POKLON ZA ROĐENDAN
U istoriji astronomije tranziti planeta preko Sunčevog diska su uvek zauzimali posebno mesto. Reč je o idealnim prilikama da se na osnovu principa paralakse izmeri udaljenost između Zemlje, Sunca i dotične planete - naravno, ako se prethodno zna jedna od tih vrednosti.
U praksi imamo tranzite Venere i Merkura; asteroidi i komete tranzitiraju neuporedivo ređe jer ih po pravilu nema između Zemlje i Sunca, a i manjeg su prečnika pa nam takve pojave nisu opservabilne. Primera radi, pre četvrt veka je stenčuga od 2.5km po imenu Epona prošla ispred Sunca: na pola astronomske jedinice od nas je to nebesko telo imalo prečnik od 0.007 ugaonih sekundi. Čisto radi poređenja, svemirski teleskop Habl ima tri puta manju teorijsku rezoluciju - negde oko 0.026 ugaonih sekundi, a moj reflektor (150/750) približno sto puta manju (0.76"). Ovo naravno važi za hiperkontrastne objekte kao što su dvojne zvezde ili planete, mada bi usmeravanje Habla u Sunce bilo nemoguće jer nije opremljen filterima. Čak je i snimanje Meseca Hablom striktno zabranjeno (mada je rađeno u jednom navratu, izvolite link), tako da osmatranje asteroida ispred Sunčeve površine zasad ostaje astronomski san.
Dakle, Merkur tranzitira neuporedivo češće od Venere - sa nekih 13-14 puta za sto godina, u poređenju sa Venerinih par tranzita koji se ponavljaju na svakih 121 i 105 godina. Razlog je veoma prost: Merkur se brže vrti oko Sunca a i manje prividno luta gore/dole na svojoj orbiti u odnosu na Veneru.
Tranziti Merkura se javljaju u principu u maju ili novembru i tu nema mnogo odstupanja, po par dana najviše. Zato sam bio prijatno iznenađen što su mi bogovi astrofotografije poslali poklon tačno jedan dan pre mog rođendana, upravo da bih se ja organizovao na vreme i sve odradio kako treba.
Teleskop je bio postavljen u pola pet popodne jer su pre toga oblaci imali svoj nastup. Na f5 i sa DSLR-om je oštrina bila nemoguća misija, pre svega zbog turbulencije crnog teleskopa koji naprosto kuva danju, tako da je ta opcija posle par pokušaja otpala. Stavljen je restriktor i kroz 4cm otvor sam dobio f19 što se pokazalo kao neuporedivo bolje rešenje. Fokus je bilo moguće pronaći, turbulencija manja a praćenje montaže apsolutno nepotrebno (a i da sam ga uključio kako da useverim po danu?).
Isečak uz malo uvećanje:
Prečnik Merkura je ovde 12 sekundi; vide se i pege koje me nije mrzelo da obeležim. Ovo je jedini snimak na kome nema pramenova oblaka, tako da sam im se zahvalio nakon dobijanja istog. Zbog f19 parametri su bili ISO800 i 1/800sec na aparatu 40D.
Zabavljalo me je dnevno fotkanje na f19 pa sam našao i mlad Mesec u okolini:
U praksi imamo tranzite Venere i Merkura; asteroidi i komete tranzitiraju neuporedivo ređe jer ih po pravilu nema između Zemlje i Sunca, a i manjeg su prečnika pa nam takve pojave nisu opservabilne. Primera radi, pre četvrt veka je stenčuga od 2.5km po imenu Epona prošla ispred Sunca: na pola astronomske jedinice od nas je to nebesko telo imalo prečnik od 0.007 ugaonih sekundi. Čisto radi poređenja, svemirski teleskop Habl ima tri puta manju teorijsku rezoluciju - negde oko 0.026 ugaonih sekundi, a moj reflektor (150/750) približno sto puta manju (0.76"). Ovo naravno važi za hiperkontrastne objekte kao što su dvojne zvezde ili planete, mada bi usmeravanje Habla u Sunce bilo nemoguće jer nije opremljen filterima. Čak je i snimanje Meseca Hablom striktno zabranjeno (mada je rađeno u jednom navratu, izvolite link), tako da osmatranje asteroida ispred Sunčeve površine zasad ostaje astronomski san.
Dakle, Merkur tranzitira neuporedivo češće od Venere - sa nekih 13-14 puta za sto godina, u poređenju sa Venerinih par tranzita koji se ponavljaju na svakih 121 i 105 godina. Razlog je veoma prost: Merkur se brže vrti oko Sunca a i manje prividno luta gore/dole na svojoj orbiti u odnosu na Veneru.
Tranziti Merkura se javljaju u principu u maju ili novembru i tu nema mnogo odstupanja, po par dana najviše. Zato sam bio prijatno iznenađen što su mi bogovi astrofotografije poslali poklon tačno jedan dan pre mog rođendana, upravo da bih se ja organizovao na vreme i sve odradio kako treba.
Teleskop je bio postavljen u pola pet popodne jer su pre toga oblaci imali svoj nastup. Na f5 i sa DSLR-om je oštrina bila nemoguća misija, pre svega zbog turbulencije crnog teleskopa koji naprosto kuva danju, tako da je ta opcija posle par pokušaja otpala. Stavljen je restriktor i kroz 4cm otvor sam dobio f19 što se pokazalo kao neuporedivo bolje rešenje. Fokus je bilo moguće pronaći, turbulencija manja a praćenje montaže apsolutno nepotrebno (a i da sam ga uključio kako da useverim po danu?).
Isečak uz malo uvećanje:
Prečnik Merkura je ovde 12 sekundi; vide se i pege koje me nije mrzelo da obeležim. Ovo je jedini snimak na kome nema pramenova oblaka, tako da sam im se zahvalio nakon dobijanja istog. Zbog f19 parametri su bili ISO800 i 1/800sec na aparatu 40D.
Zabavljalo me je dnevno fotkanje na f19 pa sam našao i mlad Mesec u okolini:
Коментари
Постави коментар