KOSMIČKI SVETIONIK

Prava rok-zvezda antičke filozofije je bio Aristotel. Nesumnjivo sposoban na obe ravni životnog postojanja, na filozofskom nivou i na nivou snalaženja u društvu i promociji sebe samog, uspeo je da se nametne kao vrhunski autoritet u nauci praktično do XIX veka. Ovo nije bez razloga, imajući u vidu da je velika većina prethodnih grčkih filozofa u svojim shvatanjima sveta favorizovala jednu ili drugu pojedinost, pokušavajući da time objasni skoro sve. Aristotel je prvi uspeo da kompletno tadašnje znanje iz biologije, matematike i drugih oblasti obuhvati i predstavi kao svoj sistem - a i da promoviše ideju da je do osnovnih postulata prirode moguće doći svojim intelektom, samo ako se dovoljno udubite u promišljanje.

Drugi razlog njegovog uspeha je nepotizam; otac mu je bio dvorski lekar makedonskog kralja. Kad je Filip za obrazovanje svog sina Aleksandra potražio pravu i pouzdanu osobu, Aristotel se svojim podjednakim sposobnostima i na ovom (materijalnom) svetu i na onom (apstraktnom) nametnuo kao idealna ličnost.

Ono što je kasnije nastalo od njegovog učenja je podjednako fascinantno. Srednjevekovna katolička crkva je morala na nečemu dodatnom da bazira svoje učenje, pošto je Biblija u pogledu objašnjavanja prirodnih zakona bila poprilično tanka. Izbor je pao na Aristotelov pristup uz mudro prećutkivanje paganske osnove. Ali je i takav pristup u tom momentu bio vrlo logičan, Aristotelovi zapisi su u najvećem broju slučajeva bili prilično tačni kad su opisivali prirodne ili društvene pojave (upravo iz razloga što je njegovo učenje pokušavalo sve da opiše i objasni) što je ljudima u Srednjem Veku davalo osećaj da je i crkva što se toga tiče (najčešće) u pravu.

Jedna od Aristotelovih dogmi koje su prihvaćene u Srednjem Veku je i dogma o nepromenljivosti neba, odnosno zadnje sfere, sfere zvezda stajačica. Po tom konceptu (koji je rado prihvatio Ptolemej) ima više nebeskih sfera po kojima oko Zemlje rotiraju Sunce, Mesec i pet planeta; zadnja je sfera zvezda. Štaviše, po nekim zapisima tih sfera ima čak 50; napravljene su po nekima od etera, po drugima od kristala a eter je ispunjavao prostor između sfera. Pritom je sfere pokretao nepokretni ili glavni pokretač (primum movens), štagod to bilo - pretpostavite šta je crkva mislila o tome.

Na kraju Srednjeg Veka, usred doba Renesanse, desilo se nešto neočekivano. Između Kasiopeje i Severnjače se 1572. godine pojavila nova zvezda čiji je sjaj bio veći od sjaja Venere. Tycho Brache je o tome napisao knjigu ispravno zaključujući da je ova zvezda dalje od sfere Meseca, budući da njegova posmatranja i posmatranja nekog Munjoza iz Španije nisu pokazivala nikakvu paralaksu. Zapravo mnogo ljudi iz tadašnje Evrope je posmatralo ovu supernovu, i ostavilo zapise o tome, uključujući Džona Dija, kraljevskog astronoma Elizabete I i kasnijeg notornog okultistu. Supernova se navodno pojavljuje u Hamletu a čak je i u dinastiji Ming caru predočeno da obrati pažnju na ovaj, kako su oni protumačili, loš znak.

Bilo kako bilo, dogma o nepromenljivoj sferi zvezda stajačica je, kako to i dolikuje kristalnoj sferi, otišla u paramparčad. Mi danas znamo za paralaksu i sopstveno kretanje zvezda, znamo za promene u strukturi nekih planetarnih maglina, vidimo varijabilnost zvezda i kvazara, merimo crveni pomak galaksija. Supernove se otkrivaju na dnevnoj bazi, najčešće nekoliko dnevno, evo jednog linka za primer; naravno da su većina u udaljenim galaksijama a ne kao Tihoova, u našoj matičnoj Galaksiji. 

U tom konktekstu imamo NGC2261, emisionu maglinu koju je otkrio William Herschell, a koja je prvi put fotografisana 1908. godine. Edwin Hubble se prvi setio da proanalizira oblik nebule koristeći stare snimke i blink komparator.

Sama maglina ima prilično čudnu strukturu u čijem jednom uglu je smeštena zvezda koja je kao promenljiva dobila oznaku R Monocerotis. Njena magnituda šeta između 10 i 12mag i pripada kategoriji T Tauri promenljivih. Ovo su zvezde koje su poznate kao vrlo mlade, obično još uvek okružene molekularnim oblacima. Najčešće imaju površinsku temperaturu koja je uporediva sa zvezdama glavnog niza, ali se od njih razlikuju što su i unutra relativno hladne, odnosno što još uvek nisu započele fuziju vodonika. Pošto je ovo glavno gorivo zvezda na glavnom nizu, T Tauri zvezde zapravo svetle u potpunosti usled sopstvenog gravitacionog sažimanja, kako se danas smatra. Fuzija nastupa kasnije, kad temperatura jezgra skoči na 100 miliona stepeni.

Osobina ovih mladih objekata je postojanje izuzetno jakih stelarnih vetrova, zatim cirkumstelarnih i protoplanetarnih diskova, a ponekad i bipolarnih džetova. Ali moram priznati da postoje mišljenja da je ova zvezda zapravo nepostojeća, odnosno da je ovo samo najsvetliji deo oblaka jonizovanog gasa. Čak neki katalozi promenljivih ne sadrže R Monocerotis, a da li zvezda postoji ili ne, imate na ovom 4x uvećanom isečku:

Što se mene tiče zvezda postoji i sve se uklapa u T Tauri kategoriju, jer inače ne bi ova maglina svetlela sama od sebe - okolo nema svetlih zvezda da naprave jonizaciju.

Međutim, postoji nešto mnogo čudnije od toga što itekako ima veze sa ovom zvezdom. Sve mlade T Tauri zvezde rotiraju jako brzo, obično za jedan do dvanaest dana. Pretpostavka je da svojim solarnim vetrovima i jakim magnetnim poljem ove zvezde značajan deo svog ugaonog momenta prenose na okolni cirkumstelarni odnosno protoplanetarni disk (inače protoplanetarni je samo stadijum u evoluciji cirkumstelarnog diska). A cirkumstelarni disk, osim što sadrži štošta od materije, može da ima i drugu funkciju - da bude akrecioni disk.

Upravo ako sklopimo sve ove pobrojane činjenice i ako prihvatimo da postoji školjka materijala koja okružuje R Monocerotis na malom odstojanju, kroz rupe u tom materijalu svetlost okolne zvezde može da prođe i, kao svetionik obasjava okolne oblake. Pošto se školjka nalazi na malom odstojanju od zvezde, rotira takođe brzo (ali sporije od zvezde). Hubble je ovo primetio kao cikličnu promenu oblika magline, mada nije mogao da objasni a još manje da tačno izmeri brzinu rotacije tamne školjke koja je sasvim sigurno reda veličine nekoliko meseci ili možda čak godinu. Zamislite vozilo hitne pomoći sa rotacijom noću u oblaku magle, ili vatrogasce u dimu - to je najbolji opis ovog objekta. Maglina je po onome ko je prvi otkrio njenu promenljivost nazvana Hablova promenljiva maglina.

Napravio sam animaciju od dva snimka koji su snimljeni u razmaku od 24 dana. Atmosfera u januaru i februaru je takva kakva je; svako snimanje je premija kad je vedro i kad čovek ima vremena za tako nešto. Zato je na jednom frejmu atmosfera upadljivo stabilnija nego na drugom, ali to je nebitno, bitno je da vidim da li ima neke promene u detaljima.

Oba snimka su obrađeni potpuno isto da bi dali isti prikaz, u oba slučaja je snimljeno 50x15sec, međutim rezultati su bili prilično različiti pa sam morao da ih dorađujem nelinearno, odnosno pomoću opcije curves. To pripisujem različitoj transparenciji i različitom LP-u u momentu snimanja.

Isečak je u originalnoj rezoluciji aparata 40D i teleskopa 150/750, dakle, ništa nije uvećavano niti smanjivano.

Vidi se mala promena u centralnoj oblasti magline, nije to ništa baš upadljivo kao kad bih snimio 12 snimaka svakog meseca i uklopio ih u pravu animaciju, ali mi je drago da se bar vidi. U suštini nebesa uopšte nisu tako nepromenljiva kao što se do nedavno mislilo - i spaljivalo na lomači ako se tako ne misli.