PALOMAR 9: DEVETA RECKA PO PETI PUT
Možda će neko pomisliti da imam poseban afinitet ka Palomar zbijenim jatima, ali to verovatno i jeste tako. Razlog je vrlo prost: ova jata su veoma težak cilj za srednje velike dobsone, recimo 10-16 inča aperture (250mm-400mm) i samim tim snimanje istih višestruko manjim teleskopom (6 inča) bi trebalo da bude jednako teško. Verovatno i višestruko teže - ako tu uračunamo nebo iznad Končareva odakle ponekad snimam, naročito u zimskim mesecima kad je prosto nehumano noću odlaziti u planinu. A često i nemoguće bez terenskog vozila.
Ali da se vratimo na početak. Između 1949. i 1959. godine na opservatoriji Palomar je vršeno snimanje celokupnog njima dostupnog neba. Paradoksalno, ali to je prva takva kompletna fotografska pretraga u istoriji. Za snimanje je određen teleskop iz ove priče, opšte poznat kao fenomenalan astrograf. Prilikom naknadnog pretraživanja fotografskih ploča, njih oko dve hiljade, pronađeno je brdo novih objekata. Minkowski je sistematizovao planetarne magline u obliku svog kataloga, Abell takođe planetarne a i galaktičke skupove; čak se i Arp u svojoj galaktičkoj morfologiji bazirao na POSS (Palomarska pretraga neba u prevodu) snimcima dobijenim pomoću 48" teleskopa. Kasnije su najinteresantnije mete podrobno skenirane teleskopom od pet metara, na osnovu čega je i nastao Atlas čudnih galaksija.
Dakle, doprinos u nauci ove prve fotografske pretrage severnog neba je zaista veliki. Dobili smo na hiljade novih objekata i astronomija je, slobodno možemo reći, deskriptivno uvećana za bar deset puta. Dovoljno je otići na ovaj sajt i pogledati mapu celog neba - to je POSS2, pretraga vršena osamdesetih godina prošlog veka na potpuno istom palomarskom 48" teleskopu. Doduše, filmske emulzije su bile neuporedivo bolje, snimano je u tri kanala (pedesetih samo u dve boje: plava i crvena) a i astrograf je dobio bolji korektor koji je eliminisao hromatsku aberaciju - ovo je bilo veoma bitno pošto se treći kanal snimao u bliskom IR području, pa je bilo veoma korisno da fokus bude tu negde gde i u vidljivom opsegu.
Ali najvažnija stvar za današnji objekat je činjenica da je na prvoj pretrazi neba uočeno i 15 novih globularnih jata što je bio idealan materijal za minijaturni katalog koji je nazvan... A kako bi drugačije, a da se niko od velikih naučnika ne naljuti (mereći ko je pritom imao više recki, pardon, otkrića) nego po imenu opservatorije?
Dva od tih 15 su i ranije bila poznata: Pal 9 je zapravo Herchell-ovo originalno otkriće - NGC6717; dok je Pal 7 zapravo IC1276, objekat iz IC kataloga koji je na prelazu između XIX i XX veka predstavljao dopunu NGC kataloga. Ostalih 13 jata su palomarska otkrića, i to bi se reklo, potpuno usput - uz ispijanje kafice i višegodišnje zveranje kroz poseban mikroskop da bi se istražile sve fotografske ploče. Zato se tu i promakla pokoja zabuna, nije se imalo vremena za proučavanje svih poznatih jata pa su ova dva "otkrića" duplirana. Takođe, postoje indicije da je Pal 1 zapravo prastaro otvoreno jato a ne globularno.
Bilo kako bilo, sva ova jata imaju zajedničku karakteristiku da su relativno teška za detekciju. Sama činjenica da su morali da koriste teleskop od metar i dvadeset aperture da iskopaju sva ta jata dovoljno govori. Ova jata su ili veoma udaljena od nas, smeštena u halou naše galaksije; ili su smeštena prekoputa gledano u odnosu na centar u Škorpiji i Strelcu. U drugom slučaju jato ne mora da bude udaljeno, za smanjenje njegovog sjaja se pobrinula ekstinkcija kroz naslage gasa i prašine (kao kad zvezde gube sjaj kroz ciruse). Treća mogućnost je da su jata sama po sebi mala i siromašna.
Ovde nije reč ni o jednoj od navedenih mogućnosti. Jato Pal 9 je veliko i lepo uočljivo, faktički najsjajnije u Palomar katalogu (ukupan sjaj 8.4mag; najsjajnija zvezda 13mag; sjaj horizontalne grane 15.7mag). Sve ovo znači da će jato biti moguće razlučiti snimanjem. Ali glavnu činjenicu predstavlja položaj jata - ono je smešteno tik do 𝜈2 Sag (Ni Sagitarii), na nepuna dva lučna minuta od jedne od te dve zvezde koje predstavljaju 𝜈 oznaku u Strelcu. Obe zvezde su karbonske (crvene) i nalaze se na međusobnoj distanci od oko jedne četvrtine stepena i pete su magnitude. Drugim rečima: ne možete ih promašiti ni u kom slučaju, jasno se vide i u tražiocu ili dvogledu, dok za golo oko traže vrhunsku lokaciju, vrhunsku transparenciju i vrhunski vid. Kako god, od te dve zvezde gornja (severoistočna, kulturnije rečeno) je ona koja nas interesuje. Neposredno ispod nje, tačno 1.8 lučnih minuta, vlasnici dobsona treba da traže na velikom uvećanju. A i svih ostalih teleskopa - bilo je svedočenja da su ljudi sa 100mm refraktorima uspevali jasno da izdvoje jato, dok meni to traganje nije ni palo na pamet. Ja sam našao dve zvezde i istog momenta montirao EOS.
Već na prvoj ekspoziciji od 30sec se jato vrlo jasno videlo. Nemam pojma da li se videlo i vizuelno, ali sasvim sigurno bi moglo da se detektuje kao sumnjiva izmaglica na srednjem uvećanju. Na isečku u 100% rezoluciji se vidi da je jato u potpunosti razlučeno, budući da većina zvezda koje su članice jata imaju magnitudu iznad granice mog teleskopa.
Pritom nebo Crnog Vrha odakle sam snimao na jugu je vrlo dobro, nadmorska visina platoa ispred planinarskog doma je okruglo 600mnv i ja mogu da budem zadovoljan činjenicom da je za snimak bilo potrebno svega 24 snimaka po pola minuta izlaganja. Snimaka je bilo više, ali sam značajan deo pobrisao zbog greške u vođenju; na 12 minuta ukupnog eksponiranja granična magnituda je negde oko 16.5mag. Kad se uzme u obzir nebo, svako bi rekao da je to loše ali ovaj objekat je sniman na 20 stepeni visine u proseku. Granična magnituda u zenitu i na 20 stepeni nikako nije ista; u drugom slučaju imaćemo efekte apsorpcije i ekstinkcije u atmosferi, a i svetlosno zagađenje je izraženije pri horizontu nego u zenitu. Naravno, zenit će biti dobar ako se nalazite iole u divljini. To je i slučaj sa Crnim Vrhom, planinom koja se nalazi tačno na pola puta između Jagodine i Kragujevca. Istok i zapad su, dakle, neupotrebljivi ispod 30 stepeni a severozapad tradicionalno zauzima Beograd, tako da je i taj horizont za otpisivanje. Da vidimo šta se nalazi na jugoistoku:
Ih... Dobro, bar su jug i zenit prihvatljivi za snimanje.
Da se vratimo na Palomar 9: vizuelno su teleskopi između 10 i 14 inča aperture bili dovoljni da se razluči 4-5 zvezda u jatu, dok je ostatak plivao u nerazlučenoj izmaglici. Ovako nekako bi to izgledalo u nekom većem dobsonu, recimo 20" aperture, snimak je monohromatsko linearno (blago) rastezanje:
Mala pomoć: uvećanje od 3x, bez ikakvog oštrenja:
Ovo se, inače, smatra najlakšim Palomar globularnim jatom. Najvećim delom zbog svog sjaja, ali i položaja u odnosu na sjajnu zvezdu pete magnitude. To svakako nije promaklo Herschell-u koji je objekat opisao kao zvezdano jato sa maglinom pre više od dvesta godina. Tridesetih godina prošlog veka je jato prepoznato kao globularno (Collinder) a 1955. godine je Abell jato priključio spisku jata otkrivenih na opservatoriji Palomar, blaženo nesvestan činjenice da je jato već posedovalo NGC oznaku. Ovo nije jedini slučaj preklapanja sa NGC katalogom u Palomar katalogu: gorepomenuti Pal 7 je IC1276, drugo najlakše jato po pitanju vizuelne detekcije. Osim toga, Pal 9 je objekat koji je još neko ranije posmatrao: godine 1900. je ovo jato klasifikovano kao IC4802 (tačnije par najsjajnijih zvezdica u jatu), odnosno Big434, od strane Dreyer-a i Bigourdan-a, respektivno. Tih godina su se ređale pretpostavke o prirodi ovog objekta, pa je navođeno da izmaglica predstavlja fler (odsjaj optičkih elemenata) zvezde pete magnitude, zatim da tih nekoliko uočenih zvezdica i maglinica oko njih predstavljaju delove još većeg objekta; na kraju je pedesetih i sam Abell propustio da uoči Collinder-ovu identifikaciju ovog objekta kao NGC6717. Rezultat: ovo jato je pet puta zvanično otkrivano i klasifikovano dok na kraju nije dobilo Palomar oznaku pod kojom je danas uglavnom poznato.
Još par činjenica o ovom objektu. Prečnika je 36 svetlosnih godina i radi se o "bulge globular" odnosno jatu koje ne pripada halou (široki omotač naše galaksije) kao većina globularnih jata, već centralnom ispupčenju Mlečnog Puta. Ovo znači da je jato mnogo bliže centru Galaksije od nas, i da to svakako utiče na strukturu jata - danas se smatra da je jato preživelo kolaps sopstvenog jezgra, verovatno usled gravitacionog uticaja Galaksije. Za nas je bitno da blizina centra Galaksije znači prilično "zatamnjivanje" ovih objekata, apsorpciju od strane prašine i materijala koji je u tom pravcu najgušći. Za Pal 9 se koeficijent 0.2mag uzima kao pomeranje horizontalne grane u pravcu crvenog dela spektra - crveni zraci najbolje penetriraju gas i prašinu (slično kao što je Sunce crveno na horizontu). Ovo je usled dva razloga: apsorpcije i rasejanja; što se najviše manifestuje u plavom delu spektra koji je efektivno najviše i pogođen ovim procesima.
Zastupljenost metala u ovom jatu je prilično velika za jedno globularno jato (5% u odnosu na Sunce) i stoga se klasifikuje kao Tip I, što je potpuno saglasno zapažanju da su globularna jata haloa siromašna metalima a centralna globularna bogata. Ovde sad dolazimo do hipoteze da su spoljna jata, ona iz haloa, zapravo uhvaćena i ogoljena jezgra malih galaksija. Za centralna globularna jata onda se pretpostavlja da su integralni deo Galaksije od samog početka; razlika u zastupljenosti metala je poticala od razlike u starosti između ove dve grupacije. Brzina rotacije oko centra Galaksije centralnih u odnosu na jata iz haloa je takođe neuporedivo veća. Takođe, trenutno je aktuelno ispitivanje međusobnih sličnosti u formiranju centralnih globularnih jata, eliptičnih galaksija i centralnih zadebljanja spiralnih galaksija; budući da se pretpostavlja da tu ima dosta sličnosti.
Obeležen položaj IC 4802 unutar samog jata:
Ali da se vratimo na početak. Između 1949. i 1959. godine na opservatoriji Palomar je vršeno snimanje celokupnog njima dostupnog neba. Paradoksalno, ali to je prva takva kompletna fotografska pretraga u istoriji. Za snimanje je određen teleskop iz ove priče, opšte poznat kao fenomenalan astrograf. Prilikom naknadnog pretraživanja fotografskih ploča, njih oko dve hiljade, pronađeno je brdo novih objekata. Minkowski je sistematizovao planetarne magline u obliku svog kataloga, Abell takođe planetarne a i galaktičke skupove; čak se i Arp u svojoj galaktičkoj morfologiji bazirao na POSS (Palomarska pretraga neba u prevodu) snimcima dobijenim pomoću 48" teleskopa. Kasnije su najinteresantnije mete podrobno skenirane teleskopom od pet metara, na osnovu čega je i nastao Atlas čudnih galaksija.
Dakle, doprinos u nauci ove prve fotografske pretrage severnog neba je zaista veliki. Dobili smo na hiljade novih objekata i astronomija je, slobodno možemo reći, deskriptivno uvećana za bar deset puta. Dovoljno je otići na ovaj sajt i pogledati mapu celog neba - to je POSS2, pretraga vršena osamdesetih godina prošlog veka na potpuno istom palomarskom 48" teleskopu. Doduše, filmske emulzije su bile neuporedivo bolje, snimano je u tri kanala (pedesetih samo u dve boje: plava i crvena) a i astrograf je dobio bolji korektor koji je eliminisao hromatsku aberaciju - ovo je bilo veoma bitno pošto se treći kanal snimao u bliskom IR području, pa je bilo veoma korisno da fokus bude tu negde gde i u vidljivom opsegu.
Ali najvažnija stvar za današnji objekat je činjenica da je na prvoj pretrazi neba uočeno i 15 novih globularnih jata što je bio idealan materijal za minijaturni katalog koji je nazvan... A kako bi drugačije, a da se niko od velikih naučnika ne naljuti (mereći ko je pritom imao više recki, pardon, otkrića) nego po imenu opservatorije?
Dva od tih 15 su i ranije bila poznata: Pal 9 je zapravo Herchell-ovo originalno otkriće - NGC6717; dok je Pal 7 zapravo IC1276, objekat iz IC kataloga koji je na prelazu između XIX i XX veka predstavljao dopunu NGC kataloga. Ostalih 13 jata su palomarska otkrića, i to bi se reklo, potpuno usput - uz ispijanje kafice i višegodišnje zveranje kroz poseban mikroskop da bi se istražile sve fotografske ploče. Zato se tu i promakla pokoja zabuna, nije se imalo vremena za proučavanje svih poznatih jata pa su ova dva "otkrića" duplirana. Takođe, postoje indicije da je Pal 1 zapravo prastaro otvoreno jato a ne globularno.
Bilo kako bilo, sva ova jata imaju zajedničku karakteristiku da su relativno teška za detekciju. Sama činjenica da su morali da koriste teleskop od metar i dvadeset aperture da iskopaju sva ta jata dovoljno govori. Ova jata su ili veoma udaljena od nas, smeštena u halou naše galaksije; ili su smeštena prekoputa gledano u odnosu na centar u Škorpiji i Strelcu. U drugom slučaju jato ne mora da bude udaljeno, za smanjenje njegovog sjaja se pobrinula ekstinkcija kroz naslage gasa i prašine (kao kad zvezde gube sjaj kroz ciruse). Treća mogućnost je da su jata sama po sebi mala i siromašna.
Ovde nije reč ni o jednoj od navedenih mogućnosti. Jato Pal 9 je veliko i lepo uočljivo, faktički najsjajnije u Palomar katalogu (ukupan sjaj 8.4mag; najsjajnija zvezda 13mag; sjaj horizontalne grane 15.7mag). Sve ovo znači da će jato biti moguće razlučiti snimanjem. Ali glavnu činjenicu predstavlja položaj jata - ono je smešteno tik do 𝜈2 Sag (Ni Sagitarii), na nepuna dva lučna minuta od jedne od te dve zvezde koje predstavljaju 𝜈 oznaku u Strelcu. Obe zvezde su karbonske (crvene) i nalaze se na međusobnoj distanci od oko jedne četvrtine stepena i pete su magnitude. Drugim rečima: ne možete ih promašiti ni u kom slučaju, jasno se vide i u tražiocu ili dvogledu, dok za golo oko traže vrhunsku lokaciju, vrhunsku transparenciju i vrhunski vid. Kako god, od te dve zvezde gornja (severoistočna, kulturnije rečeno) je ona koja nas interesuje. Neposredno ispod nje, tačno 1.8 lučnih minuta, vlasnici dobsona treba da traže na velikom uvećanju. A i svih ostalih teleskopa - bilo je svedočenja da su ljudi sa 100mm refraktorima uspevali jasno da izdvoje jato, dok meni to traganje nije ni palo na pamet. Ja sam našao dve zvezde i istog momenta montirao EOS.
Već na prvoj ekspoziciji od 30sec se jato vrlo jasno videlo. Nemam pojma da li se videlo i vizuelno, ali sasvim sigurno bi moglo da se detektuje kao sumnjiva izmaglica na srednjem uvećanju. Na isečku u 100% rezoluciji se vidi da je jato u potpunosti razlučeno, budući da većina zvezda koje su članice jata imaju magnitudu iznad granice mog teleskopa.
Pritom nebo Crnog Vrha odakle sam snimao na jugu je vrlo dobro, nadmorska visina platoa ispred planinarskog doma je okruglo 600mnv i ja mogu da budem zadovoljan činjenicom da je za snimak bilo potrebno svega 24 snimaka po pola minuta izlaganja. Snimaka je bilo više, ali sam značajan deo pobrisao zbog greške u vođenju; na 12 minuta ukupnog eksponiranja granična magnituda je negde oko 16.5mag. Kad se uzme u obzir nebo, svako bi rekao da je to loše ali ovaj objekat je sniman na 20 stepeni visine u proseku. Granična magnituda u zenitu i na 20 stepeni nikako nije ista; u drugom slučaju imaćemo efekte apsorpcije i ekstinkcije u atmosferi, a i svetlosno zagađenje je izraženije pri horizontu nego u zenitu. Naravno, zenit će biti dobar ako se nalazite iole u divljini. To je i slučaj sa Crnim Vrhom, planinom koja se nalazi tačno na pola puta između Jagodine i Kragujevca. Istok i zapad su, dakle, neupotrebljivi ispod 30 stepeni a severozapad tradicionalno zauzima Beograd, tako da je i taj horizont za otpisivanje. Da vidimo šta se nalazi na jugoistoku:
Ih... Dobro, bar su jug i zenit prihvatljivi za snimanje.
Da se vratimo na Palomar 9: vizuelno su teleskopi između 10 i 14 inča aperture bili dovoljni da se razluči 4-5 zvezda u jatu, dok je ostatak plivao u nerazlučenoj izmaglici. Ovako nekako bi to izgledalo u nekom većem dobsonu, recimo 20" aperture, snimak je monohromatsko linearno (blago) rastezanje:
Mala pomoć: uvećanje od 3x, bez ikakvog oštrenja:
Ovo se, inače, smatra najlakšim Palomar globularnim jatom. Najvećim delom zbog svog sjaja, ali i položaja u odnosu na sjajnu zvezdu pete magnitude. To svakako nije promaklo Herschell-u koji je objekat opisao kao zvezdano jato sa maglinom pre više od dvesta godina. Tridesetih godina prošlog veka je jato prepoznato kao globularno (Collinder) a 1955. godine je Abell jato priključio spisku jata otkrivenih na opservatoriji Palomar, blaženo nesvestan činjenice da je jato već posedovalo NGC oznaku. Ovo nije jedini slučaj preklapanja sa NGC katalogom u Palomar katalogu: gorepomenuti Pal 7 je IC1276, drugo najlakše jato po pitanju vizuelne detekcije. Osim toga, Pal 9 je objekat koji je još neko ranije posmatrao: godine 1900. je ovo jato klasifikovano kao IC4802 (tačnije par najsjajnijih zvezdica u jatu), odnosno Big434, od strane Dreyer-a i Bigourdan-a, respektivno. Tih godina su se ređale pretpostavke o prirodi ovog objekta, pa je navođeno da izmaglica predstavlja fler (odsjaj optičkih elemenata) zvezde pete magnitude, zatim da tih nekoliko uočenih zvezdica i maglinica oko njih predstavljaju delove još većeg objekta; na kraju je pedesetih i sam Abell propustio da uoči Collinder-ovu identifikaciju ovog objekta kao NGC6717. Rezultat: ovo jato je pet puta zvanično otkrivano i klasifikovano dok na kraju nije dobilo Palomar oznaku pod kojom je danas uglavnom poznato.
Još par činjenica o ovom objektu. Prečnika je 36 svetlosnih godina i radi se o "bulge globular" odnosno jatu koje ne pripada halou (široki omotač naše galaksije) kao većina globularnih jata, već centralnom ispupčenju Mlečnog Puta. Ovo znači da je jato mnogo bliže centru Galaksije od nas, i da to svakako utiče na strukturu jata - danas se smatra da je jato preživelo kolaps sopstvenog jezgra, verovatno usled gravitacionog uticaja Galaksije. Za nas je bitno da blizina centra Galaksije znači prilično "zatamnjivanje" ovih objekata, apsorpciju od strane prašine i materijala koji je u tom pravcu najgušći. Za Pal 9 se koeficijent 0.2mag uzima kao pomeranje horizontalne grane u pravcu crvenog dela spektra - crveni zraci najbolje penetriraju gas i prašinu (slično kao što je Sunce crveno na horizontu). Ovo je usled dva razloga: apsorpcije i rasejanja; što se najviše manifestuje u plavom delu spektra koji je efektivno najviše i pogođen ovim procesima.
Zastupljenost metala u ovom jatu je prilično velika za jedno globularno jato (5% u odnosu na Sunce) i stoga se klasifikuje kao Tip I, što je potpuno saglasno zapažanju da su globularna jata haloa siromašna metalima a centralna globularna bogata. Ovde sad dolazimo do hipoteze da su spoljna jata, ona iz haloa, zapravo uhvaćena i ogoljena jezgra malih galaksija. Za centralna globularna jata onda se pretpostavlja da su integralni deo Galaksije od samog početka; razlika u zastupljenosti metala je poticala od razlike u starosti između ove dve grupacije. Brzina rotacije oko centra Galaksije centralnih u odnosu na jata iz haloa je takođe neuporedivo veća. Takođe, trenutno je aktuelno ispitivanje međusobnih sličnosti u formiranju centralnih globularnih jata, eliptičnih galaksija i centralnih zadebljanja spiralnih galaksija; budući da se pretpostavlja da tu ima dosta sličnosti.
Obeležen položaj IC 4802 unutar samog jata:
Коментари
Постави коментар