometu posmatrali prilikom narednih prolazaka. Tako je jednom prilikom konstatovano da je kometa istog sjaja kao M31 u Andromedi.
Briljantna matematika artiljerijskog narednika pruske vojske po imenu J. F. Encke je bila dovoljna da se ispostavi da su komete iz 1786, 1795, 1805 i 1818 zapravo jedno nebesko telo. Ono što je komplikovalo priču je da je ova kometa prilikom svakog svog prolaska pored naše planete imala različit sjaj. Trebalo je vremena da prođe da kometografi shvate da to zavisi uglavnom od udaljenosti komete i Zemlje koja nije uvek prilikom svakog prolaza ista. Na svakih 3.3 godine ova kometa prođe najbliže nama i to je distanca od 0.19 AU; poslednji put je to bilo 1998g.
Prvo unapred predviđeno pojavljivanje 2P/Encke je najavljeno za 1822g. Još u februaru te godine je Bode tražio u označenom regionu kometu, oko zvezde Omega Pisci, ali od nje ni traga ni glasa. Mi danas znamo da je kometa najverovatnije tad ipak bila tu, ali izvan domašaja tadašnjih minijaturnih refraktora. Sa svakim danom kometa se pomerala u zoru prema Suncu i u aprilu je bilo nemoguće danju pratiti njen položaj. Nakon prolaska pored Sunca potvrda kometinog položaja je stigla neočekivano sa drugog kraja sveta: posada broda HMS Creole, ukotvljena u luci Rio de Žaneira je bila opremljena refraktorom. Od 7. do 29.juna su se ređali opisi "slabe nebule kružnog oblika", koja nije menjala oblik već samo položaj. Početkom jula je svetla mrljica postala nevidljiva.
Danas se zna da ova kometa ima vremenom sve slabiji sjaj. Od magnitude 3.5 i 4.0 na početku XIX veka ona je pala u XX veku na najsjajnijih mag5.0. Takođe rep je sa maksimalnih 3 stepena iz 1805 pao na 2 stepena 1961. Sve ovo govori u prilog da se kometino jezgro naprosto vremenom "troši". Sa prečnikom od skoro 5km ova crna i izgorela stenčuga spada u prosek za veličinu kometa; njen albedo je 4.6% što je čini crnom kao ugalj.
Period orbitiranja je 3.3 godine i danas se smatra da je kometa Encke autor meteorskog roja Tauridi. Pošto Tauridi presecaju i putanju Merkura onda je jasno da i tamo ima zvezda padalica bar jednom u okviru merkurijanske godine. A koliko to ume da bude nezgodno znaju Rusi - za eksploziju iznad Tunguske neki okrivljuju upravo fragment komete 2P/Encke.
Ja s druge strane očekujem da ova kometa u narednim mesecima poveća svoj sjaj i bude dobra fotografska meta. Prilikom periheliona polovinom marta verovatno će imati sjaj magnitude 7, ali to ostaje da se vidi.
Коментари
Постави коментар