M42 WIDEFIELD: POREĐENJE KRATKE I DUGE EKSPOZICIJE
Sasvim sigurno jedan od najslikanijih objekata na nebu (ne računajući Mesec) je Velika maglina u Orionu. Vidljiva i golim okom kao mutna zvezda, u dvogledu pokazuje svoju pravu prirodu a u teleskopu... To je tek posebna priča. Uglavnom, svako od nas kad pogleda M42 kroz sopstveni teleskop to obavezno pozitivno deluje na mišljenje o tom teleskopu.
Što se tiče istorije zna se da je ovaj objekt u dnu Orionovog pojasa oduvek plenio pažnju. Niko doduše nije znao ništa o prirodi samog objekta pre otkrića teleskopa, što je i razumljivo. Nakon toga je krenuo pravi stampedo na nezavisna "otkrivanja" i opisivanja mutnog oblačka posutog zvezdama, čak je i Galilej posmatrao zvezde Trapeza - ali je propustio da primeti nebulu. Istini za volju, njegovom minijaturnom lupom koja fokusira malo dalje to je bilo i očekivano.
Vredi napomenuti u istoriji nebule da je i Messier nebulu uvrstio u katalog više zbog zbijenih zvezdica Trapezijuma nego nebule (mada je i nebulu opisao); da je W. Huggins prvi objasnio prirodu (gas) polovinom XIX veka pomoću spektroskopa; kao i da je ovo prva nebula fotografisana u istoriji. To je bilo delo čuvenog lekara i astronoma Henry Draper-a 1880g, mada je ta verzija poprilično loša. Svejedno, to je bio jedan od prvih početaka astrofotografije.
Sledeći pokušaj je izveo A.A. Common i ta verzija je značajno bolja. Tada je bilo uobičajeno slikati na fotografsku ploču i pomoću ogromnog refraktora (tipično 20-40 inča) i korišćene su ekspozicije od više sati.
O ovom objektu uglavnom svi znaju sve. Nebula je deo mnogo većeg molekularnog oblaka kome pripadaju i M78, Horsehead, M43, Flame nebula kao i bleda i teško uočljiva Bernardova petlja. Za razliku od petlje svi ostali objekti su jasno vidljivi i dovoljno sjajni za amaterske teleskope. Srž nebule je mali zvezdani klaster poznat kao Trapezijum, prečnika jednu ipo svetlosnu godinu. Reč je o mladim zvezdama koje su skoro u potpunosti odgovorne za iluminaciju kompletne magline. Trapezijum je deo mnogo većeg Orion klastera koji se prostire duž čitave magline i broji par hiljada zvezda.
I ono što je najinteresantnije kod ove magline je činjenica da se u njoj konstantno rađaju nove zvezde.
Ovde imamo snimak koji je nastao iz LP preplavljene jagodinske ravnice. Više-manje sam hteo širokougaoni snimak M42, pre nego izvlačenje nekih prekrasnih nijansi, za koje je potrebna i mnogo bolja pozicija. Snimano je u januaru 2012g i iskorišćeno ukupno 21 snimak po pola minuta svaki, ISO1600. Nosač kompletne skalamerije je bio teleskop 150/750 na montaži EQ6.
Naravno da ovo nije snimljeno teleskopom već Pentacon 200 teleobjektivom, a obrada je bila standardna: Iris i PS.
Spomenuo sam duge ekspozicije. Da vidimo kakav rezultat je moguće dobiti godinu dana kasnije pod potpuno istim uslovima: ista lokacija, isti objektiv na istoj blendi f7, isto ISO1600 i isto 21 slika... Uz ekspozicije na 1 minut umesto 30sec. Dakle faktički duplo više signala.
Možda sam malo više pritegao ovu drugu verziju ali to je zato što ona de facto ima mnogo više mogućnosti za takvo pritezanje. Rezultat i sami vidite, nesrazmerno je bolji: više nego duplo bolji dinamički opseg u srednjim i tamnijim tonovima, više detalja, življe boje... Jednostavno, rezultat je mnogo bolji uzevši u obzir i prilično limitirajuće nebo koje briše finije nijanse.
Razlog za takvu diskrepancu je ujedno i način kako funkcionišu digitalni senzori. Zamislimo da postoji npr 256 nijansi koje senzor može da snimi, 0 je apsolutno crna a 255 apsolutno bela. Između 0 i 1 razlika je ogromna a kako idemo ka svetlijim nijansama ta razlika se sve više smanjuje. Na kraju razliku između nijansi između 253, 254 i 255 je kompletno nemoguće primetiti.
Ovo je način kako funkcionišu svi digitalni fotoaparati. Posledica je da je najveći broj nijansi koje je moguće snimiti smešten udesno u histogramu, neposredno ispod granice preeksponiranja. Na našoj skali bi to bilo npr 220-255. I tu zapravo treba biti majstor; osvetliti scenu dovoljno da zabeleži najviše nijansi ali ne spaljivati - faktički balansirati na ivici noža. Zato je druga verzija upadljivo bolja jer je manje podeksponirana.
Još par naznaka o obradi: kod M42 je obavezno maskirati Trapezijum. To se postiže kraćim ekspozicijama a ja sam ovde uzeo samo jednu od 30sec koja je savršeno odgovarala. O tome bih mogao uskoro da napišem ukratko tutorial, kao i o unsharp mask efektu koji je ovde primenjen - ali bez istoimenog filtera u PS-u, već sasvim drugačije i sa drugačijim ciljem i efektom.
Što se tiče istorije zna se da je ovaj objekt u dnu Orionovog pojasa oduvek plenio pažnju. Niko doduše nije znao ništa o prirodi samog objekta pre otkrića teleskopa, što je i razumljivo. Nakon toga je krenuo pravi stampedo na nezavisna "otkrivanja" i opisivanja mutnog oblačka posutog zvezdama, čak je i Galilej posmatrao zvezde Trapeza - ali je propustio da primeti nebulu. Istini za volju, njegovom minijaturnom lupom koja fokusira malo dalje to je bilo i očekivano.
Vredi napomenuti u istoriji nebule da je i Messier nebulu uvrstio u katalog više zbog zbijenih zvezdica Trapezijuma nego nebule (mada je i nebulu opisao); da je W. Huggins prvi objasnio prirodu (gas) polovinom XIX veka pomoću spektroskopa; kao i da je ovo prva nebula fotografisana u istoriji. To je bilo delo čuvenog lekara i astronoma Henry Draper-a 1880g, mada je ta verzija poprilično loša. Svejedno, to je bio jedan od prvih početaka astrofotografije.
Sledeći pokušaj je izveo A.A. Common i ta verzija je značajno bolja. Tada je bilo uobičajeno slikati na fotografsku ploču i pomoću ogromnog refraktora (tipično 20-40 inča) i korišćene su ekspozicije od više sati.
O ovom objektu uglavnom svi znaju sve. Nebula je deo mnogo većeg molekularnog oblaka kome pripadaju i M78, Horsehead, M43, Flame nebula kao i bleda i teško uočljiva Bernardova petlja. Za razliku od petlje svi ostali objekti su jasno vidljivi i dovoljno sjajni za amaterske teleskope. Srž nebule je mali zvezdani klaster poznat kao Trapezijum, prečnika jednu ipo svetlosnu godinu. Reč je o mladim zvezdama koje su skoro u potpunosti odgovorne za iluminaciju kompletne magline. Trapezijum je deo mnogo većeg Orion klastera koji se prostire duž čitave magline i broji par hiljada zvezda.
I ono što je najinteresantnije kod ove magline je činjenica da se u njoj konstantno rađaju nove zvezde.
Ovde imamo snimak koji je nastao iz LP preplavljene jagodinske ravnice. Više-manje sam hteo širokougaoni snimak M42, pre nego izvlačenje nekih prekrasnih nijansi, za koje je potrebna i mnogo bolja pozicija. Snimano je u januaru 2012g i iskorišćeno ukupno 21 snimak po pola minuta svaki, ISO1600. Nosač kompletne skalamerije je bio teleskop 150/750 na montaži EQ6.
Naravno da ovo nije snimljeno teleskopom već Pentacon 200 teleobjektivom, a obrada je bila standardna: Iris i PS.
Spomenuo sam duge ekspozicije. Da vidimo kakav rezultat je moguće dobiti godinu dana kasnije pod potpuno istim uslovima: ista lokacija, isti objektiv na istoj blendi f7, isto ISO1600 i isto 21 slika... Uz ekspozicije na 1 minut umesto 30sec. Dakle faktički duplo više signala.
Možda sam malo više pritegao ovu drugu verziju ali to je zato što ona de facto ima mnogo više mogućnosti za takvo pritezanje. Rezultat i sami vidite, nesrazmerno je bolji: više nego duplo bolji dinamički opseg u srednjim i tamnijim tonovima, više detalja, življe boje... Jednostavno, rezultat je mnogo bolji uzevši u obzir i prilično limitirajuće nebo koje briše finije nijanse.
Razlog za takvu diskrepancu je ujedno i način kako funkcionišu digitalni senzori. Zamislimo da postoji npr 256 nijansi koje senzor može da snimi, 0 je apsolutno crna a 255 apsolutno bela. Između 0 i 1 razlika je ogromna a kako idemo ka svetlijim nijansama ta razlika se sve više smanjuje. Na kraju razliku između nijansi između 253, 254 i 255 je kompletno nemoguće primetiti.
Ovo je način kako funkcionišu svi digitalni fotoaparati. Posledica je da je najveći broj nijansi koje je moguće snimiti smešten udesno u histogramu, neposredno ispod granice preeksponiranja. Na našoj skali bi to bilo npr 220-255. I tu zapravo treba biti majstor; osvetliti scenu dovoljno da zabeleži najviše nijansi ali ne spaljivati - faktički balansirati na ivici noža. Zato je druga verzija upadljivo bolja jer je manje podeksponirana.
Još par naznaka o obradi: kod M42 je obavezno maskirati Trapezijum. To se postiže kraćim ekspozicijama a ja sam ovde uzeo samo jednu od 30sec koja je savršeno odgovarala. O tome bih mogao uskoro da napišem ukratko tutorial, kao i o unsharp mask efektu koji je ovde primenjen - ali bez istoimenog filtera u PS-u, već sasvim drugačije i sa drugačijim ciljem i efektom.
Tvoja opsesija je zarazna, ali ne bi bila da nisi perfekcionista.Zavidim ti što sve ovo neposredno vidiš i doživljavaš.
ОдговориИзбришиFallla... Slažem se da spada u retke i egzotične infektivne bolesti :-)
ОдговориИзбриши