NEĆE KARTA POŠTENOG ČOVEKA
Mada da se taj čovek prethodno pošteno spremio - karta bi ga u tom slučaju verovatno htela.
Hiljadu puta sam ustanovio da je glavni problem u životu generalno što, kad nešto nizbrdo krene, čovek nije adekvatno pripremljen za ono što sledi. A šire gledano, razlog zašto je nešto uopšte nizbrdo krenulo je takođe činjenica da se neko nije adekvatno pripremio. Ovde se to najčešće manifestuje tako što tražim neki objekat a prethodno nisam obezbedio screenshot-ove mapa i orijentira. Jeste, moja montaža nema goto mogućnosti ali i kad budem imao montažu koja bi na dugme tražila objekt - verovatno za prvo vreme to neću koristiti. Objašnjenje je jednostavno: kao svakom astrofotografu najveći deo vremena pod zvezdama mi protekne u snimanju. Dok jednog dana ne stigne veliki dobson za ispomoć, gledanje kroz okular i traženje objekata je nešto što mi pomaže da ne zaboravim kako izgleda pogled na nebo (a da nije preko eosovog ekrana).
U ovom slučaju sam hteo da fotografišem gigantsku kometu u sazvežđu Auriga (Kočijaš), C/2018 Y1 Iwamoto. Nju ne treba mešati sa ovom kometom koju je takođe otkrio isti japanski astronom. Nakon što je učestvovao u otkriću svoje prethodne komete C/2018 V1 u novembru prošle godine, zajedno sa još dvojicom drugih astronoma (Machholz i Fujikawa), od čega je Amerikanac koristio vizuelnu pretragu - dobson od pola metra; niko nije očekivao da će uskoro pasti još jedno otkriće. Mesec ipo nakon toga Iwamoto je snimio novu kometu i to pored aktivnih automatskih sistema za pretragu neba. Ovo uopšte nije prvo njegovo otkriće: već 6 asteroida je dodao na svoj spisak i prethodno još jednu kometu. Posle svega nije čudo što su se Iwamotove japanske kolege odlučile da nazovu jedan asteroid po njemu; doduše to je bilo jako davno - još 1990. godine. Asteroid se zove 4951 Iwamoto i za sada je prvi poznati binarni asteroid (4-5.5km i 3.5km prečnika; period rotacije 120 sati odnosno 5 dana, na distanci od trideset kilometara).
Dakle, imamo gigantsku kometu i tamno nebo. Ili sam bar ja mislio da je gigantska: prethodno snimanje 18. februara pod punim Mesecom je pokazalo da je koma zaista ogromna. Međutim, prvo omanuće predstavlja spoznaja da deset dana nakon toga je trebalo očekivati mnogo manju i bleđu kometu, budući da su se ona i naša planeta u prostoru razilazile prilično velikim brzinama u različitim smerovima nakon bliskog susreta. Ja sam u suštini unapred zamišljao kometu koja će iskočiti iz tražioca i biti potpuno dominatna, naročito zato što Meseca nema da smeta. Stoga se i nisam nešto posebno pripremao; znao sam da će kometa biti negde na izlazu iz Kočijaševog petougla.
Ali ćorak. Komete tamo ni u tragovima. Preveslao sam celo sazvežđe tražiocem, budući da je Eos stajao montiran i fokusiran na teleskopu. Kad više nisam mogao da čekam montirao sam celu skalameriju zajedno sa pedeseticom piggyback i usmerio prema navedenom sazvežđu. Na taj način kometu može da nađe i potpuno ćorav čovek.
Problem je bio u tome što sam ja samo ovlaš pogledao mape (a ni one nisu baš bile nešto precizne). Kometa se nalazila usred petougla a ne na zapadnom izlazu, kao što sam prvobitno mislio. I ono što je najgore - kometa je tog 28. februara stajala tik pored M38 i NGC1907, dva fascinantna otvorena jata. I to sve u vidnom polju teleskopa!
Eto, propustio sam ono što je ceo svet čekao a zauzvrat sam dobio rešenje zagonetke koja me je jako dugo intrigirala. Zagonetka je ona večita fotografska/astrofotografska: da li je bolje više kraćih ili manje dužih ekspozicija. A odgovor glasi:
- Četrdeset dva (42).
U stilu Vodiča, morali bismo malo bolje da formulišemo pitanje. Šta znači "bolje"? Manje šuma, više detalja, veći dinamički raspon, vernije boje, šta konkretno od toga znači bolje?
Odlučio sam da upotrebim manje snimaka ali da oni budu više (duže eksponirani). Za snimanje je iskorišćeno samo pet snimaka, svaki je eksponiran po 3min, ISO1600, f4.0. To u praksi znači da je nebo nešto više od jednog stopa ispod preeksponiranja. Drugim rečima, da sam eksponirao 6min sa istim parametrima (ili 3min f2.8), nebo bi bilo na samoj granici da pregori, a negde bi malo i nepovratno izgorelo. Uostalom, evo isečka iz neobrađenog RAW-a. Ko ovde može da vidi kometu - svaka mu čast.
A ipak evo je:
Teorija kaže da se u digitalnoj fotografiji sve svodi na ETTR (Expose To The Right). Treba eksponirati maksimalno udesno, naravno, vodeći pritom računa da nešto (nebo, maglina, galaksija) ne izgori. Objašnjenje je povezano sa načinom kako digitalni (CMOS, CCD) senzori funkcionišu. Današnji senzori su zapravo naprave koje broje fotone koji upadnu na svaku pojedinačnu detektorsku jedinicu. Kako fotoni upadaju u "bunar" i pune ga, tako se elektronikom to pretvara u napon koji se dalje prosleđuje. I taj napon je, uglavnom, linearan. Drugim rečima, porast intenziteta svetla (broja upadnih fotona) je proporcionalan onome što se vidi na ekranu.
Ili bi bar trebalo da bude tako.
Film, s druge strane, nije uopšte linearan. Njegov odziv je nešto slično S krivulji, u odnosu na to naši današnji senzori su veoma linearni. Ali čak i svi današnji DSLR i mirrorless proizvođači u RAW formatu primenjuju, do jedne mere, neku vrstu nelinearne obrade. U JPEG formatu je to neuporedivo više izraženo, tu nema ni govora o bilo kakvoj linearnosti u interpretaciji. A na drugoj strani spektra imamo astronomske/industrijske hlađene monohromatske kamere koje su u startu konstruisane da budu u svom odzivu linearne.
Zašto je ovo bitno? Zato što linearnost nosi najviše podataka u desnom delu histograma. Tačnije, tu je najveći deo nijansi skoncentrisan, i da bi dobili maksimum mi moramo da eksponiramo što je moguće više udesno, do granice pregorevanja. Rezultat koji sam dobio je prihvatljiv što se tiče dinamičkog raspona ali je vrveo od šuma. U obradi se to mnogo manje videlo, nisam finalni stack preterano rastezao, ali je činjenica da sam dobio neuobičajeno mnogo šuma. Da sam, nasuprot tome, eksponirao 30 snimaka po 30sec, dobio bih praktično isto ovo (možda bi samo za mrvicu bio manji dinamički raspon) ali bi šum bio na stack-u praktično nepostojeći. Ovo je samo moje mišljenje, nisam u praksi proverio i uporedio snimajući navedene kratke ekspozicije, tako da su iznenađenja moguća. Jer kad se uzme u obzir koliko me te noći nije htela karta - još neki maler bi se desio prilikom snimanja garantovano.
Još jedan trik sam primenio u obradi finalnog snimka. Sjajnije zvezde jasno pokazuju svoje boje i veći prečnik, mada to nikako nije zasluga digitalnog senzora. Film ima tu osobinu da sjajnije zvezde prikaže većim u prečniku, dok su na RAW-u sve zvezde relativno sličnog oblika. To može da bude realno problem na terenu, pokušao sam da se orijentišem i nađem Kapelu na ekranu, ali to nije nikako išlo. A Kapela je ogromna, ali na snimku nije...
Prilikom preeksponiranja nekog regiona CMOS senzor ne dozvoljava "prelivanje" elektrona iz jednog pojedinačnog piksela u drugi, dok stariji CCD senzori su imali osobinu da celu kolumnu piksela preeksponiraju (to su one čuvene ružne crte sa jedne strane sjajnijih zvezda). Kod filma je ovo vizuelno jako atraktivno izgledalo, sa pufnastim i jako obojenim zvezdama u kadru. Poenta je da je na ovaj način fotonski fluks došao sve do kraja filma, probijajući sve obojene slojeve, na kraju se saturacija razliva po zaštitnoj pozadini filma i odbija nazad. Pošto je najbliži poleđini filma crveni sloj, veoma često se dobijalo nešto slično crvenoj hromatskoj aberaciji kad se pretera sa eksponiranjem, ili kad imamo suviše sjajan objekat u kadru. Ovaj u suštini neželjeni efekat se kod filma zove halacija.
E pa mi na digitaliji nemamo halaciju i ja sam u obradi morao da napravim donji sloj (layer), primenim na njemu Gaussian blur i pojačam saturaciju. Kasnije se to samo malo selektivno brisne oko sjajnijih zvezda na glavnom sloju i eto krupnih zvezda još krupnijih i saturiranijih.
Ali dobro, jedna stvar me teši da nisam najgora šeprtlja u okolini. Negde oko 21:00h sam osetio kratkotrajan blesak sa juga ili jugoistoka dok sam čačkao oko žičanog okidača, delovalo je kao da me neko fotografiše blicem. Ništa se nije čulo osim kratke detonacije nakon par desetina sekundi. U blizini je auto-put pa nije neuobičajeno da se tako čuje eksplozija gume na šleperu, ali me je zbunio blesak. Pre će biti da je neka saobraćajka ili slično.
Objašnjenje navedenog događaja je usledilo sutradan. Dvojica Ćupričana su varili plinske boce koje očigledno nisu bile prazne. Srećom, niko nije stradao. Linkovi na taj događaj: 1 i 2.
Hiljadu puta sam ustanovio da je glavni problem u životu generalno što, kad nešto nizbrdo krene, čovek nije adekvatno pripremljen za ono što sledi. A šire gledano, razlog zašto je nešto uopšte nizbrdo krenulo je takođe činjenica da se neko nije adekvatno pripremio. Ovde se to najčešće manifestuje tako što tražim neki objekat a prethodno nisam obezbedio screenshot-ove mapa i orijentira. Jeste, moja montaža nema goto mogućnosti ali i kad budem imao montažu koja bi na dugme tražila objekt - verovatno za prvo vreme to neću koristiti. Objašnjenje je jednostavno: kao svakom astrofotografu najveći deo vremena pod zvezdama mi protekne u snimanju. Dok jednog dana ne stigne veliki dobson za ispomoć, gledanje kroz okular i traženje objekata je nešto što mi pomaže da ne zaboravim kako izgleda pogled na nebo (a da nije preko eosovog ekrana).
U ovom slučaju sam hteo da fotografišem gigantsku kometu u sazvežđu Auriga (Kočijaš), C/2018 Y1 Iwamoto. Nju ne treba mešati sa ovom kometom koju je takođe otkrio isti japanski astronom. Nakon što je učestvovao u otkriću svoje prethodne komete C/2018 V1 u novembru prošle godine, zajedno sa još dvojicom drugih astronoma (Machholz i Fujikawa), od čega je Amerikanac koristio vizuelnu pretragu - dobson od pola metra; niko nije očekivao da će uskoro pasti još jedno otkriće. Mesec ipo nakon toga Iwamoto je snimio novu kometu i to pored aktivnih automatskih sistema za pretragu neba. Ovo uopšte nije prvo njegovo otkriće: već 6 asteroida je dodao na svoj spisak i prethodno još jednu kometu. Posle svega nije čudo što su se Iwamotove japanske kolege odlučile da nazovu jedan asteroid po njemu; doduše to je bilo jako davno - još 1990. godine. Asteroid se zove 4951 Iwamoto i za sada je prvi poznati binarni asteroid (4-5.5km i 3.5km prečnika; period rotacije 120 sati odnosno 5 dana, na distanci od trideset kilometara).
Dakle, imamo gigantsku kometu i tamno nebo. Ili sam bar ja mislio da je gigantska: prethodno snimanje 18. februara pod punim Mesecom je pokazalo da je koma zaista ogromna. Međutim, prvo omanuće predstavlja spoznaja da deset dana nakon toga je trebalo očekivati mnogo manju i bleđu kometu, budući da su se ona i naša planeta u prostoru razilazile prilično velikim brzinama u različitim smerovima nakon bliskog susreta. Ja sam u suštini unapred zamišljao kometu koja će iskočiti iz tražioca i biti potpuno dominatna, naročito zato što Meseca nema da smeta. Stoga se i nisam nešto posebno pripremao; znao sam da će kometa biti negde na izlazu iz Kočijaševog petougla.
Ali ćorak. Komete tamo ni u tragovima. Preveslao sam celo sazvežđe tražiocem, budući da je Eos stajao montiran i fokusiran na teleskopu. Kad više nisam mogao da čekam montirao sam celu skalameriju zajedno sa pedeseticom piggyback i usmerio prema navedenom sazvežđu. Na taj način kometu može da nađe i potpuno ćorav čovek.
Problem je bio u tome što sam ja samo ovlaš pogledao mape (a ni one nisu baš bile nešto precizne). Kometa se nalazila usred petougla a ne na zapadnom izlazu, kao što sam prvobitno mislio. I ono što je najgore - kometa je tog 28. februara stajala tik pored M38 i NGC1907, dva fascinantna otvorena jata. I to sve u vidnom polju teleskopa!
Eto, propustio sam ono što je ceo svet čekao a zauzvrat sam dobio rešenje zagonetke koja me je jako dugo intrigirala. Zagonetka je ona večita fotografska/astrofotografska: da li je bolje više kraćih ili manje dužih ekspozicija. A odgovor glasi:
- Četrdeset dva (42).
U stilu Vodiča, morali bismo malo bolje da formulišemo pitanje. Šta znači "bolje"? Manje šuma, više detalja, veći dinamički raspon, vernije boje, šta konkretno od toga znači bolje?
Odlučio sam da upotrebim manje snimaka ali da oni budu više (duže eksponirani). Za snimanje je iskorišćeno samo pet snimaka, svaki je eksponiran po 3min, ISO1600, f4.0. To u praksi znači da je nebo nešto više od jednog stopa ispod preeksponiranja. Drugim rečima, da sam eksponirao 6min sa istim parametrima (ili 3min f2.8), nebo bi bilo na samoj granici da pregori, a negde bi malo i nepovratno izgorelo. Uostalom, evo isečka iz neobrađenog RAW-a. Ko ovde može da vidi kometu - svaka mu čast.
A ipak evo je:
Teorija kaže da se u digitalnoj fotografiji sve svodi na ETTR (Expose To The Right). Treba eksponirati maksimalno udesno, naravno, vodeći pritom računa da nešto (nebo, maglina, galaksija) ne izgori. Objašnjenje je povezano sa načinom kako digitalni (CMOS, CCD) senzori funkcionišu. Današnji senzori su zapravo naprave koje broje fotone koji upadnu na svaku pojedinačnu detektorsku jedinicu. Kako fotoni upadaju u "bunar" i pune ga, tako se elektronikom to pretvara u napon koji se dalje prosleđuje. I taj napon je, uglavnom, linearan. Drugim rečima, porast intenziteta svetla (broja upadnih fotona) je proporcionalan onome što se vidi na ekranu.
Ili bi bar trebalo da bude tako.
Film, s druge strane, nije uopšte linearan. Njegov odziv je nešto slično S krivulji, u odnosu na to naši današnji senzori su veoma linearni. Ali čak i svi današnji DSLR i mirrorless proizvođači u RAW formatu primenjuju, do jedne mere, neku vrstu nelinearne obrade. U JPEG formatu je to neuporedivo više izraženo, tu nema ni govora o bilo kakvoj linearnosti u interpretaciji. A na drugoj strani spektra imamo astronomske/industrijske hlađene monohromatske kamere koje su u startu konstruisane da budu u svom odzivu linearne.
Zašto je ovo bitno? Zato što linearnost nosi najviše podataka u desnom delu histograma. Tačnije, tu je najveći deo nijansi skoncentrisan, i da bi dobili maksimum mi moramo da eksponiramo što je moguće više udesno, do granice pregorevanja. Rezultat koji sam dobio je prihvatljiv što se tiče dinamičkog raspona ali je vrveo od šuma. U obradi se to mnogo manje videlo, nisam finalni stack preterano rastezao, ali je činjenica da sam dobio neuobičajeno mnogo šuma. Da sam, nasuprot tome, eksponirao 30 snimaka po 30sec, dobio bih praktično isto ovo (možda bi samo za mrvicu bio manji dinamički raspon) ali bi šum bio na stack-u praktično nepostojeći. Ovo je samo moje mišljenje, nisam u praksi proverio i uporedio snimajući navedene kratke ekspozicije, tako da su iznenađenja moguća. Jer kad se uzme u obzir koliko me te noći nije htela karta - još neki maler bi se desio prilikom snimanja garantovano.
Još jedan trik sam primenio u obradi finalnog snimka. Sjajnije zvezde jasno pokazuju svoje boje i veći prečnik, mada to nikako nije zasluga digitalnog senzora. Film ima tu osobinu da sjajnije zvezde prikaže većim u prečniku, dok su na RAW-u sve zvezde relativno sličnog oblika. To može da bude realno problem na terenu, pokušao sam da se orijentišem i nađem Kapelu na ekranu, ali to nije nikako išlo. A Kapela je ogromna, ali na snimku nije...
Prilikom preeksponiranja nekog regiona CMOS senzor ne dozvoljava "prelivanje" elektrona iz jednog pojedinačnog piksela u drugi, dok stariji CCD senzori su imali osobinu da celu kolumnu piksela preeksponiraju (to su one čuvene ružne crte sa jedne strane sjajnijih zvezda). Kod filma je ovo vizuelno jako atraktivno izgledalo, sa pufnastim i jako obojenim zvezdama u kadru. Poenta je da je na ovaj način fotonski fluks došao sve do kraja filma, probijajući sve obojene slojeve, na kraju se saturacija razliva po zaštitnoj pozadini filma i odbija nazad. Pošto je najbliži poleđini filma crveni sloj, veoma često se dobijalo nešto slično crvenoj hromatskoj aberaciji kad se pretera sa eksponiranjem, ili kad imamo suviše sjajan objekat u kadru. Ovaj u suštini neželjeni efekat se kod filma zove halacija.
E pa mi na digitaliji nemamo halaciju i ja sam u obradi morao da napravim donji sloj (layer), primenim na njemu Gaussian blur i pojačam saturaciju. Kasnije se to samo malo selektivno brisne oko sjajnijih zvezda na glavnom sloju i eto krupnih zvezda još krupnijih i saturiranijih.
Ali dobro, jedna stvar me teši da nisam najgora šeprtlja u okolini. Negde oko 21:00h sam osetio kratkotrajan blesak sa juga ili jugoistoka dok sam čačkao oko žičanog okidača, delovalo je kao da me neko fotografiše blicem. Ništa se nije čulo osim kratke detonacije nakon par desetina sekundi. U blizini je auto-put pa nije neuobičajeno da se tako čuje eksplozija gume na šleperu, ali me je zbunio blesak. Pre će biti da je neka saobraćajka ili slično.
Objašnjenje navedenog događaja je usledilo sutradan. Dvojica Ćupričana su varili plinske boce koje očigledno nisu bile prazne. Srećom, niko nije stradao. Linkovi na taj događaj: 1 i 2.
Коментари
Постави коментар