KOMETA IZNAD ZAMKA (I JOŠ NEŠTO)

Svako drugo selo u Bavarskoj je staro hiljadu godina. U skoro svakom od njih postoji neki srednjevekovni dvorac, od malo većih feudalnih kuća lokalnih velmoža sa pokojom kulom, preko jednako malih tvrđava u kojima su crkve, do velikih fortifikacijskih perioda iz Napoleonovog vremena. Ovo je u potpunom kontrastu sa našim balkanskim prostorima gde su srednjevekovni dvorci u suštini retki a još ređe sačuvani. Razlog za ovo je bila turbulentna istorija regiona zadnjih hiljadu godina: otomanska imperija je u svom nastupanju srušila sve, u napuštanju ovih predela je opet srušeno sve, a u međuvremenu nije ništa podizano.

Razlog se krije u prirodi Turske carevine koja je tada vojno i činovnički bila respektabilna sila, ali koja u suštini nije mnogo polagala na unutrašnji razvoj novoosvojenskih balkanskih teritorija. Čini se da se u Porti Balkan samo smatrao kopnenim mostom za dolazak do Beča i dalje na zapad. Odnos nije suštinski bio drugačiji od onog koji su tadašnje evropske kolonijalne sile imale prema svojim kolonijama: uzmi sve i daj samo šta moraš.

U nemačkom etničkom prostoru je ipak, baš kao i danas, vladao tihi ekonomski napredak - čak i za standarde mračnog Srednjeg veka. Bilo je ratova itekako među malim lokalnim državicama, pre će biti među lokalnim feudalcima, ali život se suštinski vrteo oko poljoprivrede, zanatstva i trgovine, dakle oko normalnih stvari a ne oko pripreme za osvajanje sveta i svega što uz to ide. 

Godine 1436. u jednom malom franačkom selu zvučnog imena Königsberg, koje ni danas nema više od tri-četiri hiljade stanovnika, rođen je Johann Müller. Dečak se vrlo brzo zainteresovao za hooroskope i, budući da je bio talentovani matematičar, završio je svoje školovanje u Beču i ostao da radi u Italiji. Nije napuštao okolinu bečkih i rimskih dvorova i aristokratije, izrađivao je horoskope i od toga živeo, ali je ostavio i značajan uticaj u tadašnjoj matematici i astronomiji. U tradiciji renesanse magija i nauka su neraskidivo povezane i tu ničeg čudnog nije bilo, naučni pristup koji će ovo čudno druženje raskinuti još nije bio definisan.

Već tada je Miler svoje prezime redovno prevodio na latinski što je u tom momentu bilo moderno, ali mu se prevod nije dopao (Molitor) nego je preveo naziv rodnog sela: Regiomontanus. Njegov matematički doprinos će ceniti Kopernik, Brahe i Galilej, jer koristeći njegove efemeride nisu morali sami da mukotrpno mere, osmatraju i računaju - ovo je suština moderne nauke, svi damo doprinos i lagano popločavamo put da bi oni posle nas mogli tim putem da idu dalje, ne mora svako ponovo da pravi isti put. Čak su i Kolumbo i de Gama dobar deo svoje navigacije zasnovali na, za to vreme izuzetno preciznim Regiomontanusovim efemeridama. Preciznost je nastupila zahvaljujući preseljenju u Nirnberg gde je, zahvaljujući razvijenom zanatstvu, izrada preciznih osmatračkih instrumenata doživela novi zamah. Činjenica da je Nirnberg krajem XV veka bio evropska štamparska prestonica je samo pomogla.

Grešni Regiomontanus je umro sa 40 godina od kuge. Ko zna šta bi sve uradio da je malo duže poživeo, ali se i ovako zna da važi za utemeljivača trigonometrije, čak i za prvog reformatora Julijanskog kalendara. Grad Nirnberg mu se odužio tako što u samom centru grada, na jednom brdu i danas stoji opservatorija Regiomontanus sa teleskopom aperture 60cm. Pošto tim teleskopom iz grada danas ništa osim popularizacije nauke ne može da se radi, a za tako nešto opservatorija ima još 25 drugih manjih teleskopa, skoro je instaliran radio-teleskop aperture 3m. Današnju panoramu Nirnberga sam Regiomontanus bi teško prepoznao, osim možda po prestonom dvorcu Svetog Rimskog Carstva.

U astronomskom smislu možemo reći da je Regiomontanus imao i osmatrački značaj budući da nam je danas poznata kometa (koju on sasvim sigurno nije prvi otkrio ali je prvi detaljno opisao) C/1471 Y1. Radilo se o ogromnoj golim okom vidljivoj kometi sa repom dužine 4-5 stepeni u momentu otkrića. Nakon nepunih mesec dana rep je dostigao preko 30 stepeni u dužinu i četiri stepeni u širinu, dok je glava komete opisivana kao pun Mesec - naravno da se tu misli na prečnik kome koja okružuje samu glavu komete. Ova kometa je prošla na 10 miliona km od Zemlje (oko 0.07AU) što je jedan od najbližih prolaza u istoriji. Ako to kombinujete sa i inače sjajnom kometom, eto vam spektakla koji su zabeležili hroničari u skoro svim pismenim zemljama tog doba. U prilog blizini govori i velika prividna brzina prolaska komete preko neba, negde oko jednog stepena na sat. Naravno da je Regiomontanus pokušao i udaljenost da izmeri mereći paralaksu, ali pošto je robovao Aristotelovom pogledu na svet koji komete proglašava za atmosferske fenomene, dobio je veoma male distance koje mi danas odbacujemo, iako je njegova knjiga iz 1531. godine o toj kometi zapravo prvo naučno delo u istoriji posvećeno problematici jedne komete.

Dok sam zamišljao kako je u njegovim očima izgledao pogled koji je Regiomontanus imao na tu kometu iznad nirnberškog dvorca, palo mi je nešto slično na pamet. Otišao sam u njegovo rodno selo, tačnije dvadeset kilometara od njega i pronašao mali zamak koji se prvi put pominje trista godina pre Regiomontanusa: radi se o Brenhauzenu. Doduše Brenhauzen je jedan običan seoski kokošarnik naspram Nirnberga, baš kao što je tamošnji lokalni feudalac sitnica naspram cara, ili ja naspram Regiomontanusa, ili recimo kometa C/1471 Y1 u poređenju sa kometom Olbers koju sam naumio da snimim - tako da je parodija koju se spremam da izvedem time kompletirana.

Snimano je sa tripoda pomoću 24mm objektiva, nije korišćen minitrek iz razloga što je nebo bilo dosta sjajno i ekspozicije su bile kratke: 15sec na 24mm je idealno na granici čuvenog pravila 1/broj milimetara žižne daljine, pa puta krop faktor. To pravilo, da podsetim, definiše granicu dužine eksponiranja sa tripoda a da zvezde pritom ostanu tačkice. Drugi razlog zašto nije korišćena mala montaža je sasvim prozaičan: nebo je bilo ekstremno mračno, mlatiti okolo lampom je neprijatno po adaptaciju, ionako sam uživao u pojavi kasnog letnjeg Mlečnog Puta.

Kometa se vidi iznad samog dvorca ali prilično neugledije nego u pedesetici, što je i logično. 

Na isečku se vidi da su zvezde ipak crtice, ali to je isečak u 100% rezoluciji. Fotografija se gleda sa određene distance, npr neki prosečni izložbeni format (30x45cm) se posmatra sa 1-1.5m distance i u tom slučaju niko ne može da zapazi da su zvezde crtice. To je i razlog što je pravilo o dužini ekspozicije malo labavo definisano.

Sama zgrada se nalazi na ostrvcetu smeštenom u jednom uglu malog jezera koje nastaje od lokalnog potoka. Sasvim je jasno da je sve izgrađeno relativno skoro, tačnije sedamdesetih; tako da je bilo očigledno da je neko želeo da zamak bude okružen vodom, iako je to u ovom brežuljkastom terenu potpuno nerealno, nigde reke ili jezera. To je sve i uočljivo na renesansnim slikama koje prikazuju ovu zgradu. Pregrađivanjem šumskog potoka se situacija menja.

Snimio sam 8 poluminutnih ekspozicija na ISO1600 širokougaonim objektivom i dobio skoro pa crnu sliku. Jedva su se neki detalji pojavili prilikom teškog izvlačenja, eto toliko je bilo mračno. Zato sam snimio još jednu fotku od 30sec ali na ISO6400 i probao da počupam detalje. Dinamički raspon je mali, šum veliki, signal nikakav a ambijentalna temperatura skoro 30C, što znači da temperatura senzora može da bude i duplo veća od ambijentalne.

I apsurdno ali dobio sam bolje detalje; desno se čak nazire i airglow. Ovo mogu samo da pripišem načinu slaganja lejera u PS-u (screen) koji baš nije astronomski, jeste sabiranje ali evidentno da to nije to. Jer da jeste onda bi četiri fotke od ISO1600 dale isti rezultat kao jedna od ISO6400, ali ovde su 8 dale lošiji rezultat.

Zamak je, inače, u privatnom vlasništvu. Porodica je iz Amerike i skoro su slavili tristotu godišnjicu vlasništva nad nekretninom. Na žalost, zamak je potpuno napušten i nema struje, kao ni mogućnosti turističkog obilaska, sve što možete je pogledati ga (i snimiti) izdaleka. Ono što bi dalo potporu turističkom obilasku je priča o duhovima koji pohode zamak. Dakle...

Mi danas onog ko vidi stvari koje drugi ne vide (s pravom) lečimo antipsihoticima, uglavnom vrlo uspešno. U psihijatriji se te stvari klasifikuju kao halucinacije i po pravilu su znak ozbiljnih psihijatrijskih oboljenja, tj nečeg iz grupe psihoza, ako izuzmemo demenciju ili halucinogena sredstva. Ali nekad nije bilo nikakvih antipsihotika, dementan je mogao da bude skoro svako u nekom starijem dobu, mada su halucinacije pre svega vezane za Alchajmerov tip demencije. Sve to daje raznorazne fenomene viđenja svega i svačega, mnogo više ranije nego danas; pa je tako u prošlom veku ostala zapisana priča o dijalogu između lokalnog sveštenika i starog barona koji je jedan od poslednjih ljudi koji je živeo u ovom zamku.

Vlastelin je sahranjen 1940. godine i više puta je tvrdio da je zgrada na samom početku morala da služi kao ženski manastir. Razlog je video u upornom pojavljivanju duhova monahinja koje su se šetale u i oko zamka, čak je pokazivao i zazidanu rupu u zidu gde su se videli tragovi da su ko zna kad stajala vrata prema spolja - tu su navodno prikaze izlazile. 

Nema potrebe da navodim da nikad ništa slično nisam video ni doživeo, a vrlo često sam noću boravio po čudnim mestima, mnogo češće nesvesno boraveći tamo nego ciljano ići "mečki na rupu". Ali na snimku dvorca imate jedan svetao prozor, dakle u zgradi koja, kao što je gore pomenuto, nema ni struju ni stanovnike.

Očigledno je da unutra gori sveća ili je mala led dioda crvene boje u pitanju, akumulator, kamera, štagod - to sam tek primetio kad sam došao kući, prilikom obrade.

A evo i isečka iz RAW snimka, osvetljenog za tri blende:

Da sam ja vlasnik dvorca, na ovim trikovima bih napravio biznis. Pa nek je Amerika stoput slađa i bogatija od Nemačke, ali pare su pare.