PLAVA MAGLINA I CRVENA ZVEZDA - NOVA DELPHINI 2013
Dva osnovna procesa u astrofizici mogu da pojačaju zvezdani sjaj: eksplozija supernove i eksplozija nove zvezde. U prvom slučaju dolazi do kompletne destrukcije zvezdane strukture a kod nove (latinski Novae) zvezda u suštini preživljava, skoro neoštećenja.
Po pravilu ovde se radi o bliskom dvojnim, tzv binarnim sistemima pa prelivanje materije sa pratioca na belog patuljka dovodi do vatrometa. U suštini kad određena količina ukradenog gasa padne na površinu belog patuljka dolazi do paljenja i gigantske termonuklearne eksplozije i upravo to se vidi kao pojačanje sjaja zvezde, nekad i za deset magnituda (preko 20 hiljada puta). Pošto je beli patuljak sastavljen uglavnom od napakovane degenerativne materije (potrošenog zvezdanog goriva takoreći) nove količine vodonika sa prateće zvezde na dvadesetak miliona K lako iniciraju eksploziju spoljnih slojeva kroz fuziju vodonika u helijum.
Gubitak materije prilikom eksplozije nove, tj količina odbačenog materijala nikad nije velika: obično se radi o jednom desetohiljaditom delu Sunčeve mase.
Polovinom avgusta je primećen skok sjaja kod zvezde progenitora u sazvežđu Delfin; prethodni podaci su pokazivali da je sa ispod 16mag sjaja skočila na nešto iznad 6 u momentu otkrivanja. To bi bila razlika od deset magnituda, međutim, lagano se danima sjaj penjao na ispod 5mag.
Trenutno Nova Delphini spada u 35 majsjanijih nova ikad zabeleženih.
Ako malo bolje pogledamo zvezdu videćemo da, za razliku od plavih supernova, ova ima crvenu boju. Crop 100%:
Pošto je snimak nastao više od dve nedelje nakon početne eksplozije, boja je bila očigledno skrivena dosad. Plava boja kod supernovih označava plavi pomak zbog Doplerovog efekta i nema neke veze sa hemijskim sastavom.
Što se tiče crvene boje, tu se sad stvari komplikuju. Prvo, ne bi trebala da bude crvena (premda ekscitirani hidrogen jeste crven u vidljivom spektru, ali on treba da eksplodira i pređe u helijum), pre bi trebalo da bude bela. Drugo, opseg promene sjaja je suviše veliki, obično nove menjaju sjaj za 3 magnitude.
Stvari se perfektno uklapaju ako napustimo teoriju da je u pitanju nova. Znači, nema belog patuljka ni krađe gasa sa pratioca. Kategorija koja se uklapa je ekstremno retka sjajna crvena nova (LRN) koja u suštini nastaje sudarom dve zvezde.
Pored karakteristične crvene boje, LRN se izdvajaju i po opsegu promene sjaja koji je tačno između nove i supernove, a ovde se radi danas o promeni od skoro 12 magnituda. Zadnja karakteristika je brz porast sjaja.
Da li se zaista radi o LRN znaćemo narednih meseci kad bi sjaj trebalo da padne i dominantna komponenta se preseli u infracrveni deo spektra. Najpoznatija LRN je V838 Monocerotis.
Takođe u kadru se nalazi i mala planetarna maglina NGC6905, poznata i kao Blue Flash nebula. Prividnih dimenzija Jupitera, ova relativno sjajna (12mag) nebula ima pravilan loptasti izgled koji je zabeležio Herchell a 4 okolne zvezde na samim rubovima magline mogu da služe i kao orijentir. Za naziv Blue Flash su zaslužni amaterski astronomi iz polovine XX veka kojima je tako izgledala verovatno u kombinaciji sa LP-filterima. U manjim teleskopima ova maglina ne pokazuje nikakvu boju.
Danas znamo da je ona i fotografski prilično plava, odnosno cijan boje. U vezi s tim ima i jedna zanimljiva pričica.
U preprošlom veku je William Huggins, kao pionir astronomske spektroskopije, imao običaj da proučava spektre svih nebeskih tela. Vrlo brzo je zapazio da postoje velike razlike među maglinama: jedna kategorija je imala kontinuiran spektar (takoreći uniformno zračenje na manje-više svim frekvencijama) a druga kategorija maglina je pokazivala uske emisione linije i prazna polja između njih. Bilo je jasno da ovi entiteti nemaju ništa zajedničko sem, možda, sličnog vizuelnog izgleda - radilo se o bledim mrljicama u teleskopu.
Danas se prva grupa klasifikuje kao galaksije a druga kao planetarne magline. U drugoj je Huggins otkrio emisiju nečega na tačno 500nm. To nešto je spadalo u zeleno-cijan nijansu vizuelno i nije se uklapalo u spektar nijednog poznatog elementa niti supstance na Zemlji.
Primitivna hemija kraja XIX veka nije poznavala ni strukturu atoma a kamoli zabranjena stanja. I tako oni reše da objave otkriće elementa Nebulijuma, poučeni iskustvom spektroskopskog otkrića helijuma na Suncu. Međutim, prošli su kao bosi po trnju: reč je o dvostruko jonizovanom kiseoniku (OIII) koji postoji zahvaljujući izuzetno maloj gustini gasa nebule, skoro pa vakuumu. U suštini kod nas na Zemlji se ovo klasifikuje kao zabranjeno stanje jer se OIII brzo raspada usled međusobnih sudara molekula.
Za snimanje je poslužilo 49 snimka po 30sec svaki, ISO1600, EOS 20D, teleskop 150/750 SW. Korekcija vinjetiranja je obavljena sintetičkim fletom u PS-u.
Po pravilu ovde se radi o bliskom dvojnim, tzv binarnim sistemima pa prelivanje materije sa pratioca na belog patuljka dovodi do vatrometa. U suštini kad određena količina ukradenog gasa padne na površinu belog patuljka dolazi do paljenja i gigantske termonuklearne eksplozije i upravo to se vidi kao pojačanje sjaja zvezde, nekad i za deset magnituda (preko 20 hiljada puta). Pošto je beli patuljak sastavljen uglavnom od napakovane degenerativne materije (potrošenog zvezdanog goriva takoreći) nove količine vodonika sa prateće zvezde na dvadesetak miliona K lako iniciraju eksploziju spoljnih slojeva kroz fuziju vodonika u helijum.
Gubitak materije prilikom eksplozije nove, tj količina odbačenog materijala nikad nije velika: obično se radi o jednom desetohiljaditom delu Sunčeve mase.
Polovinom avgusta je primećen skok sjaja kod zvezde progenitora u sazvežđu Delfin; prethodni podaci su pokazivali da je sa ispod 16mag sjaja skočila na nešto iznad 6 u momentu otkrivanja. To bi bila razlika od deset magnituda, međutim, lagano se danima sjaj penjao na ispod 5mag.
Trenutno Nova Delphini spada u 35 majsjanijih nova ikad zabeleženih.
U levom delu kadra je planetarna nebula NGC6905 a desno je obeležen položaj nove.
Pošto je snimak nastao više od dve nedelje nakon početne eksplozije, boja je bila očigledno skrivena dosad. Plava boja kod supernovih označava plavi pomak zbog Doplerovog efekta i nema neke veze sa hemijskim sastavom.
Što se tiče crvene boje, tu se sad stvari komplikuju. Prvo, ne bi trebala da bude crvena (premda ekscitirani hidrogen jeste crven u vidljivom spektru, ali on treba da eksplodira i pređe u helijum), pre bi trebalo da bude bela. Drugo, opseg promene sjaja je suviše veliki, obično nove menjaju sjaj za 3 magnitude.
Stvari se perfektno uklapaju ako napustimo teoriju da je u pitanju nova. Znači, nema belog patuljka ni krađe gasa sa pratioca. Kategorija koja se uklapa je ekstremno retka sjajna crvena nova (LRN) koja u suštini nastaje sudarom dve zvezde.
Pored karakteristične crvene boje, LRN se izdvajaju i po opsegu promene sjaja koji je tačno između nove i supernove, a ovde se radi danas o promeni od skoro 12 magnituda. Zadnja karakteristika je brz porast sjaja.
Da li se zaista radi o LRN znaćemo narednih meseci kad bi sjaj trebalo da padne i dominantna komponenta se preseli u infracrveni deo spektra. Najpoznatija LRN je V838 Monocerotis.
Takođe u kadru se nalazi i mala planetarna maglina NGC6905, poznata i kao Blue Flash nebula. Prividnih dimenzija Jupitera, ova relativno sjajna (12mag) nebula ima pravilan loptasti izgled koji je zabeležio Herchell a 4 okolne zvezde na samim rubovima magline mogu da služe i kao orijentir. Za naziv Blue Flash su zaslužni amaterski astronomi iz polovine XX veka kojima je tako izgledala verovatno u kombinaciji sa LP-filterima. U manjim teleskopima ova maglina ne pokazuje nikakvu boju.
Danas znamo da je ona i fotografski prilično plava, odnosno cijan boje. U vezi s tim ima i jedna zanimljiva pričica.
U preprošlom veku je William Huggins, kao pionir astronomske spektroskopije, imao običaj da proučava spektre svih nebeskih tela. Vrlo brzo je zapazio da postoje velike razlike među maglinama: jedna kategorija je imala kontinuiran spektar (takoreći uniformno zračenje na manje-više svim frekvencijama) a druga kategorija maglina je pokazivala uske emisione linije i prazna polja između njih. Bilo je jasno da ovi entiteti nemaju ništa zajedničko sem, možda, sličnog vizuelnog izgleda - radilo se o bledim mrljicama u teleskopu.
Danas se prva grupa klasifikuje kao galaksije a druga kao planetarne magline. U drugoj je Huggins otkrio emisiju nečega na tačno 500nm. To nešto je spadalo u zeleno-cijan nijansu vizuelno i nije se uklapalo u spektar nijednog poznatog elementa niti supstance na Zemlji.
Primitivna hemija kraja XIX veka nije poznavala ni strukturu atoma a kamoli zabranjena stanja. I tako oni reše da objave otkriće elementa Nebulijuma, poučeni iskustvom spektroskopskog otkrića helijuma na Suncu. Međutim, prošli su kao bosi po trnju: reč je o dvostruko jonizovanom kiseoniku (OIII) koji postoji zahvaljujući izuzetno maloj gustini gasa nebule, skoro pa vakuumu. U suštini kod nas na Zemlji se ovo klasifikuje kao zabranjeno stanje jer se OIII brzo raspada usled međusobnih sudara molekula.
Za snimanje je poslužilo 49 snimka po 30sec svaki, ISO1600, EOS 20D, teleskop 150/750 SW. Korekcija vinjetiranja je obavljena sintetičkim fletom u PS-u.
Коментари
Постави коментар