26.06.2011.

VATROMET

Fireworks galaxy (vatromet, u prevodu) ima veoma adekvatan naziv. W. Herschell je primetio NGC6939 na samoj granici Mlečnog Puta 1798. godine. Dobrim delom ova spiralna galaksija biva prekrivena prašinom u ravni naše galaksije, tako da su potrebne duže ekspozicije i oštrija obrada. Inače je poznato da je reč o nama najbližem spiralnom sistemu - 22 miliona svetlosnih godina.
Za susedan element levo, odnosno otvoreno jato NGC6939 je vezana činjenica da je sastavljeno od zvezda magnitude 11-16. To znači da je za kompletno razlučivanje potreban najmanje 250mm reflektor na nekom srednjem uvećanju. Udaljenost od galaksije u uglovnom smislu je 40 minuta a u praksi... jato je bliže oko 3800 puta jer se, normalno, nalazi u našoj matičnoj galaksiji.
Prečnik jata je 8 uglovnih minuta i verifikovano je oko 80 zvezda članica.

Što se tiče slike, parametri su 82 lighta po pola minuta, ISO1600 na 150/750. Obrada je možda malo previše oštra ali to je zato da bi se uopšte videli neki detalji. Kao prilog dole je jedan pojedinačni snimak na 30sec i ISO1600 čisto radi poređenja.





Update 30.6.2011: malo sam smanjio prečnik zvezda i jednostavno, cela obrada je manje agresivna. Po cenu manjeg kontrasta u detaljima galaksije dobijena je po meni mnogo lepša slika.

24.06.2011.

IGLA U PLASTU SENA

Veoma često ovu galaksiju zovu igla (needle galaxy). Locirana u sazvežđu Coma Berenices na samoj ivici velkog jata Mel111 galaksiju NGC4565 nije uopšte teško naći. U suštini ako je dobra transparencija (kao što je bila dok sam snimao) nikakav problem neće biti uočiti je i na maloj visini od oko četrdesetak stepeni, u momentu dok lagano tone u zapadno nebo.
Ideja je bila da nešto snimam dok se teleskop bude hladio i optika adaptirala za finalnu metu te večeri: M51 i supernovu u njoj. Odsustvo meseca i fenomenalna transparencija su podelili vreme za snimanje pa su kao pripremna meta poslužile dve galaksije umesto uobičajene jedne. Snimao sam, dakle, NGC4565 i NGC4725 a kada su optika i temperatura došle u ekvilibrijum krenuo sam na M51.
Elem, 27x30sec, ISO1600, Iris i PSCS3.



Kao što se sa slike vidi galaksija predstavlja fascinantnan objekat za snimanje. Zanimljivo je napomenuti da leži tačno u ravni severnog galaktičkog pola, tj pola Mlečnog Puta i da se zato njena tamna traka prašine ovako projektuje. Još jedna interesantna nedoumica je priroda centralne izbočine odnosno haloa oko jezgra. Činjenica je da mnoge galaksije sa zemlje mogu biti snimljene pod ovakvim uglom (tzv edge-on sistemi) ali nijedna nema ovoliko izbočenje samog jezgra. Pošto trenutno nemamo jasne podatke oko smera i, još važnije, brzine rotacije zvezda u izbočenju još uvek ovo ostaje kao nejasan kuriozitet.
Inače je magnituda galaksije 9.6 a surface brightness 13.30. Zvezda koja dominira levom stranom kadra je u teleskopu neugledne 9.1 magnitude a ostali galaktički objekti obeleženi na slici se vide dole:

U POTRAZI ZA M64

Black eye ili M64 je jedna od interesantnijih galaksija na severnom nebu. Ne spada baš u cirkumpolarne objekte tako da postoji vreme kad se snimaju objekti u Coma Berenices: zima i proleće. Pošto sam ja to propustio ove godine ovo je trebalo da bude zadnji pokušaj do sledeće zime.
Rekoh trebalo.

Sa zadovoljstvom sam našao ogromno jato Mel111, vidljivo pre svega dvogledom i golim okom. Jako retko posmatram (izuzev dok tražim objekte) pa mi je ovo došlo kao neko otkrovenje - gomila sjajnih zvezda na malom prostoru. Na zapadnom kraju jata postoje dve bliske zvezde približnog sjaja koje su mi bile orijentir. Nekoliko vidnih polja od centra jata preko te dve zvezde se nalazi M64 ali...
Na pola puta do tamo sam našao ogromnu galaksiju za koju sam isprva pomislio da je M64. Ispostavilo se da nije, njena struktura je potpuno drugačija. Prva probna ekspozicija 30sec i ISO3200 su pokazali kompletnu spiralnu strukturu (i crveno nebo, zbog preeksponiranosti) tako da sam ekspresno odlučio da promenim objekat snimanja.

Transparencija je bila za medalju tako da sam snimio samo 19 lightova po pola minuta na ISO1600. Nadalje je gomilu detalja samo trebalo izvući iz šuma...



Centralna galaksija ima magnitudu 9.4; sjanost površine je 14.00mag/arcsec i ugao pod kojim je gledamo 35 stepeni. Radi se o poprilično velikoj galaksiji (prečnik jezgra je 9 minuta a cele galaksije 12) tako da je čudno što je Messier promašio.
Manja galaksija sa leve strane je NGC4712 magnitude 12.8 koju gledamo skoro sa strane. Gore desno je NGC4747 koja je iskrivljena zbog interakcije sa najvećom galaksijom iz kadra: NGC4725. Na ovoj slici se to ne vidi zbog previše kratke ekspozicije i mnogo LP-a.
Više sreće iduće godine.

23.06.2011.

LABUD U JUNU

Sinoć je transparencija bila zaista vrhunska, šteta je bilo to ne iskoristiti za neku wide-field fotku. Labud koji se penje je bio idealna meta bez obzira na Mesec koji se već solidno popeo na nebu.
Više puta mi se dešavalo da fotke snimljene sa tripoda imaju onu legendarnu distorziju kit objektiva na 18mm pa jednostavno nakon toga ne mogu da se stakiraju. Rešenje je skuplji objektiv ili piggy-back montiranje (mada i tad se javlja isti problem, ali je moguće stakirati više fotosa). Za kit objektiv se zna da je oslobođen distorzija u potpunosti na 35mm mada veoma zahvalne rezultate (u potpunosti je moguće korigovati ih) ima već na 24-28mm. Ovo važi za noviju IS verziju, stara ima lošije optičke karakteristike mada ne bi tu trebalo da postoji preterana razlika oko ovoga.
Bilo kako bilo pokušao sam da izvučem maksimum iz 18mm što je, razumljivo, teško. DSS je za divno čudo stakirao svih 10 fotki i ovde imamo rezultat 10x30sec, ISO1600, f5, 18-55IS at 18mm.



Obrada je malo agresivnija jer sam hteo da vidim do koje se granice može ići sa ovako kratkim ekspozicijama. Zato su detalji u krošnji drveća otišli...
Malo opreznija obrada donosi manje kontrasta, zajedno sa balansom boja (daylight) koji nije menjan:



Prilično fascinantno za snimanje od kuće, uključujući Mesec na 10-15st i LP.

22.06.2011.

SATURN U ODLASKU

Ove godine je to bilo to, Saturn lagano odlazi u položaj nepovoljan za posmatranje. Moguće je, naravno, planetu i dalje posmatrati ali relativno nisko, u sumrak i sa popriličnom atmosferskom distorzijom karakterističnom za objekte na maloj visini. Bilo kako bilo, Saturn je uvek interesantna meta; njegovi prstenovi tek ove godine dolaze u povoljan položaj za posmatranje (i snimanje).
Moj teleskop je pre svega deep sky instrument tako da sa žižnom daljinom od 750mm i f5 ne treba diskutovati da li daje vrhunske rezultate na planetama. Ne daje. Ali kad je to meni bila prepreka...
150/750 + 10mm okular + 2x barlow + canon a560 4x optički:



Potom sam na sve to dodao i optički zum od 3x (ukupno može 4x) tako da je uvećanje aparata bilo 3x4=12 puta. Slika jeste veća (kao i šum) ali nikavi novi detalji se ne mogu uočiti. Jedino što postaje uočljivije su optički nedostaci.



Na kraju složio sam se sam sa sobom i digitalni zum stavio na 1.5. Pošto sam snimio malo duži klip (90sec, prethodna dva imaju po 60sec) mislim da ovo više-manje probno snimanje Saturna pokazuje koje postavke treba nadalje koristiti.

21.06.2011.

NOVA JUNSKA PEGA

Kao što svi znamo izgled Sunca se menja prilično brzo. Nastaju i nestaju pege/grupe pega tako da ono što se sad fotografiše ide u dokumentaciju i najverovatnije se više nikad neće pojaviti.
Vizuelnom pregledom sam zaključio da ova izuzetno kontrastna pega (11236) može itekako dobro da se fotografiše. Prvo je snimljeno 34 fotosa na ISO400 1/8000sec eosom 20d kroz teleskop 150/750, stakiranje odrađeno u Registaxu:



Ne obraćajte pažnju na balans boja, to je nešto krajnje subjektivno i diskutabilno, obzirom da bi Sunce trebalo da bude belo a kroz astrosolar foliju izgleda bakarno.
Dalje sam snimao klip canonom a560 kroz 10mm okular i videlo se da se određeni detalji mogu dodatno izvući, mada sam se začudio zbog haloa u najvećoj pegi. To je očigledno rezultat rada Registaxa odnosno preteranog uoštravanja.



Naravno da uvek može bolje ali instrumenti kao što su f5 reflektori su baš ozloglašeni kao osetljivi na temperaturne turbulencije u tubusu. Danas je bilo preko 30 a on je adaptiran bio na nekih 15-20 stepeni...

17.06.2011.

POMRAČENJE MESECA 15.6.11.

Iz naših krajeva nije bilo moguće pratiti početak pomračenja ali svejedno, ne dokumentovati takvu jednu pojavu (a bilo je vedro!) je nedopustivo.
Opremljen tripodom, teleskopom i eosom sam krenuo u planinu Juhor odakle imam relativno čist pogled na istok i jug.

Snimci dole su sa tripoda koji se pomerao onako kako sam ja skidao aparat (da bih slikao sa teleskopom) i ponovo ga montirao. Očigledno je da mi treba mnogo čvršći tripod...









Sekvence su snimane na svakih 5min a preko teleskopa 150/750 na svakih 15min:



Na kraju dve interesantne teleskopske sa interesantnim bojama:





Na kraju tu je i animacija sastavljena od prethodnih fotki:

Photobucket

MIZAR & ALKOR: POREĐENJE IRISA I DSS-A

Ako je Mesec pun malo toga je moguće snimiti izuzev planeta i samog Meseca. Međutim, još jedan astronomski, više osmatrački izazov su dvojne zvezde.
O paru Mizar-Alkor se dovoljno zna, uključujući i da je glavna zvezda u Mizaru dvojna. Kad je atmosfera stabilna a teleskop kolimiran razdvajanje glavne zvezde je moguće i na najmanjim uvećanjima (moj rekord je 26x) što znači da je to moguće fotografisati.
Snimak je nastao na brzinu, dok smo Ćupričani i ja isprobavali novu lokaciju za gledanje/snimanje istočno od Ćuprije.

Upotrebljeno je 22 snimka ISO800 i deset sekundi ekspozicije. U startu iznenađenje: DSS odbacuje pola snimaka i pristaje da radi samo sa 13. Takav bezobraluk nisam mogao nikako da eliminišem, bez obzira što je odabrano da stakira 100% najboljih snimaka.



Slika je crop negde oko 80% originalne rezolucije. Pošto se zna da DeepSkyStacker ima svoje neke algoritme za boje i luminance ovo je podešeno najbolje što je moglo a saturacija i balans boja su dorađivani u Photoshopu. Moralo je mnogo da se vadi iz tame jer je ekspozicija kratka: nešto preko dva minuta u suštini. Posledica je dosta šuma.
Što se tiče Irisa on guta sve. Ovde je 22 snimka složeno a male finese (curves, levels, saturacija i balans boja) u Photoshopu. Rezultat je generalno mnogo bolji u šta može svako da se uveri:



Dovoljno je bilo o obradi, o samim objektima nešto: da je reč o dvojnom Mizaru (zvezda levo) vidi se po dupliranim spajkovima, odnosno četvorokrakim zracima oko zvezde.
Ceo sistem leži oko 80 svetlosnih godina od nas i interesantno je da dvojni Mizar zapravo predstavlja četvorostruki sistem a pošto se još od 19.veka spektroskopski zna da je i Alkor dvojna zvezda... Ispada da ono što dvogledom vidimo kao dve zvezde u Velikom Medvedu zapravo predstavlja šestostruki sistem!

14.06.2011.

SUPERNOVA SN 2011DH

U nama susednoj galaksiji M51 je eksplodirala supernova pre oko 23 miliona godina. Svetlost eksplozije je ovih dana došla do nas i trenutno je moguće snimiti je sa prividnom magnitudom nešto ispod 13. Uobičajenim amaterskim instrumentima je zvezda koja upravo eksplodira na granici detekcije vizuelno.
Kad neko žuri da snimi ovakav fenomen razni kompromisi se moraju trpeti. U prvom redu montažu nisam lepo balansirao pa je moralo da se odbaci 50% svih snimaka a zatim tu je i zamalo pun Mesec (89%). Jedina svetla tačka je činjenica da se M51 nalazi u zenitu i da će za par nedelja prilika biti mnogo bolja.
Samo 23 snimka po 30sec na ISO1600 je upotrebljeno:



Ako ne vidite bukvalno najsjaniju zvezdu u gornjem levom kraku M51 ovde je i obeležena ista:



Crop i resize, tj uvećanje za oko 1/4:



Biće interesantno narednih meseci pratiti šta se dešava sa sjajem ove zvezde.

Update 21.6.11:
Sjaj zvezde ostaje u stagnaciji, možda čak i prelazi u blago opadanje. Evo novih fotki nastalih pod superiornom transparencijom i bez Meseca (47x30sec, ISO1600, 20d i 150/750):



03.06.2011.

OBRADA M101

Pošto ima primedbi da samo kačim fotke bez objašnjenja postupka dobijanja istih, tj. obrade evo nečeg postupno objašnjenog.
Astrofotografija je karakteristična po procesingu koji se uči, kao i sve ostalo, ali koji nije ni brz ni lak u odnosu na klasičnu (dnevnu) fotografiju. Ovde imamo na brzinu snimljeno 40 ekspozicija galaksije m101 po pola minuta na ISO1600 sa uobičajene pozicije koju karakteriše LP predgrađa. Znači moglo je i bolje ali metode nisu scientific, kao ni zahtevani rezultat.
Obrada je rađena u Photoshopu.
Iz Irisa je, nakon stakiranja izašao sledeći rezultat:



Ovde se jedino vidi da se ništa ne vidi. Ali nemojte da vas to zavara: dinamički raspon ovog TIF-a je dovoljan da istrpi svakojaka silovanja. Galaksija u centru se gotovo i ne vidi ali nakon 4 uzastopna podešavanja opcijom curves i doterivanja levels dobija se ovo:



Vidimo veliko vinjetiranje i prašinu na senzoru. Ovde se zapravo radi o veoma pojačanom kontrastu na slici koji preuveličava sve ove nabrojane optičke mane. To je i razlog zašto ja ne snimam flat frejmove već ih pravim veštačkim putem.
Veštački put bi bio kopiranje i invertovanje ove slike (image > adjusment > invert) a zatim istu treba malo doterati, skupiti levelse konkretno.
Dobija se konkretno ovo:



Sad kad imamo dve otvorene slike u PS-u, kliknemo na originalnu tj. prvu. U meniju Image odabere se Apply image, source treba da bude invertovana slika. Blending ide na multiply, opcije mask i donja opcija invert se čekiraju i opacity proba odokativno. Retko je potrebno 100%, obično 50-60% ali to zavisi od slučaja do slučaja.
Na ovaj način se dobrim delom rešavamo vinjetiranja i prašine. Ako je potrebno posle ovoga ide doterivanje levels. Nakon toga ide star mask opcija, ponovo se duplira fotka i radimo sa kopijom.
Na kopiji se levels podešavaju na sledeći način: levi klizač (input levels) se dotera preko najvećeg dela uzvišenja na grafiku. Takoreći nebo i većina detalja se nakon toga zacrne, ostanu samo sjajnije zvezde. Odabere se gaussian blur na 2-4 i podesi saturation na iznad +30. Ovim dobijamo izuzetno šarene i velike zvezde gde je možda potrebno podesiti color balance, meni zbog LP-a često nebo i zvezde vuku na narandžasto. Onda je potrebno pojačati plavu (ujedno smanjiti žutu) a ponekad pojačati i cijan klizač.



Ovako bi izgledala star maska koju prebacimo preko originala opcijom aply image, blending mode ide na screen. Na kraju se dobije finalna fotka koja izgleda više-manje ovako:

02.06.2011.

VRETENO U ZMAJU

Vreteno - vrlo prikladan naziv za galaksiju NGC5907 smeštenu u sazvežđu Draco. Ovih dana u prvoj polovini večeri se dotično vreteno mota u blizini zenita tako da je kasno proleće idealno za njeno snimanje. Takođe, blizina severnog nebeskog pola znači da je periodična greška montaže (i useverenja!) mnogo manja pa ekspozicije od 30sec mogu slobodno da se rade.
Kao i mnogi egde-on spiralni sistemi NGC5907 poseduje tamnu traku prašine na svom ekvatoru a to je i prilika za snimanje ovih dana. Ukupno je palo 78 fotki ISO1600 kroz teleskop a obrada standardno uključuje Iris i PS CS3. Atmosfera je polovično sarađivala: nije bilo oblaka ali je turbulencija (a možda i jet-stream) dovela do smanjene mogućnosti razlučivanja najmanjih detalja. Pa ne može i jare i pare...

M13 I M16 SA CRNOG VRHA

Crni Vrh nije tako daleko od Jagodine, 15-20min spore vožnje. Ispred zadnjeg sela (Gornji Mišević) do kog vodi asfalt sam parkirao auto i montirao teleskop. Nasred puta. Naravno da te noći niko nije prošao...
Vreme je bilo veoma transparentno, Mlečni Put se protezao od severnog do južnog horizonta. I ne samo što se videlo to već su i tamne trake prašine na ekvatoru Galaksije bile vrlo lako uočljive. Nikad dosad nisam uživo video rebrastu strukturu u obliku kičme koja se uglavnom nalazi u sazvežđu Aquila-e (Orla).
Naravo da je trebalo platiti danak takvoj transparenciji i to u vidu stabilnosti slike. Svaka zvezda na nebu je treperila, bila ona u zenitu ili bliže horizontu.

Objekat koji je snimljen prvo bilo je jato M13 u Herkulesu. Uz malo sharpening filtera u PS-u izvukao sam prečnik detalja u jezgru, iako to na početnom TIF-u nije bilo tako.



Drago mi je da se na ovom finalnom zbiru 41 slike po 20sec svaka i ISO800 vide i periferne galaksijice sa solidnim detaljima. Konkretno NGC6207 ima ne baš tešku magnitudu 11.6 i površinski sjaj 12.9 premda je teška za vizuelno lovljenje. Razlog koji najviše stoji je činjenica da ta galaksija nema jasno definisano i sjajno jezgro.
Ovde se NGC6207 nalazi u donjem levom uglu.

Nakon M13 sam se zabavljao drizzle eksperimentom na M57, što se nalazi u posebnom postu.
Pošto mi je to odnelo najviše vremena ostalo je još malo mogućnosti za još neki objekat. Rešio sam čisto probno nešto da snimim na jugu i izbor je pao na Eagle nebulu (M16). Smeštena u Zmiji (Serpens) nebula sadrži rasejano jato koje se prvo uočava. Pažljivijim pogledom se vidi da sa samom klasterom nešto nije u redu: oko njega se nalazi fina prozračna maglina.
Pošto je prolazak zraka kroz debele naslage nestabilnih vazdušnih masa učinio svoje konstatovao sam da je nisko na jugu nemoguće fokusirati teleskop. Oko 20min sam metodom proba/pokušaj/psovka izgubio, skoro da sam istrošio rezervnu bateriju pre samog snimanja. Na kraju je snimljeno, najbolje što je moglo, 36 snimka po 20sec, ISO1600. Sem fokusa malo sam frljnuo i balans boja ali ova M16 je više-manje proba jer taj objekat nikad nisam snimao.