JESENJI MLEČNI PUT
U principu kad su vremenski uslovi superiorni šteta je ne snimiti Mlečni Put. Sa lokacije u podnožju Rtnja gde svetlosnog zagađenja ima u tragovima naša galaksija se vidi u svom punom sjaju. Ostalo je samo požuriti sa snimanjem jer početkom septembra letnji Mlečni Put sa svim svojim pratećim cirkusom objekata kulminira već u prvoj polovini noći.
Pošto već od 20h na jugu imate priliku da vidite vertikalnu traku naše galaksije septembar je poslednja prilika da ulovite južni deo neba sa ovim motivom. Takođe i sazvežđe Labuda (Cygnus) prelazi zenit već oko 21h pa eto dve mete za jedno veče.
Nakon stizanja na lokaciju i postavljanja opreme bilo je lepo videti kako se Zemljina senka penje na nebu (Venerin pojas):
Da pređemo na stvar. Mlečni Put, kao što svi (valjda) znamo predstavlja našu matičnu spiralnu galaksiju koja ima oblik spljoštenog diska. Obzirom da gledamo iz samog diska logično je da će projekcija izgledati u vidu blede trake preko celog neba.
Centar galaksije se nalazi u pravcu sazvežđa Strelac (Sagittarius) i to u radio frekvenciji se često obeležava kao objekat Sag A. Sve ukazuje da je to gigantska crna rupa okružena oblacima gasa i prašine, i to crna rupa koja je itekako aktivna. Ukupan broj zvezda u galaksiji je između 100 i 400 milijardi, u zavisnosti od procene broja najmanjih patuljaka koje se na većim distancama bukvalno ne mogu registrovati.
Sve slike su sastavljene iz 5 snimaka ekspozicije po 2.5min, ISO1600, f4.0 na Tarmonu 17-50.
Dole se vide tragovi auta jer je u blizini magistrala. Pošto je snimano sa ekvatorijalne montaže pozadina je razmrljana, ali to se i očekuje.
Ovaj kadar je idealan da na njemu vlasnici dvogleda uočavaju objekte koje je moguće naći. Doduše, objekti neće biti tako šareni i kontrastni ali u principu sve što vidite ovde moguće je naći i dvogledom. Osim toga, širokougaoni pogled nekad ne otkriva sve čari pa sam sazvežđe Štita (Scutum) posebno snimio na 40mm. Pritom je blenda spuštena na f5.0 a jedna ekspozicija je produžena na osam minuta tako da je bilo moguće zabeležiti fine nijanse u tamnijim delovima slike.
Osim krupnih objekata M16, M17 i M18 dole desno vidi se i M11 gore levo.
Posebno mi je drago kako je 20d bez ikakve modifikacije zabeležio crvene emisione magline, deo spektra na koji su DSLR aparati u principu poluslepi. Malo je tu dodata saturacija ali ne previše.
Što se tiče zenita, tu nije bilo moguće snimiti lošu sliku. Superiorno nebo je ostavilo opremu kao jedini limit a parametri su vraćeni na 5x2.5min, f4.0, 17mm. Još jednom su se ED stakla na Tamronu pokazala kao superiorna u odnosu na objektive koje nemaju te low-refraction elemente: prilično malo hromatske aberacije i to uglavnom u plavom delu spektra. Generalno pored ovakvog objektiva u astrofotografiji nema šta da traži nijedan drugi ako nema ED elemente - poneo sam Heliosa sa idejom da su prajmovi superiorni ali sad više ne mislim tako. Helios je ostao u torbi celo veče bez ikakvih izgleda da bude upotrebljen.
Dole levo možete uočiti Amerika nebulu; ima još maglina po kadru a posebno mi je simpatično jato NGC6940 u desnoj strani kadra. Reč je o velikom otvorenom jatu (pola stepena u prečniku a to je tačno jedan Mesečev prečnik) koje sa svojih stotinak zvezda magnitude 9 i nadalje predstavlja lepu metu za dvoglede. Bleda mrljica bi zapravo bila idealan test za kvalitet neba jer ako ne vidite pojedinačne zvezdice dvogledom u tom jatu onda očigledno imate ne baš sjajno nebo.
Pošto već od 20h na jugu imate priliku da vidite vertikalnu traku naše galaksije septembar je poslednja prilika da ulovite južni deo neba sa ovim motivom. Takođe i sazvežđe Labuda (Cygnus) prelazi zenit već oko 21h pa eto dve mete za jedno veče.
Nakon stizanja na lokaciju i postavljanja opreme bilo je lepo videti kako se Zemljina senka penje na nebu (Venerin pojas):
Kad smo već kod Venere, dotična planeta se lepo vidi na zapadu u levom delu kadra. Magnitude je -4 i ako imate teleskop već na 50-100x uvećanja zapazićete da je osvetljeno 2/3 njenog diska. Pritom Venera uopšte nije velika (prečnik je oko 16 sekundi) jer se trenutno nalazi prekoputa Sunca u odnosu na nas.
Centar galaksije se nalazi u pravcu sazvežđa Strelac (Sagittarius) i to u radio frekvenciji se često obeležava kao objekat Sag A. Sve ukazuje da je to gigantska crna rupa okružena oblacima gasa i prašine, i to crna rupa koja je itekako aktivna. Ukupan broj zvezda u galaksiji je između 100 i 400 milijardi, u zavisnosti od procene broja najmanjih patuljaka koje se na većim distancama bukvalno ne mogu registrovati.
Sve slike su sastavljene iz 5 snimaka ekspozicije po 2.5min, ISO1600, f4.0 na Tarmonu 17-50.
Dole se vide tragovi auta jer je u blizini magistrala. Pošto je snimano sa ekvatorijalne montaže pozadina je razmrljana, ali to se i očekuje.
Ovaj kadar je idealan da na njemu vlasnici dvogleda uočavaju objekte koje je moguće naći. Doduše, objekti neće biti tako šareni i kontrastni ali u principu sve što vidite ovde moguće je naći i dvogledom. Osim toga, širokougaoni pogled nekad ne otkriva sve čari pa sam sazvežđe Štita (Scutum) posebno snimio na 40mm. Pritom je blenda spuštena na f5.0 a jedna ekspozicija je produžena na osam minuta tako da je bilo moguće zabeležiti fine nijanse u tamnijim delovima slike.
Osim krupnih objekata M16, M17 i M18 dole desno vidi se i M11 gore levo.
Posebno mi je drago kako je 20d bez ikakve modifikacije zabeležio crvene emisione magline, deo spektra na koji su DSLR aparati u principu poluslepi. Malo je tu dodata saturacija ali ne previše.
Što se tiče zenita, tu nije bilo moguće snimiti lošu sliku. Superiorno nebo je ostavilo opremu kao jedini limit a parametri su vraćeni na 5x2.5min, f4.0, 17mm. Još jednom su se ED stakla na Tamronu pokazala kao superiorna u odnosu na objektive koje nemaju te low-refraction elemente: prilično malo hromatske aberacije i to uglavnom u plavom delu spektra. Generalno pored ovakvog objektiva u astrofotografiji nema šta da traži nijedan drugi ako nema ED elemente - poneo sam Heliosa sa idejom da su prajmovi superiorni ali sad više ne mislim tako. Helios je ostao u torbi celo veče bez ikakvih izgleda da bude upotrebljen.
Dole levo možete uočiti Amerika nebulu; ima još maglina po kadru a posebno mi je simpatično jato NGC6940 u desnoj strani kadra. Reč je o velikom otvorenom jatu (pola stepena u prečniku a to je tačno jedan Mesečev prečnik) koje sa svojih stotinak zvezda magnitude 9 i nadalje predstavlja lepu metu za dvoglede. Bleda mrljica bi zapravo bila idealan test za kvalitet neba jer ako ne vidite pojedinačne zvezdice dvogledom u tom jatu onda očigledno imate ne baš sjajno nebo.
Коментари
Постави коментар