HODIERNIN REFRAKTOR

Nakon pada Carigrada, što označava kraj Srednjeg Veka, mnogo grčkih izbeglica je završilo na Zapadu. Među njima je bilo i obrazovanih ljudi, koji su za nastanjivanje birali uglavnom italijanske državice, redovno podgrevajući nostalgične tonove prema Rimskom Carstvu i antičkoj civilizaciji. Moglo bi se reći da je ovo bila ona inicijalna grudva snega koja je napravila lavinu zvanu evropska Renesansa: fascinantni napredak u skoro svim oblastima vezanim za ljudsku civilizaciju.

Usred Renesanse je rođen Giovanni Battista Hodierna u Raguzi na Siciliji. Ovaj grad inače nema nikakve veze sa starim nazivom za Dubrovnik, koji je možda poslužio kao inspiracija u Srednjem Veku za isti. Dakle, Hodierna (ili kako su ga Italijani jednostavnije zvali, Odierna) je počeo svoj životni put kao sveštenik, ali je paralelno sa tim pozivom bio veoma zainteresovan za sve što je u ono vreme bilo poznato kao nauka: koristio je i teleskop i mikroskop, napravio gomilu otkrića dotad nepoznatih stvari i svakako važio za vrednog čoveka. Zato je i postao zvanični astronom Princa od Lampeduze, lokalnog plemića koji je znao da je sad moderno imati i astronoma na dvoru za povremeno ćaskanje i time posledično fasciniranje gostiju. Hodierna je opravdao ulaganje u smislu da je objavio pamflet tj knjižicu, tad se to zvalo traktat; interesantnog naziva na latinskom koji bi preveden glasio "O sistematici sveta kometa, i o zadivljujućim nebeskim objektima".

Knjižica je imala interesantna poglavlja, recimo diskusiju o kometama koja je nastavak Galilejeve; zatim klasifikaciju nebula, diskusiju o Kopernikovom sistemu i kao najzanimljivije - katalog od 40 nebeskih objekata. Desetak od tih su klasični Messier objekti a desetak je NGC objekata. Od toga svega desetak je sigurnih njegovih otkrića, a desetak verovatnih, premda bez čvrstih dokaza. Ovo je fascinantno obzirom da se dešava više od sto godina pre Messier-a, za koga je sasvim sigurno da nije imao pojma o radu Hodierna-e. Zapravo ovaj rad je bio potpuno nepoznat široj astronomskoj javnosti sve do 1985. godine. Ono što je kuriozitet je da je delo tj katalog nastao upotrebom još primitivnijeg teleskopa od Messier-ovog, a stavovi izneti u knjižici takođe nama danas mogu biti interesantni: komete su po Sicilijancu zemaljskog porekla a sve magline su sastavljene isključivo od zvezda.

Obzirom na to čime je vršio posmatranja, njegov stav o maglinama je sličan odgovoru malog deteta na pitanje od čega su sastavljeni oblaci. Možda neko dete i pogodi da je u pitanju vodena para ili kristalići leda, ali golim okom i bez predznanja svi bismo samo lupali. Zašto su, recimo, ovi oblaci providni?

Međutim, treba se fokusirati na one stvari gde je Hodierna bio prvi a prvi je, recimo, otkrio i opisao M8 odnosno Laguna nebulu. Očigledno je njegov stav o maglinama zapravo i izgrađen na tome ili drugim rečima Laguna ima pored sebe jedno predivno otvoreno jato, a i sama je prošarana zvezdama slabijeg sjaja. Nije doduše jasno da li je Hodierna razdvojio te dve strukture (jato i maglinu) ali bilo bi logično, obe strukture se jasno vide i u najmanjim instrumentima; najsjajnijih 5-6 zvezda jata su magnitude 7 i to je samo jedna magnituda iza granice golog ljudskog oka. Ipak ostaje činjenica da je prvi posebno opisao maglinu i jato sto godina kasnije Le Gentil.

Dakle Hodierna je otkrio M8 koja je prelepa emisiona maglina vidljiva i dvogledom. Zapravo ako je dovoljno tamno detektuje se i golim okom. Razlika je u tome što je svaki fotoaparat detektuje kao crvenu ili pink maglinu a svako ko pogleda kroz dvogled ili teleskop imaće iskustvo sivkastog ili bezbojnog oblačka. Ovo je fundamentalna osobina ljudskog vida koji ima dva režima rada: dnevni i noćni. Danju vidimo šarene boje i dosta oštrih detalja a noću obe te premise otpadaju i mi možemo samo da se snalazimo po prostoru, nismo noćni predatori i noćni vid primatima nikad nije ni bio potreban. Stoga rezolucija i boje otpadaju; noću sve postaje više ili manje sivo i veoma podseća na tzv Luminance kanal kod CCD kamera.

Bezbojna maglina u sebi sadrži gorepomenuto jato (NGC6530) i danas je prebrojano 3600 zvezda koje su kandidati za članstvo u jatu. Ukupno je na osnovu radijalnih brzina dokazano svega 600 članica a ostali kandidati za prijem biće primljeni u jato kad i Srbija u EU. Za dokazane članice se zna da polovina njih spadaju u mlade T Tauri zvezde koje imaju uobičajenu temperaturu površine kao i zvezde glavnog niza, ali koje nisu postigle 100 miliona Kelvina u svom jezgru da bi fuzija bila pokrenuta. One dakle svetle samo svojom kontrakcijom (kako zbijate materiju i raste pritisak usled gravitacije, raste posledično i temperatura).

U tradiciji renesansnih refraktora uzeo sam teleobjektiv aperture 45mm i pokušao da simuliram ono što bi Hodierna trebalo da vidi.

U Laguna maglini se vide i tamne magline relativno malog rečnika, poznatije kao Bokove globule. Radi se o malim lopticama tamne međuzvezdane prašine koje u vidljivom opsegu ne emituju nikakvu svetlost, ali u milimetarskom opsegu situacija se menja i vidimo vreli akrecioni disk protozvezde.

Dotične globule su nazvane po Bartolomeju Janu Boku, Holanđaninu koji je, osim po globulama, poznat po svom radu na strukturi Mlečnog Puta. Poznat je i po tome da je oženio asistentkinju astronomije na Harvardu i tako elegantno dobio američko državljanstvo. Činjenica je da bi ga dobio i bez toga (Prisila je bila deset godina starija od njega) jer je za dolazak na Harvard presudan bio poziv Šejplija koji je tad važio za veliki autoritet. Naravno da Šejpli kasnije nije bio oduševljen činjenicom da mu je asistentkinja godinama zauzeta čuvanjem dece, ali vremenom je bračni par Bok do samog kraja postao jedan od sinonima promocije astronomije i njihova strast prema sopstvenoj profesiji je u tome bila više nego upečatljiva.

Bok je primetio globule 1940. i intuitivno ih  uporedio sa čaurama insekata - analogija je u startu bila (a i danas je) jasna i primerena. Prečnik ovih oblaka prašine je u proseku oko jedne svetlosne godine a masa desetak Sunčevih i najčešće se dešava da iz jedne globule na kraju nastanu dvostruki ili višestruki zvezdani sistemi.

Ono što je bilo tad dostupno astronomima je bio više ili manje vidljivi spektar odnosno fotografisanje u tom opsegu. Malo je moglo da se posebnim emulzijama zađe u infracrveno i ultraljubičasto područje, ali je to uglavnom bilo slabo jer recimo infracrveni opseg nebeskih tela ima osobinu da bude oslabljen našom atmosferom (tačnije vodenom parom u njoj). Radio teleskopa tad nije ni bilo u upotrebi, bar ne ovakvih kao što su današnji, pa je tako ostala skrivena činjenica da Bokove globule u milimetarskom opsegu umeju da budu praktično providne. Tako smo u stanju da vidimo protozvezde koje vrše akreciju gasa, Herbig-Haro objekte unutar globula ili jednostavno da vidimo vrele centre koji nešto emituju. Ovo je kuriozitet, budući da su globule praktično najhladnija mesta u galaksijama i ta vrela emisija je sasvim sigurno onda buduća zvezda, još uvek obavijena gustom hladnom prašinom.

E. E. Barnard je bio jedan od pionira astrofotografije i to mu je pomoglo u otkriću i katalogiziranju mnogih objekata. Jedan od aspekata njegovog rada su bile i tamne nebule; ukupno 182 njih je navedeno u njegovom katalogu istih koji je bio objavljen 1919. godine. Dve su smeštene u Laguna nebuli (B88 i B89) a treća je dodata posthumno (B296). Naravno da je izlišno napomenuti da je ovde reč o goreopisanim Bokovim globulama.

Na kraju vredi primetiti još jedan zanimljiv objekt u gornjem delu kadra: čuvenu Trifid maglinu (M20). Nju je otkrio Messier i moglo bi se reći da je vizuelno u bilo kom teleskopu upečatljiva. Naravno da plavi i crveni delovi iste u teleskopu nisu razlučivi, odnosno sve je vizuelno potpuno sivo, ali da se vide tamne strukture - vide se.  

Zapravo ovo je jedna od meni lično možda i najlepših maglina, a svakako i od najinteresantnijih. Retko ćete tj nigde nećete naći istovremenu kombinaciju četiri velike kategorije nebeskih objekata: emisionu maglinu, refleksionu maglinu, tamnu maglinu i zvezdano jato. 

Na prvi pogled ovo je daleko od kvaliteta snimka koji se dobija teleskopom ali s druge strane za 12 minuta eksponiranja na 250mm žižne daljine - i ne izgleda tako loše. Dakle u centru emisione magline (crveni deo) sija centralna zvezda ovog gasno-prašinsko-zvezdanog konglomerata i ona je O7.5III zvezda. O klasa generalno označava da se radi o zvezdama sa veoma vrelim površinama, tipično između 30 i 50 hiljada Kelvina, a to je u poređenju sa Sunčevih 5700K ipak upečatljiv podatak; takođe su i mase velike a u ovom konkretnom slučaju reč je o gigantu dvadeset puta masivnijem od Sunca. Ova zvezda sasvim sigurno doprinosi jonizaciji okolnog gasa budući da je možemo primetiti u centru crvenog odnosno emisionog dela magline.

Ime same magline potiče od latinskog (Trifidus) što znači "podeljen na tri dela" i to simbolizuje tamnu traku koja deli crvenu maglinu na tri lista deteline. Ovo je poznato bilo verovatno od samog starta ocu i sinu Heršelu, ali je pitanje da li je te detalje razlučio sam Messier. Moguće je da se on u svom radu nije zamarao takvim detaljima; ne zato što su njegovi refraktori bili lošiji od kolege preko Kanala već zato što mu opisivanje nekog objekta nije ni bio cilj - on je samo hteo da napravi spisak onoga što liči na komete ali stoji u mestu.

Ono što je sigurno (a što Messier i Hodierna nisu mogli ni da naslute) to je da se ovde odvija rađanje novih zvezda. Svemirski teleskop Spitzer je identifikovao 120 novorođenih zvezda koje se vide isključivo u infracrvenom spektru, sa još tridesetak kandidatkinja koje će uskoro takođe zasijati. Budući da je Spitzer bio RC koji je imao aperturu od svega 85cm, dakle ne preterano veliki instrument, moglo bi se reći da nas ovde otkrića novih mladih zvezda tek očekuju. Mada s druge strane gledano, čak i tako mali svemirski teleskop je bio u stanju da vidi dalje od Habla (HST) sa mnogo većom aperturom, iz prostog razloga što su najudaljenije galaksije zbog svog velikog crvenog pomaka zapravo pobegle u IC deo spektra. 

Naime, Spitzer ima kameru koja vidi mnogo dublji IC spektar od Hablovih, koja hvataju UV, vizuelni i nešto malo IC opsega i to je ceo trik, apertura tu ne igra nikakvu ulogu.