PLANETARNA NEBULA NGC6781
Planetarne nebule su vrlo čest stadijum u ciklusu zvezdane evolucije. Nastaju kao rezultat masivne eksplozije zvezde crvenog giganta koji na taj način odbacuje svoje spoljne slojeve, ujedno i dobar deo mase. Ostatak je ogoljeno jezgro, mala zvezda - beli patuljak koji, pretrpevši enormno sabijanje ima veoma brzu rotaciju i veliku gustinu.
Nema nikakve sumnje da će i naše Sunce završiti svoj životni ciklus u ovakvoj eksploziji, sa pripadajućom šarenom maglinom. Ove magline najrazličitijih boja su zapravo sarkofazi zvezda koje su otputovale u večna lovišta i skoro uvek je moguće naći ostatke zvezde progenitora u blizini centra ovih sistema.
Za sazvežđe Orla (Aquila) se zna da sadrži nekoliko lepih planetarnih maglina od kojih vredi navesti M27 i NGC6781. Ova druga je na slici predstavljena slojevima gasa koji se sudaraju sa fotonima visoke energije okolnih zvezda i tako zaustavljaju ili bar modifikuju širenje nebule. Takođe na slici se vidi (u centru magline) mali plavobeli patuljak koji je ostatak zvezde koja je eksplodirala. Veoma je slabog sjaja: oko16.8mag.
Za bezbrižno vizuelno posmatranje i uočavanje ove ne tako male mrlje gasa je potreban bar 200mm teleskop, mada ta procena može prilično da varira u zavisnosti od uslova, lokacije i/ili upotrebe filtera.
Ja sam svakako bio uskraćen za taj vizuelan doživljaj jer sam nebulu tražio samo po orijentirima: od kuće videti NGC6781 nemam ni teorijske šanse.
Snimljeno je 26 ekspozicija po pola minuta (ISO1600) i složeno u Irisu. Slika koju vidite je veoma mali crop a sama maglina na 100% rezoluciji izgleda ovako:
Teže objekte za koje nisam siguran da ću ih naći u principu snimam od kuće. Na terenu nemam mogućnost da uvek pogledam u komp i odredim gde sam; naročito zato što baterije na lap-topu i nisu nešto velikog kapaciteta.
Međutim, NGC6781 je objekat koji se jako lako nalazi, potrebno je naći Altir a onda desno od njega je Mu Aquilae, mag4.5. Još toliko produžiti to odstojanje i eto nebule u vidnom polju. Stoga, ako imate 200mm ili bar čisto i vedro nebo - nema razloga ne potražiti ovaj dragulj u srcu Mlečnog puta.
Nema nikakve sumnje da će i naše Sunce završiti svoj životni ciklus u ovakvoj eksploziji, sa pripadajućom šarenom maglinom. Ove magline najrazličitijih boja su zapravo sarkofazi zvezda koje su otputovale u večna lovišta i skoro uvek je moguće naći ostatke zvezde progenitora u blizini centra ovih sistema.
Za sazvežđe Orla (Aquila) se zna da sadrži nekoliko lepih planetarnih maglina od kojih vredi navesti M27 i NGC6781. Ova druga je na slici predstavljena slojevima gasa koji se sudaraju sa fotonima visoke energije okolnih zvezda i tako zaustavljaju ili bar modifikuju širenje nebule. Takođe na slici se vidi (u centru magline) mali plavobeli patuljak koji je ostatak zvezde koja je eksplodirala. Veoma je slabog sjaja: oko16.8mag.
Za bezbrižno vizuelno posmatranje i uočavanje ove ne tako male mrlje gasa je potreban bar 200mm teleskop, mada ta procena može prilično da varira u zavisnosti od uslova, lokacije i/ili upotrebe filtera.
Ja sam svakako bio uskraćen za taj vizuelan doživljaj jer sam nebulu tražio samo po orijentirima: od kuće videti NGC6781 nemam ni teorijske šanse.
Snimljeno je 26 ekspozicija po pola minuta (ISO1600) i složeno u Irisu. Slika koju vidite je veoma mali crop a sama maglina na 100% rezoluciji izgleda ovako:
Teže objekte za koje nisam siguran da ću ih naći u principu snimam od kuće. Na terenu nemam mogućnost da uvek pogledam u komp i odredim gde sam; naročito zato što baterije na lap-topu i nisu nešto velikog kapaciteta.
Međutim, NGC6781 je objekat koji se jako lako nalazi, potrebno je naći Altir a onda desno od njega je Mu Aquilae, mag4.5. Još toliko produžiti to odstojanje i eto nebule u vidnom polju. Stoga, ako imate 200mm ili bar čisto i vedro nebo - nema razloga ne potražiti ovaj dragulj u srcu Mlečnog puta.
Коментари
Постави коментар