SAD IL' NIKAD!

Naravno da u eri interneta gde niko ništa (sem pretplate za isti) ne plaća, već se sve dobija praktično besplatno, ni novine nisu pošteđene iste tendencije. Setite se da smo od Gutenberga do danas svako papirnato pisanije morali da platimo da bismo ga pročitali i to je sasvim u redu, što se mene kao redovnog konzumenta njihovih proizvoda tiče. Ono što nije u redu je sveobuhvatna erozija kvaliteta napisane reči danas na internetu, a to je direktno povezano sa onim goreopisanim neplaćanjem.

Očigledno je da ništa ne ide besplatno. Mi kvazibesplatnu napisanu reč plaćamo, osim reklamama naravno, svojom privatnošću ili još očiglednije - tabloidizacijom onoga što je napisano. Rezultat su naslovi koji malo veze imaju sa sadržajem članka, ili su čak i suprotni sa sadržajem. O senzacionalizmu tek nema smisla pričati, pošto se to danas podrazumeva uvek i svuda. U tom kontekstu sam i ja rešio da dam svoj doprinos, pošto ništa ne mogu da promenim, pa nek ide život; zato imate ovako glup naslov gore. Svi pišu da se ova kometa vidi bukvalno sad, bukvalno ovog dana i nikad više - odnosno za 400 godina. Nebitno je što se vidi zadnjih mesec dana i što će se videti verovatno još pola, ali to je i normalno kad te tekstove kod nas ionako piše veštačka inteligencija (Google Translate).

Došao sam jednog jutra na neku idiličnu bavarsku raskrsnicu, pozdravio Isusa i osmotrio situaciju. Osmotrio doduše kroz optičko tražilo fotoaparata:

Mesec je bio u zadnjoj četvrtini i pogled je bio ka severu. Nebo pored Nojmarkta (Oberfalc) je bilo dosta lepo, čak je u tom pravcu i lokalna opservatorija - i to smeštena na obodu grada. Osim tri SC (od 8 do 16 inča) pod kupolom imaju i dva dobsona, ako njima nebo valja onda bi trebalo da valja i meni. Uostalom, kratki startrails je pokazao da na severu nebo i nije tako loše.

Širokougaoni objektiv (ovde na 10mm) ima jednu interesantnu osobinu da optički zraci na periferiji senzora padaju pod prilično velikim uglom. To je razlog tehnološke akrobatike koju moraju da izvode inženjeri da bi slika na rubovima bila prihvatljiva, ali padanje pod velikim uglom ne može da se izbegne. U smislu tog fenomena evo isečka (pet puta uvećanog) sa jednog snimka gde je kosmički zrak izveo kuglanje - čunjevi su bili pikseli:

Energija fotona bi bila obrnuto proporcionalna talasnoj dužini. To znači da je dole ljubičasta zapravo zona sa najvećom detektovanomo energijom, u sredini je gomila zelenih piksela aktivirana, a gore crveni pikseli traže najmanju energiju da bi bili aktivirani. Ovo mogu da objasnim time što se "nešto" približava ravni senzora gore, a zatim kompletno udara u zeleni deo traga i koči do apsorpcije u ljubičastom, to mi jedino ovako laički deluje logično. Prekid u gornjem delu ne mogu da objasnim, osim da je prilikom snimanja korišćen ISO1600 što znači da je signal realno dosta multiplikovan i da ovo nisu zeleni i ljubičasti detektori (fotodiode) već je realno detektovano nešto što je mnogo tamnije pa nepreciznost uvek igra određenu ulogu. To dalje može da ukaže da je prag detekcije gore bio možda dosta nizak, pa su neki pikseli preskočeni. A ni potencijalno "skakutanje" zraka ne mogu da objasim, tako da je sve samo po sebi nejasno i moje laičko poimanje treba bataliti i teorija mora biti pozvana u pomoć.

Teorija kaže da kosmički zrak, u suštini atomsko jezgro ali daleko najčešće proton, dolazi do vrha atmosfere. Ovde se pod vrhom smatra 40-ak kilometara visine, pošto tu već skaču statistički šanse da do sudara dođe; onda nastupa sudar zraka sa molekulima atmosfere. Nakon toga nastupa čitava kaskada nastanka novih čestica. Sve se na površini Zemlje završava daleko najčešće gama zrakom, pozitronom ili elektronom; ova tri tipa čestica imaju 36% šansi i oni čine bočni deo stabla rasejanja. Ostalo je čista egzotika: pioni, mioni, neutrini, kaoni... Potonja kategorija ide skoro pravolinijski do zemlje (ili do potpune apsorpcije). 

Primenjena teorija: sekundarni kosmički zrak se raspao tik iznad senzora. Obično gama zrak (foton) daje pritom po jedan elektron i pozitron; njihove energije se mogu dalje meriti na osnovu poznatih osobina Canon senzora 7D (to drugi put). Takođe teorija kaže da se ovo dešava pomoću dva procesa: bremštralung i produkcija para. Bremsštralung (energetsko kočenje) je oblik kočenja sa promenom pravca a bez direktnog udara pritom. To dosta liči na kočenje pred krivinu na auto-trkama. Energetska čestica dakle menja pravac i brzinu, i emituje usled toga foton. Na snimku se vidi promena pravca; bremštralung pogađa statistički najčešće elektrone. Bajerova matrica ovde takođe igra ulogu i to komplikujuću, ali mislim da interpretacija toga nije uzrok skretanja već bremštralung.

Zaključak: glavni deo sekundarnog kosmičkog zraka je najduža crtica, vrlo moguće elektron. Druge dve ispred nje su dva potomka (sasvim sigurno elektron i pozitron) prethodne čestice (gama zrak) koja je sestra ovoj najdužoj; moguće je u suštini da najduža crtica bude bilo šta od ove tri čestice ali je jasno da nosi još uvek najveću energiju i da bi se i dalje raspadala - da nije ošajdarila u senzor. Širokougaoni objektiv je ovde pomogao u dve stvari (prikupio zrake pod većim uglom i samim tim omogućio da kosmički zrak padne ne direktno na senzor već pod nekim većim uglom, i time olakšao detekciju) a u jednoj odmogao (mala apertura smanjuje šanse da se uhvate kosmički zraci, ovde 2.2 milimetra samo).

Toliko o tome, idemo na glavno jelo.

Pedesetica sa tripoda prikazuje kometu negde oko centra kadra, tačno na granici dana i noći.

Senzacionalizam oko komete Nišimura je vrlo očekivan, naročito ako se uzme u obzir da tabloidi i portali hronično oskudevaju u onome što oni smatraju vestima. Čak je jedan domaći portal promašio ime i Japanac je postao Našimura... A vest bi bila da je gospodin Nishimura ovo otkriće izveo relativno skromnom opremom, koristeći 6D (popularnu šestardu, aparat od 300-400e) i 200mm f3 teleobjektiv. Nije to loša oprema ni dan-danas, zapravo je za te namene vrlo korisna; ali u poređenju sa nekoliko svetskih opservatorija koje ogromnim teleskopima konstantno pretražuju nebo - ipak je to David protiv Golijata. Međutim, baš kao i u legendi, David je ovog puta bio brži.

Kometa trenutno prolazi jako blizu Sunca (0.22 AJ) i nije sasvim izvesno da li će preživeti; ako preživi vrlo je moguće da ćemo imati dosta sjajnu predstavu narednih dana. Nije ta blizina samo uzrok potencijalnog raspada već i činjenica da je kometa vrlo moguće mlada i da se postavlja pitanje njenog sastava. A šta će zaista biti - niko sigurno ne zna. Ono što se trenutno zna to je da je bilo sporadičnih prijava ovih dana da se kometa vidi tj detektuje golim okom. U pogledu dužine repa takođe procene variraju, od dva do nekoliko stepeni. Svakako da ovo neće biti spektakl tipa NEOWISSE, Hale-Bopp i slično, naročito imajući u vidu da je sjaj komete u magnitudama praktično nebitna stvar - bitan je sjaj pozadinskog neba. Kometa druge magnitude pored Sunca se i ne vidi; kometa druge magnitude u Velikom Medvedu će preplašiti svet i zaustaviti rat u Ukrajini. Ovde imamo vrlo sjajno nebo ujutru i uveče tako da će C/2023 P1 Nishimura sasvim sigurno biti i ostati primarno fotografski objekat.

U tom smislu evo i pogleda kroz 24mm, desno je Venera:

I to bi bilo sve na temu jutarnjih fotografija tog dana, a pošto je i uveče bilo vedro, eto mene opet na terenu.

Jedan od načina da snimite noćno nebo je i fotografisanje sa tripoda. Naravno da postoje i male putne ekvatorijalne montaže, o tome drugi put, ali snimiti nešto sa tripoda a da iole bude dobro snimljeno - može, ali podrazumeva steking. To onda znači da ne možete da koristite previše duge ekspozicije, tačnije da ćete vrlo verovatno koristiti mnogo kraće ekspozicije nego što biste želeli. Ponekad Amerikanci zato u žargonu to i nazivaju subekspozicije.

Tu onda neizbežno dolazi do potrebe da se odradi steking posebno neba a posebno zemlje. Astronomski softver se tu vrlo često zbunjuje i daje nekonzistentne rezultate pa ja to onda obično ručno rešavam u PS-u.

Mlečni Put sa zimske strane uz pomoć fog-filtera može da izgleda dosta lepo. Ko bi rekao da ovo nije fotografisano ekvatorijalnom montažom? A zapravo je to samo 5x20sec na 24mm:

Može i već žižna daljina da se koristi, ali se onda dužina eksponiranja smanjuje proporcionalno. Evo Škorpije snimljene pedeseticom, 5x8sec:

Naravno da je snimak prilično obrađivan da bi se pre svega skinuo LP, u tom pravcu se nalazi nekakav gradić čije ime nisam uspeo da zapamtim. Evo jedne originalne verzije pojedinačnog snimka:

Iskreno, blenda 1.8 daje upečatjivo više svetla od 2.8 na 24mm, još i ako se uračunaju razlike u aperturi jasno je da će pedeseticom biti prikupljeno mnogo više aviona i satelita. Dok sam sve to isklonirao i sredio na svim snimcima, potrajalo je.

Ponekad doprinos stekinga nije moguće na prvi pogled primetiti. Evo navešću dva primera; prvi je jedan pojedinačni snimak od 30sec, a drugi primer je 7x20sec:

Ali ako se pogledaju isečci u originalnoj rezoluciji onda se slika menja:

Iz ovog jasno sledi da uvek treba raditi steking, odnosno kad god je to moguće. Međutim, i tu postoje problemi pre svega kod ručne registracije snimaka. Ja rercimo, radi pojednostavljenja ionako mukotrpnog procesa, ne rešavam rotaciju polja već samo radim klasično pomeranje i slaganje slike na sliku. Moglo bi i da se izračuna koiko koji snimak treba rotirati ali je to isuviše ozbiljan proračun koji zahteva dosta podataka koje nemam ili me mrzi da merim/nabavljam. Zato često na rubovima zvezde imaju vrlo čudne oblike koji nisu inicijalno odraz optičkih degradacija. Recimo da je EFS 24 dosta dobar kao objektiv čak i na f2.8, naročito na rubovima. Ovo sve pada u vodu kad postoji rotacija polja, pošto će se ona po pravilu javiti na rubovima:

Iskreno, detalje u Mlečnom Putu razmrljava fog-filter, ali ulepšava zvezde i njihove boje. Osim toga, bilo kakve detalje dobiti jednom fotkom sa tripoda, odnosno bez praćenja je po meni fantastičan uspeh i ide pre svega u prilog fantastičnoj atmosferi a ne fantastičnom senzoru ili fantastičnom umeću obrađivanja fotografa. U prevodu - ja sam zadovoljan; za više treba ipak imati kojekakvu montažu.