AURORA - DAN KASNIJE

Budući da je solarna oluja od 10. maja napravila pometnju po Evropi, sledeće večeri je bilo za očekivati da će se karnevalska atmosfera u prirodi i van gradova uvećati. Naravno da se tako i desilo; već na parkingu sam počeo da se sudaram sa kolegama fotografima i njihovim tripodima. Ono što je bilo interesantno to je da skoro niko nije imao nikakvo svetlo, poneko je imao crvenu lampu a telefoni su bili priličan izuzetak. Vrlo ekološki osvešćeni posetioci, rekao bih. Ili su možda samo iskusni - auroru ne možeš da vidiš ako si zaslepljen ekranom telefona - a možda su tako negde i pročitali, ne mora da znači da su svi astrofotografi.

Za početak pogled na istok gde nema ničeg interesantnog, osim Lire koja stoji iznad Labuda. Prilika da se uporedi kadar sa fog-filterom i bez njega; fotke su spojene i potpuno istovetno obrađene kao jedna jedina, upravo da bi se izbegla subjektivnost oko oblika i boje zvezda. Što se mene tiče, principijelno agitujem već neko vreme da ljudi pokupuju ove (jeftine) filtere ako žele da fotografišu zvezdano nebo. Ne, ne prodajem ove filtere niti ih reklamiram, pa vam tako neću ni navesti ime proizvođača, istražite sami.

Pogled dovoljno govori:

Vreme sam ubijao čekajući da Mesec zađe i da se eventualno nešto pojavi na severnom horizontu. Prognoze su obećavale spektakl, mada je kod aurore uvek potrebna i ona doza sreće koju detektori ne mogu da izmere.

Poučen iskustvom od prethodnog dana, na aparatu je bio 24 2.8 STM na širom otvorenoj blendi. U poređenju sa 10mm f4.5 to je skoro četiri puta veća apertura u prečniku, odnosno time dobijamo na detekciji najtamnijih tonova (granična magnituda isključivo zavisi od aperture). S druge strane, f-odnos je gustina fotona po jedinici površine na senzoru i time imamo jednako osvetljen kadar za oko dva ipo puta kraće vreme. Ono što sam dobijao sa 30sec ovde imam sa 12sec.

I na samom startu - pesnica u čelo i nokaut.

Aurora se ovde vidi u formi zraka koji se proteže prema zenitu. Inače sama podela na strukture kojima se aurora manifestuje, gledano sa aspekta oblika odnosno morfološki, glasi:

- laki sjaj oko horizonta, podseća na LP

- oblačići, krpe ili mrlje, manji delovi obično većeg sjaja od okoline

- celi lukovi ili delimični, kao zavesa prekrivaju jedan značajan deo neba, tipično sever ali kod jačih erupcija i istok i zapad

- zraci, uski vertikalni stubovi

- korona, kruna koja konvergira ka zenitu ili antisolarnoj tački.

Ovde se vidi zrak dok je sjaj oko horizonta prilično izbledeo, u odnosu na dan pre kad je sve bilo spektakularnije za jedan red veličine. Tad je bilo moguće sve ove oblike studirati na praktičnim primerima.

Jedan od trikova kako razlikovati  sjaj na horizontu od oblaka osvetljenih LP-om ili naprosto LP, je vrlo prosta činjenica da se zvezde vide direktno kroz auroru.

Vrlo brzo se emisija smirila i pretvorila u postojanu ali primetno slabiju predstavu. Na severu imate povremene svetlosne stubove crvene boje i ništa više. 

I dok sam se bavio eksperimentisanjem i analizom koliko je značajna dužina eksponiranja u fotografiji, došao sam i do nekih (očekivanih) zaključaka. Dole imate dva primera sa istim podešavanjima (f2.8, ISO1600). Razlika je u tome što je jedna eksponirana 15sec a druga 30sec, dakle razlika je tačno duplo ili jedan stop.

Ne verujem da neko neće prepoznati koja je 15 a koja 30 sekundi; premda sam ih potpuno individualno obradio. Razlika je tačno u tome koliko neku fotku možete u obradi takoreći poboljšati; duplo više fotona daje i veći dinamički raspon. Nije ovde (samo) poenta u tome da je na drugoj slici aurora sjajnija već je moguće dosta više detalja izvući iz tamnih partija i mnogo veći kontrast dobiti u svetlim partijama. A ono što bi i dete na prvi pogled primetilo su boje; mnogo bolja saturacija i sveukupno separacija različitih nijansi na drugom snimku.

Objašnjenje je vrlo prosto, mada za laika ne zvuči tako. Svaki digitalni senzor ima piksele koji se sastoje iz četiri manja piksela koji detektuju tri osnovne boje (tzv RGGB matrica). Svaki od tih pikselčića (fotodioda) ima neki svoj kapacitet u elektronima koje je napabirčio tokom eksponiranja; elektroni dolaze od fotona putem fotoelektričnog efekta. Efikasnost hvatanja fotona je fundamentalna specifičnost svakog senzora, od četrdesetak posto na prvim digitalnim kamerama s početka veka do oko 90% za najnovije generacije senzorske back_side_iluminated tehnologije.

Fotodioda ima neki svoj kapacitet punjenja i on je konstantan za svaki senzor. Primera radi, 7D može da sakupi oko 25 hiljada elektrona po fotodiodi, ostali Canon 18mpx oko 21 hiljadu; 5D mark II 67 hiljada a prastari D3 ima 140 hiljada elektrona na baznom ISO. Sve ovo je fundamentalno za ono što sledi: čitanje sa senzora. AD konverter zatim interpretira taj signal u RAW format na osnovu broja izbrojanih elektrona; ako AD konverter ima manje elektrona onda je jasno da će snimak imati više šuma i grešenja prilikom niterpretacije boje svakog piksela. Naime, za moj aparat sa 14-bitnim čitanjem (16384 boja po kanalu) to onda znači da AD konverter ima jedan ipo eletron po nijansi na ISO100; na ISO1600 ima maksimalno 2000 elektrona što znači da jedan elektron ide na 8 nijansi. E sad, ako vi podeksponirate na ISO1600, tj iskoristite 10% kapaciteta od tih 2000 elektrona, onda je zadatak AD konvertera još teži, on mora da iz 200 elektrona napravi signal u 17 hiljada nijansi i eto nama katastrofalnog šuma.

Ovo je najprostije objašnjenje zašto 30sec ima mnogo bolje boje nego 15sec, premda su obe fotke poprilično podeksponirane. Na prvom snimku vrednost crvenog kanala u centru aurore je 120 od mogućih 255, na drugom snimku 160. To daje respektivno 956 i 1275 elektrona, odnosno jedan elektron na 17 odnosno 13 nijansi. Razlika se ne čini velikom, ali jeste velika.

Ako se neko pita zašto nije razlika u elektronima odnosno nijansama duplo, odgovor je da je aurora varirala u intenzitetu. Trava je dole u zelenom kanalu striktno prikazala duplo više elektrona. Međutim, činjenica je da aparati nisu linearni. Nije ni film, on je još katastrofalniji po tome. Senzori nisu linearni jer ni hvatanje fotona i skladištenje elektrona nije linearno - kako se fotodioda puni tako opada šansa da se foton detektuje i elektron upakuje na postojeću gomilu. Ovo se manifestuje nijansama od 0 do 256 gde je zapravo najveća razlika u intenzitetu između 0 i 1, tj između 1 i 2. Kako signal raste po intenzitetu tako se i razlika između susednih nijansi smanjuje pa bi između 255 i 256 bila praktično neprimetna. Ovo i korelira sa davnašnjim zapažanjima digitalnih fotografa da je šum u senkama uvek najveći i da je najmanji na svetlim partijama. Ovo na filmu, dakako, nije bio slučaj - zrno je vrlo uniformno raspoređeno.

Što se tiče (ne)linearnosti digitalnih senzora, reč-dve i o tome. Kada bi senzori bili striktno linearni pa da je svaka nijansa duplo svetlija do prethodne, imali bismo veoma težak zadatak da te fotke prepoznamo jer bi one bile potpuno nerealne u poređenju sa našim golim okom (koje tek nije linearno). Ali da, moguće je kalibrisati senzore da, nakon interpretacije, prikazuju potpunu linearnost odnosno da posluže za fotometriju zvezda u veoma preciznim okvirima. Film je i ovde ispao inferioran jer nikakva kalibracija ne može da mu nadomesti fundamentalnu nepreciznost, pa tako i nema upotrebu u fotometriji. Njegova krivulja saturacije na svetlijim partijama je mnogo blaža nego senzorska i po tome podseća na ljudski vid (ali samo podseća, nema tu nikakve realnosti u zabeleženom, drugim rečima film je u svetlim partijama potpuno varljiv).

Aurora je slabila, jedva se video crvenkasti odsjaj na horizontu. Ovde sam ponovo obradio potpuno istovetno dva snimka, jedan sa fog-filterom i jedan bez:

WB je spušten na 4500K u odnosu na uobičajen dnevni, pre svega iz razloga da napravim kontrast u odnosu na crvenu auroru, ako je uopšte ima odnosno da bih je detektovao. Posledica toga je lagano mešanje plave od neba i crvene od aurore, što u finalnom snimku vidimo kao ružičastu nijansu, a što ne može da postoji - aurora nema nikakvu emisiju u ružičastom opsegu spektra.

Takođe se vidi da moj objektiv na f2.8 poprilično vinjetira, ali ja to nisam hteo da korigujem. Moguće je softverski dodati signal rubovima, to zapravo i rade profili objektiva u RAW razijačima, ali to ide nauštrb kvaliteta signala u tim regionima. Drugim rečima, ovo su skoro do kraja nategnuti fajlovi u obradi; ako još dodatno pustite softver da podigne rubove, veoma je verovatno da ćete ruinirati fotku odnosno da u samom startu nećete imati mogućnost da toliko rastežete kontrast u centru kadra. Ja sam u suštini svesno žrtvovao rubove kadra da bih izvukao detalje aurore u centru.

Zadnja fotka je verifikacija da je festival gotov; maksimalno sam rastegao kontrast u nameri da nešto registrujem.

Dole desno se čisto radi poređenja vidi žuti odsjaj Bajrojta, grada od 75 hiljada ljudi, udaljenog 50km.

Na kraju se oko ponoći de facto sve ugasilo, na moju veliku žalost. Gomila ljudi je i dalje škljocala aparatima u nadi da će nešto zabeležiti. Za razliku od desetog maja kad je rulja zombija sa telefonima u rukama nagrnula iz kafana (petak veče) i tumarala seoskim atarom sudarajući se međusobno, ovog puta su fotografi sa tripodima činili 90% posetilaca. Skoro bilo gde da se okrene objektiv, nečiji svetli ekran će biti u kadru.

Pored mene su bili neki Bugari sa nezaobilaznim limenkama piva u rukama, vrlo brzo smo počeli da ćaskamo na našim jezicima. Njima nikako nije bilo jasno zašto ja nemam pivo ("Vidi ga, Srbin a nema pivo"), nisu pomagala objašnjenja da ne pijem dok vozim, da imam kući i slično, postao sam predmet podsmeha. Tj dok nisam pokazao jučerašnje fotke na aparatu, odmah je pao predlog ("bratko, da menjamo kartice, evo ti moja veća").

Naravno da su momci i astrofotografi i to tehnički vrlo potkovani, palo je ćaskanje o magnetarima. Pravo osveženje u odnosu na Jagodinu gde astrofotografa ne možeš da nađeš ni ako ga tražiš, a kamoli ovako, takoreći na ulici. Momci su na Soniju i primetilo se da njihove sedmice za nijansu bolje renderuju crvenu nijansu aurore (ili je to do njihovih ekrana, ili možda WB podešavanja). Malo su se čudili što sam još uvek na DSLR-u ("pa ti si oldschool") ali nebitno, ovde smo da nešto snimimo, oprema je tu samo da pomogne.

Međutim, mogli smo samo da ćaskamo, aktivnost je prošla i više se ništa na severu nije videlo. Samim tim prelazimo na teoriju:

Termin Aurora Borealis je prvi skovao Galilej, imajući na umu rimsku boginju zore Auroru i grčki termin za severni vetar (Boreas). Grčka boginja zore je Eos, eto odakle Japancima inspiracija za naziv proizvoda. U suštini sve što se dešava oko aurore je prolazak naelektrisanih čestica (uglavnom elektrona, ali i protona) kroz magnetno polje gde u pojedinim momentima te čestice konvergiraju na manjem prostoru u visokoj atmosferi. Taj prostor onda postaje teatar spektakla budući da se tu vrši masovna jonizacija atoma gasova naše atmosfere; isti ti joni emituju onda svetlost i to je cela priča ukratko. Ovakvih mehanizama ima i na ostalim planetama Sunčevog sistema, čak i na nekim satelitima a potpuno isti proces se odvija i na kometama - zeleni halo jonizacije oko kome možete smatrati klasičnom aurorom i nećete pogrešiti.

Aurora je zapravo jonizacija atmosfere, najprostije rečeno. Pritom atmosfera mora da bude veoma retka da bi do toga došlo; gusta atmosfera bukvalno zaustavi naelektrisane čestice sa Sunca pre nego što one uspeju da izvrše jonizaciju na nekoj većoj skali. To je i razlog zašto se jonizacija odvija na velikim visinama. Slojevi atmosfere koji učestvuju u ovom spektaklu su delovi termosfere, mezosfere i egzosfere, odnosno taj region uobičajeno nazivamo jonosferom. Ovo je sloj koji počinje na oko 50km visine i prostire se do 1000km iznad površine planete; naziv potiče od činjenice da su ovde svuda unaokolo prisutni jonizovani molekuli, atomi i njihovi bivši elektroni koji su ih napustili. Ovi elektroni postoje relativno kratko; jonizacijom nastaju pozitivni jon i odbegi elektron a zatim se uskoro elektron preuzima od strane prvog sledećeg jona koji naiđe (rekombinacija). Mi radio propagaciju dugujemo odbeglim elektronima u suštini.

Značaj jonosfere je u tome što ona ima svoje specifične slojeve koji učestvuju u propagaciji odnosno odbijanju radio-signala. Zahvaljujući tome je i moguće imati radio emisiju iza horizonta: kad je Markoni pre više od jednog veka primio na Njufaundlendu signal iz Britanije, smatralo se da se taj signal bar dvaput za to vreme odbio od jonosfere.

Govoriti o gustini ovog sloja vrlo je nezahvalno pošto je ona strogo povezana sa visinom. Pritisak opada na polovinu na svaka 5.6 km visine. U termosferi recimo (80-500km visine) prosečan molekul leti jedan kilometar pre nego što se sudari sa drugim molekulom. Ovaj pređeni put je u egzosferi (500km i naviše) mnogo duži - i do sto kilometara pre sudara. Visina dakle na kojoj se odvija aurora borealis varira i okvirno se smatra da iznosi 80-300km, sa najvećom frekvencijom dešavanja na 100-200km. Boje koje su karakteristične za auroru su: crvena (630nm, jonizovani atomski kiseonik), zelena (558nm, kiseonik u sudaru sa azotom emituje) i plava (428nm, azot). Ovo su osnovne boje; mešanjem se dobijaju sekundarne boje aurore i to su žuta (mešavina zelene i crvene, dominira zelena) i pink (mešavina plave i crvene). Najjača je zelena po intenzitetu, nju vidite sjajnijom od bilo čega drugog na nebu, Mlečnog Puta, oblaka obasjanog svetlosnim zagađenjem itd. Crvena se vidi mnogo slabije ali je potpuno apsurdno da sam golim okom crvenu nijansu detektovao kao vrlo tamno, bordo; a zelenu nisam odnosno odavala je utisak sive. Vrlo je moguće da je ovo još jedna manifestacije adaptacije ljudskog vida odnosno činjenice da se boje u našem mozgu kalibrišu prema nekoj polaznoj vrednosti - ovde bi baza bila npr zelena emisija koja onda postaje sivo neutralna. A sigurno da igra ulogu i činjenica da je zelena praktično na sredini vidljivog spektra.

Plava boja je ovde najinteresantnija zato što se javlja izuzetno retko, odnosno samo pri najjačim solarnim geomagnetskim olujama. Karakteristična je za najniže slojeve atmosfere i jasno je zašto se najređe javlja: do tih slojeva je za solarne čestice najteže probiti se. Znači ako vidite pink i plavu, smatrajte da je u pitanju once_in_a_life spektakl. Plave i ružičaste je 10. maja bilo u izobilju:

Svakako da je ova geomagnetska oluja bila jedna od najjačih u preklo vreme; činjenica da svi danas imamo kojekakve digitalne fotografske senzore (pa makar i u telefonima) je učinila ovu retku prirodnu pojavu pravom atrakcijom na društvenim mrežama; ali da li je ovo zaista nešto najjače što može da nam se desi?

U leto 1859. godine se desilo nešto vrlo čudno: 28. avgusta noću je nebo bilo toliko svetlo širom sveta da se u mnogim gradovima desilo da ljudi čitaju novine usred noći. Tad nije bilo električnog osvetljenja; noću se spavalo jer su sveće skupe i svakako se nije mnogo čitalo, ali je ovaj fenomen zabeležen čak i u tropskim regionima kao što je Kairo, Kuba i Meksiko. Jasno je da je sve severno naprosto blistalo od aurore. 

Prvog septembra je engleski astronom Richard Carrington primetio veliku eksploziju (flare, baklja) na površini Sunca. Normalno je u vizuelnom spektru uočiti samo tamne mrlje ukoliko posmatrate teleskopom sa nekim zatamnjujućim filterom, fler se ne vidi osim ukoliko nije najvećih razmera koje Sunce može da produkuje - a ovaj je bio. I što je najgore, nalazio se u sredini Sunčevog diska, tačno smešten u polju najvećih tamnih pega, tačnije provala sjaja je bila precizno okrenuta ka našoj planeti.

Karington sve to nije znao budući da je on bio prvi koji je uopšte ugledao erupciju na Suncu i zabeležio njen položaj; ali te večeri je postalo zastrašujuće jasno da se nešto čudno događa. Kompasi su poludeli i pokazivali sever potpuno nasumično a telegraf je svuda ispao iz funkcije. Telegrafija je bila novotarija stara nepune dve decenije u tom trenutku, ali su čak i iskusni telegrafisti uprkos tome dobijali strujne udare i opekotine a papir na telegrafima se sam od sebe palio. Između telegrafskih stubova na severnim geografskim širinama su sevale varnice a najmanje jedan slučaj potvrđuje da su telegrafisti komunicirali između sebe sa isključenim naponom. Faktički jedini napon u sistemu je bila struja iz geomagnetske oluje. 

Sve ovo što se desilo sredinom XIX veka nije se desilo 2024. godine. Nikakvih paljevina, ispada sistema, opekotina ili žrtava. Samo na osnovu toga možemo da zaključimo da je Karingtonov događaj bio 10 ili 100 puta intenzivniji; niko ne zna tačno koliko, od ovogodišnjeg. Dodatnu potvrdu imamo u činjenici da se ova naša erupcija nije videla sa Kube, iz Egipta ili Kolumbije (mada je bila opasno blizu). Sasvim je sigurno da bi Karingtonov događaj danas napravio ogromnu katastrofu jer smo neuporedivo zavisniji od električnih uređaja za koje se zna da su zapravo ekstremno osetljivi na ovakve događaje. Osim kolapsa velike većine satelita u orbiti, kompletnog snabdevanja električnom energijom, interneta i svih komunikacija, pretpostavlja se da bi većina putničkih aviona izgubila većinu ili sve instrumente. Osim prozaičnih navigacionih problema (nema navigacije tj sletanja bez VOR-a) neki od ovih aviona bi pali uzrokujući nebrojene žrtve - nijedan današnji putnički avion nema sve potrebne mehaničke instrumente za instrumentalno letenje koji bi preživeli ovakav scenario. Na kraju krajeva, mehanički kompas, variometar i veštački horizont dobrim delom i jesu mehanički ali njihov output se već decenijama projektuje na ekranima koji bi svakako prvi stradali.

Ali čovečanstvo bi preživelo, niko ne bi direktno stradao od geomagnetske oluje kao što niko nije ni 1859. stradao - sve žrtve bi zapravo bile indirektne usled naše zavisnosti od (nezaštićene) elektronike.

Još od prve eksplozije atomske bombe 1945. u pustinji Novog Meksika se znalo da bomba generiše i značajne elektromagnetne efekte. Enriko Fermi je hteo sve to da zabeleži i izmeri, ali su njegove linije (oklopljene i zaštićene od prevelikog pulsa) pretrpele velika oštećenja i skoro ništa nije izmereno. Ovo se ponovilo i 1958. kad su malu bombu od svega 1.7 kilotona okačili za balon, električno polje koje je generisala bomba je prekoračilo očekivani opseg tadašnjih osciloskopa za pet puta. Takvi efekti nisu promakli neprimećeni pa je tako uskoro Amerika detonirala u okviru projekta Starfish Prime bombu od 1.4 megatona na visini od 400km usred Pacifika, za svaki slučaj daleko od teritorije Sjedinjenih Država. Očekivalo se da bomba napravi elektromagnetsku štetu ali je cilj bio videti kakvu i koliku. Zvanično je objašnjenje bilo da treba izbeći eventualno slepilo kod stanovnika naseljenih ostrva, pa je pusto ostrvo ispalo idealno rešenje.

Mesto je bilo ostrvo Johnston, mala peščana strukturica koja je kopanjem okolnih korala i nasipanjem uspela da se uveća na današnjih 3x1 kilometar. Dakle, ovo je samo vojni aerodrom i oko njega baš ništa, nema čak ni izvor pijaće vode. Kada je lansirana Thor balistička raketa, to nije bilo prvi put pošto je mesto služilo i kao lokacija za skladištenje i ispaljivanje balističkih raketa koje pokrivaju pola Pacifika; ali ova raketa nije lansirana u nekom specifičnom pravcu već je sve vreme išla ka zenitu. Kroz istoriju na tropskom ostrvcetu nije bilo ni stanovnika, logično, a i da je bilo nijedan od njih ne bi mogao ovaj događaj da uporedi sa bilo čim u svom životu. Usred noći neverovatno sjajan blesak u zenitu, lopta koja raste u spljoštenu krofnu i gasi se u okviru od možda jednog minuta, a zatim na nebu ostaje ogroman slabiji sjaj svih duginih boja, a najviše crvene. 

Lično ne znam šta je mislila vojna posada na dotičnom atolu u vreme detonacije, to je verovatno još uvek poverljivo; ali pouzdano se zna da se nikakav zvuk nije čuo. Nekih 5-6 minuta nakon detonacije sve vizuelne manifestacije nuklearne eksplozije su nestale i ostao je samo bledi auroralni sjaj na severnom i južnom horizontu. Civilni svedoci postoje na okolnim ostrvima - na Havajima je, recimo, ulična rasveta delimično nastradala a to je skoro 1000km od mesta detonacije. Svedoci su opisivali jak sjaj kroz oblake - da nije bilo oblačno smem da se kladim da bi svi opisali nešto upadljivo slično aurori. Telefonske komunikacije sa okolnim havajskim ostrvima su prekinute budući da su koristile mikrotalasni link a ne kablove. U okolini detonacije su bila i dva sovjetska broda, navodno naučna a zapravo dobrim delom i špijunska, šta su oni zabeležili i poslali kao izveštaj i koliko su bili svesni prirode eksperimenta, to niko ne zna. 

Ono što je bilo malo poznato u to vreme je bila činjenica da će naelektrisane čestice nastale u eksploziji, uglavnom beta čestice, uglavnom elektroni i pozitroni; imati tendenciju da prate linije magnetnog polja planete. Pritom dotične čestice preskaču obližnji ekvator i padaju na odgovarajuće mesto na suprotnoj (južnoj) hemisferi i tamo proizvode efekte aurore, vrlo slične kao na mestu detonacije ali bez bleska, razume se.

Dugoročni efekti ove probe su postali jasni kad su ukupno šest satelita u orbiti prestali da rade; uzimajući u obzir da ih je tad bilo desetak, situacija je bila nimalo ružičasta. Van Ejlenovi pojasevi su pojačani za mnogo puta i to je trajalo sasvim sigurno pet narednih godina, budući da naelektrisane čestice ostaju trajno zarobljene Zemljinim magnetnim poljem. Gledajući auroru iz Bavarske, verovatno niko nije ni pomislio da bi tako mogao da izgleda početak nuklearnog rata, čak i da bombe uopšte ne padaju po Evropi. Mada, iskreno, južni konjugacioni region za Bavarsku se nalazi negde između Južne Afrike i Antarktika tako da nema nikakve logike da neko tamo usred nedođije detonira bombu - čekaj malo, tamo je upravo detektovan Vela incident, tj južnoafrička atomska bomba 1979... Poremećaj u jonosferi je detektovao Arecibo teleskop, premda iznad Evrope ništa nije prijavljeno.

Danas se ove manifestacije zovu nuklearni elektromagnetski puls (EMP) i smatra se da jedna jedina mala bomba detonirana na pravoj visini može dobrim delom onesposobiti celokupnu elektroniku države protivnika. Ovo uključuje sva sredstva komunikacije, oružje i transport. Primetno veće šanse da prežive EMP imaju stari avioni sa katodnim cevima, recimo originalni MiG 21, ali je on praktično svuda povučen iz upotrebe. Unapređene verzije su imale klasičnu (modernu) elektroniku pa nisu ništa otporniji od ostalih aviona.

Snaga nuklearnog oružja nema mnogo veze sa intenzitetom EMP. Primera radi, mala 10kT bomba ima svega 40%  pulsa velike 1.44mT bojeve glave iz prostog razloga što su male fisione bombe efikasnije u produkovanju pulsa. Hidrogenska bomba u ranim stadijumima eksplozije apsorbuje gama zrake 95% svojim metalnim kućištem. Fisiona apsorbuje svega 85% i ta razlika se očituje i u tome što hidrogenska u startu svojim prvim stadijumom (fisijom) jonizuje vazduh - to onda usporava elektromagnetski puls.

Rusi su, po običaju, otišli dalje: detonirali su bombu usred Kubanske krize iznad Kazahstana koji je ipak gušće naseljen od Pacifika. Osim toga, bomba je detonirana relativno nisko (290km visine) i to u predelu daleko od ekvatora, tačnije tamo gde su linije elektromagnetnog polja izraženije. Očekivano, puls je bio značajno jači od američkog, bez obzira što je bomba bila slabija - 300kT. Telefonska linija dužine 570km je zakopana u zemlju i dobro izolovana; stavljeni su osigurači na svakih 50km i dvostruko zaštićeni; ali je uprkos tome linija potpuno razorena. Osigurači su svi pregoreli, mereno je 3400 ampera; žica je spaljena zajedno sa izolacijom a električna centrala u Karagandi je takođe pretrpela požar. Za sve ovo se saznalo tek nakon raspada Sovjetskog Saveza.

U sklopu američkog projekta je uspešno lansirano i detonirano ukupno pet nuklearnih bojevih glava relativno male snage. Bila je planirana i jedna malo slabija (1Mt) ali na 1000km visine, ali je u poslednjem momentu otkazana jer se videlo da bi napravila neopisivu štetu, sasvim sigurno veću od ove dosadašnje, generalno neprihvatljivu za jedan naučni eksperiment u suštini. Zapravo još jedan pokušaj na samom početku projekta je propao jer su Thor rakete generalno bile jako nepouzdane, uspešnost lansiranja je bila neprihvatljivih 75%; pa je bojeva glava sa raketom morala biti uništena iznad Pacifika. Ovo nije značilo samo finansijski gubitak već i ozbiljnu kontaminaciju šire okoline ostrva Johnston. Ove rakete su vrlo brzo povučene iz upotrebe a na gorepomenutom ostrvu je ostala izvesna količina ovih raketa koje su služile za eventualnu protivsatelitsku borbu. Iz raznih razloga ovo su bile i zadnje atmosferske probe koje je USA u istoriji izvršila, nastupio je sporazum o suspenziji nadzemnih nuklearnih proba čega se do danas drže Rusija i USA.