23.09.2013.

HARVEST MOON

Svuda u svetu kroz istoriju su postojala periodična izdanja namenjena pre svega zemljoranicima koja su sadržala sve potrebne podatke: osim kalendara tu je bilo i tabela sadnje pojedinih kultura, vremenska prognoza, Mesečeve mene i faze plime, itd. Kao što vidite, nekadašnji farmeri su itekako bili upoznati sa osnovnim astronomskim pojmovima - jer je od toga nekad zavisio rod pšenice. Datumi vašara i sajmova, plima i oseka, sve na jednom mestu: ovakvo svaštarsko izdanje se u principu zove almanah. Pravo astronomsko blago u suštini.
Američki Farmerski almanah je u jednom momentu počeo da daje imena punim Mesecima, navodno je to vuklo poreklo od američkih Indijanaca (premda je to malo verovatno). Generalno, od toga se očekivalo lakše snalaženje u vremenu, pa je tako septembarski pun Mesec bio "žetveni", tj Harvest Moon.

Ovaj pun Mesec je bitan zbog toga što pada najbliže uz jesenju ravnodnevnicu (ekvinocij) pa je to oduvek bilo odrednica dolaska jeseni na severnoj hemisferi i pripremnih radnji vezanih za to. Ima tu i malo astronomskih interesantnih detalja, npr zbog jednakog trajanja dana i noći Mesec striktno izlazi (i zalazi) svakog dana pola sata kasnije. U principu ovaj period je duži kako se udaljavamo od ravnodnevnice. Ovo važi za naše geografsko podneblje: oko 45 stepeni severno.

Prvo što sam zapazio vozeći do vidikovca je ogroman krepuskularni zrak, koji je trajao dobrih pola sata nakon zalaska Sunca. Razlog je što su planine i na istoku i na zapadu prisutne, pa se zalazak Sunca i izlazak Meseca prividno razlikuju za oko 45min - na morskoj pučini gde nema reljefa bi ova razlika bila minimalna.
Ako sam dobro procenio na osnovu vremena snimka (19:06h po lokalnom vremenu) Sunce u tom momentu je na zalasku tačno na sredini Jadranskog mora. Ako se ta linija produži, imajući u vidu zakrivljenost Zemlje, linija prolazi južno od Bolonje i Đenove. Još dalje bi trebalo Sunce da u tom momentu dotiče jugozapadne tj francuske Alpe. Ovo je možda moguće, ali do tamo ima preko 1000km vazdušnom linijom. Druga solucija koja je i verovatnija, je da je ovo senka Velebita (500km), premda isti nije toliko oštar i krševit kao Alpi. U prilog Velebita govori i vreme koje se razlikuje za 4 minuta - tačno toliko treba dodati ako uračunamo razliku između mora i visine planine.

Pošto za krepuskularne zrake nema vremena da se postavlja tripod, bukvalno iščeznu za nekoliko sekundi, snimao sam iz ruke na ISO1600:


Pogled na obližnji Crni Vrh (707m), najviši vrh između Jagodine i Kragujevca:


Vrlo brzo se pojavljuje njegovo veličanstvo, projektujući se iznad Kučajskih planina, najveće i netaknute planinske visoravni u ovom delu Evrope:


 Kao što vidite, atmosfera je bila veoma transparentna ali se nažalost nije pojavio čuveni green flash. Možete po Mesečevoj slici da vidite preklapanje slojeva atmosfere koji su različite temperature. Takođe, pošto je osvetljenost kadra drastično pala morao sam u obradi više da izvlačim detalje; premda su parametri isti kao kod prethodne slike. Posledica: više šuma.


Malo smanjen šum: link.
Snimljeno je na 200mm, ISO800, f7.1, 0.6sec ekspozicije. I još jedna slika Meseca iznad Koridora 10:


Prilikom izlaska i zalaska Sunca tj Meseca osvetljenost scene se dramatično brzo menja. Dokaz možete da potražite u svetlomeru vašeg aparata: ponekad se intenzitet duplira za desetak sekundi. Evo kako je scena izgledala malo kasnije, fler je zbog UV filtera:


22.09.2013.

KONJUNKCIJA MESECA I VENERE

Početkom septembra je Mesec bio najbliži Suncu 5.9.2013. i tada je bio gledano sa naše hemisfere smešten ispod Sunca za oko pet stepeni. Naravno da je to bilo skoro pa nemoguće snimiti a ni videti; tako tanak srp bi beznadežno bio izgubljen u Sunčevom sjaju. Međutim, nekoliko dana kasnije Mesec se dovoljno odmakao da bude nekako vidljiv čak i golim okom.
U tom momentu je Mesec bio star nešto preko dva dana (55.5 sati) i osvetljeni srp je činio 5.3% njegove površine. Jedva se nazirao golim okom, i to više zbog izuzetno prozračnog neba, bez ikakve vlage ili oblaka.


Objektiv Canon 80-200 na 200mm, f7.1, ISO400. Eos 40d ima jedva primetno manje šuma na ISO400 od 20d, mada po meni je šum nešto što se mnogo lakše dobija neispravnim eksponiranjem slike u startu, kao i (naročito) lošom obradom. Ovde je to po meni na prihvatljivom nivou. Ovo sve oko šuma je neminovna filozofija jer kad snimate na većim žižnim daljinama vreme eksponiranja mora da bude što kraće, nevezano za kvalitet tripoda.
Razlog je termička turbulencija atmosfere; nešto što je oko horizonta višestruko izraženo. Nema tu nikakve pomoći sem što kraćih ekspozicija - da se zamrzne kolebanje oštrine na slici. Ovde je vreme ekspozicije 1/125sec, ako bih spustio na npr 1/40 slika bi bila mnogo manje oštra. Eto zašto pametni ljudi daju velike pare za 2.8 teleobjektive.

Treba preći na stvar: konjukcija je odomaćen termin kod nas, premda bi bilo pravilnije prevesti kao konjunkcija (sa jednim viška). Reč je o pojavi da se dva nebeska tela poređaju približno u istoj liniji gledano sa Zemlje. Opozicija je suprotan fenomen i pun Mesec je lep primer opozicije Meseca prema Suncu.
Mesec i Venera su se sreli na nebu idućeg dana, tj. 8.9.2013. i to je bilo interesantno jer je u kadru bila i Spika, zvezda šerif u sazvežđu Virgo (Devica). Međutim, Spika je neuporedivo slabijeg sjaja od Venere, Venera je -4.1mag a Spika prve magnitude. Ako uposlimo digitron razlika u sjaju je oko 250 puta; sasvim logično da se Venera vidi a Spika ne na donjoj slici.


Upravo te večeri je hladni ciklon počeo da se šunja preko neba. Vidite kako po Marfijevom pravilu kristalno vedar dan znači da uveče imate oblake koji niotkuda nastaju. Isti setup kao na pretodnom snimku osim što je snimano na 80mm pa je efekat turbulencije minimalan. Zato je moglo vreme da se produži na 1/13sec.
Sledeća je na 135mm i 1/4sec, ISO640. Ovde se već vidi Spika desno od Meseca, a ima i malo pepeljaste svetlosti, tj odsjaja na tamnoj strani Meseca.


17.09.2013.

MALI KONJIĆ

Kakve veze mali dečiji konjić ima sa nebeskim objektima, voleli bismo svi da znamo. Jedina veza koja je pala na pamet osmatračima malog otvorenog jata NGC6910 je oblik ponija za ljuljanje - priznajem da treba imati malo više mašte da bi ova figura bila prepoznata na slici.
A reč je o relativno gusto napakovanim zvezdama koje čine ovo jato; prečnika svega 8 minuta i sa nekih pola stotine zvezda, ovo jato vrlo lako pada u oči. Razlog nije samo blizina Sadr-a, centralne zvezde u Labudovom krstu, već i činjenica da (ne računajući dve najsjanije zvezde magnitude 7) članice imaju najveći sjaj od 9mag pa nadalje. U prevodu, ovo jato čine sjajne i gusto spakovane zvezde.


Za slaganje finalne slike je poslužilo 52 frejma od po pola minuta, ISO1600, a za dark-frejm 20 snimaka. Pošto pomoravska ravnica i nije neko baš sjajno mesto, tj ima dosta svetlosnog zagađenja, pokušao sam da izmerim graničnu zvezdanu magnitudu. Recimo da je negde oko 17mag, ali uz ogradu da većina članica jata najverovatnije spada u promenljive. Tako su neke bile potpuno nevidljive iako im je deklarisani sjaj čak ispod 15 a neke po tabeli slabijeg sjaja su zapravo bile sjajnije na snimku od ostalih.

Ostavimo fotometriju drugima, to su ionako đavolska posla, obratimo pažnju na dve najsjajnije zvezde u jatu. Isečak pomaže da vidimo bolje:



To je 100% rezolucije teleskopa i kamere, vidi se da donja leva od dve najsjajnije zvezde u jatu ima žutu boju. Zapravo, obe najsjajnije imaju žutu boju.
E pa neće biti: za donju levo (HIP 100548) se zna da je spektralnog tipa B, odnosno da je plavobela. Sve zvezde B tipa se odlikuju velikim sopstvenim sjajem; sastavljene su prvenstveno iz helijuma i vodonika; kratko žive i obično se ne udaljavaju previše od mesta nastanka. A nastaju najčešće u velikim molekularnim oblacima, koji produkuju sem B klase i O klasu pa se vrlo često te zvezdane asocijacije nazivaju OB skupovi. Zapravo, najveći deo zvezda u našoj galaksiji je nastao u okviru OB skupova koji faktički predstavljaju otvorena jata koja se brzo razilaze, neka i u periodu od par miliona godina.

Da se vratimo na dilemu: donja leva zvezda je prema podacima plava a na slici je žuta. Da ne bude da je u obradi snimka nešto pošlo po zlu, treba se prisetiti šta je to ekstinkcija (međuzvezdano rasejanje). Ekstinkcija je pojava da zrak svetlosti koji prolazi kroz slojeve međuzvezdane prašine biva filtriran pre svega u plavom delu spektra koji se apsorbuje, dok crveni deo spektra prolazi znatno lakše.
U prevodu, to je isti proces kao kad Sunce na zalasku bude crveno - gledajući kroz debele slojeve prašine i vlage u našoj atmosferi.

A prašine u principu ne manjka u tom delu neba. Oko Labuda (Cygnus) se nalazi galaktički ekvator koji je prepun i prašine i emisionih (crvenih) maglina; tako da naša plava HIP 100548 "crveni" i zbog prašine i zbog vodonikovih maglina.

11.09.2013.

JESENJI MLEČNI PUT

U principu kad su vremenski uslovi superiorni šteta je ne snimiti Mlečni Put. Sa lokacije u podnožju Rtnja gde svetlosnog zagađenja ima u tragovima naša galaksija se vidi u svom punom sjaju. Ostalo je samo požuriti sa snimanjem jer početkom septembra letnji Mlečni Put sa svim svojim pratećim cirkusom objekata kulminira već u prvoj polovini noći.
Pošto već od 20h na jugu imate priliku da vidite vertikalnu traku naše galaksije septembar je poslednja prilika da ulovite južni deo neba sa ovim motivom. Takođe i sazvežđe Labuda (Cygnus) prelazi zenit već oko 21h pa eto dve mete za jedno veče.

Nakon stizanja na lokaciju i postavljanja opreme bilo je lepo videti kako se Zemljina senka penje na nebu (Venerin pojas):


Kad smo već kod Venere, dotična planeta se lepo vidi na zapadu u levom delu kadra. Magnitude je -4 i ako imate teleskop već na 50-100x uvećanja zapazićete da je osvetljeno 2/3 njenog diska. Pritom Venera uopšte nije velika (prečnik je oko 16 sekundi) jer se trenutno nalazi prekoputa Sunca u odnosu na nas.


Da pređemo na stvar. Mlečni Put, kao što svi (valjda) znamo predstavlja našu matičnu spiralnu galaksiju koja ima oblik spljoštenog diska. Obzirom da gledamo iz samog diska logično je da će projekcija izgledati u vidu blede trake preko celog neba.
Centar galaksije se nalazi u pravcu sazvežđa Strelac (Sagittarius) i to u radio frekvenciji se često obeležava kao objekat Sag A. Sve ukazuje da je to gigantska crna rupa okružena oblacima gasa i prašine, i to crna rupa koja je itekako aktivna. Ukupan broj zvezda u galaksiji je između 100 i 400 milijardi, u zavisnosti od procene broja najmanjih patuljaka koje se na većim distancama bukvalno ne mogu registrovati.

Sve slike su sastavljene iz 5 snimaka ekspozicije po 2.5min, ISO1600, f4.0 na Tarmonu 17-50.


Dole se vide tragovi auta jer je u blizini magistrala. Pošto je snimano sa ekvatorijalne montaže pozadina je razmrljana, ali to se i očekuje.

Ovaj kadar je idealan da na njemu vlasnici dvogleda uočavaju objekte koje je moguće naći. Doduše, objekti neće biti tako šareni i kontrastni ali u principu sve što vidite ovde moguće je naći i dvogledom. Osim toga, širokougaoni pogled nekad ne otkriva sve čari pa sam sazvežđe Štita (Scutum) posebno snimio na 40mm. Pritom je blenda spuštena na f5.0 a jedna ekspozicija je produžena na osam minuta tako da je bilo moguće zabeležiti fine nijanse u tamnijim delovima slike.

Osim krupnih objekata M16, M17 i M18 dole desno vidi se i M11 gore levo.


Posebno mi je drago kako je 20d bez ikakve modifikacije zabeležio crvene emisione magline, deo spektra na koji su DSLR aparati u principu poluslepi. Malo je tu dodata saturacija ali ne previše.

Što se tiče zenita, tu nije bilo moguće snimiti lošu sliku. Superiorno nebo je ostavilo opremu kao jedini limit a parametri su vraćeni na 5x2.5min, f4.0, 17mm. Još jednom su se ED stakla na Tamronu pokazala kao superiorna u odnosu na objektive koje nemaju te low-refraction elemente: prilično malo hromatske aberacije i to uglavnom u plavom delu spektra. Generalno pored ovakvog objektiva u astrofotografiji nema šta da traži nijedan drugi ako nema ED elemente - poneo sam Heliosa sa idejom da su prajmovi superiorni ali sad više ne mislim tako. Helios je ostao u torbi celo veče bez ikakvih izgleda da bude upotrebljen.


Dole levo možete uočiti Amerika nebulu; ima još maglina po kadru a posebno mi je simpatično jato NGC6940 u desnoj strani kadra. Reč je o velikom otvorenom jatu (pola stepena u prečniku a to je tačno jedan Mesečev prečnik) koje sa svojih stotinak zvezda magnitude 9 i nadalje predstavlja lepu metu za dvoglede. Bleda mrljica bi zapravo bila idealan test za kvalitet neba jer ako ne vidite pojedinačne zvezdice dvogledom u tom jatu onda očigledno imate ne baš sjajno nebo.

08.09.2013.

PAR GALAKSIJA IZ OKOLINE RTNJA

Naslov sve govori: izuzetna transparencija i noć bez mesečine šteta je da se potroše bez snimanja. Već duže vreme planiram da uhvatim dve najveće galaksije koje se mogu videti dvogledom, a ponekad i golim okom sa boljih lokacija. U pitanju su M31 i M33, članice naše Lokalne galaktičke grupe - i to dve najveće članice (ne računajući našu matičnu galaksiju). Ostalih tridesetak dosad sistematizovanih članica Lokalne grupe su patuljasti sateliti naše ili ove dve galaksije.

Nema potrebe detaljisati oko M31, tj Andromedine galaksije pošto to i vrapci znaju. Par stvari iz istorije: persijski astronom Al Sufi je prvi skrenuo pažnju na mutni oblačak u sazvežđu Andromede; objekt je bio poznat i pre toga ali tretiran kao potpuno nebitan. Uostalom, mutnih mrljica ima svuda na nebu, zašto bi ovaj bio poseban.
Simon Marius je prvi teleskopom pogledao u pravcu ove magline; Messier je samo pribeležio njegovo "otkriće" kao M31. Hershell je primetio crvenkasti sjaj jezgra galaksije a Huggins se čudio kontinualnom spektru ove magline. Treba reći da se u drugoj polovini XIX veka smatralo da je Amdromedina maglina unutar naše galaksije i da predstavlja verovatno Sunčev sistem u nastanku.
Početkom XX veka Heber Curtis je otkrio desetak novih u M31 u arhiviranim fotografijama, a Hubble se bavio cefeidama i tako odredio današnju vrednost distance: 2-2.5 miliona svetlosnih godina od nas. Sve u svemu, popriličan doprinos astronomiji je dalo istraživanje ovog objekta; inače najdaljeg svemirskog objekta vidljivog golim ljudskim okom.

Druga galaksija iz sazvežđa Trougla, M33 je neuporedivo neuglednija. Manjeg sjaja i kontrasta, postavljena ukoso u odnosu na nas - izgleda kao mlađa sestra koju niko ne bi ni pogledao.
Ponekad je vidljiva golim okom ali samo sa veoma tamnih lokacija i to izuzetno retko; u praksi je upravo ona najdalji objekat ali uzmimo da prosečan čovek nema ni teorijske šanse da je vidi sopstvenim okom iz nekih uobičajenih područja.
U pitanju je naučnicima podjednako interesantan objekt: galaksija se nalazi pod takvim uglom da možemo nesmetano da proučavamo njenu strukturu koja je neugledna, nema prečke već spada u slabo razvijene spiralne sisteme. Takođe su u njoj otkrivane nove i cefeide a ima i veća područja jonizovanog vodonika.

Sudbina ove dve galaksije je neizvesna. Ima predpostavki da se M31 kreće ka nama i da je sudar neizbežan kroz 4 milijarde godina (kako neutešno zvuči ta cifra!) kao i da se M33 okreće oko naše galaksije ili oko M31. Ko zna šta je tu tačno, svakako će se i nadalje ta tematika istraživati, ali meni su ovde interesantnije neke druge stvari - kao što bolje fotografisati navedene objekte.

Treći entitet na ovim slikama je NGC752, veliko otvoreno jato i samim tim idealna meta za male teleskope i dvoglede. Vizuelni prečnik je čitavih 50 uglovnih minuta. Jato je otkrila Herschell-ova sestra Karolina premda je možda posmatrano još u XVII veku (Giovanni Battista Hodierna). U pitanju je šezdesetak zvezda slabijih od magnitude 9, različitog sjaja. Na osnovu spektralnog tipa pojedinih (A2) zaključak je da je jato veoma staro, preko jedne milijarde godina.

Kao prvo, treba nam dobra lokacija i tu nema kompromisa. Za teleskopske snimke koje u suštini imaju malo vidno polje moguće je prikupljati detalje i u urbanim/ruralnim uslovima gde se neka doza LP-a toleriše. Za širokougaone noćne pejzaže LP predstavlja razlog za pakovanje opreme; bolje je ići kući i fotografisati bilo šta drugo.
Zato sam otišao u podnožje Rtnja, svete srpske planine za kojekakve sektice i parapsihološke prevarante svih vrsta. Kao planinar dosta dobro poznajem topografiju Rtnja ali i činjenicu da tamo svetlosnog zagađenja ima manje nego u ostatku istočne Srbije.



Podaci su sledeći: tamron 17-50, f4.0, ISO1600, eos 20d, dva ipo minuta na ekvatorijalnoj montaži. Iza planine se pojavljuje sazvežđe Vodenjaka (Aquarius), Heliks nebula je otpala prilikom kropa ali se ionako veoma slabo nazire. Dakle, ovo je jedan jedini snimak i bilo kakvi detalji su premija.
Zato obratite pažnju na zelenkasti odsjaj iznad planine -  to je airglow. Radi preciznosti boja WB je podešen na 3250K. Uostalom, evo i neobrađenog RAW snimka:


Kamera stoji ukoso jer tako diktira položaj ekvatorijalne montaže. Međutim, da pređemo na stvar: sazvežđe Andromede i Trougla je snimano na 31mm žižne daljine, pet snimka po 2.5 minuta i ISO1600. Takođe 5 dark-frejma, obrada Iris, PS CS3.




Ceo kadar:


Zvezda u centru trougla koji čine ovi objekti je Mirah (Mirach), beta Andromede; crveni gigant u čijoj neposrednoj okolini se nalazi mala galaksija NGC404 poznatija kao Ghost of Mirach. Detalje o snimanju ove strukture imate ovde.

06.09.2013.

PLAVA MAGLINA I CRVENA ZVEZDA - NOVA DELPHINI 2013

Dva osnovna procesa u astrofizici mogu da pojačaju zvezdani sjaj: eksplozija supernove i eksplozija nove zvezde. U prvom slučaju dolazi do kompletne destrukcije zvezdane strukture a kod nove (latinski Novae) zvezda u suštini preživljava, skoro neoštećenja.
Po pravilu ovde se radi o bliskom dvojnim, tzv binarnim sistemima pa prelivanje materije sa pratioca na belog patuljka dovodi do vatrometa. U suštini kad određena količina ukradenog gasa padne na površinu belog patuljka dolazi do paljenja i gigantske termonuklearne eksplozije i upravo to se vidi kao pojačanje sjaja zvezde, nekad i za deset magnituda (preko 20 hiljada puta). Pošto je beli patuljak sastavljen uglavnom od napakovane degenerativne materije (potrošenog zvezdanog goriva takoreći) nove količine vodonika sa prateće zvezde na dvadesetak miliona K lako iniciraju eksploziju spoljnih slojeva kroz fuziju vodonika u helijum.
Gubitak materije prilikom eksplozije nove, tj količina odbačenog materijala nikad nije velika: obično se radi o jednom desetohiljaditom delu Sunčeve mase.

Polovinom avgusta je primećen skok sjaja kod zvezde progenitora u sazvežđu Delfin; prethodni podaci su pokazivali da je sa ispod 16mag sjaja skočila na nešto iznad 6 u momentu otkrivanja. To bi bila razlika od deset magnituda, međutim, lagano se danima sjaj penjao na ispod 5mag.
Trenutno Nova Delphini spada u 35 majsjanijih nova ikad zabeleženih.


U levom delu kadra je planetarna nebula NGC6905 a desno je obeležen položaj nove.

 
Ako malo bolje pogledamo zvezdu videćemo da, za razliku od plavih supernova, ova ima crvenu boju. Crop 100%:


Pošto je snimak nastao više od dve nedelje nakon početne eksplozije, boja je bila očigledno skrivena dosad. Plava boja kod supernovih označava plavi pomak zbog Doplerovog efekta i nema neke veze sa hemijskim sastavom.
Što se tiče crvene boje, tu se sad stvari komplikuju. Prvo, ne bi trebala da bude crvena (premda ekscitirani hidrogen jeste crven u vidljivom spektru, ali on treba da eksplodira i pređe u helijum), pre bi trebalo da bude bela. Drugo, opseg promene sjaja je suviše veliki, obično nove menjaju sjaj za 3 magnitude.

Stvari se perfektno uklapaju ako napustimo teoriju da je u pitanju nova. Znači, nema belog patuljka ni krađe gasa sa pratioca. Kategorija koja se uklapa je ekstremno retka sjajna crvena nova (LRN) koja u suštini nastaje sudarom dve zvezde.
Pored karakteristične crvene boje, LRN se izdvajaju i po opsegu promene sjaja koji je tačno između nove i supernove, a ovde se radi danas o promeni od skoro 12 magnituda. Zadnja karakteristika je brz porast sjaja.

Da li se zaista radi o LRN znaćemo narednih meseci kad bi sjaj trebalo da padne i dominantna komponenta se preseli u infracrveni deo spektra. Najpoznatija LRN je V838 Monocerotis.


Takođe u kadru se nalazi i mala planetarna maglina NGC6905, poznata i kao Blue Flash nebula. Prividnih dimenzija Jupitera, ova relativno sjajna (12mag) nebula ima pravilan loptasti izgled koji je zabeležio Herchell a 4 okolne zvezde na samim rubovima magline mogu da služe i kao orijentir. Za naziv Blue Flash su zaslužni amaterski astronomi iz polovine XX veka kojima je tako izgledala verovatno u kombinaciji sa LP-filterima. U manjim teleskopima ova maglina ne pokazuje nikakvu boju.
Danas znamo da je ona i fotografski prilično plava, odnosno cijan boje. U vezi s tim ima i jedna zanimljiva pričica.

U preprošlom veku je William Huggins, kao pionir astronomske spektroskopije, imao običaj da proučava spektre svih nebeskih tela. Vrlo brzo je zapazio da postoje velike razlike među maglinama: jedna kategorija je imala kontinuiran spektar (takoreći uniformno zračenje na manje-više svim frekvencijama) a druga kategorija maglina je pokazivala uske emisione linije i prazna polja između njih. Bilo je jasno da ovi entiteti nemaju ništa zajedničko sem, možda, sličnog vizuelnog izgleda - radilo se o bledim mrljicama u teleskopu.
Danas se prva grupa klasifikuje kao galaksije a druga kao planetarne magline. U drugoj je Huggins otkrio emisiju nečega na tačno 500nm. To nešto je spadalo u zeleno-cijan nijansu vizuelno i nije se uklapalo u spektar nijednog poznatog elementa niti supstance na Zemlji.
Primitivna hemija kraja XIX veka nije poznavala ni strukturu atoma a kamoli zabranjena stanja. I tako oni reše da objave otkriće elementa Nebulijuma, poučeni iskustvom spektroskopskog otkrića helijuma na Suncu. Međutim, prošli su kao bosi po trnju: reč je o dvostruko jonizovanom kiseoniku (OIII) koji postoji zahvaljujući izuzetno maloj gustini gasa nebule, skoro pa vakuumu. U suštini kod nas na Zemlji se ovo klasifikuje kao zabranjeno stanje jer se OIII brzo raspada usled međusobnih sudara molekula.

Za snimanje je poslužilo 49 snimka po 30sec svaki, ISO1600, EOS 20D, teleskop 150/750 SW. Korekcija vinjetiranja je obavljena sintetičkim fletom u PS-u.

03.09.2013.

MARS, JUPITER I MLAD MESEC

Kad ovako iz naslova pročitate sva pobrojana nebeska tela, verovatno se pitate kakve uopšte veze sve to ima jedno s drugim. Realno nema, izuzev što je nebeski raspored bio takav.
Baviti se noćnom pejzažnom fotografijom znači pre svega biti brz. U sumrak ili u zoru intenzitet svetla se dramatično brzo menja; svetlomer fotoaparata vam je najpouzdaniji dokaz da se situacija ne menja iz minuta u minut već iz sekunde u sekundu. I uvek tu postoji neki zlatan momenat kad je scena ni svetla ni tamna, tačno onakva kakva bi trebala da bude da bi se objekti kao Mesec i njegova pepeljasta svetlost najbolje videli.



Ostavimo li Mesec po strani, kao i ovaj prelepi trenutak između dana i noći, zapazićemo gomilu zvezda u gornjem delu kadra. Najsjajnije su zapravo planete Mars i Jupiter. Čak i njihova boja se bez problema zapaža - krvavo crveni Mars i žutobeli Jupiter; kao kontrast plavim zvezdama Kastoru i Poluksu i zelenom Procionu. 
Na sledećoj slici su obeleženi ti objekti, zajedno sa sazvežđima kojima pripadaju.


 Trenutno su nam ove dve planete postavljene pod uglom od 90 stepeni u odnosu na Sunce. Budući da su Mars i Jupiter udaljeniji od Sunca gledano sa Zemlje, jasno je da su te planete sad pod određenim uglom. Mars je recimo iluminacije 96% a Jupiter 99%.

Ako malo bolje pogledate konture tamnije strane Meseca videćete da su one zapravo preslikan pun Mesec. Logično ako znamo da naš prirodni satelit ima sinhronu rotaciju sa Zemljom, tj da nam uvek okreće jednu istu stranu i tako milionima godina.


Postoje još jedan interesantan aspekt o kome treba voditi računa u fotografiji. Konkretno, reč je o sjaju Meseca koji bi trebalo da je duplo jači kad je pun nego kad je prva/poslednja četvrt. Ali nije...
Radi se o opozit fenomenu, vrlo upečatljivoj pojavi koja objašnjava zašto je pun Mesec neuporedivo sjajniji nego što bi to trebalo da bude. Dva mehanizma se nude - po prvom ako je Mesec pun vi onda nemate mogućnost da vidite bilo kakve senke na njemu, pa je ukupan sjaj veći.
Drugo objašnjenje je tzv koherentno rasejanje, relativno komplikovana pojava koja uključuje talasnu dužinu koja je slična dimenzijama čestica reflektujuće podloge, u ovom slučaju lunarne prašine na površini našeg satelita. Pritom se pominju i procene o 40% većem albedu (reflektiranom sjaju) za ugao od 0-4 stepeni od opozicionog položaja; nešto što se itekako može primetiti.
Takođe treba napomenuti da je porast sjaja upadljiviji u oblastima planinskih i krševitih neravnina, mnogo više nego u zaravnjenim morima. To takođe onda daje prednost teoriji o sakrivenim senkama pre nego o koherentnom rasejanju.

Bilo kako bilo, vi računajte na izuzetno sjajan pun Mesec prilikom fotografisanja; kao i na veoma zahvalan mlad Mesec kao što je ovde slučaj.

Gornja slika je nastala ma 17mm, ostali parametri: ISO400, 8sec, f5.0, Tamron 17-50 2.8.
Donja je isto ISO400, f6.3, 45mm i 5sec izlaganja.