DAMOKLOV MAČ KAO OKAMOVA OŠTRICA

Nekih četiri veka pre Hrista Sicilijom je dominirao grčki grad Sirakuza. Sicilija je, dakle, bila grčka kolonija i njom je vladao tiranin po imenu Dionizijus. Tiranija je inače oblik apsolutističke vladavine jednog aristokrate koji je uspeo da prigrabi uticaj nad institucijama, i bila je rasprostranjena u antičkoj Grčkoj jednako kao i u današnjem svetu.

Dionizijev saradnik po imenu Damoklo je uživao da svog šefa hvali i da navodi kako šef ima veliku sreću što toliko uživa u životu odnosno u apsolutnoj vlasti. Ovo poltronsko trućanje je šefu nekad prijalo a nekad ne i zato ga je Dionizijus jednog dana postavio na presto i omogućio mu da on bude šef parade, čisto da vidi kako je to biti na njegovom mestu; naravno da je Damoklo sad uživao u gozbi i svim počastima. U jednom momentu je Damoklu sve preselo kad je pogledao gore i ugledao ogroman mač koji visi iznad njegove glave obešen o jednu jedinu, praktično nevidljivu konjsku dlaku.

Poruka je bila jasna. Uživaš ti, ali se i kockaš sa sopstvenom glavom u svakom momentu i to je zaista sudbina jednog tiranina.

Na samom kraju Srednjeg veka, u Engleskoj je jedan mladi franjevac pokušavao da studira Oksford, ali mu nije naročito išlo pa je studije napustio. Ceo život je pisao o pitanjima vezanim za sholastiku i logiku a poznat je pod imenom Vilijem Okamski, ili Vilijem iz Okama, sela na jugu Engleske ili još kraće Okam. Ovo filozofiranje se nije dopalo papi i ubrzo je ovaj sholastičar izopšten iz crkve i morao da beži i da se krije kao disident po bavarskim manastirima. Kako i da se dopadne papi, kad je filozof smatrao da Biblija stoji iznad pape. Nijednom šefu ne trebaju u suštini natprosečni ljudi koji vrludaju u svojim potragama, trebaju mu prosečni ali disciplinovani. Zato je Okam danas zapisan u istoriji iako je to platio bežanjem pred papinim autoritetom u okrilje cara Svetog rimskog carstva Ludviga Bavarskog. Naime, Ludvig se borio sa Fridrihom Habzburškim oko toga ko će vladati nad centralnom Evropom; papa Jovan XXII ga nije priznao za cara i Ludvig je praktično pobedio obojicu - Fridriha je zarobio a papu lično u Rimu svrgao. Zato ne čudi što je na svom dvoru u Minhenu imao jednog takvog disidenta kao što je Vilijem Okam.

Njegovo krucijalno delo je jedna, naizgled vrlo prosta misao: objašnjenje nekog fenomena treba da pravi što je moguće manje novih pretpostavki, odnosno treba što je moguće manje komplikovati. Na latinskom je to sažeto kao "entia non sunt multiplicanda praeter necessitatem", u prevodu "entiteti se ne smeju umnožavati više nego što je neophodno". Ovo je poznato kao Okamova oštrica.

U nauci bi primena Okamove oštrice mogla da glasi da, ako su svi ostali kriterijumi jednaki, najbolja teorija je ona koja ima najmanje novih pretpostavki i preduslova - jer tu ima i najmanje šanse da bude netačna. Primer bi bilo kretanje svetlosti u kontekstu poređenja Teorije o eteru i Teorije relativiteta: prva teorija nepotrebno komplikuje situaciju uvođenjem novog pojma (luminoferozni eter). U policiji je Okamov pristup od početka prihvaćen jer je opštepoznata stvar da su najprostija rešenja u istrazi uvek tačna, mada se tužilaštvo vrlo često neće složiti s tim.

Naravno da Okamova oštrica nije uvek najbolji način zaključivanja, ali je korisna za poređenje premda treba voditi računa da se ne porede stvari koje su neuporedive.

Da pređemo na astronomiju. Svi znamo za Messier-a i njegove objekte koji zapravo predstavljaju skoro sve što je moguće videti nekim malim amaterskim teleskopom sa severne hemisfere. Zapravo, više od pola tih objekata se može videti i običnim dvogledom, a nekolicina i golim okom pod tamnim nebom. Ali šta se dešava pod nebom koje nije tamno, odnosno koje je svetlosno zagađeno?

Te probleme Messier nije imao, nebo iznad Pariza u doba Marije Antoanete je bilo tamno kao što je danas iznad Atakame. Ali nama svetlosno zagađenje zapravo vrlo efikasno briše najtamnije detalje ovih objekata i ostavlja samo one najsvetlije. Primer je refleksiona maglina M78 snimljena iz okoline Jagodine:

Nemodifikovani aparat slabo registruje emisione magline, to svi znamo, ali ovde se radi o refleksionoj i njene frekvencije svaki aparat zapravo veoma dobro registruje. Problem je u tome što je LP obrisao tamnije regione i tu se više ništa ne može učiniti, osim da se koristi LP filter i eksponiranje produži. Međutim, za ono što je meni potrebno na ovom snimku, duža ekspozicija nije neophodna. 

Uporedite isečak iz ovog snimka koji se nalazi na samom levom delu kadra iz 2021. godine sa snimkom koji je nastao deset godina pre toga:

Oba snimka su nastala istim teleskopom (150/750), sa istog mesta i pod istim LP-om, samo se na prvom snimku radi o 7D a drugi je 20D. Naravno da je stariji aparat vrljav po današnjim standardima, šum je potpuno izmešan sa signalom iz razloga što sam ja preterivao u želji da iz LP-a izvučem nekakav vredan podatak; ali jasno je i vidljivo koliko on više trpi periodičnu grešku montaže. Međutim obratite pažnju na oblačak u levom delu kadra - na novijem snimku ga nema.

Ovo je nešto što nisam ja prvi primetio, daleko od toga; ovo je maglina koju je prvi primetio još 2004. godine amater Jay McNeil iz Kentakija dok je snimao M78 svojim malim refraktorom. Maglina je momentalno dobila ime po njemu i umnogome je podsećala na umanjenu verziju Hablove varijabilne nebule.

I odjednom su svi počeli da kopaju po svojim arhivama i traže M78, i gle čuda - maglina se pojavljivala i ranije. Tačnije jednom se samo pojavila, 1966. godine, premda na snimcima pre i posle toga na tom mestu nije ništa zabeleženo. Ali dok se vest širila svetom da je naš čovek, amater, otkrio maglinu - ona je za nekoliko meseci već nestala. Ponovo se pojavila 2008. i trajala još nekoliko godina a zatim ponovo izbledela. Ja sam imao sreće 2011. da je detektujem ali 2021 uprkos boljem aparatu, nižoj temperaturi (-5C), situaciji bez vetra i magle i sa prosečnom atmosferskom stabilnošću - maglinu nisam detektovao. Ovo nije čudno imajući u vidu da je 2018. naučna zajednica objavila da je maglina ponovo nestala.

Danas je očigledno da ova maglina zapravo predstavlja rezultat rada jedne promenljive zvezde koja je poznata kao V1647 Orionis. Maglina postoji kad zvezda doživi erupciju, kad se vrati u normalu maglina i dalje postoji u blizini ali ne svetli.

Nemački astronom po imenu, tačnije prezimenu Eisloffel (samo izguglajte šta njegovo prezime u prevodu znači) je istraživao ovaj sektor u SII frekvenciji i tu su se mnoge nove strukture ukazale. Njegovo inicijalno polje istraživanja su bili džetovi mladih zvezda na parsek-skali, ova maglina je u startu bila samo usputna fusnotica. Kao prvo otkrio je tragove prethodnih kondenzacija odnosno zvezdanih erupcija koji se od matične promenljive udaljavaju kao slatki mali oblačići od vulkana u crtanim filmovima. Na drugoj strani je otkrio strukturu HH23 za koju smatra da je terminalni džet neke zvezde za koju ne zna koja je - vrlo moguće da je to upravo V1647 Orionis, samo što u nauci reći "vrlo moguće" a bez ikakvih dokaza je isto što i reći "vrlo glupo". Dakle, opet Damoklov mač. Ako se istrčiš kao divlji vepar na livadu i nešto pretpostaviš bez dokaza, horde mlađih doktoranada jedva čekaju da napišu radove i obore tvoju neiskusnu pretpostavku. Stoga niko ne zna odakle taj džet, ali ćemo pretpostaviti da je od V1647 Orionis.

I na kraju, ovo je poslužilo da M. Kun i drugi naprave prostorni model kako bi promenljiva i pripadajuća nebula mogle da izgledaju -  zasluge su njihove a ja sam samo to vizuelno adaptirao:

Okamova oštrica ovde postaje potpuno tupa, pošto da bismo objasnili sve uočene detalje ove nebule i njene okoline, moramo zapravo priču solidno da zakomplikujemo. Zato su velike šanse da se ovaj model u budućnosti menja. Suština je da emisija sa V1647 ukazuje na to da ne postoji akrecioni disk i da stoga ne može biti govora o rotaciji istog (to je ona priča da oko zvezde rotiraju oblaci i ona svetli unaokolo kroz rupe u tim oblacima). Ovde se sjaj zvezde menja i tako imamo paljenje i gašenje magline. Kao kad u diskoteci dim svetli u taktu rasvete.

Verujem da je McNeils bio neopisivo frustriran zato što je nešto što je on otkrio tako brzo isparilo sa našeg neba, mada je to u nauci vrlo često zapravo slučaj.

Nakon što se nešto u nauci pretpostavi, tj sama struktura te pretpostavke se zove hipoteza. Zatim sledi mukotrpno testiranje iste, obrada rezultata i njihovo tumačenje i onda slede dve mogućnosti: hipoteza zadovoljava i hipoteza ne zadovoljava. U prvom slučaju hipotezu unapređujemo u teoriju, sa osnovnom premisom da teorija može dalje da predvidi neke nove činjenice koje nismo obuhvatili hipotezom. I na kraju, kad teorija izdži sve probe vremena i postane nepobitna, ima pravo da se nazove zakonom (npr Keplerovi zakoni kretanja planeta). To je onda to, praktično neoborivo.

Ali pre toga, iznad svake hipoteze i teorije vise i Damoklov mač i Okamova oštrica.