NEBESKA SIMFONIJA KROZ KLJUČAONICU

Za potpuno uživanje u nebeskim lepotama može nekad i muzika da pomogne. Naročito za dočaravanje atmosfere predviktorijanske, tzv džordžijanske epohe. Tad je Engleskom vladala nova vladarska kuća koja je poticala iz Hanovera, dela tadašnjeg Svetog Rimskog Carstva. Naravno da kad si Nemac zvuči egzotično da su naši ljudi trenutno kraljevi u Engleskoj, pa je tako hanoverska emigracija na Ostrvu vremenom dobijala na broju. Jedan pripadnik te emigracije je lagano uspevao da se penje na društvenim lestvicama tog doba, bez obzira na u suštini relativno siromašno poreklo. Komponovao je dosta dobro, vrata popularnosti su mu bila otvorena sve do kralja; evo moje omiljene njegove simfonije, ali vremenom je stekao i lošu naviku da se druži sa i filozofima, matematičarima i ostalim materijalno siromašnim ali intelektualno bogatim polusvetom, tzv intelektualcima (umesto da se druži samo sa aristokratijom). Problem je nastao kad je na taj način otkrio astronomiju, sve se u tom trenutku preokrenulo, garantovana muzička karijera je lupila o zemlju a on je krenuo opsesivno da se bavi danju glancanjem ogledala a noću lovom na nebeske objekte... I hvala mu na tome - nije on bio loš kompozitor i izvođač, nego je bolji bio astronom.

Naravno da je reč o Vilijemu Heršelu. On je otkrio i večerašnju metu, NGC1999, koja predstavlja refleksionu nebulu u sazvežđu Oriona. Šta je on tačno napisao o tom objektu, nije mi poznato ali je danas poznat Dreyer-ov opis koji moguće da je Heršelov i koji šturo kaže da imamo zvezdu magnitude 10-11 utopljenu u tu nebulu. Maglina je oko dva minuta u prečniku.

Zvezda koja stoji unutar ove magline je poznata kao promenljiva V380 Ori. Danas je, međutim, poznato da sistem čine zapravo četiri blisko smeštene zvezde.

Mi takođe danas imamo podatke da je ova maglina i refleksiona (centralnih dva minuta) i emisiona (mnogo šire područje Ha-alfa emisije) ali su za emisione regione potrebne mnogo duže ekspozicije i osetljivija kamera. Nakon što sam pronašao objekat i snimio, prethodno konstatujući da vizuelno i nije baš nešto (pre će biti da moj teleskop nije baš nešto) jer se nije videla tamna struktura u centru već samo mutnjikava zvezda; u obradi sam se našao u dilemi.

Iris ima parametar stekinga Normalise koji može biti 1 i 0. Nula se ne preporučuje osim ako ne želite da izvučete baš maksimum, odnosno da "osvetlite" objekat maksimalno koji ste snimili. Zvuči primamljivo, ali protivudar stiže u vidu pregorevanja zvezda, tako je bar naglašeno. Ovaj eksperiment već dugo planiram da uradim, dakle...

Steking sa normalizacijom na 1:

Steking sa normalizacijom na 0:

Ovo su dakle fajlovi iz Irisa koji su uvezeni u Photoshop i na prvom je levels black point ostavljeno na 110 (fotka je time primetno zatamnjena) a na drugoj ništa nije rađeno. Delovalo je da je druga već kompletno rastegnuta u Irisu i da dalje rastezanje u Photoshop-u nije ni potrebno a ni moguće. I da, dok slušate Heršelovu simfoniju i upoređujete fotke - primetićete da zvezde na drugoj jesu pregorele u svojim centrima.

Dao sam sve od sebe da spasim pregorele delove i slede spašeni isečci na 100% rezolucije.

Normalise 1:

Normalise 0:

Ako se pažljivo pogleda, Normalise 1 bolje čuva unutrašnjost zvezda i magline, tačnije tu nema pregorevanja. Moj zaključak je: nema potrebe parametar držati na nuli, sam ću da rastegnem stack u PS-u i to po svoj prilici bolje nego Iris.

Naravno da to Herschell nije znao, njegov metalni teleskop je bio više ili manje u rangu mog 150mm reflektora, ali ova maglina u svom centru ima vrlo jasno ocrtan taman region oblika ključaonice. Da bih to dobio uvećao sam originalnu rezoluciju dva puta:

Pošto svi (valjda) znamo da razvlačenje putem opcije curves u PS-u daje vrlo nelinearan rezultat, ali i da je to praktično neophodno u amaterskoj astrofotografiji pre svega iz estetskih razloga, uzeo sam iz polaznog steka samo zeleni kanal i razvukao pomoću levels, dakle striktno linearno. Ovo je onda mnogo objektivniji pristup i tu bi čak i neka rudimentirana fotometrija mogla da se izvodi, mada ne naročito precizna:

Kod razvlačenja krivuljama nema ni govora o bilo kakvoj preciznosti ili merenju, jedni tonovi su naglašeni (tamniji) a drugi suprimirani (najsvetliji, na granici pregorevanja) i to ne baš tako suptilno.

Otkad su amaterska astronomija i internet postali naširoko popularni, verovatno kombinacijom faktora došlo je i do poplave nezvaničnih imena mnogih nebeskih objekata. Teško da postoji neka maglina a da nema neko narodno ime dobijeno zadnjih par decenija, tačnije nadimak. Ni NGC1999 nije izuzetak i poznata je kao Maglina Ključaonica - razlog ne treba objašnjavati, rupa u maglini vrlo jasno podseća na to. Tačnije tamna maglina u centru svetle, refleksione, odnosno barem se to tako odvajkada mislilo. Međutim, Herschell je otkrio (satelit a ne čovek) da nije tamna maglina u pitanju već pravi prazan prostor. Pošto je reč o infracrvenom teleskopu koji je, do lansiranja JWST, bio najveći infracrveni teleskop u orbiti, vredi napomenuti da je apertura iznosila (za svemir) ne baš malih tri ipo metra. Konstrukcija je RC a ogledala su bila ne od stakla već od silicijum-karbida. Obzirom da vlasnici Poršea i Ferarija uglavnom kukaju kad treba da zamene keramičke diskove, zbog cene naravno, neku utehu bi mogla da im pruži činjenica da je to zato što su njihove kočnice napravljene od istog materijala kao i teleskop Herschell.

Dakle, maglina zaista ima rupu u sredini i to je činjenica. Ali ima tu još nečeg interesantnog.

Sa jedne strane Amerike, na Havajima, živeo je i radio polovinom prošlog veka na tamošnjem Institutu astronom čije je glavno polje istraživanja bila zvezdana evolucija. Sa druge strane, iz Meksika imamo novinara koji je, intervjuišući tamošnjeg političara koji je bio i astronom, dobio odjednom baš kao i Herschell neobjašnjiv impuls da promeni zanimanje i da počne da se bavi astronomijom. Kada su se ta dva astronoma srela na konferenciji u Tjusonu i popričali o tome ko šta radi, ispostavilo se da su obojica radili na istim stvarima: Havajćanin je radio spektrografiju magline iz okoline zvezde T-Tauri, poznate kao Burnham nebula; dok je Meksikanac pronalazio slične maglinice koje su, neočekivano, potpuno nevidljive u infracrvrenom opsegu. Jedan se zvao George Herbig a drugi Guillermo Haro.

Malo po malo i ispostavilo se da ove male magline mogu da se nađu samo pored veoma mladih zvezda; sasvim je jasno da je to na neki način povezano. I generalno Herbig-Haro objekti (kovanica sovjetskog astronoma V. Ambartsumijana) predstavljaju deo tih zvezda, samo nije bilo jasno kako. Pretpostavljalo se od početka da magline predstavljaju vetrove sa T-Tauri mladih zvezda, odnosno udarni talas u nekom već postojećem medijumu, pa se onda energija tog udarnog talasa manifestuje u obliku vidljive svetlosti (ključ: jonizacija materije iz džeta unutar udarnog talasa). Činjenica da nema infracrvenog zračenja govori u prilog tome, jer mlade i neupaljene zvezde ne emituju neke velike količine toplote; a ujedno i udarni talas u oblaku prašine ne emituje u IC spektru već samo u vidljivom. Tako se mislilo, a kad su kasnije otkriveni protostelarni mlazevi tj džetovi, postalo je jasno da su Herbig-Haro magline zapravo mesta u medijumu (gasu, molekularnom oblaku, prašini) gde se džet zapravo završava u obliku hemisfere, čineći jedan poluloptasti udarni talas u suštini.

Zašto ove buduće zvezde uopšte imaju te polarne džetove? Danas to baš nije sasim rasvetljeno ali se smatra da, prilikom rada akrecionog diska, nešto mora da odnosi preveliki ugaoni moment. Drugim rečima rečeno, ako ne postoje dva džeta da izbacuju materiju u prostor, veoma lako bi se desilo da materija akrecijom zvezdu ubrzava do ogromnih brzina i do dezintegracije. Sami polarni džetovi imaju veoma malu količinu materije koju izbacuju, možda svega nekoliko procenata od materije koju na zvezdu donese akrecioni disk, ali ključ je brzina. Kao što mlazni avion troši relativno male količine goriva u odnosu na svoju masu, ali ipak ima značajan potisak; ili kao što puška ima jak trzaj iako izbacuje zrno od desetak grama - ključ je u brzini izbačenog tela. Kao što se mlazni avion ne bi nikad pomerio kad bi vazduh i izduvne gasove izbacivao sporo kao automobil iz auspuha, tako nije ni svejedno da li rukom izbacujete metak od deset grama ili to učinite brzinom od tri Maha. U drugom slučaju vam je potrebna ogromna energija za ubrzanje, a dobićete zauzvrat i značajan trzaj.

Dakle, HH džetovi katapultiraju materiju prosečnom brzinom od nekoliko stotina kilometara u sekundi. Tamo gde materija iz džeta koči u sudaru sa okolnom materijom imamo emisionu maglinu tipično u obliku meniskusa, koja vrlo često varira u obliku tokom vremena. Na oblik meniskusa može da utiče precesija džeta, ali i sam interstelarni medijum koji se dodatno kreće - vrlo često od zvezde ka spolja, mada ima i drugih primera. U praksi HH objekti imaju sve moguće oblike koji odstupaju od idealnog.

Danas se smatra da negde oko 150 000 ovakvih objekata postoji samo u našoj Galaksiji. Velika većina su udaljeni i stoga praktično nevidljivi.

Kakve veze ima V380 Ori sa Herbig-Haro objektima? Vrlo prosto: jedna od gorepomenute četiri zvezde je prvi zvanično otkriveni HH objekt u istoriji (kataloški br 1/2) i svojim polarnim džetovima je efikasno počistila gas u centru magline. Na slici je ne vidimo, ali u crvenom kanalu se vide tragovi njenih polarnih džetova.

I eto nama ključaonice.