MALI KONJIĆ
Kakve veze mali dečiji konjić ima sa nebeskim objektima, voleli bismo svi da znamo. Jedina veza koja je pala na pamet osmatračima malog otvorenog jata NGC6910 je oblik ponija za ljuljanje - priznajem da treba imati malo više mašte da bi ova figura bila prepoznata na slici.
A reč je o relativno gusto napakovanim zvezdama koje čine ovo jato; prečnika svega 8 minuta i sa nekih pola stotine zvezda, ovo jato vrlo lako pada u oči. Razlog nije samo blizina Sadr-a, centralne zvezde u Labudovom krstu, već i činjenica da (ne računajući dve najsjanije zvezde magnitude 7) članice imaju najveći sjaj od 9mag pa nadalje. U prevodu, ovo jato čine sjajne i gusto spakovane zvezde.
Za slaganje finalne slike je poslužilo 52 frejma od po pola minuta, ISO1600, a za dark-frejm 20 snimaka. Pošto pomoravska ravnica i nije neko baš sjajno mesto, tj ima dosta svetlosnog zagađenja, pokušao sam da izmerim graničnu zvezdanu magnitudu. Recimo da je negde oko 17mag, ali uz ogradu da većina članica jata najverovatnije spada u promenljive. Tako su neke bile potpuno nevidljive iako im je deklarisani sjaj čak ispod 15 a neke po tabeli slabijeg sjaja su zapravo bile sjajnije na snimku od ostalih.
Ostavimo fotometriju drugima, to su ionako đavolska posla, obratimo pažnju na dve najsjajnije zvezde u jatu. Isečak pomaže da vidimo bolje:
To je 100% rezolucije teleskopa i kamere, vidi se da donja leva od dve najsjajnije zvezde u jatu ima žutu boju. Zapravo, obe najsjajnije imaju žutu boju.
E pa neće biti: za donju levo (HIP 100548) se zna da je spektralnog tipa B, odnosno da je plavobela. Sve zvezde B tipa se odlikuju velikim sopstvenim sjajem; sastavljene su prvenstveno iz helijuma i vodonika; kratko žive i obično se ne udaljavaju previše od mesta nastanka. A nastaju najčešće u velikim molekularnim oblacima, koji produkuju sem B klase i O klasu pa se vrlo često te zvezdane asocijacije nazivaju OB skupovi. Zapravo, najveći deo zvezda u našoj galaksiji je nastao u okviru OB skupova koji faktički predstavljaju otvorena jata koja se brzo razilaze, neka i u periodu od par miliona godina.
Da se vratimo na dilemu: donja leva zvezda je prema podacima plava a na slici je žuta. Da ne bude da je u obradi snimka nešto pošlo po zlu, treba se prisetiti šta je to ekstinkcija (međuzvezdano rasejanje). Ekstinkcija je pojava da zrak svetlosti koji prolazi kroz slojeve međuzvezdane prašine biva filtriran pre svega u plavom delu spektra koji se apsorbuje, dok crveni deo spektra prolazi znatno lakše.
U prevodu, to je isti proces kao kad Sunce na zalasku bude crveno - gledajući kroz debele slojeve prašine i vlage u našoj atmosferi.
A prašine u principu ne manjka u tom delu neba. Oko Labuda (Cygnus) se nalazi galaktički ekvator koji je prepun i prašine i emisionih (crvenih) maglina; tako da naša plava HIP 100548 "crveni" i zbog prašine i zbog vodonikovih maglina.
A reč je o relativno gusto napakovanim zvezdama koje čine ovo jato; prečnika svega 8 minuta i sa nekih pola stotine zvezda, ovo jato vrlo lako pada u oči. Razlog nije samo blizina Sadr-a, centralne zvezde u Labudovom krstu, već i činjenica da (ne računajući dve najsjanije zvezde magnitude 7) članice imaju najveći sjaj od 9mag pa nadalje. U prevodu, ovo jato čine sjajne i gusto spakovane zvezde.
Za slaganje finalne slike je poslužilo 52 frejma od po pola minuta, ISO1600, a za dark-frejm 20 snimaka. Pošto pomoravska ravnica i nije neko baš sjajno mesto, tj ima dosta svetlosnog zagađenja, pokušao sam da izmerim graničnu zvezdanu magnitudu. Recimo da je negde oko 17mag, ali uz ogradu da većina članica jata najverovatnije spada u promenljive. Tako su neke bile potpuno nevidljive iako im je deklarisani sjaj čak ispod 15 a neke po tabeli slabijeg sjaja su zapravo bile sjajnije na snimku od ostalih.
Ostavimo fotometriju drugima, to su ionako đavolska posla, obratimo pažnju na dve najsjajnije zvezde u jatu. Isečak pomaže da vidimo bolje:
To je 100% rezolucije teleskopa i kamere, vidi se da donja leva od dve najsjajnije zvezde u jatu ima žutu boju. Zapravo, obe najsjajnije imaju žutu boju.
E pa neće biti: za donju levo (HIP 100548) se zna da je spektralnog tipa B, odnosno da je plavobela. Sve zvezde B tipa se odlikuju velikim sopstvenim sjajem; sastavljene su prvenstveno iz helijuma i vodonika; kratko žive i obično se ne udaljavaju previše od mesta nastanka. A nastaju najčešće u velikim molekularnim oblacima, koji produkuju sem B klase i O klasu pa se vrlo često te zvezdane asocijacije nazivaju OB skupovi. Zapravo, najveći deo zvezda u našoj galaksiji je nastao u okviru OB skupova koji faktički predstavljaju otvorena jata koja se brzo razilaze, neka i u periodu od par miliona godina.
Da se vratimo na dilemu: donja leva zvezda je prema podacima plava a na slici je žuta. Da ne bude da je u obradi snimka nešto pošlo po zlu, treba se prisetiti šta je to ekstinkcija (međuzvezdano rasejanje). Ekstinkcija je pojava da zrak svetlosti koji prolazi kroz slojeve međuzvezdane prašine biva filtriran pre svega u plavom delu spektra koji se apsorbuje, dok crveni deo spektra prolazi znatno lakše.
U prevodu, to je isti proces kao kad Sunce na zalasku bude crveno - gledajući kroz debele slojeve prašine i vlage u našoj atmosferi.
A prašine u principu ne manjka u tom delu neba. Oko Labuda (Cygnus) se nalazi galaktički ekvator koji je prepun i prašine i emisionih (crvenih) maglina; tako da naša plava HIP 100548 "crveni" i zbog prašine i zbog vodonikovih maglina.
Коментари
Постави коментар