ARIJA(D)NINA NIT

Grčka mitologija je veoma kompleksna, i to iz jednog veoma prostog razloga: prenošena je verbalno a tek ponekad bi se neko setio da nešto i zapiše. Sasvim je jasno da će onda svako biti malo kreativniji u naraciji i dodati nešto svoje, a možda će se mnogo toga i zaboraviti u varljivom ljudskom sećanju, što takođe nije nemoguće popuniti novim izmaštanim elementima.

Arijadna je bila ćerka kralja Minosa koji je vladao Kritom. Pošto je Minos porazio u ratu državu Atinu, zato što su ubili njegovog sina, jedan od uslova mira je bio i da svakih nekoliko godina Atina pošalje po sedmoro mladića i devojaka. Oni bi onda bili žrtvovani Minotauru, odnosno ostavljeni u Labirintu gde dotično stvorenje živi. Naravno da je sve ovo bilo veliko poniženje za Atinu pa se javio avanturistički raspoložen princ Tezej da pokuša da ubije Minotaura.

Apsurdno ali Arijadna se zaljubila u Tezeja i dala mu klupko vune, konca ili kanapa, koje bi trebalo da odmotava prilikom svog lutanja po lavirintu. On je tako uspeo ne samo da ubije Minotaura već i da živ kasnije izađe iz zgrade Labirinta, kao i da povede sa sobom Arijadnu. Kao u španskoj seriji preokret se dešava kad on nju, slučajno ili ne, ostavlja na pustom ostrvu Naksosu. Cela plejada renesansnih umetnika je nalazila svoju inspiraciju u uplakanoj i ostavljenoj ženi na dotičnom ostrvu. Njenoj sudbini se sažalio bog Dinonis i uzeo je za ženu - dobili su četvoro dece sa polubožanskim moćima. U znak slavljenja njena venčana kruna je postavljena na nebo i mi to danas zovemo sazvežđem Corona Borealis.

Ovde treba ostaviti mitologiju i krenuti u astronomiju, premda jednako kompleksnu i fascinantnu. Unutar ovog malog ali veoma lepog sazvežđa realno nema ničeg interesantnog za astrofotografe. To je i inače jedino sazvežđe koje zaista liči na ono što predstavlja, odnosno krunu.

Snimljeno je veoma malo materijala pomoću teleobjektiva na 100mm žižne daljine: 12 snimaka po 15sec, plus još dva sa fog-filterom (zato su krupnije zvezde lepo debele i šarene). Ideja mi nije bila da idem u neku veliku dubinu već da dokumentujem izgled ovog sazvežđa iz razloga koji će uskoro biti jasan.

U ovom malom sazvežđu se nalazi promenljiva zvezda po imenu T CrB. Ona spada u rekurentne nove i prvi put je otkrivena 1866. godine, mada postoje naznake da je registrovan njen porast sjaja i pre, ali bez jasnih dokaza. Zvezda je pod normalnim okolnostima oko desete magnitude, što je tačno negde na granici za dvogled, ali u momentu eksplozije skače na magnitudu 2-3mag. Radi se o dvojnom sistemu, crvenom gigantu i belom patuljku. Transfer mase postoji sve vreme, ali je relativno mali jer se odvija samo kroz L1 tačku (koja u suštini ima mali kapacitet). 

Zvezde su udaljene pola astronomske jedinice, tako da su praktično jedno telo gledan teleskopima sa Zemlje. Zapravo mi vidimo samo veću, crvenu komponentu desete magnitude, pošto je beli patuljak sakriven u ogromnom akrecionom disku materijala odnosno gasa sa veće zvezde. Onog momenta kad površina patuljka eksplodira, on postaje vidljiv i to je druga magnituda.

Ove erupcije su viđene 1866. i 1946. odnosno razmak je bio 80 godina. Ovog momenta je razmak navršio 78 godina i ono što je zabeleženo pred erupciju 1946. je smena porasta i pada sjaja. Sve počinje laganim ali kontinuiranim porastom sjaja za jednu magnitudu koji je zabeležen 1938. i 2015. a sledi epizoda zatamnjivanja neposredno pred erupciju. I sve se to već dogodilo, implicirajući da je erupcija moguća svakog trenutka - ali možda i za dve ili više godina.

Jedno je sigurno: zvezda će u okviru od dve-tri nedelje sa magnitude 2-3 pasti na uobičajenu desetu i u samom startu će se po sjaju izjednačiti sa Alfecom (arapski naziv, latinski je Gema) koja je Alfa Severne Krune. Naravno da će ovo biti prilika da se ta retka situacija fotografiše, a i uporedi sa ovim mojim današnjim snimkom. 

Još nečeg ima u ovom sazvežđu, tik pored goreopisane promenljive.

Krugom je označena promenljiva T CrB a linijama objekat sličnog sjaja, možda malo sjajniji. U pitanju je asteroid 2 Pallas, treći po veličini asteroid u našem sistemu, jajasta lopta prečnika oko 500km. Kad bi se uporedila sa našim Mesecem videlo bi se zapravo koliko je to malo telo.

Pallas je otkrio Olbers i to je drugi po redu otkriveni asteroid. Po krompirastom obliku je jasno da to nije planetoid odnosno nešto slično Plutonu, već asteroid koji nikad nije razvio dovoljno visoku temperaturu u svom jezgru potrebnu za topljenje silikata i posledično dostizanje sfernog oblika. Ono što je još zanimljivo u vezi sa ovim telom je i pretpostavka da je drugi jedan asteroid, 3200 Phaethon, zapravo odlomljen komad Palasa prilikom udara nekog sasvim trećeg tela.

Valja ispričati i dogodovštinu koja je prethodila snimanju. Dok sam se pripremao, šetao i raspakivao opremu, mrak je lagano padao i na severu se i dalje zapažalo plavetnilo. Oblaka je bilo tu i tamo i u jednom momentu sam zapazio avion koji je leteo sa upaljenim prednjim reflektorom. Ništa čudno, danas mnogi lete sa upaljenim svetlima pre svega da bi noću bili nedajbože iz bezbednosnih razloga viđeni, mada avioni odavno imaju instaliranu antikolizionu opremu. U blizini je Nirnberški aerodrom i svetala pri poletanju i sletanju ima u izobilju, ali ovaj avion je leto kroz mali oblak i nekoliko sekundi ga iznutra osvetljavao - vrlo interesantno i romantično. Međutim, tako redak prizor mi nije dao mira i nastavio sam da posmatram, a onda sam sa užasom shvatio da se oblak kreće istom brzinom kao i avion.

Istog momenta sam shvatio, zgrabio tripod, podesio aparat na M, fokusirao ko zna kako na neku zvezdu i opalio. Objektiv koji se zatekao je 24mm.

Eksponirano je 8sec što je prilično razmrljalo pokret nepoznatog letećeg objekta. Gore se vidi ostatak svetlog oblaka koji ga prati.

Promenio sam objektiv, pedesetica na f1.8 i ISO1600 može i veoma tamne objekte da nacrta za nekoliko sekundi. Problem je bio fokus koji je na ovom objektivu teško naći i održati; fokusirao sam automatski na svetlima obližnjeg sela ali je to i dalje bilo relativno neprecizno. Fotke su malo smanjene jer su evidentno, defokusirane.

Elem... Dve fotke su sklopljene u jednu:

 

Evidentan je prsten gasova oko svetlog centralnog objekta, sve vreme je on odbacivao neke svetle oblačiće različitih oblika i veličina koji su se brzo rastapali, bukvalno za po par sekundi. Još tri snimka od po dve ipo sekunde svaki:

Sve se kretalo brzinom kojom se i ISS inače kreće, možda malo brže. I bilo je očigledno da sam snimio lansiranje koječega, mada pre toga to nisam nešto često bio počastvovan da snimim (ako ne računam pre otprilike jedne decenije poslednje lansiranje spejs-šatla, na koje sam, kao i obično, sasvim slučajno naleteo). E kad je reč o lansiranjima onda ove fotke treba malo podrobnije pogledati, možda se nađu i neki prateći objekti.

I eto, ovde ispod se na kompozitu od tri fotke vide dve tačkice.

Kontrast je dignut da bi bilo jasnije, i naravno da se radi o busterima. Ostalo mi je samo još da dođem kući i pogledam šta je tog dana lansirano. Ako ne nađem onda je nešto vojno - kao kad su Rusi lansirali Bulavu 2009. a ona krenula nekontrolisano da se okreće (hint: spirala iznad Norveške).

Ispostavilo se da je ovo bio prvi let francuske i evropske rakete Arijana 6 verzije 62. U pitanju je bio prvi prelet iz Gvajane preko Atlantika do severne Evrope. I da, svi oni pufnasti oblačići koji su mi izgledali čudno su zaista bili rezultat rada Vinci motora gornjeg stadijuma koji je dizajniran da se višestruko po potrebi pali i gasi. Njegov zadatak je da gornji stadijum dovede u potrebnu orbitu i ono što se na fotkama vidi je upravo njegovo manevrisanje.

Prilično je jasno odakle su inženjeri dobili inspiraciju za dizajn Arijane. Spejs X Falkon 9 i Kinezi su napravili priličan haos sa jeftinim slanjem satelita u svemir, jedina prednost Arijane bi mogla da se ogleda u performansama. Njen gorepomenuti Vinci motor koji se višekratno startuje mogao bi da geostacionarne satelite dobaci dosta dalje od prethodno pomenutih konkurenata, a i kapacitet Arijane je veći. Motor je paljen dva puta u svemiru i odradio je posao bez greške, sateliti su odbačeni i sledilo je treće paljenje. Međutim, generator energije (ADU) je otkazao i motor nije mogao da startuje tako da je cela skalamerija ostala na 600km visine u prilično cirkularnoj orbiti. Time je projekat označen kao delimično uspešan. Ovo znači da će gornji stadijum sa balastom ostati da kruži verovatno još nekoliko decenija dok se ne spusti na manje visine gde bi izgoreo.

Danas se smatra da je cirkularna orbita od 250 km dovoljna da objekat kruži još oko mesec dana, a kad dođe na 150km visine onda može da napravi tačno jednu orbitu oko planete pre nego što izgori i padne - nadamo se u more, što dalje od bilo kakvog kopna. 

Možda baš u blizini Naksosa.