SUPERNOVA SA TRIPODA

Supernova SN 2023ixf je otkrivena 19. maja od strane japanskog amatera Koiči Itagakija. Već duže vreme je tendencija da amateri ne otkrivaju ništa bitno; razlog su ozbiljne opservatorije sa ozbiljnim projektima pretrage neba, ozbiljnom opremom i, na kraju krajeva, ozbiljnim rezultatima.  Međutim, i Koiči je oduvek bio ozbiljan. On već ima tri asteroida ubeležena kao svoja otkrića a rutinske pretrage neba se danas ionako sve više svode na igre na sreću ko će pre nešto da ulovi. Dakle, Koiči je izvukao premiju sa magnitudom od 15mag (narednih par dana je supernova dostigla 11mag) što je svakako kap u moru otkrića profesionalnih opservatorija. Nikad više nije bilo astronomskih amatera i nikad oprema nije bila dostupnija, a ipak nikad veći jaz nije postojao između profesionalnih i amaterskih astronoma kad su u pitanju otkrića. Razlog svakako treba tražiti u ozbiljnom napretku nauke koja diverzifikuje opremu u mnogo kategorija - nekad su svi koristili isti film i slična stakla, pa su i rezultati mogli da budu slični.

Projekat ZTF (Zwicky Transient Facility) koristi palomarski šmit od 48 inča iz ove priče. Budući da se radi o gigantskoj kameri sa velikim korigovanim poljem, jasno je da teleskop vredno radi i danas, kad staklenih fotografskih ploča ima samo po muzejima. Ukupno je 16 senzora postavljeno jedan do drugog u fokusu teleskopa. Time se dobija enormnih 7x7 stepeni na nebu; nešto slično kao kad bih ja na moj aparat montirao objektiv od 135mm - premda ja nikad ne bih sa tom kombinacijom mogao da stignem do dvadesete magnitude kao ZTF.

Elem, ZTF je iz svoje arhive izvukao snimak zvezde koja se sprema da eksplodira dva dana ranije: magnituda je bila malo svetlija od šesnaeste, tako da se s pravom postavlja pitanje ko ima najraniju sliku supernove - mada zvanično nema dileme, Japanac je priznat kao otkrivač i to je to. Nakon mesec dana supernova je počela da opada u sjaju i upravo je to bio momenat da pokušam da je snimim, ali sa tripoda i bez praćenja. 

Dakle, datum je 12. jul a lokacija dolina reke Pegnic. Jedan od razloga za korišćenje tripoda je vrlo prozaičan, ovde u Nemačkoj trenutno nemam montažu i teleskop; a drugi je da vidim da li pedesetica bez praćenja može da preskoči jedanaestu magnitudu.

Odgovor je: da. 

Može.

U strahu su velike moći, pardon, oči; tako da sam stek prebacio u monohromatski i herojski rastegao. Dole se vide zvezde repa Velikog Medveda: Mizar i Alkor, Alkaid i Aliot. Na dvostruko uvećanom isečku se nalazi označena supernova:

Inače se radi o ekspozicijama od po 15 sekundi, pa su zvezde zbog toga malo crtice. Supernova se nalazi pored NGC5461, velike magline i jonizovanog regiona odnosno zvezdanog porodilišta koje je bazirano u jednoj od spiralnih grana. Ukupan sjaj magline se navodi da je vrlo visokih 5.6mag, ali je ovaj objekat zapravo difuzan odnosno predstavlja mutnu zvezdicu, dok je supernova ovde jasno oštra. Tu onda dolazi do jednog interesantnog astrofotografskog fenomena; mutni odnosno difuzni objekti uvek traže veću aperturu od tačkastih objekata. Apertura pedesetice na f2.8 je mizernih 18mm. Maglina pete magnitude se stoga i ne vidi a granična magnituda za tačkaste objekte tj zvezde je ispod 12mag.

Ali kad sam već u nekakvoj divljini, mogu da se posvetim i pejzažima. Naročito dok čekam da padne mrak i dok se šakali ne smire (da, i ovde ima šakala).

Ovde se lepo vide Venerin odnosno Aleksandrov pojas, crvena traka neposredno iznad senke Zemljine lopte u atmosferi. Inače se zimi ovaj fenomen boje vidi nego leti, u najvećoj meri zbog činjenice da vodena para leti umanjuje kontrast. Topliji vazduh inače (može da) sadrži više vodene pare nego hladan i zato su najtopliji letnji dani skoro obavezno prožeti izmaglicom u daljini.

 Venera je blistala magnitudom -4.5 i to je otprilike prvi nebeski objekt koji se uočava nakon zalaska Sunca - osim ako nema Meseca, razume se. Sa fog-filterom izgleda ovako:

Svakako da se može fotografisati i bez takvog efekta, u tom slučaju možete računati na efekat sličan sunčevim zracima. Pedesetica na f9 daje ukupno deset zraka, budući da ima petougaonu blendu:

Pokušao sam da potražim noktilusent oblake budući da sam dovoljno severno za tako nešto; snimio sam severni horizont i junački rastegao kontrast...

 ...ali tropa. Vidi se airglow odnosno njegovo talasanje i to je to.

Na kraju se pojavio i bledi Mars levo od Venere (sasvim levo gore je Regulus) i, što se mene tiče, u tom trenutku dnevna pretstava je završena i počela je noćna, a čiji rezultat imate na početku teksta.