17.12.2012.

M42 WIDEFIELD: POREĐENJE KRATKE I DUGE EKSPOZICIJE

Sasvim sigurno jedan od najslikanijih objekata na nebu (ne računajući Mesec) je Velika maglina u Orionu. Vidljiva i golim okom kao mutna zvezda, u dvogledu pokazuje svoju pravu prirodu a u teleskopu... To je tek posebna priča. Uglavnom, svako od nas kad pogleda M42 kroz sopstveni teleskop to obavezno pozitivno deluje na mišljenje o tom teleskopu.

Što se tiče istorije zna se da je ovaj objekt u dnu Orionovog pojasa oduvek plenio pažnju. Niko doduše nije znao ništa o prirodi samog objekta pre otkrića teleskopa, što je i razumljivo. Nakon toga je krenuo pravi stampedo na nezavisna "otkrivanja" i opisivanja mutnog oblačka posutog zvezdama, čak je i Galilej posmatrao zvezde Trapeza - ali je propustio da primeti nebulu. Istini za volju, njegovom minijaturnom lupom koja fokusira malo dalje to je bilo i očekivano.
Vredi napomenuti u istoriji nebule da je i Messier nebulu uvrstio u katalog više zbog zbijenih zvezdica Trapezijuma nego nebule (mada je i nebulu opisao); da je W. Huggins prvi objasnio prirodu (gas) polovinom XIX veka pomoću spektroskopa; kao i da je ovo prva nebula fotografisana u istoriji. To je bilo delo čuvenog lekara i astronoma Henry Draper-a 1880g, mada je ta verzija poprilično loša. Svejedno, to je bio jedan od prvih početaka astrofotografije.
Sledeći pokušaj je izveo A.A. Common i ta verzija je značajno bolja. Tada je bilo uobičajeno slikati na fotografsku ploču i pomoću ogromnog refraktora (tipično 20-40 inča) i korišćene su ekspozicije od više sati.

O ovom objektu uglavnom svi znaju sve. Nebula je deo mnogo većeg molekularnog oblaka kome pripadaju i M78, Horsehead, M43, Flame nebula kao i bleda i teško uočljiva Bernardova petlja. Za razliku od petlje svi ostali objekti su jasno vidljivi i dovoljno sjajni za amaterske teleskope. Srž nebule je mali zvezdani klaster poznat kao Trapezijum, prečnika jednu ipo svetlosnu godinu. Reč je o mladim zvezdama koje su skoro u potpunosti odgovorne za iluminaciju kompletne magline. Trapezijum je deo mnogo većeg Orion klastera koji se prostire duž čitave magline i broji par hiljada zvezda.
I ono što je najinteresantnije kod ove magline je činjenica da se u njoj konstantno rađaju nove zvezde.

Ovde imamo snimak koji je nastao iz LP preplavljene jagodinske ravnice. Više-manje sam hteo širokougaoni snimak M42, pre nego izvlačenje nekih prekrasnih nijansi, za koje je potrebna i mnogo bolja pozicija. Snimano je u januaru 2012g i iskorišćeno ukupno 21 snimak po pola minuta svaki, ISO1600. Nosač kompletne skalamerije je bio teleskop 150/750 na montaži EQ6.


Naravno da ovo nije snimljeno teleskopom već Pentacon 200 teleobjektivom, a obrada je bila standardna: Iris i PS.
Spomenuo sam duge ekspozicije. Da vidimo kakav rezultat je moguće dobiti godinu dana kasnije pod potpuno istim uslovima: ista lokacija, isti objektiv na istoj blendi f7, isto ISO1600 i isto 21 slika... Uz ekspozicije na 1 minut umesto 30sec. Dakle faktički duplo više signala.


Možda sam malo više pritegao ovu drugu verziju ali to je zato što ona de facto ima mnogo više mogućnosti za takvo pritezanje. Rezultat i sami vidite, nesrazmerno je bolji: više nego duplo bolji dinamički opseg u srednjim i tamnijim tonovima, više detalja, življe boje... Jednostavno, rezultat je mnogo bolji uzevši u obzir i prilično limitirajuće nebo koje briše finije nijanse.

Razlog za takvu diskrepancu je ujedno i način kako funkcionišu digitalni senzori. Zamislimo da postoji npr 256 nijansi koje senzor može da snimi, 0 je apsolutno crna a 255 apsolutno bela. Između 0 i 1 razlika je ogromna a kako idemo ka svetlijim nijansama ta razlika se sve više smanjuje. Na kraju razliku između nijansi između 253, 254 i 255 je kompletno nemoguće primetiti.
Ovo je način kako funkcionišu svi digitalni fotoaparati. Posledica je da je najveći broj nijansi koje je moguće snimiti smešten udesno u histogramu, neposredno ispod granice preeksponiranja. Na našoj skali bi to bilo npr 220-255. I tu zapravo treba biti majstor; osvetliti scenu dovoljno da zabeleži najviše nijansi ali ne spaljivati - faktički balansirati na ivici noža. Zato je druga verzija upadljivo bolja jer je manje podeksponirana.

Još par naznaka o obradi: kod M42 je obavezno maskirati Trapezijum. To se postiže kraćim ekspozicijama a ja sam ovde uzeo samo jednu od 30sec koja je savršeno odgovarala. O tome bih mogao uskoro da napišem ukratko tutorial, kao i o unsharp mask efektu koji je ovde primenjen - ali bez istoimenog filtera u PS-u, već sasvim drugačije i sa drugačijim ciljem i efektom.

14.12.2012.

POGLED KROZ BADEOV PROZOR

Američki astronom nemačkog porekla Walther Baade je prvi prepoznao najsjajniji sektor Mlečnog Puta kao pravac u kome se nalazi centar naše galaksije. Međutim, taj sektor, smešten na granici Strelca i Škorpije, ispresecan je i okružen mnogim tamnim oblacima prašine. Prašina efektivno apsorbuje svetlost u vidljivom spektru tako da mi iza tih oblaka definitivno ne možemo da vidimo.
Ovde se tamni oblaci vide oko rubova  slike a i levo od NGC6528 se vidi jedan manji oblak prašine. Zapravo, Badeov prozor je jedan od nekoliko sektora (doduše najveći po površini) kroz koje je moguće zaviriti u centralno ispupčenje naše galaksije.

Koristeći teleskop 16 puta većeg prečnika od mog (Hooker 2.5m) , naravno da je Bade došao i do nekih interesantnih zaključaka. U prvom redu su zaključci oko oblika Mlečnog Puta i centralnog ispupčenja, nešto što mi danas uzimamo zdravo za gotovo. I još valja napomenuti da je Badeov prozor prečnika oko jednog stepena sa centrom u klasteru NGC6522.


Sa leve strane najsjajnija zvezda u kadru je Nash, odnosno Gamma Sagittarii, magnitude 3. Od interesantnih objekata na slici tu je zbijeno jato NGC6528, mali klaster prečnika ispod 4 minuta. Sa svojih 9.5mag nije naročito upadljivo jato, ali je pravilno kružnog oblika i prilično je zbijeno. Obratite pažnju da najsjanije zvezde u ovom jatu imaju magnitudu 16; tj u proseku su slabijeg sjaja. To onda znači da su ove zvezde praktično vizuelno nevidljive i u najvećim amaterskim teleskopima danas.
Ceo minut većeg prečnika je zbijeno jato NGC6522, kao i za celu magnitudu sjajnije. W. Herschell je naglasio da je reč o pravilno kružnom objektu, sa istaknutim prelazom između tamnije periferije i sjajnijeg jezgra. Ono što je bitno kod ovog objekta je da se smatra ubedljivo najstarijim od par stotina globularnih jata u našoj galaksiji: NGC6522 se procenjuje starim 12 milijardi godina. 

Oba ova jata se procenjuju na po jednu svetlosnu godinu u prečniku; udaljenost od nas je oko 25-28 hiljada svetlosnih godina a njihova pojedinačna udaljenost od centra galaksije je deset puta manja - oko 2 hiljade svetlosnih godina.


Još jednom da napomenem da je snimanje ovog dela Mlečnog Puta ubedljivo najbogatijeg zvezdama bilo prilično pipavo. Ukupno 36 snimka po 30sec je bilo dovoljno da se malo smanji čuveni letnji šum senzora, ali u obradi je postalo evidentno da se realne boje ovog regiona teško mogu pogoditi. U prvom redu je činjenica da se centralno ispupčenje naše galaksije zbog apsorpcije prašine malo više boji crvenkasto, ali je tu doprinela i činjenica da je sve snimano na ispod 16 stepeni visine nad horizontom. Znači, koliko god delovalo siromašno plavom bojom - to je zato što je i u realnosti tako obojeno.



08.12.2012.

AIRGLOW I KAKO GA SNIMITI

Jedan od pouzdanih pokazatelja da vam je nebo dobro i nezagađeno je ova pojava. Svakako da postoje limiti teleskopa koji su locirani na zemlji a airglow je jedan od krucijalnih. Radi se o ekscitaciji atoma i molekula u sloju atmosfere na otprilike oko 80-100km visine.
Najintenzivniji je sjaj pojedinačnih kiseoničnih atoma i oni daju zelenkasti sjaj na 558nm, znatno manje u celoj priči ima hidroksilnih jona (OH) i, opet, atomskog kiseonika u crvenom delu spektra. Tu treba uračunati i žućkastu boju natrijuma koja se ponegde vidi i kompletno je iste boje kao ozloglašena gradska rasveta. Na kraju, molekularni kiseonik (O2) daje slabu plavu notu prilikom pobuđivanja.
Sve te boje zajedno čine jednu mešavinu nebeskog sjaja koji putuje i uglavnom je zelenkastog odsjaja.

Najveći intenzitet airglow ima prema horizontu, gde gledamo takoreći uzduž tog tankog sloja. Veoma često u noći bez mesečine i ako je ekspozicija dovoljno duga to se može izvući kao zelenkasti odsjaj sa snimaka. Dovoljno dugu ekspoziciju možemo naći na startrails snimcima, evo jednog primera gde je airglow prema istoku sliven u karakterističnu zelenu mešavinu.


Ovo nije baš najreprezentativnij snimak jer je airglow (ili nightglow) pomešan sa svetlosnim zagađenjem okolnih naselja.
Takođe je moguće videti airglow u akciji i na kraćim ekspozicijama. Tada se vidi karakteristično talasanje i nehomogenost sjaja, ali je tu već potrebno oštrije obraditi sliku. Razlog svojevrsnog talasanja je uticaj gravitacionih talasa i reljefa na turbulencije u visokoj atmosferi; na laku i retku atmosferu na toj visini su efekti veoma vidljivi.
Evo snimka sa Stare Planine, airglow se vidi dole pri horizontu kao talasasto žuto-zeleno šarenilo.


Naravno, moralo je malo da se pritegne u obradi ali tako je pojava uočljivija. Inače postoje i svedočanstva da se airglow vidi golim okom sa nekih od najtamnijih lokacija na planeti.

Još jedna interesantna karakteristika ovog fenomena je što se deset puta intenzivnije javlja danju nego noću. Razlog je Sunčevo zračenje koje dodatno indukuje ekscitaciju. U ovom slučaju je najlogičnije snimati neposredno nakon zalaska Sunca, u momentu kad je osvetljen sloj stotinak km iznad nas. Tad samo treba pojačati kontrast i eto airglow-a, vidi se karakteristično sporopomerajuće talasanje.



Ovu pojavu ne treba mešati sa noktilusentnim oblacima, premda se razvijaju na istoj visini. Noktilusent oblaci su mnogo sjajniji i oštrijeg kontrasta, uglavnom plavičasto obojeni. Takođe se snimaju pola sata do dva sata nakon zalaska ili pre izlaska Sunca. Ovde je snimljen zapad nakon zalaska Sunca.

Sa druge strane, airglow na noćnoj tj istočnoj strani je i manjeg intenziteta i neosvetljen, samim tim ga je nemoguće snimiti niti dobiti u bilo kakvoj naknadnoj obradi. Na ovoj slici konkretno se vide Zemljina senka i na njenom vrhu tanak Venerin pojas (Belt of Venus), ni traga od istovremeno prisutnog airglow-a na zapadu.


29.11.2012.

ROMANTIČNI SUSRET NA NEBU

Možda bi vam čudno bilo kakve tu romanse ima ako je u pitanju susret dva muška entiteta, Meseca i Jupitera, ali tako je samo na prvi pogled. Stari Grci su Mesec predstavljali božanstvom Selena a Rimljani Lunom, ćerkom Hiperiona i Teje.
Znači u oba slučaja Mesec je žensko... Osim kod slovenskih naroda.

Romantično bi moglo biti prisustvo korone oko Meseca koja je, kao i u svim ostalim slučajevima, obojena crveno u spoljnim delovima. U principu nema nikakve razlike između Mesečeve i Sunčeve korone na nebu; približnih su boja i dimenzija ali njihov tačni prečnik zavisi zapravo od dimenzija vodenih kapi u cirusima - manje kapi prave veću koronu. Korona je zapravo kao pojava po nastanku veoma slična Airy-evom difrakcionom disku kod zvezda.
I najgori srednjoškolac će sad iz toga izvući zaključak da je korona produkt difrakcije svetlosti kroz oblak, najčešće cirus.
Takođe je bitno koronu ne mešati sa 22st haloom.


Gore levo od Meseca se nalazi Jupiter, Io i Evropa su neposredno sa njegove leve strane. Ukupna udaljenost Jupitera od ivice Meseca je oko jedan stepen, nije mi se dalo da čekam zoru kad bi taj razmak bio i manji.
Dole desno i malo izvan korone, dakle na 16h se nalazi Ain, epsilon Tauri; 3.5mag zvezda u sazvežđu Bika.
Slika je kompozit (HDR) od tri različite ekspozicije, objektiv 80-200 @ f8.0.

Sa druge strane halo od 22 stepena izgleda sasvim drugačije - u principu je bezbojan. Ovde vidimo položaj dan pre, vidi se Jupiter na 08h, blizu je i Aldebaran ali je prilično slabijeg sjaja.



Još jedan primer haloa, sa pojačanim kontrastom imamo dole. Suština je da šestougaone prizme ledenih kristalića cirusa produkuju ovu pojavu i da je ona takođe ekvivalentna i za Sunce i za Mesec. Danju halo na svojim horizontalnim krajevima često može da produkuje parhelione, dok je to sa mesečinom izuzetak. Na donjoj slici je naišao valjkasti cirus i pojačao halo, tako da nije u pitanju pravi par... Pardon, parlunatik ili parselena.


27.11.2012.

MANASTIR MANASIJA I RANI MRAZ

U srednjem veku je bilo popularno praviti tvrđave i manastire na ne baš pristupačnim ali strateški zanimljivim mestima. Logika je bila valjda da će tako biti manje izloženi napadima i preživeti eventualne opsade.
Što se tiče Manasije pored Despotovca to je samo delimično bilo tačno. Manastir su Turci više puta razorili uprkos maloj tvrđavi sa 11 kula koja okružuje kompleks. Ovih dana je rasveta bila ugašena zahvaljujući radovima na rekonstrukciji pa je bilo idealno za noćno fotografisanje. Ako se tu doda (zamalo) pun Mesec kao jedan ogromni softbox (setite se njegovog pomeranja) onda to i nije tako loše...

Jedina lokacija u maloj dolini koja gleda na istok je upravo ova. Smestio sam opremu i poprilično se smrzavao na nekih 0 stepeni, oko sat vremena kad se sve uračuna. Ukupno je snimljeno 76 poluminutnih ekspozicija, ISO1600 i f7.1 na 20mm. Kasnije je sve spajano i dorađivano u PS CS3.



Generalno, teško da su mogle da se koriste duže ekspozicije, sam kadar je bio prilično svetao, a šum na ISO1600 se ionako anulira korišćenjem više ekspozicija.

Trebalo je itekako voditi računa o položaju Meseca. Zato sam čekao da prođe ponoć kako bi Mesec bio na zapadu. Uostalom, evo jedne neobrađene slike sa Mesecom malo izvan kadra - vidi se flare u desnom uglu:


Možda možete da primetite Orion u centru kadra, ali je on potpuno utopljen u sjaj neba. Zato je trebalo koristiti poluminutne ekspozicije i snimati sa Mesecom iza leđa.

U povratku nisam odoleo a da se ne igram sa maglom koja je prekrila doline. U prvom planu je rani mraz a gore Mizar i Alkor, odnosno deo Velikog Medveda.


23.11.2012.

M16 NEBULA I STUBOVI STVARANJA

Jedan od objekata iz tzv letnjeg ciklusa, perioda kad je najlepše baviti se astrofotografijom. Tople noći, šum na senzoru u izobilju prisutan, jedino je problem što treba brzo raditi - letnje noći su kratke.
Inače, kad su američki eksperti iz NASE polagali račune svojim političarima na temu projekta svemirskog teleskopa, znojili su se u foteljama sve do 1995. Tad je nastala čuvena slika Pillars of creation kojom su mogli da pokažu da špijunski satelit okrenut naopako, tj da gleda u svemir, itekako može da bude koristan i nauci.
Za cilj su odabrali jedan mali sektor M16 nebule koji u suštini predstavlja eroziju oblaka vodonika i prašine pod uticajem UV zračenja. Proces je poznat i pod imenom fotoevaporacija. Najinteresantnije je što se taj proces odvija pod uticajem novostvorenih zvezda koje upravo svoj najjači sjaj imaju u UV spektru. Takođe interesantno je i otkriće EGG (Evaporirajućih Gasnih Globula), u prevodu loptica gasa koje štite svoju unutrašnjost od ubitačnog UV prženja. Svaka loptica je prečnika 100 astronomskih jedinica, sitnica, otprilike duplo dalje od Plutona.
Poenta otkrića ovih globula je da se one na neki čudan način opiru UV zračenju. Logično se nametnulo objašnjenje da one predstavljaju kolevke novorođenih zvezda koje tek treba da eksplodiraju. I da, upravo to su naučnici čekali - uživo prenos rađanja zvezda. Ili bar mogućnost da zavirimo u taj proces.

Na ovoj dole slici se vidi jedan deo magline M16 i naznačen je deo koji predstavlja Stubove stvaranja. Slika je uvećana otprilike duplo u odnosu na standardnu koju isporučuje teleskop 150/750, za koji se zna da nije namenjen da konkuriše Hablu.


Osim stubova, od kojih je levi najmanje izražen jer je i najsjajniji pa se utopio u pozadinu, od globula ovde ni traga ni glasa. To je razumljivo, levi stub je "visok" ukupno 4 svetlosne godine što je 3 miliona puta više od dimenzija pojedinačnih globula. To bi već bilo mnogo od mog teleskopa :-)
Još samo da dodam da su primećeni talasi prouzrokovani eksplozijom supernove iza Stubova stvaranja. Na osnovu proračuna zaključak je da Stubovi danas više najverovatnije ne postoje, zbrisani su ogromnim kosmičkim cunamijem. Informacija o tome bi trebalo do nas da pristigne u narednih 1000 godina. Živeli!

U sazvežđu Serpens imate dosta interesantnih objekata ali za male teleskope ubedljivo najznačajnija je nebula M16. Zapravo ona okružuje mladi rasejani zvezdani klaster i po originalnoj Messier-ovoj klasifikaciji M16 se vodi kao otvoreno jato. Nama astrofotografima je ta činjenica uglavnom nepoznata - znamo da je na ekranima to uvek maglina.
U gornjem delu magline se nalazi klaster i karakterističan je po plavičastoj boji svojih mladih zvezda. Ostatak magline je, logično, crvene boje (vodonik). Ukupan sjaj objekta (maglina + klaster) je prilično visokih 6.0mag i prečnika 6 stepeni.




Za snimak je iskorišćeno 52 ekspozicije od po pola minuta, ISO1600, obrada u Irisu i PS. Zvezde su smanjivane minimum filterom, što se verovatno i nazire, jer su bliže horizontu atmosferske oscilacije mnogo veće.
Takođe, primetno je da se fokus malo pomerio. Da li sam ja pogrešio ili je od hlađenja ogledala, ne znam. Svejedno, na kropovima sa originalnih lajtova to je baš primetno i onda ništa od oštrine. Evo poređenja obrađenog i neobrađenog kropa, čisto da se vidi razlika nakon obrade:


Poređenje položaja Stubova stvaranja u odnosu na celu M16:


24.10.2012.

IZVEŠTAJ SA STARE PLANINE


Ubedljivo najfascinantnija planina u Srbiji, nešto što ne liči na drugu državu nego na drugu planetu, predstavlja Park prirode Stara Planina. Sa epitetom prirodne barijere između Srbije I Bugarske, u glavama naših rukovodilaca pre više od pola veka je igrala ključnu ulogu u igrama strateškog nadmudrivanja sa Varšavskim paktom. Polunapuštena sela na Staroj Planini su I videla neku korist od toga; pristupni putevi najzabačenijim čukama su redovno nasipani i održavani a dobili su i  karaulu sposobnu da izdrži manji nuklearni udar.
            Znajući da ćemo tamo videti sve samo ne ono što smo do tada videli, moji drugari iz Foto kluba Jagodina, Mirko, Bojan, Toplica i ja smo se uputili na dvodnevnu ekspediciju tamo. Plan je bio da slikamo prelepe jesenje pejzaže iznad sela Dojkinci, u dolini zvanoj Arbinje. Pritom bismo obišli nekoliko okolnih vodopada a u povratku u selo se očekivalo da nam poziraju živopisni žitelji. Naoružani gomilom objektiva i dobrom voljom da spavamo u šatoru, na samom polasku iz Jagodine ustanovili smo da je Toplica zaboravio makro-objektiv. Pošto se u planini očekivala najezda insekata i svakojakih mikroskopskih situacija sačekali smo nasred auto-puta da nam logistička podrška donese objektiv.
            I to je bila prilika da na zapadu proučimo veliki parhelion koji se veselo smestio iznad Jagodine.





Za slučaj da niste čuli parhelion (Parasunce ili Sun Dog na engleskom) je pojava povezana sa prolaskom Sunčevih zraka kroz slojeve tankih oblaka koji sadrže kristaliće leda. Pritom se na nebu oko Sunca pojavljuje svetao krug prečnika 22 stepena na čijim horizontalnim krajevima se pojavljuju dva mala Sunca, levo i desno od pravog Sunca. Retko su parhelioni tako sjajni kao pravo Sunce; mnogo češće budu samo naznačeni kao šareni komadići duge.
            Dotična pojava nas je pratila pedesetak kilometara, sve do samog zalaska Sunca. Evo još jedne slike gde se vide sva tri Sunca, ispod je planina Juhor kod Paraćina.




Kada smo došli u Dojkince, prelepo seoce u dolini Dojkinačke reke koje je bio i krajnji cilj puta autom, bilo je već mračno kao u rogu. Niko srećniji od mene. Planirano je bilo da nas trojica spavamo u šatoru a Toplica u pasatu ali sudbina je htela drugačije. Kroz odškrinuta vrata planinarskog doma promolila se nečija glava i... tako smo dobili ponudu koja se ne odbija. Lokalni specijaliteti tipa sir, rakija i ceđeno mleko – naravno u paketu sa ponudom da prenoćimo u krevetu. Naša domaćica Mira iz Pirota je upravo vodila grupu planinara koji su spavali u domu, sa namerom da sutra rano krenu ka Ponoru.
            A nebo? Šta da vam kažem. Jedini problem su bili neki tanki oblaci koji su efektivno smanjivali transparenciju pa se Mlečni Put slabo video. Ja i inače dobro vidim u mraku i nikad ne palim čeonu lampu da bih hodao ali da to nisam uradio slomio bih nogu, toliko je bilo mračno. Evo primera, samo je dosta moralo da se poradi u obradi da bi se video Mlečni Put, rekoh, zbog izmaglice.




Svi snimci su eosom 20d, 18-55is objektivom i ISO1600. Rezultati bi bili dramatično bolji samo kad bi se sumaglica malo sklonila, ali rešila je i ona da pozira.
Inače Stara Planina je nasred vazdušnog koridora Sofija-Beograd pa smo bili počašćeni pravom kolonom svega što je u stanju da leti na snimcima. Trebalo je poprilično čekati slobodno nebo i snimiti nešto.
Što se tiče sela ono ima nekakvo ulično osvetljenje ali to uopšte ne smeta. Pogled ka jugu svedoči o tome:



Toliko o prvoj polovini večeri. Otišli smo na trosatno spavanje, Toplica i ja u krevet a Mirko i Bojanče u Mirkov šator. Mraz koji je usledio više je smetao nama unutar doma, tj bivše karaule sa kamenim zidovima od pola metra koji izdržavaju bilo koji artiljerijski napad.
            Pošto sam ustao u pola pet imao sam šta da vidim. Orion je zaslepljujuće bleštao, od sumaglice i oblačića ni traga, samo nebo koje blešti isto ovako verovatno u orbiti. Zato sam izneo aparat i snimio jugoistok. Prilikom obrade sam preeksponirao ovaj poluminutni snimak za 3.5 blende i malo podesio krivulje. Kao što vidite, na sredini postoji malo rasvetljenje, otprilike tamo gde su Prezepe. Međutim, to rasvetljenje nije od vinjetiranja objektiva jer se ne bi pružalo dijagonalno od istoka.




Reč je o zodijačkoj svetlosti. Ne baš tako česta pojava koja predstavlja odsjaj prašine, gasova i raznoraznih ostataka kometskih repova koji su smešteni unutar diska Sunčevog sistema. Mi zapravo gledamo taj disk poprečno i ta bleda prašina jedino na taj način može biti vidljiva. Najbolje vreme za posmatranje zodijačke svetlosti su proleće i jesen, par sati pre i posle izlaska/zalaska Sunca. Naravno da se superiorna lokacija i superiorni vremenski uslovi podrazumevaju.
Toliko o astronomskom delu priče; sledila su celodnevna lomatanja po čukama u potrazi za dobrim pejzažima i ćaskanje sa žiteljima uz neizbežno guranje objektiva istima u lice. Nama se dopalo tako da nije pitanje da li ćemo opet tamo – već kada.

27.09.2012.

DIJAGONALE U ASTROFOTOGRAFIJI

Svako ima neku svoju ideju kako da bude originalan u fotografskom izražavanju. U ovom slučaju su mi dijagonale bile faza u kojoj sam ostao zaglavljen skoro dva meseca. Sve gde god da pogledam je sadržavalo nekakve dijagonalne elemente...
To se vidi i na ovim slikama.


Jednom drvetu je verovatno svejedno da li je dan ili noć. Naročito ako drvo više nije živo. A posebno je svejedno da li zauzima dijagonalan ili neki drugi položaj.


Eksponirano je u gornjem slučaju oko sat vremena, sve slike su snimane po pola minuta na ISO1600, f6.3, 20mm. Nakon toga spajano i podešavano u PS CS3. Napravio sam akciju u PS koja spaja i pegla layere a to savetujem i svima koji kreću da rade ovaj tip fotografije. I inače je besmisleno drugačije raditi; voleo bih da vidim stanje harda i procesora onog kompjutera koji istovremeno radi sa 120 layera.

Drago mi je što je Mesec u svojoj fazi iluminacije 90% poslužio kao perfektno svetlo koje je osvetljavalo drvo.
Inače, region koji je na slici obuhvata približno Kasiopeju i Persej sazvežđe. Sever (i Severnjača) su levo, nešto izvan granica fotke.


Kad smo već kod starih drveta, pa još i dijagonalno orijentisanih, evo još jedne avgustovske slike sa vrlo sličnim parametrima. Jedina bitnija razlika je u tome što ovde nema Meseca već iluminaciju daje okolni LP. Samim tim je bila potrebna vratolomija u podešavanju boja a ovim romatničnim nijansama sam posebno zadovoljan.

18.07.2012.

PLES PLANETA U ZORU

Polovinom jula se desio takav raspored planeta na jutarnjem nebu da su se Venera i Jupiter nagurali u prostoru koji zauzimaju Hijade. Na donjoj slici se vidi da su to dve najsjajnije zvezde sa desne strane, i to Venera dole a Jupiter gore. Iznad njih se nalaze Vlašići i to daje posebnu celinu u kompozicionom smislu.
Kad smo već kod Hijada, to je najveće razvejano jato koje možemo videti na nebu, zajedno sa Vlašićima čine dva velika impresivna jata u sazvežđu Bika (Taurus).
Vlašiće ćete najlakše prepoznati kao malu gomilicu sitnih zvezda koja nekako detinjasto podseća na Velikog Medveda. Hijade (ovde su u prostoru između Jupitera i Venere) predstavljaju ugao od nekih tridesetak stepeni okrenut udesno. Najsjajnija zvezda u Hijadama je Aldebaran, crveno oko džinovskog Bika po tradiciji. Reč je o zvezdi nešto sjajnijoj od prve magnitude koja ima za sada otkrivenih pet pratioca.

Struktura cirusa koja se proteže od centra ka gornjem levom uglu ide poprečno u odnosu na oblake koji su na manjoj visini. Možda se radi o jet stream fenomenu.

Sve je snimljeno eosom 20D i 18-55IS objektivom na f5.6, 30sec i ISO1600. Dva horizontalna snimka su spojena u panoramu. Treba navesti da je zora tek počela da rudi pa je trebalo malo otvoriti blendu da bi se nešto dobilo.


Snimci su poređani hronološki. U suštini, kod zore je karakteristično da se svetlosni uslovi menjaju ne iz minuta već iz sekunde u sekundu. Zato je sledeći snimak malo više eksponiran - EXIF je isti.




Doduše, to je u obradi dobilo malo drugačiji ton. Zato je sledeća slika imala 20sec ekspoziciju i blendu 7.1 (iso je ostao 1600).


Zadnji snimak je spušten na ISO800, f8 i 20sec. Pritom se radilo o razlici od nekih 15 minuta od momenta snimanja prve fotke.



Mislim da to može samo orijentaciono da vam dočara brzu promenu svetlosnih uslova, ali da pomognem: između prve i zadnje fotke razlika u blendama je duplo (f5.6 prem f8.0) a toliko je i u ISO vrednosti (1600:800). Što se tiče vremena izlaganja (30:20sec) ispada da je ukupan intenzitet svetlosti izmenjen nešto iznad tri ipo puta za 15 minuta.
Impresivno, zar ne?

10.07.2012.

NISKO JATO

Ako imate neki objekat koji se nalazi na maloj visini onda se svi problemi sa kojima se susrećete uvećavaju više puta. Jedan od egzotičnijih je disperzija; pojava da se sjajnije zvezde raspadaju na crvenu i plavu komponentu i tako podsećaju na hromatsku aberaciju. Međutim, to je samo manji problem od postojećih...

U suštini se rezolucija smanjuje sa smanjivanjem visine. Što bliže idemo horizontu veći put svetlost prevaljuje kroz slojeve atmosfere i time se naravno upropaštava minimalni prečnik koji je moguće registrovati.
Takođe se boje pomeraju u pravcu crvene strane spektra a i ceo taj deo Mlečnog Puta je poznat po pomeranju ka crvenom delu spektra usled apsorpcije plave od strane unutargalaktičke prašine tako da... Realne boje je prosto nemoguće zamisliti.

Zvezda koja je centralni objekt u kadru je smeštena u Škorpiji i blista magnitudom od 3.3mag. Neposredno pored nje je zbijeno jato NGC6441 koje je poprilično veliko, sa sjajnim centrom koji se razlikuje od periferije. Takođe je upadljivo pravilno kružnog oblika što, doduše, krasi skoro sva zbijena jata. Otkrio je Dunlop James, za promenu - nije ni Messier ni Herschell.


Još jedna činjenica upada u oči (zapravo je gore nabrojana) - smanjivanje rezolucije. Ovo je dosta različito od zbijenih jata koja su bliže zenitu. Setite se samo M13 ili M3. Međutim, ovde se pojedinačne zvezde u jezgru jedva razlučuju, premda je na periferiji to lakši slučaj. U poređenju sa činjenicom da su danas otkrivene i praćene ni manje ni više nego 46 promenljivih koje spadaju u RR-Lyrae ovo i nije nešto blistav rezultat.

Međutim, najveća visina dotičnog objekta je iznosila okruglo devet stepeni u tranzitu. Onda vam je jasno koliko je zapravo rezultat dobar.

Upotrebljeno je 25 snimka po 30sec na ISO1600, obrađivano u Irisu i PS CS3. Kad se uzme u obzir gradijent i sve ostalo - zadovoljan sam rezultatom.

18.06.2012.

PROJECT TRIFID

Velika većina ljudi je čula za Orionovu maglinu, verovatno najspektakularni svetleći oblak u našem galaktičkom ćošku. Mnogo manje je, međutim, poznata Trifid nebula (list deteline) mada po svojoj lepoti nimalo ne zaostaje. Razlozi su pre svega veća udaljenost Trifid magline, tj M20 po Messier klasifikaciji - skoro četiri puta je nama dalja Trifid od Orionove magline. Takođe je Trifid smeštena jako nisko na letnjem nebu pa se njena struktura gubi u gustoj atmosferi.
Poenta astrofotografije je da ona ide tamo gde ljudsko oko ne može, čak ni pomoću teleskopa.


Ovaj snimak je nastao kombinovanjem 72 pojedinačna snimka od po pola minuta na ISO1600 kroz 150mm reflektorski teleskop. Na levoj strani snimka (tj ka severu) je rastureno zvezdano jato M21 koje je sastavljeno iz 36 članica koje su ispod 12 magnitude (ukupno ih ima šezdesetak ako ubrojimo i slabije), znači poprilično su dobro vidljive i u amaterskim instrumentima. Dimenzije samog jata su oko 13 minuta a ukupan sjaj 5.9mag što znači da je dotično jato perfektno vidljivo u dvogledu. Podaci o udaljenosti ovog gusto napakovanog klastera se prilično razlikuju, autori navode sve između 2 i 4 hiljade svetlosnih godina.

Sa desne strane se vidi M20 kompleks, odnosno Trifid maglina. Sličnost sa listom deteline je upadljiva, šteta samo što ima svega tri lista.
Upadljivo je da se kompleks sastoji iz 4 celine: malog zvezdanog jata, emisione magline (crveni regioni), reflektujuće magline (plavo) i tamne magline (pojasi prašine koji zaklanjaju crveni region, označeno kao Barnard 85).
Kad se sve uračuna sama M20 ima skoro pola stepena u prečniku što je čini idealnom amaterskom metom.

Malo o samom snimanju: pošto se objekt nalazi jako nisko (dvadesetak stepeni) veliki je uspeh to snimiti iz ravnice, samim tim što su u pravcu juga sa moje lokacije gledano smešteni Ćuprija i Paraćin. Mislim da je ovo neki vrh koji je moguće izvući nemodifikovanim aparatom; nešto preko toga bi se dalo postići CLS filterom i/ili boljom lokacijom.
Takođe snimanje koje počinje na ambijentalnih 26C ne obećava ništa drugo sem mnogo šuma. Zato sam se potrudio da snimim što više snimaka da bi šum bio koliko-toliko anuliran.

Poređenja radi, evo prošlogodišnjeg snimka teleobjektivom od 200mm na kome se vidi i M8 uz M20 i M21. Tu je moguće uočiti zašto su refraktorske konstrukcije najkontrastnije po pitanju outputa.
55x30sec:


15.06.2012.

PLANETARNA NEBULA NGC6781

Planetarne nebule su vrlo čest stadijum u ciklusu zvezdane evolucije. Nastaju kao rezultat masivne eksplozije zvezde crvenog giganta koji na taj način odbacuje svoje spoljne slojeve, ujedno i dobar deo mase. Ostatak je ogoljeno jezgro, mala zvezda - beli patuljak koji, pretrpevši enormno sabijanje ima veoma brzu rotaciju i veliku gustinu.
Nema nikakve sumnje da će i naše Sunce završiti svoj životni ciklus u ovakvoj eksploziji, sa pripadajućom šarenom maglinom. Ove magline najrazličitijih boja su zapravo sarkofazi zvezda koje su otputovale u večna lovišta i skoro uvek je moguće naći ostatke zvezde progenitora u blizini centra ovih sistema.

Za sazvežđe Orla (Aquila) se zna da sadrži nekoliko lepih planetarnih maglina od kojih vredi navesti M27 i NGC6781. Ova druga je na slici predstavljena slojevima gasa koji se sudaraju sa fotonima visoke energije okolnih zvezda i tako zaustavljaju ili bar modifikuju širenje nebule. Takođe na slici se vidi (u centru magline) mali plavobeli patuljak koji je ostatak zvezde koja je eksplodirala. Veoma je slabog sjaja: oko16.8mag.






Za bezbrižno vizuelno posmatranje i uočavanje ove ne tako male mrlje gasa je potreban bar 200mm teleskop, mada ta procena može prilično da varira u zavisnosti od uslova, lokacije i/ili upotrebe filtera.
Ja sam svakako bio uskraćen za taj vizuelan doživljaj jer sam nebulu tražio samo po orijentirima: od kuće videti NGC6781 nemam ni teorijske šanse.
Snimljeno je 26 ekspozicija po pola minuta (ISO1600) i složeno u Irisu. Slika koju vidite je veoma mali crop a sama maglina na 100% rezoluciji izgleda ovako:


Teže objekte za koje nisam siguran da ću ih naći u principu snimam od kuće. Na terenu nemam mogućnost da uvek pogledam u komp i odredim gde sam; naročito zato što baterije na lap-topu i nisu nešto velikog kapaciteta.
Međutim, NGC6781 je objekat koji se jako lako nalazi, potrebno je naći Altir a onda desno od njega je Mu Aquilae, mag4.5. Još toliko produžiti to odstojanje i eto nebule u vidnom polju. Stoga, ako imate 200mm ili bar čisto i vedro nebo - nema razloga ne potražiti ovaj dragulj u srcu Mlečnog puta.

07.06.2012.

TRANZIT VENERE 2012

I konačno smo dočekali tranzit Venere preko Sunca na pola ove godine koju mnogi povezuju sa smakom sveta. Ne znam za njih ali meni je zamalo bio smak sveta kad sam noć pred tranzit shvatio da neće biti vedro. Jedina stvar koja mi je preostala je da tražim lokaciju koja će imati veće šanse da nešto snimim.
Istočna Srbija je meni najlbliža lokacija gde je predviđeno bilo koliko-toliko vedro jutro. Tačnije poluvedro.

Prevoj od Rtnja prema Sokobanji je na visini od nešto preko 800m nadmorske visine; idealna lokacija: ne preterano daleko, autom se stiže do kraja, dovoljno visoko. Sa spakovanom opremom u 0300h sam krenuo - Drang nach osten!

Kad sam stigao na cilj shvatio sam zašto je dobro planiranje bar 50% uspeha u bilo kojoj operaciji. Sa prevoja koji je obrastao šumom nemoguće je teleskopom videti bilo šta osim zenita. Jedva sam našao lokaciju izdignutu od puta gde žbunje i drveće ne pravi toliki problem, imao sam mali prorez tačno ka istoku.











Pošto je vetar bio severni a ja sam bio 6-7km vazdušne linije jugoistočno od Šiljka možete predpostaviti da su se neki iskidani cumulusi humilisi formirali nad planinom i prolazili tačno iznad mene. Srećom pa su se topili veoma brzo i nisu preterano smetali posmatranju i snimanju.

Atmosfera je, očekivano, bila krajnje nestabilna pa sam jedva mogao da pogodim fokus. Naročito je bilo interesantno uočiti turbulenciju koja ide ispred ili iza oblaka, Sunce bukvalno pliva a Venera poprima za kratko vreme sve moguće geometrijske oblike - izuzev kružnog. Međutim, nakon jednog sata telesko se adaptirao na ambijentalnu temperaturu a Sunce malo izdiglo iznad turbulentnih slojeva pa je razlika odmah bila uočljiva. Sledeće tri fotke predstavljaju maksimum turbulencije:





Nakon toga ide period stabilnije slike, što je itekako primetno. Takođe su brzine shuttera dosta veće pa i to igra ulogu.








Sve slike su snimljene teleskopom SW BD 150/750, eos 20d, eq6, Baader astrosolar filter. Na kraju kompozit od interesantnijih momenata koji obuhvataju treći i četvrti kontakt: