KOMETA I PARADOKS

Kometa koja paradoksalno ne pravi nijedan meteorski roj kod nas ali pravi na Marsu, aktivna je ovih dana i dalje i vidi se jasno u sumrak dvogledom. To je jedna od nekoliko prvih otkrivenih kometa i nosi oznaku 13P/Olbers - sasvim logično terminološki, pošto se (gle koincidencije) neposredno pre nje na nebu motala kometa 12P. Neka predviđanja su bila da će u julu imati sjaj od oko pete magnitude, na granici viđenja mutne loptice golim okom, ali to se nije dogodilo. Kometa je trenutno bliža sedmoj nego petoj magnitudi.

Dvadeset pojedinačnih snimaka pedeseticom od po pet sekundi je složeno u jedan snimak, dark-frejmovi nisu korišćeni i tako je kometica isplivala na svetlo. Rep se vidi veoma slabo, ali to je i normalno budući da je nebo još uvek svetlo. A kad nebo potamni, kometa padne toliko nisko da se detalji još više gube i zatamnjuju, zahvaljujući većoj apsorpciji na manjim visinama. U principu jedina korisna stvar kod snimanja ovde je što veća apertura tj blenda pedesetice - ovde je to konkretno f1.8 - daje i više tamnih detalja tj repa. To je i razlog zašto pravimo sve veće teleskope. Uvećanje odavno nije problem, problem su tamni i nevidljivi detalji.

Kometa je otkrivena 1815. godine od strane nemačkog astronoma Olbersa i imala je upravo petu magnitudu u perihelionu. Nakon inicijalnih posmatranja i beleženja položaja matematičari Gaus i Besel su izračunali putanju koja je davala nekih 75 godina kao vreme obilaska, u dlaku isto kao i Hejlijeva kometa. Inače sve komete koje imaju period obilaska između 20 i 200 godina spadaju u Hejli tip kometa i Olbersova kometa je arhetipski primer ove grupe.

H. W. Olbers je bio po obrazovanju lekar koji je danju lečio ljude a noću osmatrao nebesa (kako mi je to poznato) ali je poznat i kao član tzv Nebeske Policije, neformalne grupe astronoma formirane 1800. na kongresu evropskih astronoma. Povod je bilo Heršelovo otkriće Urana koje se frapantno pogodilo sa Ticijus-Bodeovim pravilom - ovo pravilo je bilo poznato kroz ceo XVIII vek i nije se dovodilo u pitanje. Naime, ako duplirate udaljenosti neke planete od Sunca i dodate im cifru 4 dobijate vrlo tačno odstojanje sledeće planete. Tačnije:

a=4+x

gde je x vrednost u milionima kilometara, odnosno 3, 6, 12, 24, 48, 96 itd. Danas se smatra slučajnošću, ali do Urana su odstupanja veoma mala; Neptun i Pluton doduše potpuno odstupaju. A po ovom pravilu na poziciji 4, tj na vrednosti 4+24 odnosno 28 nema nikakve planete (to je između Marsa i Jupitera). Tačnije, Jupiter je četiri puta dalji od Marsa, umesto dvaput i ovo se ne ponavlja sa nijednom drugom planetom. 

Tu stupa na scenu policija; naći ćemo mi onog ko se skriva tj veliku planetu iza Marsa. Ali policiju je pretukao/pretekao sveštenik Piazzi iz Palerma koji je otkrio Ceres. Nakon toga je Olbers otkrio i Pallas i Vestu i generalno se spisak malih planetica, planetoida (asteroida, kako je Herschell predložio) širio. Svi su smatrali da se radi o ostacima velike planete koja se raspala, čak je imala i ime - Feton (Phaeton, Phaethon). Danas je to odbačeno (kao i Bodeovo pravilo) jer je jasno da se velika planeta pored još veće tj Jupitera nikako nije mogla formirati. Samo što se planetezimali skupe, Jupiter prođe i rastrgne ih i tako je ostao asteroidni pojas. Osim toga, masa svih asteroida u pojasu je 3% našeg Meseca, eto koliko je to daleko od potencijalne planete. Apsurdno, ali hipoteza o planeti se u naučnim krugovima održala do sedamdesetih godina prošlog veka, i to sa obe strane Atlantika. Imali su i spreman argument: jeste to danas tri posto, ali ta planeta je bila gasni džin veličine Saturna, a gas se raspršio okolo.

Kako danas napredujemo sa modelima akrecije i simulacijama sve je više jasno da ovu planetu treba ostaviti SF žanru. Asteroidni pojas je najmanji i Suncu najbliži cirkumstelarni disk i to je odvajkada bio; zapravo je u suštini jedan veliki prazan prostor, pre nego pojas kao što mu ime sugeriše. A nebeska policija je zapravo bila neverovatno korisna, to je u istoriji prva organizovana pretraga neba za svim i svačim i to u doba kad fotografija nije postojala. Princip je bio genijalan za to vreme: podelićemo nebo na 24 sektora (pošto imamo 24 člana) i svako će dobiti po 15 stepeni ekliptike za koje će biti odgovoran. Tu spada sve: zvezdani položaji za katalog, deep sky objekti, komete, planete, asteroidi. Sve što naiđe i sve što je zanimljivo mora biti poznato jednom policajcu. I šteta je što su Napoleonove dogodovštine zapravo rasturile policiju; prvo sledeće katalogiziranje neba biće sprovedeno tek pedesetak godina kasnije i postaće poznato kao Bonski katalog (Bonner Durchmusterung).

O samom Olbersu postoji još jedna interesantna stvar koja je i nazvana po njemu: Olbersov paradoks. Isto kao i Bodeovo pravilo, koje je bilo poznato sto godina pre nego što ga je mladi Bode stilski uobličio i objavio; Olbersov paradoks postoji u glavama astronoma i filozofa znatno pre nego što je Olbers o tome stigao da razmisli. U suštini paradoks glasi da je mračno nebo u suprotnosti sa beskonačnim, homogenim i statičnim Univerzumom. Odnosno, da bi nebo bilo crno - jedna od ove tri karakteristike Univerzuma mora da otpadne.

Ovo zapažanje je ništa manje nego genijalno, pošto se dotiče i Big Benga i koncepta širenja svemira u vreme dok ni granate nisu imale eksploziv i upaljač već su bile obične metalne kugle kao u gusarskim filmovima. Takođe se tad nije znalo za druge galaksije i ogroman prazan prostor među njima. Zamislimo ipak takav napoleonski svemir, homogen na velikim distancama kao naša Galaksija, samo da se proteže u beskonačnost. Pritom je i stacionaran odnosno ne širi se i ne skuplja; ne menja se s vremenom i nema vidljive granice.

Zamislite da su u tom Univerzumu sve zvezde istog sjaja i da posmatrate najbližu zvezdu. Ona se nalazi u kvadratu dimenzija 1x1 svetlosna godina koji se nalazi na distanci od isto tako jedne svetlosne godine. Ako je svemir homogen onda iza nje, na dve svetlosne godine imate površinu od 2x2 s.g. sa ukupno četiri zvezde. Još dalje, na tri s.g. imate devet zvezda itd. Vrlo korisna ilustracija je ovde. 

Svaka od ovih površi tj preseka svemira doprinosi sjaju svemira. Prva površ ima jednu zvezdu sa nekim sjajem; sledeća je duplo dalja sa 4 zvezda ali one svetle isto kao i bliža zvezda, pošto svetlost opada sa kvadratom distance. Dakle i prva i druga površ imaju isti sjaj - isto važi za treću, devet zvezda svetli isto kao i prva i tako u nedogled. Odnosno ukoliko bismo dodali mnogo više slojeva, broj zvezda bi za kratko vreme toliko narastao da ne bi bilo mesta na nebu bez zvezda i nebo bi bilo zapravo svetlo kao površina zvezde a ne bi bilo tamno. Tačnije ličilo bi kao da gledamo u neko jako zbijeno zvezdano jato.

Kepler je na ovo gledao kao na dokaz da svemir nije beskonačan. Edgar Alan Po, koji je takođe razmišljao o ovoj temi, smatrao je da svemir nije beskonačno star odnosno da ima početak a vrlo moguće i kraj. Današnji Standardni kosmološki model širenja svemira takođe operiše sa ovom pretpostavkom: dokaz je mikrotalasno zračenje koje je vremenom došlo do tih frekvencija (1mm-1m), a zapravo je bilo neuporedivo kraće, zato što se svemir i sve u njemu šire, baš kao i frekvencija tih praistorijskih talasa.

Kad bismo zaustavili širenje svemira, ili kad bi on bio homogen (jedna galaksija) onda bi taj sjaj vremenom toliko rastao od okolnih zvezda, da bi prosečna temperatura takvog hipotetičkog svemira u jednom momentu dostigla tri hiljade Kelvina u proseku a to je temperatura gde vodonik u obliku plazme preuzima fotone i Univerzum odjednom postaje neprovidan. Ovo znamo da nije tačno - prosečna svetlost našeg Univerzuma je 500 milijardi puta tamnija od svetlosti ovog teorijskog univerzuma. Druga krajnost je smrt univerzuma tj sveukupna entropija: sve zvezde se potroše i ugase i energija se izjednači. Temperatura bi težila nuli na Kelvinovoj skali. Ovo takođe nije ostvareno, budući da svi vidimo da zvezde itekako postoje, odnosno to je dokaz da je svemir zapravo još uvek relativno mlad.

Prvi prolaz komete 13P/Olbers je, dakle, bio ništa spektakularno ali dovoljan za otkriće i određivanje parametara putanje. Drugi prolaz 1887. godine je detektovan od strane znamenitog kometografa Bruksa u više ili manje predviđeno vreme i kometa je tad dostigla samo devetu magnitudu. Veliku pomoć je imao u aperturi refraktora od skoro deset inča; nešto što je i nama amaterima danas prilično nedostupno; treba imati u vidu da se refraktor i reflektor po pitanju velikih uvećanja ne mnogo ali ipak vidljivo razlikuju. On je još i konstatovao da se kometa veoma lako videla u refraktoru, nešto što sasvim sigurno ne bi važilo i za manje teleskope. Time se ilustruje priličan napredak od jednog ljudskog života u odnosu na Heršelovo vreme gde su teleskopi sa metalnim ogledalima bili vrh tehnologije, a sada višestruko manji refraktori obavljaju posao.

Iduća aparacija je bila 1956. godine i čehoslovački po obrazovanju astronom i znameniti kometograf a po vokaciji avanturista, učesnik ekspedicije na Antarktik, Antonin Mrkos je pretraživao neke američke ploče koje je dobio - fotografske doduše (još je bilo rano za rock_n_roll), i kometa se pojavila. Sjaj je u tom momentu bio 16mag, eto koliko je čak i tako rudimentirana fotografija značila za napredak u odnosu na Bruksov refraktor i time se ilustruje napredak od jednog ljudskog života u pogledu primene fotografije. Ovog puta Olbersova kometa je došla do 6.5mag ali i razvila rep od jednog stepena što su opet sve više ili manje fotografske kategorije: nijedna kometa ne prikazuje ceo rep u vidljivom spektru i u opsegu magnituda koje na nekom teleskopu možemo vizuelno uočiti; uvek postoji nešto nevidljivo što nam otkriva astrofotografija.

Zadnji put da je ova kometa bila među nama je upravo sad. A za njeno ponovno otkrivanje je od strane znamenitog... Kometografa, Alana Hejla (Alan Hale) koji je poznat po tome da je, zajedno sa Tomasom Bopom istovremeno otkrio kometu koja nosi njihova prezimena. Hejl je profesionalni a Bop amaterski astronom. Inače je prošle godine preko Las Cumbres opservatorije (globalna svetska mreža teleskopa od 40cm do 2m aperture) uočio objekat sjaja 22mag i time možemo ilustrovati napredak u okviru jednog ljudskog života koji je donela digitalna fotografija u odnosu na filmsku. 

Hejl je pokušao i da bude prvi koji će vizuelno dočekati ovog puta kometu, uspeo je to na magnitudi 13.5mag ali se čini da ga je pretekao kolega Wyatt na 15mag. Bilo kako da bilo, Hejl je osnovao Earthrise Institut gde se već decenijama opsesivno bavi detekcijom dolazećih kometa, nevezano da li ih je on otkrio ili su periodične koje se ponovo javljaju. Ne baš vrlo brzo je došao do cifre od 500 "svojih" kometa, cilj mu je tad postao 1000 ali ljudski život je još uvek prekratak pa se zaustavio na cifri od 750 (13P/Olbers mu je broj 752). Trenutno je Hejl malo popustio sa pretragom obzirom na starost, naročito u vizuelnom delu. On, naime, na listu svojih kometa stavlja samo one koje je kroz svoje raznorazne teleskope (od 40cm do dvogleda) snimio a nakon toga i kroz iste vizuelno detektovao. Komete od po par piksela ili one koje SOHO detektuje blizu Sunca bi taj broj uvećale na nekoliko hiljada, ali to ovog čoveka ne zanima, on se drži vizuelnog fer-pleja.

U vezi sa njegovim životnim otkrićem, kometom C/1995 O1 Hale-Bopp, moglo bi se reći da je to jedna od sjajnijih kometa u ljudskoj istoriji, njen sjaj je bio negde oko hiljadu puta veći od sjaja Hejlijeve komete kad bi bile na istoj distanci od Zemlje. Ali ako bi neko očekivao da će svi ljudi adekvatno reagovati na Hejlovo otkriće, malo se prevario. Reporter za USA Today ga je priupitao da li je tačno da ovu kometu prati NLO, na šta je Hejl iz topa odgovorio "idem u Rozvel da ih priupitam kad slete šta traže oko moje komete". Ovo je novinar jedva dočekao i interpretirao kao "Hejl najavio da ide u Rozvel da se sretne sa vanzemaljcima kad budu sleteli".

Iako je on sam očekivao gomilu gluposti u javnosti kako kometa bude postajala sve svetlija na nebu, čak je i njega iznenadila ta besmislena masovna histerija oko svemirskog broda koji prati kometu. A kad je sektica poznata kao Nebeska Vrata (Heavens Gate) koja je negovala po sopstvenim rečima zvaničnu UFO religiju, došla do ove priče, nastupila je katastrofa. Ukupno 39 članova ove grupe je ritualno popilo fenobarbiton sa vodkom. Apsurdno, ali ne mnogo pre toga je Hejl kolegi rekao "vidi, verovatno ćemo imati neka samoubistva u vezi sa ovom kometom". Ako izuzmemo svaku empatiju i krenemo na hladnu analizu i psihijatrijsku definiciju sumanutih ideja kao nečega što nema uporište u realnosti ali je vlasnika ideje nemoguće argumentima razuveriti, ostaje samo konstatacija da Darvinov princip selekcije u ovom slučaju veoma efikasno funkcioniše. Jeste možda neko bio malo priglup i malo više tvrdoglav, ali da li zbog jedne komete treba umreti? Hejl se svakako ne bi složio, on nasuprot tome živi za komete. Osim toga on pripada skepticistima koji redovno razbijaju ovakve teorije zavere kojih barem u Americi oduvek ima u izobilju. Od 400 miliona ljudi u Americi neko mora da bude i budala; ako je to svaki hiljaditi u populaciji (moja vrlo konzervativna procena) onda imamo 400 hiljada budala. To svakako nije beznačajno prema recimo 6-7 hiljada naših ovdašnjih budala. Pritom tamošnje budale imaju novac za skoro sve što požele - posao skepticiste u tradicionalno hrišćanskoj i konzervativnoj Americi koja počiva na kreacionizmu onda definitivno nije lak.

Mnogi od nas ipak neće dočekati iduće pojavljivanje Olbersove komete, budući da će to biti 2094. godine. Biće to prilika za nekog znamenitog kometografa da je prvi uoči, osim ukoliko taj posao tad ne bude radila neka automatska mreža kompjutera i teleskopa koju nadzire AI, premda ne sumnjam da će se time ilustrovati primetan napredak u okviru jednog ljudskog života u odnosu na ljudski mozak... 

Ma ionako nema veze. Bitno je da se ide napred, uzbrdo ili nizbrdo, svejedno je.