MARS, JUPITER I MLAD MESEC

Kad ovako iz naslova pročitate sva pobrojana nebeska tela, verovatno se pitate kakve uopšte veze sve to ima jedno s drugim. Realno nema, izuzev što je nebeski raspored bio takav.
Baviti se noćnom pejzažnom fotografijom znači pre svega biti brz. U sumrak ili u zoru intenzitet svetla se dramatično brzo menja; svetlomer fotoaparata vam je najpouzdaniji dokaz da se situacija ne menja iz minuta u minut već iz sekunde u sekundu. I uvek tu postoji neki zlatan momenat kad je scena ni svetla ni tamna, tačno onakva kakva bi trebala da bude da bi se objekti kao Mesec i njegova pepeljasta svetlost najbolje videli.

 

Ostavimo li Mesec po strani, kao i ovaj prelepi trenutak između dana i noći, zapazićemo gomilu zvezda u gornjem delu kadra. Najsjajnije su zapravo planete Mars i Jupiter. Čak i njihova boja se bez problema zapaža - krvavo crveni Mars i žutobeli Jupiter; kao kontrast plavim zvezdama Kastoru i Poluksu i zelenom Procionu. 

Na sledećoj slici su obeleženi ti objekti, zajedno sa sazvežđima kojima pripadaju.

 Trenutno su nam ove dve planete postavljene pod uglom od 90 stepeni u odnosu na Sunce. Budući da su Mars i Jupiter udaljeniji od Sunca gledano sa Zemlje, jasno je da su te planete sad pod određenim uglom. Mars je recimo iluminacije 96% a Jupiter 99%.

Ako malo bolje pogledate konture tamnije strane Meseca videćete da su one zapravo preslikan pun Mesec. Logično ako znamo da naš prirodni satelit ima sinhronu rotaciju sa Zemljom, tj da nam uvek okreće jednu istu stranu i tako milionima godina.

 

Postoje još jedan interesantan aspekt o kome treba voditi računa u fotografiji. Konkretno, reč je o sjaju Meseca koji bi trebalo da je duplo jači kad je pun nego kad je prva/poslednja četvrt. Ali nije...

Radi se o opozit fenomenu, vrlo upečatljivoj pojavi koja objašnjava zašto je pun Mesec neuporedivo sjajniji nego što bi to trebalo da bude. Dva mehanizma se nude - po prvom ako je Mesec pun vi onda nemate mogućnost da vidite bilo kakve senke na njemu, pa je ukupan sjaj veći.

Drugo objašnjenje je tzv koherentno rasejanje, relativno komplikovana pojava koja uključuje talasnu dužinu koja je slična dimenzijama čestica reflektujuće podloge, u ovom slučaju lunarne prašine na površini našeg satelita. Pritom se pominju i procene o 40% većem albedu (reflektiranom sjaju) za ugao od 0-4 stepeni od opozicionog položaja; nešto što se itekako može primetiti.

Takođe treba napomenuti da je porast sjaja upadljiviji u oblastima planinskih i krševitih neravnina, mnogo više nego u zaravnjenim morima. To takođe onda daje prednost teoriji o sakrivenim senkama pre nego o koherentnom rasejanju.

Bilo kako bilo, vi računajte na izuzetno sjajan pun Mesec prilikom fotografisanja; kao i na veoma zahvalan mlad Mesec kao što je ovde slučaj.

Gornja slika je nastala ma 17mm, ostali parametri: ISO400, 8sec, f5.0, Tamron 17-50 2.8.

Donja je isto ISO400, f6.3, 45mm i 5sec izlaganja.