28.11.2016.

ORIONOV MOLEKULARNI OBLAK

Jedno od najupečatljivijih zimskih sazvežđa je sigurno Orion. Naziv potiče iz grčke mitologije, gde je Orion bio nešto kao arhetip siledžije, sin boga Posejdona i Gorgone; lovca koji se zarekao da će pobiti sve životinje na zemlji, pa je zato imao sukob sa majčicom Zemljom (Gaia).

U novom veku svako ko je ilustrovao sazvežđa - Oriona je prikazivao sa batinom u ruci. Batina je bila ispod Blizanaca, usmerena (slučajno ili ne) prema glavi Bika (Taurus). To svakako nije bilo pametno, budući da je Bik predstavljao Zevsa lično, koji je oblik životinje uzeo namenski: da bi oteo feničansku princezu Evropu. Nakon toga su odplivali do Krita gde su srećno živeli... Jeste, Evropa je nakon toga bila kritska kraljica a njen sin je bio čuveni kralj Minos. O pogrešnoj proceni Minosa, njegovoj ženi, belom biku, Minotauru kao produktu te ljubavi... možda drugom prilikom.

Srećom, astronomija je manje komplikovana od mitologije.


Ovde se vidi ponešto od bledih maglina kojima sazvežđe obiluje. Pošto sam snimio 8x3min, a to je generalno veoma malo, morao sam da smislim drugi trik da dobijem detalje nekih malo tamnijih struktura. Prvo što mi je palo na pamet je da otvorim blendu; ovde je pedesetica podešena na f2.8. Rezultat je, znao sam, gomila optičkih aberacija. Međutim, nije bilo toliko izraženo kao što sam mislio - ovo očigledno iz razloga što krop senzor ne koristi rubove koji su sasvim sigurno slaba tačka ovog objektiva.

Evo isečaka sa rubova i iz centra koji su uvećani 3x iz originalne rezolucije:


Zaključak: ovaj objektiv na f2.8 može da bude upotrebljiv, naročito kad nešto treba brzo snimiti. Može da posluži kao neka vrsta astrografa, pogotovo zato što brzo može da obuhvati veliku površinu neba. Međutim, ovde je najveći problem u obradi bio snažan gradijent koji proizvodi LP. Naravno da je LP bio užasan a ja sam zadovoljan što sam uopšte dobio neke magline, odnosno njihove naznake, a zasluga za sklanjanje gradijenta dobim delom ide komandi "subsky" iz Irisa.
Malo sam više nategao kontrast, upravo da bih izvukao magline iz LP-a a cena toga je bila pojava bendinga (na ovoj slici horizontalne tamne trake) i to je siguran znak da je preterano u obradi. Ali to je večita dilema: preterati i imati sliku ili nemati zato što nema dovoljno signala.


Od sjajnih zvezda idemo odozgo nadole:

Betelgejz - pulsirajući crveni superdžin, zvezda koja bi progutala Merkur, Veneru, Zemlju i Mars ako bi se kojim slučajem našla na mestu Sunca. Poreklo ove zvezde je vezano za OB1 asocijaciju, jednu šaroliku grupu sastavljenu iz par desetina džinova i nekoliko stotina zvezda male mase. Zapravo OB1 asocijacija je najveći deo onoga što mi percipiramo kao sazvežđe Oriona. Ovo je bila prva zvezda čiji je prečnik pre stotinak godina izmeren, a sve to zahvaljujući tada novoj teorijskoj metodi zvanoj interferometrija. Dobijen je rezultat od 0.05 sekundi a to je samo upola manje od Plutona gledanog sa Zemlje. Sudbina Betelgejza je vrlo mračna, pardon, svetla... To će biti jedna od najsjajnijih supernova u našem komšiluku, a desiće se sasvim sigurno u narednih milion godina.

Belatriks - beloplavi džin za koji su bile vezane dve zablude. Prva je činjenica da se Belatriks koristio kao standard po kome se merila luminoznost ostalih promenljivih; Belatriks se uzimao za 1.64mag. Međutim, 1988g ustanovljeno je da je ovo takođe promenljiva (1.59-1.64mag) doduše vrlo uskog opsega ali sasvim dovoljno da brže-bolje bude izbačena sa liste. Drugi problem je bilo mišljenje da je ova zvezda deo OB1 asocijacije, a mi danas znamo da to nije slučaj, obzirom da se radi o zvezdi koja je dosta bliže nama od ostatka asocijacije.

Rigel - zapravo višestruki sistem. Glavna zvezda je beloplavi džin magnitude 0.13 i to je ono što vidimo golim okom. Međutim, većina amaterskih teleskopa može da razdvoji glavnu zvezdu od Rigela B, obzirom da su udaljeni 9.5 ugaonih sekundi. Rigel B je, dalje, zapravo sistem od dve bele zvezde (e to već ne može da se razdvoji teleskopom, potreban je spektroskop i poznavanje crne magije - spektroskopije). Tu u okolini se pojavljuju i C i D zvezda ali nije dokazano da onde predstavljaju članice sistema. Sudbina glavne zvezde: takođe eksplozija supernove tip II.

Saif - još jedan superdžin čija je sudbina samim tim zapečaćena. Zvezde velike mase usled visokih pritisaka koji nastaju zbog te mase - vrlo logično razvijaju i visoke temperature. A to je odličan teren za sagorevanje težih elemenata od vodonika i helijuma, pa tako sve sagoreva do gvožđa. Pošto gvožđe dalje ne sagoreva u fuziji, u jednom momentu struktura zvezde se uruši sama u sebe, odnosno u jezgro (implozija), a zatim se usled pritiska degenerisanih neurona sve odbija o zgusnusto jezgro unazad i sledi eksplozija. Živeli.

Mintaka - višestruki sistem, gornja zvezda u Orionovom pojasu. Trostruka zvezda je ujedno i glavna komponenta a nju nije moguće optički razlučiti. Četvrti pratilac se nalazi na 52 sekunde a to je jedan ipo Jupiterov prečnik kad je najbliži.

Alnilam - plavi superdžin, najudaljenija od nabrojanih zvezda (2000 svetlosnih godina). Sudbina mu takođe nije naklonjena: presuda glasi supernova tip II u narednih milion godina.

Alnitak - takođe plavi superdžin, ima dva pratioca od kojih je jednog moguće razdvojiti optičkim teleskopom, budući da je separacija tri ugaone sekunde. Sudbina? Možete da pogađate.


Ukratko o maglinama:

1 - M78, jako lepa refleksiona maglina koja, kao i sve refleksione, ima plavu boju usled rasejanja svetlosti. Gledana teleskopom zaista podseća na jezgro komete.

2 - NGC2024 ili Flame Nebula nastaje tako što je obasjava najbliža zvezda a to je Alnitak. Jonizacijom oblaka vodonika dobijamo ovaj narandžasti sjaj, a tamne oblasti prašine leže između magline i nas tako da to daje lisnatu strukturu ove magline. I na kraju u centru ove magline nalazi se novorođeno jato još uvek optički nevidljivih zvezda.

3 - B33, Horsehead nebula, sastavljena iz dve komponente. Crvenu maglinu čini jonizovani vodonik koji jonizuje susedna zvezda Sigma Orionis. Čak se vide i tragovi kanala gasa koji idu od Sigme nadole, ovo je efekat ponašanja gasa u uslovima jakog magnetnog polja. Druga komponenta je sama konjska glava koja je zapravo struktura koja se sastoji iz tamne prašine na svetloj podlozi emisione magline.

4 - NGC1973/5/7 je refleksiona nebula neposredno iznad čuvene M42. Poznata i pod nazivom Running Man Nebula.

5 - M42 je najlepša i najčuvenija maglina gledano sa Zemlje. Oduvek je čovek kroz istoriju naslućivao da tamo nečeg ima ali tek je teleskop uspeo da otkrije veliku difuznu nebulu ceo stepen u prečniku. Difuzne nebule su inače one kod kojih granica nije jasno izražena. U centru magline se nalazi mlado otvoreno jato nazvano Trapezijum, potpuno je jasno zbog čega je tako nazvano; preporuka je da dotično jato obavezno prostudirate na najvećem uvećanju teleskopa. Usput, ova maglina je fabrika zvezda a Hubble teleskop je otkrio i 150 planetarnih sistema u nastanku. U produžetku ove magline se nalazi i otvoreno jato M43 utkano u oblak jonizovanog vodonika.

6 - IC2118 ili Witch Head Nebula je dilema: ostatak supernove ili tamni molekularni oblak. Bilo kako bilo ovu maglinu osvetljava Rigel, a meni je žao što na ovoj fotki nema više detalja.

7 - Bernardova petlja, emisiona maglina izuzetno slabog sjaja. Siguran je pokazatelj da na vašem nebu nema mnogo svetlosnog zagađenja (izuzev ako ste skloni kao ja da izvlačite zadnji foton iz senzora u obradi, onda može i iz predgrađa). Čak neki prijavljuju da se može videti golim okom pod superiornim uslovima, mada ja to smatram naučnom fantastikom. Smatra se da je petlja zapravo mehur koji se širi poslednjih dva miliona godina i da je to ostatak eksplozije supernove - interesantno je da mi danas imamo po jednu zvezdu u sazvežđima Auriga, Columba i Aries koje se razilaze velikom brzinom iz mesta gde se desila eksplozija. Objašnjenje ne može biti prostije: to su zvezde koje su činile višestruki sistem, a jedna članica tog sistema je eksplodirala i katapultirala ostale na sve strane.

I na kraju jedna dilema: da li sazvežđa oduvek ovako izgledaju?
Naravno da ne.
Nekoliko hiljada godina je sasvim dovoljno da se primeti kako se neke zvezde lagano kreću. U Orionu su recimo skoro sve zvezde udaljene 500-1000 svetlosnih godina, a to je sasvim druga distanca u poređenju sa sjajnim zvezdama Velikog Medveda koje su udaljene u proseku oko 100 svetlosnih godina. U prevodu: Veliki Medved će se potpuno promeniti za nekih 50 hiljada godina, dok će Orion promeniti svoj oblik minimalno. Mi danas Orionov pojas sa karakteristične tri zvezde istog sjaja, poređanih u liniji na istom odstojanju možemo videti u mnogim kulturama kroz istoriju. A i pre - Orion je sudeći po pećinskim crtežima isto ovako izgledao i pre 35 000 godina.

Satelit Hipparcos je godinama merio položaj zvezda na nebu sa neuporedivo većom preciznošću nego što je to moguće sa Zemlje. Pomenuću efekat refrakcije npr - na horizontu je ta vrednost oko jednog Sunčevog prečnika. Malo li je za jednu grešku?
Hvala Bogu svi podaci koje danas imamo su neuporedivo ažurniji zahvaljujući Hipparcos-u. I svi podaci kažu da će se sazvežđa menjati, eto, recimo kad smo već kod Boga, za Južni Krst će biti neophodno da se smisli drugi naziv obzirom da će jedna daska uskoro da padne.

23.11.2016.

KOČIJAŠ I SVI PRATEĆI MALERI

U astrofotografiji su vam Marfijeva pravila svakodnevica.
Dakle, ideja je bila da se snimim NGC891 koji prolazi kroz zenit, ali pošto imam non-goto verziju EQ6, traženje galaksije je malo potrajalo. Lepo sam našao Almaak (Gamma Andromedae), a kako i ne bi kad je to zvezda magnitude 2; a odatle ima samo 3 stepena do NGC891. Međutim, priprema nije bila dovoljno ozbiljna jer ja nikako nisam nalazio galaksiju. Kasnije sam nalazio opise gde kažu da je ovo relativno težak objekt jer iako je velika, ova galaksija ima veoma malu površinsku sjajnost i sveukupno nije neka vizuelna meta osim u velikim teleskopima.

Pošto je to trajalo i trajalo, odnosno prešlo u neke druge kategorije, prešao sam na narednu metu te večeri - sazvežđe Auriga (Kočijaš). To već nije bio problem naći, ali eto ga drugi maler: zaboravio sam foto-glavu. To je naprava koja mi omogućava da fotoaparat rotiram u sve moguće položaje dok je montiran piggyback. Upravo zato je i snimak malo ukrivo, ali to je još i najmanji problem...

Snimano je pedeseticom na f4.0, ISO800 i 3min svaki snimak. Ukupno je snimljeno osam snimaka, bilo ih je duplo više ali se tu umešao treći maler: na pola snimanja je ispao kabl ručnog kontrolera iz montaže, i montaža je stala. Ja sam narednih 24min dobio izuzetno lepe stratrails-e, što svakako nisam planirao i što me je prilično iznerviralo. Naredni maler je bilo pomeranje fokusa samo od sebe, ali sam to u par navrata korigovao jer je na EF 50 1.8II očekivano. Naravoučenije: budi pored aparata i teleskopa, i proveravaj na svakih nekoliko light-ova.

Znači, 8x3min sveukupno:


U suštini ovo je dobar rezultat za nemodifikovan aparat jer se pomalo i naziru magline: oko NGC1893 i Flaming Star nebula. Naravno da na 24min nije moguće ništa dublje dobiti, ali ideja je bila da pokupim jata u ovom sazvežđu. Ali prvo da vidimo zvezde koje se ovde vide:


Capella - Alfa Kočijaša, višestruki sistem udaljen 42 svetlosne godine od nas. Radi se o double-double sistemu, odnosno dva para zvezda koji orbitiraju oko zajedničkog centra mase; zvezde unutar tih parova takođe zasebno orbitiraju.
Zaboravite na mogućnost da razdvojite ovaj sistem: ovo nije pošlo za rukom ni astronomima poslednjih 150 godina sa najvećim svetskim teleskopima. Jedina ispravna metoda je spektroskopija, kojoj dugujemo sve poznate elemente putanja unutar sistema.
Parovi se klasifikuju kao K0 i G1, odnosno narandžasta i žuta zvezda a ukupan sjaj je 0.08mag, što znači da je ovo treća najsjajnija zvezda na našoj hemisferi. Prvi par se sastoji iz dva žuta giganta a drugi par čine crveni patuljci; parovi su na odstojanju od 10 hiljada A.J.
I još nešto, ova zvezda je ime dobila na malo čudan i ne baš prost način. Nekad je postojalo sazvežđe koje su predstavljale tri koze. Budući da je kozju kožu nosio lično Zevs (nekad i Atena u bitkama) kao ultimativnu zaštitu, logično je da tako nešto mitološki bitno dobije svoje sazvežđe, naročito ako vizuelno podseća. Međutim, Ptolemej je razdvojio koze i Kočijaša time što je od prethodnog ostao samo naziv najsjajnije zvezde - Kapela u prevodu znači koza. S druge strane, Kočijaš je zapravo atinski kralj Erihtonijus, poznat kao izumitelj četvoroprega.

Menkalinan - Beta, takođe dvojna zvezda ali je čini, koliko je za sada poznato, samo jedan par. Reč je o dva plava subgiganta koji su toliko blizu da samo spektroskop može da ih identifikuje. Takođe reč je o eklipsnom paru, period od 47.5h je potreban da zvezde jedna drugu delimično zaklone. Ukupno vreme obilaska je 3.96 dana.

Theta Aurigae - takođe par ali ovog puta je moguće to razdvojiti teleskopom na nekom srednjem uvećanju, budući da je ugaona separacija oko 4 sekunde (Epsilon Lire je skoro duplo manje). Par čine beli džin i mali žuti pratilac. Magnitude su 2.62 i 7.5.
Karakteristično za sjajniju zvezdu je njen hemijski sastav: spektroskopski je ustanovljen veći sadržaj silicijuma od očekivanog. To znači jednu stvar: spektroskop "vidi" samo atmosferu ali ne i dublje slojeve; samim tim mi ne znamo da li je cela zvezda bogata silicijumom ili samo njena atmosfera. Ako je ovo drugo, onda je predložen model po kome bi postojale zvezde koje iz nekog razloga sadrže teške metale u spoljnim slojevima ali ne i u jezgru. Njihova osobina bi bila spora rotacija (ustanovljeno kot Theta-e) i jako magnetno polje (takođe ustanovljeno).

Alnath - za nekoliko minuta ova zvezda upada u sazvežđe Bika (Taurus) ali je svakako vredi ovde pomenuti. Plavi gigant koji često bude okultiran Mesecom, takođe za ovu zvezdu je poznato da je smeštena u galaktičkom anticentru. Anticentar je geometrijski i pomalo apstraktni pojam, mesto na nebu koje se nalazi tačno nasuprot centru galaksije u Strelcu gledano sa Zemlje; centar i anticentar dakle stoje pod uglom od 180 stepeni. Tačnije ako pogledamo u Alnath - centar galaksije nam je tačno iza.

Nedostaje samo još jedna zvezda od najsjajnijih u Kočijašu, Hassaleh, (Iota Aurigae) koja je gore desno ispala iz kadra.


Malo jugozapadno od Kapele se na rubu tamne magline nalazi zvezda Epsilon, ovde se vidi na isečku u originalnoj rezoluciji. Kuriozitet je da ta maglina nema nikakve veze sa zvezdom, ali Epsilon spada u najčudnije zvezde koje danas poznajemo. Na svakih 27 godine ovaj žuti supergigant izgubi sjaj za približno jednu magnitudu, i to traje dve godine. Mi danas ne znamo šta bi to moglo da bude, ali se oduvek pretpostavljalo da je u pitanju veliki tamni oblak ili disk materije koji postepeno zaklanja i otkriva zvezdu. Danas je hipoteza o oblaku potpuno napuštena i u opticaju je samo varijanta diska. Pritom većina smatra da se u centru diska nalazi najobičnija B5 zvezda, a da onda zajedno sa diskom povremeno zaklanja glavnu zvezdu.


Odozgo nadole, najsjajnija otvorena jata:
M38 - veliko otvoreno jato prečnika 20 minuta. Ponekad podseća svojim oblikom na krst.
M36 - nešto manje po prečniku i po broju članica, ali zato jato sastavljeno iz sjajnijih zvezda od M36. Najlepše u dvogledu ili malom teleskopu, ima oko 60 članica.
M37 - pravi dragulj, jato sastavljeno iz 150 zvezda koje su sjajnije od magnitude 12, ukupno ima oko 500 članica dostupnih nama sa astrofotografskom opremom.

U obradi sam dobio potpuno nerealne boje. Objektiv 50 1.8 nije poznat kao neko optičko savršenstvo, naročito po pitanju interpretacije boja i naročito hromatske aberacije. Mnoge zvezde su dobile crveni ili pink rub a mi danas znamo da pink zvezde ne postoje, ma koliko vas izvesna televizija ubeđivala u suprotno.
Dakle, našao sam zvezdu Chi Aurigae koja nije ni u centru a ni na periferiji kadra; pogledao njenu spektralnu klasu (B5) i razmislio. To je plavobela zvezda a ja pred sobom imam ružičastu zvezdu. Opcijom selective colors sam smanjio pink nijansu na prihvatljivu meru i samim tim je hromatska aberacija drastično smanjena.

19.11.2016.

VATRENI POJAS ŠUMADIJE

Ako neko ne veruje da su se na prostoru današnje Srbije odvijale kataklizme koje su u to vreme bile među najjačim kataklizmama u svetu - sledi opis nekoliko slučaja čiji će zaključak biti nedvosmislen.

Slučaj 1: kamenolomi na sve strane.
U Lozoviku, na južnim obroncima jagodinskog Crnog Vrha se nalazi napušteni kamenolom mermernog oniksa. Osim kolonije poskoka tamo danas nema ničeg. Ova sedimentna stena je nastajala u prošlosti oko vrelih izvora, gde su se taložile naslage kalcijum-karbonata iz zasićenih vodenih rastvora.

Lozovik

Aha - vreli izvori. Interesantno. Evo kako to izgleda u Lozoviku, nekada očigledno banji:

Lozovik

Lozovik

Sa druge, severne strane brda nalazi se nešto slično - kamenolom dolomitskog mermera. Zajedno sa poskocima, naravno. To je stena koja nema ni približne estetske osobine kao oniks, ali se svakako koristi u putarstvu i građevinskoj industriji. Karakteristično za ovaj tip stene je da je mermer nastao ponovnom kristalizacijom dolomita, a dolomit je nastao taloženjem kristala kalcijum magnezijum karbonata. Pod visokom temperaturom, razume se.

Šta se to dogodilo na tom brdu u prošlosti kad su stene pretrpele termički uticaj? Vulkan možda?
Pa ne baš, tragova toga na Crnom Vrhu nema, ali termički uticaj stene mogu da pretrpe od strane magme u plitko smeštenoj komori i bez da se desi izlivanje na površini. Osim toga, vreli gejziri sa južne strane ukazuju  da je voda kroz rasede dolazila do plitkih magmatskih komora. Drugim rečima ovi kamenolomi su znak da vulkanska aktivnost i nije tako geografski gledano dalek pojam. A pošto u Srbiji svako drugo brdo ima kamenolom, zaključak je jasan. Zemljina kora je nekako tanja nego što svi ovde često mislimo.

Dakle, u jednom momentu je postojao lanac svih mogućih oblika vulkanske aktivnosti koji se protezao od Fruške Gore do Kosova, sa centrom u planini Rudnik. Avala, Kosmaj, Kotlenik... samo su neke od planina gde je vulkanska aktivnost bila presudna za njihov današnji oblik. Osim toga, na prostoru oko Rudnika i Radana i danas se vide ostaci velikih kaldera, recimo da je prečnik potencijalne kaldere sa centrom u Knićkom jezeru oko 15km. Gajtanska kaldera na Radanu je prilično razorena drugim procesima ali bi trebalo da je sličnih dimenzija - a to nisu uopšte bile male erupcije. U gajtanskoj kalderi je recimo ustanovljeno postojanje mnogih metala (olovo, cink, srebro, a i nešto zlata) koji se primarno baš i ne nalaze u zemljinoj kori. Tačnije znak su izliva magme sa velikih dubina.

Slučaj 2: misteriozni skelet. 
Planina Rudnik ne nosi taj naziv slučajno, već je u pitanju jedno od strateški najbitnijih bogatstava srednjevekovne srpske države. Topiti metale u to vreme je bilo izuzetno bitno za svaku državu, a samim tim je prisustvo tih metala ukazivalo na ozbiljnu vulkansku aktivnost u prošlosti. Na samom Rudniku postoji nekoliko kupa ugašenih vulkana oko Gornjeg Milanovca i jedna prilično čudna pojava - Ostrvica.


Reč je o veoma strmom vrhu koji na svom vrhu krije ruševine srednjevekovnog utvrđenja. Uspon na Ostrvicu je moguć ali ne spada u nešto što bi se preporučilo ljudima koji nemaju bar minimum kondicije i veštine. Danas doduše postoje sajle koje dosta olakšavaju uspon.
U poslednjoj trećini Ostrvica nema nikakve vegetacije a prilično je očigledno zašto je to tako budući da je sastavljena iz vulkanskih stena. Pošto je u pitanju ugašeni vulkan prilično je jasno da pred nama stoji magmatska struktura koja povezije komoru i krater. Drugim rečima, Ostrvica je nekada bila veća (i u prečniku i u visini), tačnije naslage tufa i pepela su prekrivale današnje brdo. Vremenom je došlo do erozije, pepeo i slabiji materijal je odnet a ostala je samo okamenjena lava koja je prilično rezistentna na eroziju. Danas faktički gledamo u ono što je od vulkana ostalo, odnosno u vulkanski skelet. A simbolika je upadljiva budući da sam, u potrazi za najboljim kadrom, ovo fotografisao sa seoskog groblja. U pozadini se vidi južno nebo, odnosno zvezde sazvežđa Piscis Austrinus.

Slučaj 3: na rubu kaldere
Hipoteza o gigantskoj kalderi sa centrom u Knićkom jezeru postoji već neko vreme; možda i nije tačna obzirom da je hipoteza, ali svako ko pogleda mape reljefa tog regiona mora da uoči cirkularnu niziju koju ograničavaju padine Rudnika na severozapadu, brda oko Sumorovca na istoku i obronci Kotlenika na jugu. A ako kalderu predstavimo kao sat onda bi na 10h i na 6h bilo značajnih vulkanskih aktivnosti -  na 6h imamo Kotlenik za koji se zna da je bio teren najmanje jedne eksplozivne vulkanske erupcije. Tako je i nastao Kotlenički masiv. Na 10h se nalazi Borački Krš, drugi specifičan oblik vulkanske aktivnosti. Stvar koja podupire pretpostavku o kalderi je dobro poznata činjenica da prilikom nastanka kaldere, odnosno prilikom pražnjenja magmatske komore i posledičnog potonuća terena, na obodima tog potonuća gde puca kora uobičajeno se javlja naknadna vulkanska aktivnost.

Eh, Borački Krš. Mesto gde je u srednjem veku po legendi stolovao grešni vlastelin koji je imao nesreću da mu supruga bude osoba čiji je brat imao izuzetno nezgodnu narav. Car Dušan je po toj legendi lično pogubio vlastelina, za našu priču je bitno da je na vrhu Boračkog Krša postojala tvrđava. To samo po sebi govori da je mesto bilo praktično nedostupno i samim tim izuzetno teško za opsadu.


Nastanak Krša se vezuje za mirno i postepeno istiskivanje guste lave na jednom mestu. Bilo je dovoljno vremena da se magma ohladi i da na površinu dođe ne baš sasvim tečna već skoro formirana. Naravno da je u ovom slučaju izliv geometrijski bio potpuno nepravilnog oblika, što je u prirodi i najčešći slučaj.

Pitaćete me kad se to događalo. Odgovor je sredinom tercijara, tačnije pre oko 40 miliona godina. A pre toga, u periodu krede je aktivna bila oblast istočne Srbije sa centrom u Timočkom regionu. Te erupcije su bile među najjačim svetskim u tome periodu, pa ne čudi da je tada na malom prostoru bilo više stratovulkanskih kupa. Mnoge su značajno izmenjene erozijom a neke je izmenio i sapiens: na mestu današnjeg površinskog kopa borskog rudnika se do pre sto godina nalazila kupa stratovulkana Tilva Roš. Nakon nekoliko miliona godina usled tektonskih pokreta magmatske komore su se ispraznile a zatim pomerile i svi ovi vulkani, od Avale preko Šumadije do Radana su izgubili kontakt sa magmom i automatski se ugasili. Ovaj drugi vatreni pojas - od Karpata na severu preko istočne Srbije do Makedonije na jugu je postojao dvadesetak miliona godina pre šumadijskog. Ali komore su još uvek tu u blizini; vrela voda naših banja je pouzdan pokazatelj toga. Dovoljno je samo da se ponovo stvori pritisak koji izaziva sudar dveju ploča i eto prilike za aktiviranjem ugašenih vulkana.
Srećom, to se ne očekuje u narednih minimum 100 hiljada godina. Ali ako bi se ko zna kojim slučajem desilo - bilo bi iznenadno, silovito i potpuno nenajavljeno. Takvo je, danas se smatra, buđenje starih ugašenih vulkana.

Slučaj 4: Đavolja posla
Na sredini planine Radan se nalazi gajtanska kaldera, a na njenoj sredini Đavolja Varoš. Reći ćete da Radan nema veze sa Šumadijom... ali deo je istog sistema. Ovde se radi o jednom fenomenu koji nema možda direktne veze sa vulkanizmom, ali posredno ipak ima.


U suštini ovde je primarno na delu erozija koja spira meke slojeve, a kamenje na vrhu stubova funkcioniše kao kišobran. Međutim, sastav tla kao i kiseli izvori u neposrednoj okolini su siguran znak da se nalazimo u vulkanskoj kalderi. Još su u ranom srednjem veku ovde funkcionisali rudnici, a već je rečeno da gde ima metala - ima i vulkana.

Ima još slučajeva koje nisam stigao da obiđem. Recimo, po najnovijim teorijama naslage uglja su povezane sa eksplozivnim erupcijama. Nije zato uopšte začuđujuće što imamo Resavski basen (u istočnoj vulkanskoj oblasti) i Kolubarski basen uglja (u šumadijskoj oblasti).

Današnja teorija nastanka vulkana se bazira na tektonici ploča koje čine koru naše planete. Pre svega postoje dva najprostija scenarija interakcija dve ploče: sudar i razilaženje ploča.
U slučaju divergentnte interakcije radi se o razilaženju dve ploče i između njih magma izbija lagano ka površini i stvara novu mladu koru. Ovo je osnova funkcionisanja srednjeokeanskih grebena i nema mnogo veze sa našom pričom.

divergentna interakcija
Credit: NASA/GSFC/Robert Simmon

Međutim, kad se ploče sudaraju (konvergentni tip) onda se radi o tome da jedna ploča tone ispod druge. Zajedno sa korom u dubinu planete tonu i gasovi a pre svega voda koja na visokim temperaturama i pritiscima ima skoro eksplozivna svojstva - i to je suština cele priče. Voda izdiže rastopljenu ploču koja je potonula i tako se magmatsko ognjište približava površini. Kad nađe put do površine, rođen je vulkan eksplozivnog tipa i to je upravo ono što se ovde dešavalo.

konvergencija ploča
Credit: USGS/USGov modified by Eurico Zimbres

Istini za volju, ovde sam maksimalno uprostio priču, pa da bi to odgovaralo realnosti treba još reći da je ovaj scenario moguć samo ako se okeanska ploča podvlači pod kontinentalnu - jedino tako tone i voda. Ukoliko se sudaraju dve kontinentalne ili uopšteno tone kontinentalna ploča do nastanka vulkana neće doći jer nema vode. Umesto toga iznad zone sudara se izdižu planinski lanci.
Još jedna napomena: treći scenario su vruće tačke (hot spots) koje izbijaju iz zemljine kore na mestima gde nema nikakvih ni sudara ni razilaženja ploča. Najpoznatiji primer su Havaji a pošto ni ovde nema tonjenja vode, erupcije su relativno mirne a lava sa malim sadržajem gasova.

E pa eto, to nije uvek bio slučaj u Šumadiji.

16.11.2016.

PROĐE JOŠ JEDAN MESEC

Eh, opet smo preživeli... Čekaj, nije najavljena nijedna apokalipsa ovog puta? Moja greška, onda biće apokalipse verovatno sledećeg meseca.
Prosto je neverovatno da je ovaj novembarski pun Mesec prošao bez najave kataklizme, uzevši u obzir da je to bio najbliži pun Mesec još od 1948 godine.

Pogled na taj i takav Mesec realno nije otkrivao ništa spektakularno.


Zapravo putanja Meseca nam otkriva prirodu ovog približavanja: eliptična orbita u svakom momentu ima dve tačke u kojima je najbliža i najudaljenija od Zemlje. To drugačije rečeno znači da Mesec svakog meseca dok obilazi oko Zemlje prođe jednom najbliže i jednom najdalje od Zemlje - i tako svaki put, odnosno svakog meseca.

Tačka gde je Mesec najbliži Zemlji se zove perigej, a gde je najdalji apogej - i ne, nema nikakve veze sa gej populacijom.


Kada je najbliži Zemlji, dakle u perigeju, Mesec je prosečno udaljen 356400370400 km a u apogeju najčešće 404000406700 km. I to uopšte nije nikakva jasno primetna razlika sa Zemlje, razlika u prečniku ne prelazi 15%. Golim okom bi to bilo moguće primetiti jedino ako bi jedan Mesec stajao pored drugog, kao gore na slici. Pošto se to ne dešava, izuzev u nekim retkim stanjima svesti indukovanim posebnim supstancama, čovek je oduvek živeo na ovoj planeti apsolutno nesvestan ovih kolebanja u Mesečevoj putanji.

Zapravo, Vavilonci su bili prva nacija za koju mi znamo da je vršila sistematska posmatranja svih nebeskih pojava a posebno Meseca. Bilo je to izuzetno bitno u to vreme jer je od tačnog merenja vremena zavisilo vreme sadnje useva kao i kalendar sezonskih poplava. U vavilonskoj pustinji poplava je mogla da bude potencijalno veoma opasna pojava, samim tim njeno predviđanje je postalo državni posao; međutim, njihova posmatranja Meseca i planeta su lišena svake naznake matematičkog poznavanja problematike putanje. Ovo je prvi pokušao da reši Ptolemej sa svojim sistemom epicikala, naravno potpuno pogrešno (mada je za neke kraće periode na osnovu Ptolemejevog sistema bilo moguće predvideti unapred nebeske pojave - a to se u suštini i tražilo). Pravu suštinu Mesečeva orbita je otkrivala tek pojedincima iz novog doba koji su i postavili temelje današnje nebeske mehanike: Kepleru i Njutnu.

Na kraju, šta je to što je toliko bilo bitno u novembarskom punom Mesecu?
Pa to je relativno redak slučaj da se pun Mesec poklopi u perigeju - udaljenost je bila 356 600km. A recimo za nekoliko meseci (tačnije u martu 2017g) pun Mesec biće udaljen nešto manje od 400 hiljada kilometara, dakle, sasvim drugačija priča. Naravno da će u martu biti i perigej i apogej, mlad Mesec je npr udaljen 369 hiljada km - primetite da ako imate u perigeju pun Mesec onda će mlad Mesec biti u apogeju, i obrnuto.


I na kraju imamo poređenje dva "supermeseca", kako je to danas popularno nazvati. U septembarskom slučaju (setite se da je tad bila najavljena apokalipsa, crni Mesec i slične fantazmagorije) odnosno levo udaljenost je 368 000 km a desno (novembra) je samo 358 000 km. Razlika u prečniku jeste vidljiva ali golim okom apsolutno je neprimetna.

Zaključak: svakog meseca imamo po jedan "supermesec" i jedan "mikromesec". Onda kad je prvi pogodi da bude ujedno i pun Mesec onda to izazove histeriju slabo obrazovanih i senzacije željnih novinara (iskreno, i njihovih čitalaca). A šta ako imamo supermesec za vreme mladog Meseca? Onda ništa, dotle još niko nije stigao da napiše/pročita tekst. To će možda biti otkriveno narednih godina i eto nama opet vesele karnevalske atmosfere smaka sveta duplo češće nego dosad. Tačnije, nama je ovde svakog dana smak sveta.

13.11.2016.

MESEC U MLEČNOM PUTU

Jesen je poznata kao period kad dan od ravnodnevice postaje sve duži, sve do kratkodnevice. Ravnodnevica je najčešće 23. oktobra a kratkodnevica 21.decembra - to su dva datuma koji obeležavaju početak i kraj jeseni na našoj hemisferi.
U praktičnom smislu to znači da je Sunce u podne na jugu za vreme kratkodnevice na visini od svega 22 stepena - u junu je to visina od celih 70 stepeni. To je na jugu; na jugoistoku je u decembru 26 stepeni. Ali to nije i položaj ekliptike; oblast po kojoj se kreću Mesec i planete ima sasvim drugačije kretanje. Za vreme prolećne ravnodnevice ekliptika (a samim tim i sve što leti po Sunčevom Sistemu) ima najveću visinu - 70 stepeni, a u momentu jesenje ravnodnevice najmanju - 23 stepena. Iz toga proizilazi veoma praktičan savet vezan za planetarnu astronomiju: proleće je vaše vreme, jesen nikako.


Primera radi, na ovoj fotki gde se vide Mesec i Venera dodao sam ekliptiku (zelena) i nebeski ekvator (crvena linija). Vidi se da su planete raspoređene više-manje oko ekliptike.


Bilo kako bilo, ovo su bile fotke iz perioda civilnog sumraka, a slede fotke koje su nastale u najlepši deo dana - nautički sumrak.



Na gornjoj je Arkturus, prelepa zvezda prve magnitude u sazvežđu Kočijaša. Na donjoj vidimo levo Veneru a desno Saturn, u momentu dok se nalaze na samo 6 stepeni visine nad horizontom. A kad smo već kod te slike, planina ispod njih deluje poznato. Uzevši u obzir da je snimano iz okoline Paraćina, i da je Venera u tom momentu striktno na jugozapadu, mapa kaže da je to Kopaonik. Udaljenost je bila negde oko 80km.

Što se tiče sumraka, on se deli na civilni (danas je možda popularnije reći građanski), nautički i astronomski. Svaki od ta tri traje onoliko koliko Suncu treba da potone ispod horizonta za po 6 stepeni. Zašto ne minuta; zato što je trajanje tog perioda različito. U proleće sumrak najkraće traje zbog velikog nagiba putanje Sunca, a u jesen je snenjivanje ovih faza usporeno. Svaka od ove tri faze (civilni, nautički i astronomski) traje po 35-36 minuta, da bi na kraju nastupila noć. Vredni astronomi amateri znaju da je u proleće sve mnogo brže, noć nastupi praktično duplo brže nego u jesen.

Civilni sumrak započinje praktično onog momenta kad Sunce potone za horizont. Još uvek su vidljivi detalji na zemlji a na nebu su vidljivi Mesec, najveće planete i poneka zvezda. U fazi nautičkog sumraka horizont postaje praktično nevidljiv (osim ako nije osvetljen gradovima) i svaka vrsta vizuelnog prostornog snalaženja u nautici i avijaciji postaje praktično nemoguća. Planete i zvezde postaju jače izražene na nebu. I na kraju sledi astronomski sumrak sa čijim krajem prestaje i poslednji Sunčev uticaj na zapadno nebo. Za praktične potrebe sa pripremama za posmatranje i snimanje može se početi već i u astronomski sumrak.


U isto vreme na suprotnom kraju neba, na severoistoku, izlaze Vlašići. Ovde su oni na 7 stepeni visine (uračunajte da horizont prekriva jednim delom i planina).

Malo kasnije sam snimio dve fotke, jednu od 30 i jednu od 60sec. Kao pozadina je poslužila duža ekspozicija; pritom sam je ujednačio medain i blur filterom. Kasnije je jedna preklopljena preko druge (blending mode: lighten) i tako nemam duge zvezdane crtice, ali se vide artefakti od filtera. Nije baš idealno ali dobro, bar sam pokušao. A i dobio sam poneku maglinicu oko M45 i galaksije (M31, M33) i double-cluster.


Povratak na zapad: mlad Mesec usred Mlečnog Puta. Retka scena i tehnički veliki izazov, pošto svaka vrsta fotografije ima ograničenja pre svega po pitanju dinamičkog raspona.


A onda su se pojavili cirusi i ispod Meseca se pojavio mali moonpillar. Pokušao sam to da snimim ali nije išlo; Mesec uporno preeksponira region u svojoj neposrednoj blizini. Ostaje da mi verujete na reč.


Uporno sam čekao da se pojavi moondog, neki ekvivalent parhelionu, uprkos naznakama isti nije ličio na parhelion. Svakako da tu nema boje ali rasvetljenja je bilo; sad da li je to bio LP - ne znam, ne bih rekao. Evo fotke:


Inače parhelion je najsvetliji deo 22st haloa, koji, kao što mu ima kaže, predstavlja krug prečnika 22 stepena oko Sunca ili Meseca. Parhelion se javlja kad je Sunce (ili Mesec) nisko na horizontu a svetlost prolazi kroz ciruse gde se dešava prelamanje u skoro horizontalnom položaju, jer je cirus sastavljen iz heksagonalnih ledenih kristalića. Upravo ovakve ciruse imamo na slici, pa bi očekivani položaj parheliona bio ovde:


Inače moondog je veoma retka pojava u odnosu na sundog, tako da ako se ispostavi da sam ulovio naznake toga (a mislim da jesam) bilo bi mi veoma drago. Moondog nema izraženu kolorizaciju kao sundog jer je svetlost Meseca noću dosta slabijeg intenziteta.




05.11.2016.

NOVA SAGITARII (KOJA PO REDU?)

Pre tačno 16 dana je otkrivena eksplozija nove u sazežđu Strelca. To bi bila treća ili četvrta nova ove godine u sazvežđu Strelca; prošle godine ih je tamo bilo takođe četiri. Dok mnoga sazvežđa ne sakupe ni jednu novu godinama (decenijama!) Strelac se može pohvaliti veoma bogatom istorijom u ovom smislu.

Razlog je svima poznat: u pravcu Strelca se nalazi centar Galaksije, a tamo je i gustina zvezda najveća. Imajući to na umu nisam bio nestrpljiv da snimim novu, ali mi je ipak bilo frustrirajuće da čekam da prođe kolona ciklona i da se otvori mogućnost za snimanje. I kad sam konačno dočekao dobre uslove ispostavilo se da iznad nove stoji Mesec faze 20%. Divno.

Budući da je Strelac početkom novembra smešten jako nisko na jugozapadu, i da brzo zalazi, imao sam ideju da iskoristim objektiv pedeseticu na f2.8 i vrlo kratke ekspozicije. Svetla će biti dovoljno pa je za sve to dovoljan tripod.
Ukupno je snimljeno 20 snimaka od po 8sec; nebo je složeno pomoću DSS-a a sve je kasnije uklopljeno pomoću PS-a.


Seoce dole levo je udaljeno 9km; snimano je sa planine Babe u pravcu jugoistoka. Ako je neko radoznao - vide se i M8 i M20.

Danas se smatra da je sjaj nove 15 dana nakon inicijalne provale sjaja konstantan (-5.5). Drugim rečima pokušava se da se nove posmatraju kao "standardne sveće" za određivanje udaljenosti, nešto slično kao cefeide. E, a pošto je danas 16. dan, red je da i ja procenim sjaj i dam svoj skromni doprinos veseloj astronomskoj zajednici.


Na osnovu nekoliko okolnih zvezda sličnog sjaja sa priličnom sigurnošću se može reći da je nova magnitude 7.5-8.0. Međutim...
Pošto je snimano na 50mm žižne daljine, a to (naročito na 2.8) uopšte nije mnogo, rezolucija je upitna. Još gora je stvar što se neposredno pored nove nalazi zvezda magnitude 10.65, i to još severoistočno - to samo znači da su te dve zvezde stopljene i spojene u zajedničku.

Treba, dakle, razdvojiti novu od slučajne komšinice i proceniti magnitudu. Pošto je razlika između zajedničke magnitude koju sam procenio (7.5-8.0) i magnitude bezimene zvezde (10.65) približno 3,

odnosno 2.53, a to je približno 15 puta, dolazimo do finalne cifre koja je i dalje negde oko mag7.7-8.0.


Nove su pre svega sasvim drugačija pojava od supernovih. Kod supernove nakon eksplozije od zvezde ostaje samo neutronski skelet, a kod novih beli patuljak preživljava kataklizmu bukvalno neoštećen. To je i logično kad kod eksplozije nove u proseku dođe do paljenja količine materije tek negde oko 1/10.000 mase Sunca. Ovo nisu dovoljno snažne eksplozije da unište strukturu bilo koje zvezde, ali su dovoljne da zvezda pojačava svoju luminoznost za 100 hiljada puta.

Šta je hemijski supstrat za eksploziju? Koliko danas znamo, reč je o pozitivnoj povratnoj spregi gde dolazi do paljenja nataloženog vodonika u spoljnim slojevima belog patuljka. Pritom dolazi do fuzije i to se dešava kad temperatura nataloženog gasa dostigne 20 miliona Kelvina. Nastaju teži elementi a pritom skače temperatura i reakcija se ubrzava - sve dok se ne potroši gorivo. A goriva nema mnogo jer je reč o degenerisanom belom patuljku, sastavljenom iz već potrošenog goriva. Praktično može da eksplodira samo ono što se nataložilo - vodonik uglavnom - sa susedne zvezde i to je, već ponovljeno, ispod 1/10.000 mase Sunca.

Odakle taloženje gasa, vodonika uglavnom, na belom patuljku? Odgovor je u drugoj komponenti binarnog sistema, najčešće crvenom gigantu. A da bismo shvatili pojam transfera mase, moramo se prisetiti pojma Roche lobe... Nemam bolji prevod od "Rošeova zona".
U principu radi se o zoni oblika kapljice u kojoj je svaka zvezda neprikosnoveni gravitacioni gospodar. Materija van ove zone može da kruži oko zvezde ali sve unutar zone neizostavno pada najkraćim putem na zvezdu.
Kod belog patuljka je stvar prilično jasna, Rošeova zona se nalazi daleko od površine zvezde. Međutim, crveni gigant (koji često ima ne mnogo veću masu od belog patuljka) zapravo predstavlja ogromni oblak usijanog gasa. Spoljni slojevi giganta imaju malu gustinu i kad se sve sabere vrlo često gigant izlazi iz granica Rošeove zone.
Tu je ključ - kad je zvezda veća nego što njena masa može da zadrži na okupu. Faktički polazni preduslov je da spoljni slojevi crvenog giganta budu van Rošeove zone i eto transfera materije na manjeg pratioca. Apsurdno ali mali proždire velikog na sasvim jednostavan način.

A zašto uopšte eksplodira gas na malom patuljku? Odgovor je opet u astrofizici: zbog Čandrasekarove granice. To je najveća moguća masa koju može da ima beli patuljak a da ne eksplodira. To je zapravo masa gde vodonik dostiže 20 miliona Kelvina i gde se aktivira fuzija.

Update 5.11.2016g:

Moji drugari sa Astronomskog foruma su mi sugerisali da na poslednjoj fotki imam zabeležene dve nove. Druga je eksplodirala 25. oktobra.
Problem je bio u tome što sam samo grubo našao  region dotične nove (njena oznaka je PNV J18205200-2822100 ASASSN-16ma), nigde nema karte za vizuelno snalaženje. Na kraju sam našao dotičnu po koordinatama - nalazi se u levom delu kadra i ima magnitudu od oko 8.0:


Naravno da je procenjivanje olakšano činjenicom da se pored nove nalazi zvezda približne magnitude - 8.80mag.
Potrudio sam se da nađem fotku tog regiona iz perioda pre eksplozije; jedino što sam imao je fotka Mlečnog Puta na 17mm iz avgusta ove godine. Karakteristični četvorougao nove obeležene zelenim crticama je vidljiv, ali na njemu nema nove:


Zvezda dole koja je najsjajnija je Kaus Meridionalis (Medialis), odnosno Sigma Sagitarii ako vam treba vizuelni orijentir. Nalaženje nove u ovom pretrpanom delu Mlečnog Puta sasvim sigurno predstavlja posebnu vrstu avanture.